Jump to content


* * * * * 1 votes

Nemam podrske u svemu ovome


  • Please log in to reply
115 replies to this topic

#21 kruška

kruška

    wonky

  • Senior Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 7,898 posts

Posted 06 May 2015 - 18:31

View Postlightning, on 06 May 2015 - 16:16 , said:

Pogodila si ga u centar!
Ako ovakva budeš na prezentacijama, nema za tebe problema :)

čisto sumnjam da ću biti takva neću znati ni svoje ime, a kamoli nešto drugo :D

#22 Nedja

Nedja

    CAR

  • Senior Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 1,707 posts

Posted 06 May 2015 - 20:47

Joj, depresija sa 17-18 godina..... Znam kako je to. Prvo, super što si odlučila da se boriš i otišla sama kod psihijatra i što si rekla roditeljima. (ja sam u tim godinama krila svoje stanje kao zmija noge...mada ja to i sad radim pa nisam mjerodavna :ph34r2: ).

Drugo, moja prva reakcija je bila da treba da ti dozvole da piješ lijek a onda sam procitala Ruzzin post i ima mi smisla  (ona tome pristupa stručnije i zna šta priča).
Postoji li šansa da ideš kod psihologa na razgovore. Ili još bolje, da ideš na psihoterapiju? Da se boriš na sve moguće druge načine. Pusti da prođe neko vrijeme.
Zatim, sad si u tim prelazim godinama pa ne znam hoćeš li upisivati faks i ići u neki drugi grad ali ako hoćeš, to je odlična stvar. Kod mene je ta promjena sredine učinila čudo i to je prva stvar koja mi je pomogla.

#23 Shewolf

Shewolf

    Još malo pa MASTER

  • Members
  • PipPipPipPip
  • 117 posts

Posted 07 May 2015 - 08:49

Hvala svima na savjetima i na podijeljenim iskustvima (!) :)  , citam ja vas otkako sam ovo napisala, ali tek sam se sad udostojila odgovoriti..

View Postruzza, on 06 May 2015 - 03:21 , said:

Draga Shewolf,
dal si mozda pomislila da tvoja mama brine za tebe i neume da ti objasni to, pa laze da je zaboravila lek itd. samo zato da ti ne bi pocela da ga pijes?
Da, jesam... i rekla je da ne zeli da pijem, ali nije mi trebala lagati vec reci kako je....

View Postangela_delamorte, on 06 May 2015 - 04:39 , said:

rano za lekove sto se mene tice do 19te

ima gomila nacina za srdjivanje psihe
ako zelis inbox.

Za godinu dana imam toliko, ne razumijem bas sto ce biti razlicito.. :P
Hvala, ali ne znam bi li mi pomoglo.. u zadnje vrijeme sam bez volje vise nego prije....

View Postkruška, on 06 May 2015 - 09:44 , said:

Moj ti je prijedlog da nađeš načina kako znaš i umiješ ako treba napravi cijelu dramu s roditeljima oni nekad ne kontaju dok ne izdramatiziraš situaciju, nemoj govoriti o dijagnozama, dijagnoza ne izaziva suosjećanje, dijagnoza ne pomaže da te neko razumije, opisivanje stanja pomaže. Tvoji roditelji i milijun drugih ljudi misle ako je nešto psihički da se možeš izboriti sama s tim bez ikakve pomoći, da ti ne treba ništa, da samo trebaš da se trzneš, potrudiš i ostali niz gluposti. ja sam znala sjediti na krevetu i plakati doslovno cijeli dan da bi tek tad moji roditelji skontali da mi treba neka pomoć. A psihologu možeš i sama otići besplatno ne treba te uopće iko naručivati, uzmi stvar u svoje ruke.

Ako ti treba bilo što slobodno se javi :)
I meni se to mota po glavi da bi trebala otici u nekakve ekscese kako bi dokazala nesto..
Uzela sam ovo u svoje ruke, i na neki nacin sam ponosna..jer, koliko mi je trebalo za to.. predugo.  
Hvala: :)

View Postdzejvi, on 06 May 2015 - 12:56 , said:

valjda ce ti biti ok

drzim ti palceve :683193: :meda: :flower:
Zao mi je sto ti se ovo dogada, a jos si i mlađa od mene... I ja se nadam da ce biti ok :)
:D Hvala ti, drzim i ja tebi palceve!

View Postempire-of-dirt, on 06 May 2015 - 13:34 , said:

Molim te, docekaj ta dva meseca i onda ces moci sama da podizes lekove (nadam se da nisu preskupi). Ocigledno dr bas smatra da treba da pijes. Roditelji se nekad ponasaju suludo. Meni je sa 17-8 rekao otac da "treba i ja da idem na psihijatriju i on sto sam ja takva" ali samo kao uvredu i ja sam rekla "pa ajde" i nista. Kad sam eksplicitno trazila kontakt za takvu pomoc rekao mi je da ne bih imala te probleme kad bih radila na njivi ceo dan. I evo me sad posle par godina na lekovima za bipolarni poremecaj i psihoterapiji za granicni poremecaj licnosti. Bilo bi lakse da sam pocela ranije. Bilo bi lakse da sam pila te lekove umesto godinama (bukvalno) zivela u uverenju da cu se ubiti. Roditelji brinu ali nekad nemaju pojma i nekad brigu o sebi moramo preuzeti sami.

Tako je nekako i meni sa tatom, imam osjecaj da misli da se izvlacim s ovim jer neki put nesto ne na pravim po kuci, istina, malo sam lijena..
Ja se nikada nisam rezala niti pomisljala na ubojstvo, jedino mi se par puta motalo po glavi da je bolje da me nema, kako bi bilo bez mene..

Depresija mi nije toliki problem, mene vise muci anksioznost... Grozno je to kada te je strah napraviti neke banalne stvari, pitati nekoga nesto, hodati gradom uznemireno. Smeta me, bas me smeta. Zelim to rijesiti jer mislim da se vidi , i da to drugi vide.. uzasno..

View PostVeronika, on 06 May 2015 - 13:45 , said:

I meni je branila i nije bila za lekove ali kada je i sama videla u kakvom sam stanju (agresija, promenljivo raspolozenje, nesanica, stalni odlasci od kuce, pa onda odjednom plakanje, jaka suicidalnost itd itd) morala je da pristane, jer je'l nije joj bilo svejedno da l' ce me sutradan videti mrtvu, ili me uopste nece videti.
Sto se tice tvoje dijagnoze sacekaj jos malo, pokusaj na prirodne nacine da se dovedes u red, jer sto neki kazu ima mnogo nus pojava od kojih moze jos da ti se pogorsa stanje.. a uvek moze da se desi da ti daju lek koji tebi nece odgovarati...
Nisam ni mislila da ce mi dati neki lijek, vec da cu rjesavati to nekim razgovorom, psihoterapijom, ali kada mi je dr. rekla da bi trebala, od tada jedva cekam da pocnem i malo vec gubim zivce jer  mi je sve gore i gore...Ili mozda umisljam, vjerojatno..

View PostNedja, on 06 May 2015 - 20:47 , said:

Joj, depresija sa 17-18 godina..... Znam kako je to. Prvo, super što si odlučila da se boriš i otišla sama kod psihijatra i što si rekla roditeljima. (ja sam u tim godinama krila svoje stanje kao zmija noge...mada ja to i sad radim pa nisam mjerodavna :ph34r2: ).

Drugo, moja prva reakcija je bila da treba da ti dozvole da piješ lijek a onda sam procitala Ruzzin post i ima mi smisla  (ona tome pristupa stručnije i zna šta priča).
Postoji li šansa da ideš kod psihologa na razgovore. Ili još bolje, da ideš na psihoterapiju? Da se boriš na sve moguće druge načine. Pusti da prođe neko vrijeme.
Zatim, sad si u tim prelazim godinama pa ne znam hoćeš li upisivati faks i ići u neki drugi grad ali ako hoćeš, to je odlična stvar. Kod mene je ta promjena sredine učinila čudo i to je prva stvar koja mi je pomogla.
Postoji sansa da idem smao na psihoterapiju, bez ad, ali ja sam sada zapela za lijekove tako da mislim da nece djelovati. Ne znam sto da kazem....glupo, ali..

Da, da.. oduvijek zelim zivjet u vecem gradu jer zivim u manjem mjestu i ne sviđa mi se, i ici cu studirati u drugi grad ako sve bude po planu.. ja se nekako vec sad pripremam za to, ne zelim doci tamo s istim osjecajem koji me muci sada i da sve bude isto.


Hvala jos jednom na svim savjetima i podijeljenim iskustvima, moze me jos netko nesto pitati ako ga zanima, to je to od mene za sada.. Ne znam sto ce biti :P

Pisati cu jos na forumu! :)

#24 empire-of-dirt

empire-of-dirt

    Admin

  • Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 4,581 posts

Posted 07 May 2015 - 13:31

Za anksioznost KBT ako budes u prilici obavezno uz lekove, ali za tvoje dobro je da tvoji sto pre prihvate da ti trebaju I lekovi.

Ovo sve se desava zbog stigme... lekovi su neki big deal/sramota/samo za ludake itd...

#25 dzejvi

dzejvi

    Đavo

  • Banned
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 1,732 posts

Posted 07 May 2015 - 15:29

View Postempire-of-dirt, on 07 May 2015 - 13:31 , said:

Za anksioznost KBT ako budes u prilici obavezno uz lekove, ali za tvoje dobro je da tvoji sto pre prihvate da ti trebaju I lekovi.

Ovo sve se desava zbog stigme... lekovi su neki big deal/sramota/samo za ludake itd...

slazem se... svi smo mi malo ludi, verujem da svakom treba lek hahaha, niko nije normalan, samo ljudi premalo idu kod psihijatara. nemaju na zapadu dzabe svako svog psihijatra, meni moji to stalno spominju i moja tetka je uspela da razbije stigmu u mojim roditeljima time sto im je to neprestano ponavljala...

a ona ima isto neke dijagnoze pa sam malo na nju povukla, meni sve to genetski

#26 kruška

kruška

    wonky

  • Senior Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 7,898 posts

Posted 07 May 2015 - 18:50

ja sam čitala da su ovdje u BIH antidepresivi i lijekovi za smirenje najprodavaniji, prešli su čak i one za masnoću u krvi koji su nekad vodili, a i znam nekoliko ljudi koji idu kod psihijatra, situacija se popravlja ustvari pogoršava :D

#27 Shewolf

Shewolf

    Još malo pa MASTER

  • Members
  • PipPipPipPip
  • 117 posts

Posted 08 May 2015 - 05:59

U, pa tema mi je premjestena, a ja tamo trazim hehe :P

Slazem se, empire of dirt..zbog te stigme i ne zele prihvatiti to da sam, ponavljam opet, jedna od ne znam koliko milijuna ljudi u svijetu koji imaju takav problem...

Nista, danas idem kod psihijatrice pa cu vidjet sta ce reci.

#28 dzejvi

dzejvi

    Đavo

  • Banned
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 1,732 posts

Posted 08 May 2015 - 12:45

javi nam obavezno

#29 archaic_tiger

archaic_tiger

    razmažena

  • Senior Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 4,049 posts

Posted 08 May 2015 - 22:47

View Postangela_delamorte, on 06 May 2015 - 04:39 , said:

rano za lekove sto se mene tice do 19te

ima gomila nacina za srdjivanje psihe


Draga moja Shewolf,poslušaj ovo što ti kaže Angela...

Ne znam šta nauka i psihijatri precizno kažu za te AD,ali ja lično mislim da (ako je samo depresija i anksioznost),čovek treba nekako da se bori bar do 20,ako ne i do 23.godine.

Zašto?

Zato što lekovi ipak nisu šala.Ne govorim ti ovde sad o nekakvim medicinskim nuspojavama i stvaranju zavisnosti kod pacijenta,već ti govorim o tome da bi ti htela da počneš da uzimaš lekove,a da još uvek nisi testirala svoje prave (očuvane,bez lekova) kapacitete za borbu u životu.Tek kad budeš potpuno sigurna da tvoji kapaciteti da se izboriš sa depresijom i sa životom nisu dovoljni sami po sebi,treba da prelomiš u sebi da li ti treba ta vrsta potpore.

Ti si u periodu koji je sam po sebi izuzetno buran i bez anksioznosti i depresije,pa verujem da ti nije baš ni lako da sad,u tvojim godinama razlučiš šta proizilazi od adolescencije,a šta od anksioznosti.U tvom slučaju to je još uvek sve izmešano,i biće tako još koju godinu.

Zato ne žuri.

Šta bih ti ja preporučila da "u međuvremenu" radiš kako bi se oslobodila depresije?

Radi sve što te čini srećnom (naravno sve u granicama normalnog i umerenog).Ti si još uvek u godinama kad ti je sve dozvoljeno,i treba da iskoristiš to bez neke griže savesti.Slobodno se ponekad opusti i ludiraj,ako ti se nešto baš ne radi-ne moraš po svaku cenu to da radiš,tebi je u tim godinama to još uvek sve dozvoljeno i oprošteno!!Dozvoli sebi ponekad i neku malu ludost,ne zapostavi u potpunosti školu ali ne moraš uvek sve ni naučiti,dopusti sebi i nemarnost ponekad.U tvojim godinama te niko zbog nemarnosti neće "raspinjati na krst",to u tvojim godinama ima čak i neku posebnu šarm,sva ta spontanost koju ti treba da imaš!!Ako je neko i protiv toga,to je samo zbog zlobe i zavisti i zbog toga što mu spontanost i šarm kod mladih osoba smetaju!

Znači,nikakav perfekcionizam i "igranje" nekih nametnutih "uloga" u životu zarad naklonosti drugih (siguran put u depresiju!tj.na duže staze-na kraće staze to možda donosi veliko trenutno zadovoljstvo,ali na duže staze vodi samo u užasnu depresiju!).Jer budi sigurna,dušo,da ti drugim ljudima  sa tim udovoljavanjem njihovim željama i željicama ne činiš nikakvu uslugu!Veruj mi,to drugima uopšte ne znači previše,to ne dopire do njihove srži.Biti egoista i biti autentičan uopšte nije isto,a ti treba da budeš autentična!I tek onda,kad postaneš prava ti (a za to,dušo,treba još malo i da odrasteš i sazriš),tada ćeš znati da li ti je nešto od tih lekova potrebno i možeš li kroz život bez toga.A to je u tvojim godinama još uvek prerano reći.

Ti još treba da pokušavaš da se boriš,a najbolje ćeš se boriti ako tu borbu malo začiniš ovim savetima koje sam ti ja gore dala.

#30 empire-of-dirt

empire-of-dirt

    Admin

  • Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 4,581 posts

Posted 08 May 2015 - 23:37

Nije sala ni depresija...
Ako psihijatar kaze lekovi, onda lekovi. Nema 13-14 god nego 18 pa da postoji dvoumljenje jer je "suvise mlada".

Molim vas da ne umanjujete patnju mladjih i pripisujete je adolescenciji, pubertetu. Meni su govorili da imam klasicne pubertetske muke i da ce proci, i pubertetske muke jesu, ali mnogo toga je tu bilo ozbiljnijeg.

I volela bih da sam s 18 pocela s lekovima a ne sa 20-21 ili koliko. Moja dr se slaze s time da je trebalo da pocnem ranije i sa farmakoterapijom, nije samo moj dozivljaj, a moja dr prilicno zna znanje, izvukla me je iz najnizih ponora u neko mnogo prihvatljivije stanje.

Postoje stanja protiv kojih covek ne moze da se "bori" sam jer nije sve pod voljnom kontrolom nego je prisutna bolest.

Ja sam se borila i borila i borila i sve je bilo kurac. Glavom kroz zid. Nista. Kad sam pocela da pijem dobru terapiju, nisam bila instant bolje, nego mi je bilo omoguceno da se uopste borim sama na nacin koji pomaze.

Lekovi postoje da nam omoguce da se borimo kao sto se zdravi ljudi bore. Jer drugacije ne mozemo kada smo psihicki bolesni. I to nije vezano za godine.

#31 dzejvi

dzejvi

    Đavo

  • Banned
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 1,732 posts

Posted 09 May 2015 - 09:42

View Postempire-of-dirt, on 08 May 2015 - 23:37 , said:

Nije sala ni depresija...
Ako psihijatar kaze lekovi, onda lekovi. Nema 13-14 god nego 18 pa da postoji dvoumljenje jer je "suvise mlada".

Molim vas da ne umanjujete patnju mladjih i pripisujete je adolescenciji, pubertetu. Meni su govorili da imam klasicne pubertetske muke i da ce proci, i pubertetske muke jesu, ali mnogo toga je tu bilo ozbiljnijeg.

I volela bih da sam s 18 pocela s lekovima a ne sa 20-21 ili koliko. Moja dr se slaze s time da je trebalo da pocnem ranije i sa farmakoterapijom, nije samo moj dozivljaj, a moja dr prilicno zna znanje, izvukla me je iz najnizih ponora u neko mnogo prihvatljivije stanje.

Postoje stanja protiv kojih covek ne moze da se "bori" sam jer nije sve pod voljnom kontrolom nego je prisutna bolest.

Ja sam se borila i borila i borila i sve je bilo kurac. Glavom kroz zid. Nista. Kad sam pocela da pijem dobru terapiju, nisam bila instant bolje, nego mi je bilo omoguceno da se uopste borim sama na nacin koji pomaze.

Lekovi postoje da nam omoguce da se borimo kao sto se zdravi ljudi bore. Jer drugacije ne mozemo kada smo psihicki bolesni. I to nije vezano za godine.

POTPISUJEM. lol verovatno u svoju odbranu, ali nije, zaista je ovako... ja sma uzela lekove sa 13-14 haha pa se ne branim, ali se definitivno slazem s tim da je poenta da se problem otkrije sto pre, da se otkrije njegova ozbiljnost i da se NE GENERALIZUJE, svako je individualan i nije svaki adolescent "saamo adolescentna kriza" ili "samo pubertetski problemi"

empire ispade manicno depresivna i granicarka, ja ispadoh granicarka i narcis mesano, sad bolje razumem sebe, i ne nisam ponosna na to, ali su se mnogi problemi resili kad sam uzela lekove i isla na terapije itd itd.....

#32 kruška

kruška

    wonky

  • Senior Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 7,898 posts

Posted 09 May 2015 - 10:45

"stvarne kapacitete za borbu u životu" što to uopće znači, kad si na lijekovima onda se ne boriš ni sa čim u životu? Ona nije baš adolescent nije joj 15 sad će joj 18, to je još malo odrasla osoba nije neko dijete. I ja sam počela sa 18 s lijekovima, a trebala sam i ranije zahvaljujući svemu tome što sam počela raditi rano kad sam primjetila da mi je loše sad mi je bolje, ako imam probleme imam padove raspoloženja koji traju daleko kraće nego prije, konačno opet uspijevam da se smijem iskreno i da imam energije za neke stvari to se ne može postići nikakvim "mentalnim trudom" ili nekakakvom borbom, ne možeš prisiliti sebe da se osjećaš dobro, ne možeš prisliti sebe da imaš volje za nešto, ne možeš sebe prisiliti da funkcioniraš u životu i zašto bi neko to sebi radio patio se s nečim kad može ići na lakši način. ( sad kad sam napisala ovo kladim se da će mi se desiti neko sranje odmah sutra, ali morala sam :D )

neki ljudi te hormonalne promjene u pubertetu shvaćaju previše doslovno, tijekom svog odrastanja nikad nisam upoznala ni jednu jedinu osobu koja je imala psihičke probleme zbog puberteta, a kome su nakon puberteta magično nestali psihološki problemi, mislim osoba se mijenja tijekom života ali psihološki problemi u velikoj većini slučajeva ne nestaju tek tako

#33 lupus

lupus

    CAR

  • Honorable Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 3,992 posts

Posted 09 May 2015 - 17:36

Da, da, cekala sam i ja do dvadeset pete da sazrim i da se 'ne trujem' lekovima.

#34 Shewolf

Shewolf

    Još malo pa MASTER

  • Members
  • PipPipPipPip
  • 117 posts

Posted 09 May 2015 - 23:57

archaic_tiger, hvala na savjetima, ali ja sam trenutno zapela za lijekove i nije mi po volji ili mi se ne da ista drugo osim toga.
U tome i je stvar,predugo mi sve to traje, rekla sam vec, vise od godinu i pol. U zadnjih, recimo, 2 mj sam postala toliko bezvoljna i lijena za ista. Dugo me nista iskreno nije razveselilo, a stalno se smijem. To mi je i psih rekla, da ne moze vidjeti kako sam doista zbog mog smijanja. Hebiga.

A sad, sto se tice jucerasnjeg posjeta psih: ona mi je prvo rekla, cim sam usla, kako je ono s majkom bilo bas neugodno, kako to jos nije dozivjela, da nema smisla za psihologiju i kao da mene krivi sto sam takva...itd, nije bitno.

Prepisala mi je ad Halea, to je na recept pa ga ja mogu dobiti besplatno. Mama mi ne zna za ovo.
I jos ne znam hocu li joj i kako reci.

Jedino sto me je sada strah da ne postane jos gore. Ne zelim, a znam da ima i gorih stvari

#35 archaic_tiger

archaic_tiger

    razmažena

  • Senior Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 4,049 posts

Posted 10 May 2015 - 01:23

Sve je to u redu,dušo,samo pazi da ne zauzmeš pasivan stav prema tim lekovima.Osloni se ti na njih da će ti pomoći i sve je to u redu,ali nemoj da ti oni budu jedini pokretač u tvom životu,jedini izvor energije u onim teškim trenucima kad se jedva ustaje iz kreveta/izlazi iz kuće itd...Iskoristi taj "boost" pozitivne energije koji će ti lekovi možda da ti daju da,malo-pomalo,uvodiš i neke nove motive i pokretače u svoj život.Jer znaš kako,nikada se nije dobro oslanjati samo na 1 stvar,a lekove ne možeš da piješ do kraja života,to je sigurno.

Dobro,znam da je malo preterano sad pričati o nekom "kraju života",dug je to period tako da vidim da sam tu malo preterala...Ali suština je u tome da od samog starta ti prema tim lekovima,ako ćeš već da ih piješ,zauzmeš zdrav i ispravan stav.Znači,bez ikakve idealizacije lekova i bez davanja previše značaja,ma koliko te oni činili energičnom i koliko god se ti osećala poletno zbog njihovog dejstva.
Bez pravog stava prema životu,sve je to na "staklenim nogama".

Bitno je i pored tih lekova očuvatiu neku svoju "srž" i napraviti jasan i precizan plan za život i ciljeve u nekom narednom periodu.Preporučujem ti da taj plan napraviš napismeno,u nekoj beležnici.Tako ćeš svoje ciljeve doživljavati ozbiljnije,i činiće ti se konkretnijim.Ne moraju to da budu nikakvi "grandiozni" ciljevi-naprotiv,neka to za početak obavezno budu "baby steps",ako treba u početku namerno idi na što banalnije ciljeve (tipa-lična higijena,odgledati film,neki prosti socijalni kontakt),znači za početak slobodno što lakše i što banalnije.Proste,svakodnevne stvari,samo da je dan koliko-toliko uređen i da ima neku strukturu.

Ali suština ovoga je da neki plan moraš da imaš.Stoprocentno oslanjanje na lekove nije dobra stvar,nemoj očekivati da će lekovi da "žive" za tebe i umesto tebe.Onaj koji živi si ti,i u socijalne kontakte stupaš ti.Možda je najbolje da te lekove zamisliš kao nekog prijatelja ili osobu koja te drži za ruku i hrabri kada treba da uradiš u životu nešto što ti je teško ili za šta nemaš volje...Ali si isto tako svesna da te ta osoba neće zauvek držati za ruku i "voditi" kroz životne situacije,jer onda to više nije tvoj život,nego postaje njegov.-Suština ovoga je samo to da te lekove ne idealizuješ,nego da realno gledaš na sve to.Ti lekovi čak i ne moraju da budu nešto strašno i opasno,ako čovek ima ispravan stav prema njima.U tom slučaju mogu (i moraju) da deluju samo pozitivno!

Ovo osećam kao neku obavezu da kažem svakom ko se odluči da po prvi put pije lekove,ali sigurna sam da ti kao inteligentna cura sve to već i bez mene znaš...

#36 kruška

kruška

    wonky

  • Senior Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 7,898 posts

Posted 10 May 2015 - 09:27

shewolf moguće je da ti u početku bude gore, samo nemoj prekidati s njima, reci psihijatrici za svaku promjenu, vjerujem da će ti biti bolje uskoro

#37 dzejvi

dzejvi

    Đavo

  • Banned
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 1,732 posts

Posted 10 May 2015 - 10:39

ne moras da kazes roditeljima pij sama lek i bice ti bolje veruj mi... nadji svoju euforiju, izadji iz komforne zone i teraj dalje, rusi sve, ubijaj, bice ti lepo veruj mi

#38 angela_delamorte

angela_delamorte

    Šeherezada

  • Honorable Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 6,032 posts

Posted 10 May 2015 - 16:03

ja nisam pila lekove isla sam kod psihologa klinckog
nisam imala suicidalne pokusaje do 18te godine, do 1. hospitalizacije tj
pa nisu hteli da me kljukaju
a nisam ni znama da sam sjebana, psihicki
samo sam konala da je sve njesra

#39 pauk21

pauk21

    Još malo pa MASTER

  • Members
  • PipPipPipPip
  • 147 posts

Posted 10 May 2015 - 22:15

Citajuci tvoje staje, nekako pronalazim sebe od pre desetak godina. Potpuno razumem i tebe ali i odnos roditelja. Psihicke bolesti ili poremecaji su i dalje tabu tema, i dosta su nerazumljivi okolini. Jos kad si mladji, cesto se to prepisuje razmazenosti, pubertetu, raznim fazama i ko zna cemu. A upravo su te godine najosetljivije, i bas kod osetljivih osoba se lako javljaju anksioznosti i depresije. terapija lekovima treba da se koristi, ako ju je propisao psihijatar, iako mame i ostali misle cesto da je to samo za ludake. Storece jedan psihijatar, vi gospodjo sto ste dosli na pregled niste ludi, ludi su oni sto setaju ulicama a znaju da imaju problem, a ti mogu biti i opasni.

Bez podrske je sve u zivotu tesko, a kamoli poremecaji psihe u kojima nemas pravu sliku sveta, vec ti svako ostavljanje deluje 100 puta gore, a svaka podrska te odusevi da zaplaces. Vidim da ti je problem anksioznost, al veruj i depresija je jednako teska. Prosto tesko ti je ono sto ti je u tom trenutku izrazenije. Vecina, da ne kazem svi na forumu, su preosetljivi, a vreme je takvo, zivi se brzo, uklopi se il nestani, niko skoro ne gleda druge, vec samo sebe. roditeljima cesto u borbi za egzistenciju dece, ovakvi problemi, deluju kao da su hir mladosti, ili pokusaj da se skrene paznja. Treba biti samo pribran, razmisljaj da je zivot pred tobom, kao sto i lepe stvari imaju kraj, i svako zlo ima kraj. Anksiioznost i jeste takva, kad vise ne mozes i kad se prepustis strahu ona apsurdno tad popusta, jer zapravo mi vodimo borbe koje nema, vec se borimo sami sobom.

Licno sam prosao razne terapije, prosao i dosta teska vremena, za neka sam tvrdio da su neizdrziva, i mislio sam da ja ne mogu da se borim s tim. Bio sam na toni lekova, razlicitih, nista naravno na svoju ruku, to je pogubno, i ne radi to. Ako kreces terapiju idi s njom dok se ne dogovoris s lekarom da prekines. Pocetak uzimanja lekova ima nus pojave, a nagli prekid ima jos jace efekte na telo. Popricaj sa psihijatrom da li misli da bi mogla bez lekova, ali razumem tvoju zelju da ih koristis. Oni jesu ucinkoviti, i deluju, ali nisu magicni stapic, cuo sam od psihijatra price u kojima dodju ljudi i traze jednu tabletu da im prodje depresija, to ne ide tako, to je rpoces. Na lekove treba gledati ako na slauf dok plivas, drzi te na povrsini, ali kad ih ukonis, opet moras nauciti sama da se nosis sa sobom, sa svojim vrlinama i manama, i jos gore sa okolinom, al to ces godinama nauciti, rad na sebi nikad nije izgubljen. Meni su najvise pomagali fizicka aktivnost, i autogeni trening, takodje razne meditacije, skretanje misli. Probao sam dosta stvari, i ono sta sam naucio je da moras biti uporan kad radis na sebi, nece te 1 tableta izleciti kao sto ni jedno trcanje nece uciniti da svi problemi nestanu. Al kad ti je tesko setaj, s nekim ko te razume, kad ti je najteze izbegavaj pricu sa ljudima koji mogu uciniti da se osecas gore. Radi na tome da shvatis, da anksioznost i depresija imaju svoje lose i dobre faze, ko jednom prodje kroz ovo, uvek ima odredjen strah da mu se ne ponovi. Ja se recimo ne osecam sjajno sada, al kad se setim kako je bilo, onda mi dodje kao da je sjajno iako nije. Sa depresijom ili bez, zivot je borba, a ti odrastas, i zivot je pred tobom, imas mnogo cemu da se radujes, ljubavima, uspesima, putovanjima, druzenju, kao sto reoh zivot jeste borba ali ima tu i lepih stvari.

#40 Shewolf

Shewolf

    Još malo pa MASTER

  • Members
  • PipPipPipPip
  • 117 posts

Posted 12 May 2015 - 21:41

archaic_tiger hvala ti, ovo je sve bas lijepo receno i trebalo mi je to. Da se zapitas... iskreno, i osjecam  neki entuzijazam prema lijekovima, ali mozda zato sto mi je to sve novo...
Ja sam  spremna maksimalno se potruditi oko ovoga, ali samo da ne izgubim volju za to.

angela, jesu li tebi lijekovi pomogli ili odmogli? nisam shvatila....

pauk21 istina, slazem se sa svakom tvojom napisanom rijecju..uzivala sam citajuci ovo, prelijepo mi je!
I da, zivot je preda mnom, apsolutno to mislim..iako sam mlada, vecinu vremena se osjecam kao da mi je zivot gotov, kako vise nista ne mogu, kako sam propustila neke stvari, kako je kasno..itd.
A za tebe mi je drago da se osjecas bolje!! Vjerujem da je bilo tesko, ali se isplatilo...

kruskice, dr kaze kako halea nekim ljudima tesko padne na zeludac, a sad..  Budemo vidjeli.

Moram reci da mi se vise ni uciti ne da, nikako se ne mogu natjerati...kraj godine je, pritisak, kada bi najvise trebala.
Mama me vise ne zabrinjava (bolje receno trenutno, tko zna sto ce biti jos).. Niti me je pitala ista vise o tome, niti spominje cijelu situaciju..nothing...ali je postala obzirnija prema meni.


0 user(s) are reading this topic

0 members, 0 guests, 0 anonymous users