Jump to content


- - - - -

psihoza,ispovest,planiranje puta u jednom smeru


  • Please log in to reply
21 replies to this topic

#21 FreakElixir

FreakElixir

    CAR

  • Senior Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 688 posts

Posted 24 February 2018 - 12:28

da..i uvek je misao u glavi samo da prestane,moram da ucinim da prestane,

#22 FreakElixir

FreakElixir

    CAR

  • Senior Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 688 posts

Posted 25 February 2018 - 13:12

ZASTO?

Zasto boli toliko da mi zaustavlja dah,dan,zivot?
Zasto nebo izgleda tako daleko ,a pruza jedini osecaj utehe?
Zasto me sopstveni um ne slusa? Gubim kontrolu nad realnim delom svog postojanja.Gubim smisao.Tonem…
Nikada nisam bila svetac,nisam ni zelela da budem,samo sam htela da budem covek,ne duh.
Brojeci dane gubim sebe,brojeci od nedelje do nedelje,a svi su isti,sivi,truli.
Hladan vazduh mi opipava svako culo.Cujem boje,vidim zvuk.
Mrze me.Mrze me zbog onoga sto predstavljam I sto me upravlja,a opet nisam to ja.Vole mene,ali ne prihvataju moje demone,borbu koju vodim od jutra kroz noc,iz dana u dan,iz godine u godinu..puste godine prosle su kao treptaj oka u beznadju.
Ja sam covek koji se upravlja fantazijom,jer realnost za mene odavno ne postoji.
Jas am covek koji oseca svaki momenat,svaki dah,svaki puls.I plasi me.Plasi me zvuk noci I senke u istoj.
Progone me,povlace me…”Podji,podji,nemas sta vise za izgubiti,podji,ne postojis odavno..”
Prazni pogledi,prazni ljudi,prazan svet..ja zudim za onim koji mi je obecan,ciji zvuk cujem u kisi..iza tih praznih ociju stoji obecanje o boljem sutra,koje ne dolazi,idem samo juce,juce,juce…
Dim u plucima,patnja u krvi.
“Pusti krv,ne vredis,pusti krv!”Imperativ je jak koji mi zvoni pored usiju.
Krvari za zrtvu velikom vodji..oh,deluzije li.
Zrtva.
To jagnje koje place za majkom.Usamljeno trazeci blagoslov.
Samo sam htela da vidim zvezde,nisam mogla cisto da ih vidim kroz resetke.Gledala sam te prazne duse,opustosene bolom,svi su zudeli za istim..za nebom.Za obecanom slobodom I mestom bez bola.
To su uspomene,to je ono sto me tera dalje,zvezde. U tami jedini su putokaz.
Taj ludak koji govori u prazno mozda je samo jos jedan boziji covek,jos jedna dusa koja vapi za samiloscu.
Da li? Da li smo deca univerzuma pod istim nebom,svako sa svojom borbom,svojim demonima,svojim besom,tugom,cekajuci oprostaj koji nikada ne stize,kao ni odgovor na to vecito pitanje “zasto?”


Zasto boli toliko da samo zelim da mi oproste za to sto jesam.Nije vise pitanje.To sam ja.Mrak.
Hvala sto znam bar da volim na moment,osetim tu dragocenu emociju.Momenat.Momenat koji zivot znaci,podseti me da ostanem tu jos jedan dan cekajuci novi.
Bila sam dete koje se igralo senkama.Bojama.Zvucima.I pratili su me do 16. Naivno  I posle postal moja najveca nocna mora diktirajuci mi sudbinu na dalje,ja vise nemajuci kontrolu nad istom.
Umro je svaki potencijal,zelja,plamen,opustosile su ga senke I zvuk,nesnosan zvuk koji para usi.Osudjujuci zvuk.Glas neceg veceg od mene,I ko sam ja da mislim da mogu da se vratim unazad?
Otici cu I ja kad-tad jer je to postalo osnova onih dana osim kad ne zivim na momente.Pomiricu se sa svojim senkama,zvucima I uzece mi I ono sto mi je preostalo-momenmat.
Pamtite me po tim momentima,pamtite me kad sam imala plamen u ocima,bez maske jedne porcelanske lutke,pamtite me po osmehu,po onom ljudskom sto je bilo u meni.
Pamtite me…
Jer ja zaboravljam ko sam.


0 user(s) are reading this topic

0 members, 0 guests, 0 anonymous users