Jump to content


MOJ PUT KA POBJEDI

agorafobija

  • Please log in to reply
110 replies to this topic

#101 Strelac

Strelac

    CAR

  • Senior Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 930 posts

Posted 26 November 2011 - 08:52

Misli su kao magnet!
One privlace ono cega se bojimo i tako ce uvek biti dok ne promenimo ono cega se bojimo.
Kako?
Pa ko shvati-lako, a ko ne, e on se vrti u tom zacaranom krugu...
U tom krugu sam i ja negde ali sto mu manje pridajem znacaj, manje osecam te porazavajuce posledice.
Uvek treba poci od toga da se sve moze, i bar nesto od toga ce se  uspeti.
Unapred treba reci sebi ja to mogu i moci cu.
Nisam od onih koji prosipa pamet zato sto sve uspeva sto napise ali sam od onih koji pokusava i koji se bori.Neodustajem.
Fakticki pojam ne odustajati je smisao zivljenja...
U tome i jeste poenta zivota!
Neuspevamo sve iz prve neke stvari da resimo.Ako smo unapred rekli da nesto ne mozemo da resimo, onda nikad necemo ni moci, ali ako se ne predajemo i iznova pokusavamo...pa jednom cemo uspeti.
Dakle ovo nije prica nekog koji je to sve resio pa mu je lako, nego je to prica nekog koji i dalje traga za pravim pozitivnim mislima i nacinom da u praksi zaista uspostavi tu harmoniju- hteti i moci, umeti...
Hebeno!Ali upravo, zar to nije ono sto nazivamo zivotom?
Komplikovano, ali sta bi bilo da je prosto?
Dosadno, monotono, opet jednom recju: Hebeno...A takav i jeste zivot.

#102 fortuna

fortuna

    Napredni član

  • Members
  • PipPipPip
  • 85 posts

Posted 26 November 2011 - 11:47

@22s67z

Jako lijepo napisano..  :aha:
Potpisujem :)

#103 ruzza

ruzza

    CAR

  • Honorable Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 6,825 posts

Posted 26 November 2011 - 12:38

citam ovu temu i mislim se kako ste vi svi divni, kako se borite, kako trazite u sebi neki maleni kvant snage...
neznam dal ja uopste zelim "pobedu" ili ne. Jer ja sam ovo sto sam. Bolesna sam. Ili luda. ili izopstena samoinicijativno iz drustva, zivota, roditeljstva u pravom smislu te reci, posla i rada (koji je stvorio coveka), prijateljstava, muzike, knjiga, filmova, bilo kakve forme uzivanja, zdravlja, zenskog pola, ili bilo kog pola uopste, osnovne higijene i uljudnosti... izopstena i iskljucena iz SVEGA.

I ako se pitam, zasto pijem lekove? zasto idem kod psihologa (a jedva idem, jedva se vucem ali ipak idem)... pa valjda se potsvesno i ja nadam nekoj pobedi. Meni sada uopste ... nemam nikav definisan cilj, nemam volje nizasta, nemam motiva...
ali ja sam ustala jutros, napravila deci dorucak (kakav takav), spremila ih za igranje, proverila dal su prali zube, presvukli se u cisto itd itd itd i opremila ih za igranje tu napolju na nekom brdu, spakovala im sta im treba za tu igru, dala sam im cak i cekic i hanzaplaste (jer znam da ce da s epovrede iako smo kao vezbali zakucavanje itd a oni hoce da prave svoju kucicu ... deca...). kuvam im rucak od povrca i malo mesa, tj zdrav, sredila sam kuhinju i deo dnevne sobe i ...
sad sedim, jer sam KONACNO sama u kuci, i mislim se jel to zivot onda? taj rucak sto se kuva, deca koja mozda upravi sebi lupaju cekicem po prsticima, moje poverenje u njih kad im dajem cekic, jel to zivot? i ako jeste, sta se onda osecam kao da sam sundjer pun vode bacen u reku? nemogu vise da primim ni kap, ni jednu jedinu informaciju, pretoplenja sam, natopljena sam, prepunjena sam, eksploditacu ako samo nesto zazvoni ili se oglasi... nemogu nista vise. A moram. Ceka me ogroman posao po kuci, oko mog posla, a nemogu, nemogu ... nemogu nista.

Kazu da depresivnim bolesnicima treba razumevanje i podrska. Sta to znaci? Da sad imam nekoga da sredi sve ovo, obezbedi da deca abudu cista, sita, pametna, da urade domace zadatke i vezbaju matematiku i pisanje, da se veceras okupaju u mehuricima tj kadi, detaljno, da se odseku "kandzice" tj nokti, da se presvuce posteljina itd itd itd
Pa da mi neko to sve uradi, dal bi mi bilo lakse? Iskreno mislim da ne bi. Ali ako bi mi neko to svakog dana radio, da ja nemoram vise d amislim uopste o tome, mozda... mozda...
Dal ja zelim da mi bude bolje? Pa neznam.

jel ovo normalno?
gnjavim i pisem ovde ali sta cu... nemam kome da kazem. ne smeta meni sto sam sama, smeta mi sto sam ziva.

To je kao moj put ka pobedi. Jer ja se nisam nijednog od ovih dana ubila. Dakle, zivim. Ako zivim, onda se kao borim, jel da?
O boze mili...

#104 Kalista

Kalista

    CARICA

  • Senior Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 533 posts

Posted 26 November 2011 - 14:11

View Post22s67z, on 26 November 2011 - 08:52 , said:

Misli su kao magnet!
One privlace ono cega se bojimo i tako ce uvek biti dok ne promenimo ono cega se bojimo.
Kako?
Pa ko shvati-lako, a ko ne, e on se vrti u tom zacaranom krugu...
U tom krugu sam i ja negde ali sto mu manje pridajem znacaj, manje osecam te porazavajuce posledice.
Uvek treba poci od toga da se sve moze, i bar nesto od toga ce se  uspeti.
Unapred treba reci sebi ja to mogu i moci cu.
Nisam od onih koji prosipa pamet zato sto sve uspeva sto napise ali sam od onih koji pokusava i koji se bori.Neodustajem.
Fakticki pojam ne odustajati je smisao zivljenja...
U tome i jeste poenta zivota!
Neuspevamo sve iz prve neke stvari da resimo.Ako smo unapred rekli da nesto ne mozemo da resimo, onda nikad necemo ni moci, ali ako se ne predajemo i iznova pokusavamo...pa jednom cemo uspeti.
Dakle ovo nije prica nekog koji je to sve resio pa mu je lako, nego je to prica nekog koji i dalje traga za pravim pozitivnim mislima i nacinom da u praksi zaista uspostavi tu harmoniju- hteti i moci, umeti...
Hebeno!Ali upravo, zar to nije ono sto nazivamo zivotom?
Komplikovano, ali sta bi bilo da je prosto?
Dosadno, monotono, opet jednom recju: Hebeno...A takav i jeste zivot.

^_^

#105 Džudi

Džudi

    CARICA

  • Banned
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 2,066 posts

Posted 27 January 2012 - 13:55

Da ne otvaram novu temu, već da iskoristim Doxovu-žao mi je što ga dugo nema na forumu, i nadam se da je skroz ok.

Od 2006.godine se lečim, pijem lekove i idem na psihoterapije. Iako je pre neki dan dr.napisala F32-depresija, iako još pijem Flunisan, slobodno i bez straha mogu da kažem - DEPRESIJE VIšE NEMA! I to je nema već par meseci.

Ostala je nervoza-ali ona je genetski nasleđena, deo je karaktera i nje se neću rešiti.

Ostao je trajni poremećaj ličnosti, zbog ortopedskih problema i on je neizlečiv.

Ali, tuge, crnih misli, kukanja, svega toga više NEMA.

Biće normalne tuge kada dođu neki datumi koji su za mene važni, ali to je apsolutno normalna stvar, i dešava se svima.

Flunisan neću prekidati na svoju ruku, kao ni Eftil, ali ću verovatno narednih meseci smanjivati dozu Flunisana.

Ma šta moja dr.rekla i ma šta moja okolina o meni mislila, ja najbolje poznajem sebe. Kako da budem depresivna ako imam druge, ozbiljne zdravstvene probleme?

Zašto da budem depresivna kada postoji osoba koja mi znači i kojoj ja značim i koju jedva čekam da vidim?

Imam i toliko stvari koje okupiraju moje misli, da tu mesta depresiji nema. Postoji samo koncentracija na te stvari, važne.

Eto prijatelji, depresija se lekovima, psihoterapijom, željom da bude bolje, pozitivnim mislima može pobediti...i ne plašim se ukoliko se vrati, u mojoj osnovnoj bolesti-sve je moguće..

Želela bih da pročitam još ovakvih postova. Najvažnije je verovati sebi, naučiti da upravljate svojim mislima, i sve dođe na svoje mesto.

Kiss for all!

#106 lmaster

lmaster

    They say I'm trippin'

  • Senior Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 1,178 posts

Posted 27 January 2012 - 14:12

Bravo Dzudi!!! :)

#107 ruzica

ruzica

    Napredni član

  • Members
  • PipPipPip
  • 66 posts

Posted 13 August 2012 - 21:59

Dugo ovo sve traje ,predugo,došla sam do raskrća gdje se moram odlučiti kojim putem dalje,ovim kojim sam do sad išla il nekim novim. Ovo je postalo nemoguće,i odlučila sam poći novim putem,putem prihvaćanja svojih problema ,prihvaćanjem sebe takva kakva jesam. Bojim se hoću li uspjeti,ali moram ,jer ako nastavim starim putem samu sebe ću ubiti. Želi samo biti u miru sa sobom. I nadam se da ću uspjeti.

#108 pukla_ko_kokica

pukla_ko_kokica

    GARGAMEL

  • Honorable Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 3,320 posts

Posted 14 August 2012 - 07:42

View Postruzica, on 13 August 2012 - 21:59 , said:

Dugo ovo sve traje ,predugo,došla sam do raskrća gdje se moram odlučiti kojim putem dalje,ovim kojim sam do sad išla il nekim novim. Ovo je postalo nemoguće,i odlučila sam poći novim putem,putem prihvaćanja svojih problema ,prihvaćanjem sebe takva kakva jesam. Bojim se hoću li uspjeti,ali moram ,jer ako nastavim starim putem samu sebe ću ubiti. Želi samo biti u miru sa sobom. I nadam se da ću uspjeti.

Uspjet ćeš!!! Na pravom si putu, a ja ti držim figulje da čim prije ostvariš sve zacrtano ;)

#109 Vo1d

Vo1d

    Baby

  • Members
  • Pip
  • 10 posts

Posted 13 February 2013 - 23:49

Sve najbolje !!!!!!!! :D

#110 suncem

suncem

    Baby

  • Members
  • Pip
  • 22 posts

Posted 29 March 2013 - 22:18

E, ovako, i ja zelim nesto da podelim sa vama. Vec cetiri i po godine se borim sa anksioznoscu. Nikada necu zaboraviti dan kad je sve pocelo, naizgled iz cista mira. Bila sam devojka za kojom su uzdisali, koja je mogla sta je htela...Ali podsvest je cudo. Nagomilalo se tu mnogo stresa. Dugogodsnja ljubav me izneverila, bolest oca,manjak samopouzdanja u detinjstvu....Sve se to talozilo... Juce je sve bilo ok, danas se budim sa nekom uzasnom teskobom, ne verujem sama sebi, gusim se, kao da nemam osecanja, kao da sam na ovom svetu samo posmatrac i ne ucestvujem u njemu. Nisam nikada otisla kod psihijatra, bez obzira sto mi je bilo uzasno tesko, buditi se i ici u krevet sa konstantnim lebdecim strahom bez konkretnog povoda. Nisam smela sama na ulicu, uvek sam isla sa nekim, odmeravala sam svaku svoju rec, o crnim mislima da ne govorim. Suicidne nisam imala, to ne bih mogla.Nakon dve godine sam se udala, rodila dete, sve to u ovakvom stanju. Nikada nisam od nikog potrazila pomoc jer sam se plasila da cu naici na nerazumevanje, a opet za psihoterapije je potrebno dosta novca.Da ne duzim dalje. Kad mi je dete napunilo par messeci, nisam smela da izadjem na ulicu sama, nisam smela da predjem put sa kolicima. Onda sam rekla DOSTA JE! Bila sam uporna iako mi u pocetku nije polazilo za rukom da pobedim strah. Poenta je prepustiti se strahu i dozvoliti podsvesti da ga prihvati, potrebno je vreme... Sad posle 4,5 godine ja se osecam mnogo bolje, mada imam krize i mislim da cu ih uvek imati, ali naspram onoga...odlicno je!Sada poznajme sebe i kriza mnogo brze prodje.Misim da sam na dobrom putu, pa i ako ostane ovako dobro je. Zapamtite, POTREBNO JE VREME...

#111 crveni90

crveni90

    Baby

  • Beginners
  • Pip
  • 4 posts

Posted 04 February 2015 - 23:58

Grozno je ali iz dana u dan lakse, izadjem napolje ali ipak stalno gledam u nebo iscudjen.



Also tagged with agorafobija

0 user(s) are reading this topic

0 members, 0 guests, 0 anonymous users