Jump to content


- - - - -

Poremećaji u razvoju


  • This topic is locked This topic is locked
7 replies to this topic

#1 Shone

Shone

    Šišteća Plovka

  • Banned
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 1,203 posts

Posted 25 February 2013 - 14:25

Aspergerov sindrom (AS) je oblik autizma, a autizam je neuropsihijatrijski poremećaj koji utiče na način na koji se osoba uključuje u živote ostalih ljudi i kako funkcioniše u svom svetu. To nije mentalna bolest, niti je uzrokovana lošim vaspitanjem. U težim oblicima remeti detetov normalan život i razvoj. U blažim oblicima predstavlja izraženu različitost od drugih.

Aspergerov sindrom


Aspergerov sindrom dospeo je na listu mentalnih poremećaja 1994. kada je opisan kao stanje ljudi normalne inteligencije i jezičkih sposobnosti, ali slabih društvenih veština.

Međutim, novi priručnik mogao bi ostati bez njega.

Razlog? Istraživanja Aspergera nisu pronašla razliku između te i drugih dijagnoza autizma.


Ukoliko se stručnjaci slože, Aspreger će biti kategorizovan kao visoko funkcionalni autizam.

Uzrok nastanka


Niko ne zna šta uzrokuje pojavu AS, iako mnogi naučnici prepoznaju genetske faktore. Sprovode se brojna istraživanja čija je svrha povećanje razumevanja ovih bolesti i nalaženje načina za njihovo lečenje i sprečavanje.

Klinička slika


AS je razvojni poremećaj obeležen nesposobnošću razumevanja - kako se ponašati u  društvu. Druga obeležja su nespretnost i neusklađeni pokreti, poremećaj društvenog kontakta s ekstremnom egocentričnošću, ograničenim interesima i/ili neuobičajenim interesovanjima, ponavljanim rutinama i ritualima, pogotovu govora i jezika i neverbalnim komunikacionim problemima. Uopšteno, deca sa Aspergerovim sindromom pokazuju vrlo malo izraza lica osim ljutnje i žalosti. Mnoga deca imaju izvrsnu memoriju i talentovani su za umetnost (muzika, slikarstvo, književnost) pa ih zanimaju jedno ili dva područja. Mogu nadugo i naširoko razgovarati o omiljenoj stvari, ili ponavljati reč ili frazu nebrojeno mnogo puta. Deca sa AS sklona su boravku u "sopstvenom svetu" i zaokupljena sobom i svojim rasporedom. Njihova čula su intenzivnija, snažnije osećaju površine, temperaturu i ukus, a misli su im usmerenije. AS se obično primećuje u trećoj godini.

Deca s Aspergerovim sindromom imaju bolju prognozu od ostalih oblika razvojnih poremećaja i imaju veću verovatnoću odrastanja i nezavisnog samostalnog funkcionisanja. Ipak će ove osobe u većini slučajeva i dalje pokazivati blage poremećaje pri društvenim kontaktima. Takođe je povećan rizik za razvoj psihoza (mentalni poremećaj) i/ili poremećaja raspoloženja kao što je depresija u kasnijim godinama. Iako odrasli s AS imaju uspešne karijere i zanimljive živote, uvek će ih smatrati neobičnim ljudima.

Dijagnoza


Nedostaci uzrokovani Aspergerovim sindromom ne uoče se uvek lako, pogotovu u blažim oblicima. Dete je obično prosečne ili natprosečne inteligencije, ali nema uobičajene potrebe za drugom decom, niti nagone.

Lečenje


Ne postoji specifično lečenje za Aspergerov sindrom. Lečenje je simptomatsko i rehabilitaciono i uključuje psiho-socijalne i psiho-farmakološke intervencije kao što su: psihoterapija, edukacija roditelja, promena ponašanja, vežbanje društvenih veština, edukacija i/ili primena lekova (psihostimulansi, antidepresivi, beta blokatori). Specijalizovani terapeuti za autistične poremećaje postoje, ali u većini slučajeva, roditelji su ti koji moraju najviše povući. Roditelji moraju popuniti praznine u nedostatku odgovarajućih programa radeći kod kuće sa decom.Terapija lekovima preporučuje se samo u slučajevima ekstremnog ponašanja koje se mora kontrolisati. Ali ti lekovi ne leče uzroke ovog sindroma. Iako se neki simptomi mogu ukloniti lekovima, glavni problem još uvek ostaje.

#2 Shone

Shone

    Šišteća Plovka

  • Banned
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 1,203 posts

Posted 25 February 2013 - 17:52

Šta je autizam?

Autizam je složeni razvojni poremećaj koji se obično javlja tokom prve 3 godine života. Mnogi stručnjaci veruju da ovaj problem nije izazvan jednim uzrokom. Postoje ozbiljni pokazatelji da autizam nastaje kao posledica različitih faktora koji utiču na razvoj mozga, njegovu strukturu i funkcionisanje. Ispoljava se kroz probleme u čulnom opažanju, govoru, mišljenju i razumevanju socijalnih situacija. Zbog toga se ponašanje i odnos sa spoljašnjim svetom razvija drugačije.
Uprkos početnim verovanjima u suprotno, autizam nije retka pojava. Poznato je da, ukoliko se podrazumeva ceo spektar autističnih poremećaja, poremećaj može uticati na skoro 6 od 1000 osoba.
Autizam može da se desi svakoj porodici, bez obzira na rasnu, nacionalnu i etničku pripadnost, socijalni i ekonomski status, i četvorostruko je učestaliji kod dečaka nego kod devojčica.
Rana dijagnostika, tretman i uključivanje u obrazovni proces su ključni za decu sa autizmom. Tako im se može pomoći da razviju svoje socijalne i komunikacione veštine, postanu samostalniji i vode ispunjeniji i produktivniji život.
Kako se postavlja dijagnoza?

Dijagnoza autizma se postavlja na osnovu posmatranja ponašanja. Ukoliko su u ponašanju prisutna sledeća tri elementa…
  • problemi u komunikaciji što podrazumeva teškoće u razumevanju i usvajanju svih oblika komunikacije (izraz lica, gest, razvoj govor);
  • problemi u socijalnim odnosima koji podrazumevaju poteškoće u uspostavljanju veza sa drugim ljudima i nemogućnost prilagođavanja zahtevima sredine;
  • ograničeni i ponavljajući oblici ponašanja koji se manifestuju kroz ponavljanje istih pokreta, radnji, reči i interesovanja i kroz težnju ka istovetnosti i otporu prema promenama:

…onda se sa sigurnošću može reći da se radi o autizmu.
Učestalost javljanja?

Prema najnovijim podacima autizam se javlja kod 20-60 dece na 10 000 rođenih. Učestalost autizma je ista u svim sredinama bez obzira na rasnu, nacionalnu ili etničku pripadnost, socijalni ili ekonomski status.
Uzroci autizma?

Mnogi stručnjaci veruju da ovaj složeni problem nije izazvan jednim jedinim uzrokom. Postoje ozbiljni pokazatelji da autizam nastaje kao posledica različitih faktora koji utiču na razvoj mozga, njegovu strukturu i funkcionisnje.
Šta autizam nije?

Danas se sa sigurnošću može reći da:
  • autizam nije mentalna bolest
  • deca sa autizmom nisu nevaspitana deca sa problemima u ponašanju
  • autizam ne nastaje zbog “hladnih” roditelja koji nedovoljno obraćaju pažnju na svoju decu
  • autizam ne nastaje zbog emocionalne lišenosti i stresa
Tačno je…
  • da su osobe sa autizmom osećajne (emotivne)
  • da osobe sa autizmom žele komunikaciju
  • da osobe sa autizmom mogu da se obrazuju
  • da osobe sa autizmom mogu da rade
Da li postoji lek?

Lek za autizam nije pronađen. Deca sa autizmom odrastaju u odrasle osobe sa autizmom. Mnogima od njih će biti potrebna briga i staranje tokom celog života.
Kako pomoći?

Postoji mnogo programa za pomoć i rad sa osobama sa autizmom ali nijedan nije podjednako dobar i dovoljan za svakoga. Zbog toga u kreiranju individualnih programa moraju da učestvuju svi neposredno zainteresovani: osobe sa autizmom koliko god je to moguće, roditelji, članovi porodice, medicinsko osoblje, terapeuti i angažovani stručnjaci.
Važno je znati…

Rana dijagnostika, tretman i uključivanje u obrazovni proces su ključni za decu sa autizmom. Tako im se može pomoći da razviju svoje socijalne i komunikativne veštine, postanu samostalniji i vode ispunjeniji i produktivniji život.
Karakteristične odlike ponašanja dece sa autističnim spektrom
NEZAINTERESOVANOST
PRILAZE DRUGIMA UZ POMOĆ I PODRŠKU ODRASLIH
KADA IM SE NEKO OBRAĆA, NE REAGUJU
KORISTE RUKU ODRASLOG DA DOĐU DO ONOG ŠTIO ŽELE
SMANJENA MOGUĆNOST ZA IMITATIVNU KREATIVNU IGRU
PREDMETIMA SE BAVE NA STEREOTIPAN NAČIN, OKREĆU IH, REĐAJU…
PONAVLJAJU REČI ONAKO KAKO IH ČUJU
NEMAJU INTERESOVANJE ZA DRUGU DECU
GOVORE TAKO ŠTO ČESTO PONAVLJAJU ISTI SADRŽAJ
PONAŠAJU SE JEDNOLIČNO
NE USPOSTAVLJAJU KONTAKT POGLEDOM
IMAJU NEOBIČNE POKRETE
POVREMENO SE SMEJU BEZ VIDLJIVOG RAZLOGA
MOGU DA RADE NEKE STVARI JAKO DOBRO I BRZO ALI NE I ONE KOJE PODRAZUMEVAJU RAZUMEVANJE SOCIJALNIH ODNOSA

Praktični saveti
  • Sloga u porodici gde postoji dete sa autizmom je jako važna kako bi roditelji izdržali pritisak koji stoji pred njima, da uspešno vaspitaju i podižu dete sa autizmom.
  • Nema razloga da roditelji optužuju jedan drugog zašto je dete sa autizmom. Diskusije o genetskim crtama u porodici su veoma interesantne, međutim roditelji ne smeju da ih upotrebe u konfliktnim situacijama, jer to ne dovodi ni do kakvog rešenja. Umesto bezvrednih rasprava koje dovode do neprospavanih noći i razočarenja i dovode u pitanje njihovo strpljenje, roditelji bi trebali da probaju da budu mirni i sabrani i da održavaju raspoloženje na jednom korisnom nivou.
  • Dobri odnosi u porodici imaju veoma dobar efekat na dete sa autizmom, delimično jer dete oseća harmoniju u kući i biva srećnije, a delimično što dobri odnosi u porodici olakšavaju praktične situacije, a ostaje i vremena za drugu decu u porodici.
  • Autizam kao hendikep čini da jedan deo roditelja izgradi među sobom stabilniji odnos i da baš taj problem uspostavlja bolju relaciju među njima.
  • Idealno je ako roditelji mogu da dobiju podršku od stručnih grupa kao što su psiholozi, pedagozi, rehabilitaciono osoblje i da kontakti sa školom i pred-školom budu na dobrom nivou.
  • Ako se život prihvati sa jednostavnošću i razumevanjem za situaciju u kojoj su se roditelji našli, onda će i svakodnevni život izgledati sasvim normalno, porodia će da funkcioniše dobro, roditelji će imati vremena i za svoje aktivnosti, moći će da se posvete i drugoj deci, a istovremeno će moći da izgrade blizak odnos sa svojim detetom koje ima autizam.
  • Autizam nije hendikep koji se vidi spolja. Po svom fizičkom izgledu se ova deca ne razlikuju od druge. Roditelji često čuju komentare kako njihovo dete nije vaspitano i nalaze se pred dilemom kako da reaguju i odgovore okolini u vezi sa detetovim ponašanjem. Roditelji ne treba da se opterećuju okolinom, treba da ignorišu poglede i komentare spoljne sredine. Podrazumeva se da roditelji treba da izvode svoju decu u park, na igrališta, u šetnju i na sva druga mesta koja su dostupna drugoj deci bez hedikepa.
  • Veoma je važno da roditelji rano vaspitavaju dete sa autizmom tako što će ga učiti poželjnom ponašanju među ljudima, kako bi problem njihove različitosti bio prihvaćen od okoline.
  • Ni jednom roditelju nije lako da prihvati činjenicu da je baš njegovo dete rođeno sa autizmom, koji obuhvata funkcionalne smetnje i hendikep koji ostaje čitavog života (ali u toku života može doći do poboljšanja unutar simptoma). Roditelj mora da prihati da dete ima autizam, da igradi novi stav o životu deteta, kao i nova očekivanja kako će njegovo dete da se razvija. To je bolan proces. Roditelji moraju da se prilagode novonastaloj situaciji i da nade koje su imali ranije o svom detetu neće moći da se ostvare. Od tog trenutka planovi za razvoj deteta moraju da se izmene.
  • Ako je moguće, roditelji bi trebali sebe da oslobode odgovornosti za detetov autizam. Energiju treba da štede za što bolje posvećivanje detetu.
  • U društvu, unutar grada i opštine, trebalo bi da postoje institucije i stručne grupe koje će da pomognu roditeljima u procesu savladavanja svog razočarenja, osećaja odgovornosti, griže savesti i da krenu u normalan život, uprkos dečijem hendikepu.
  • U vreme dok čekaju dijagnozu, roditelji su veoma tužni, nesrećni, uznemireni i misle da je samo njihovo dete sa čudnim ponašanjem, i da ne postoje druga deca sa sličnim problemom. Međutim, kad se postavi dijagnoza i roditelji dođu u kontakt sa drugom decom koja imaju autizam, tada osete olakšanje jer ima i drugih koji imaju decu sa dijagnozom autizma.
  • Lokalna udruženja za autizam pružaju podršku roditeljima, jer oni grade nova poznanstva sa drugim porodicama čija deca imaju autizam, razmenjuju iskustva i praktične savete. Podrška i entuzijazam vode ih napred i zato je korisno da se druže sa drugim porodicama. Poželjno bi bilo da svaki grad ima lokalno udruženje koje će da radi na pružanju podrške porodicama u kojima neko dete ima autizam.
  • Proces da se dete sa autizmom nauči nečemu je mukotrpan i dugotrajan. Potreban je veoma ambiciozan rad koji zahteva puno vremena. U porodici u kojoj postoje i druga deca, može se činiti da je nemoguće naći vremena da roditelj posveti vreme i njima. Međutim, dobra organizacija same porodice, dobre rutine, daju mogućnosti i vremena i za drugu decu.
  • U svojoj svakodnevnoj šemi, roditelji ne smeju nikada da zaborave vreme koje će posvetiti sebi i svom partneru. Roditelji moraju da izdvoje vreme za svoje odmaranje, hobi i da se odvoje na trenutke od porodice i grade druge socijalne kontakte, kao na primer na sreću svoje prijatelje i svoje roditelje. To je jedini način da roditelji izdrže dugotrajni proces, koji zahteva puno energije da bi detetu sa autizmom i porodici pružili sve što je potrebno. Trenutak izdvajanja vremena za sebe je trenutak skupljanja energije za dalje korake.
  • U porodici gde postoji dete sa autizmom a ima i druge dece, roditelji bi trebali da osmisle kako da druga deca imala svoj kutak, da brat ili sestra imaju mogućnost da zaključaju svoje vredne stvari ili igračke, kako dete sa autizmom ne bi došlo do njih i oštetilo ih. Roditelji moraju da posvete vremena i drugoj deci. Ona u porodici moraju da imaju uslova da ih posete drugovi. Uz jednostavno objašnjenje o autizmu, njihovi drugovi mogu da dobiju odgovor zašto se dete sa autizmom drugačije ponaša. Na taj način se olakšava ostaloj deci u porodici da se ne stide svog brata ili sestre sa autizmom. Dete sa autizmom može da se nauči da neke igračke ili stvari ne sme da dira.
  • Jedan deo dece veoma teško oštećene u razvoju, sa veoma niskom inteligencijom, ima strahovitih problema u procesu učenja i ima ograničene mogućnosti u sticanju novih znanja. Čak, da bi se naučile neke praktične rutine iz dnevnog života, potrebno je izuzetno strpljenje, postupnost, puno vremena i ponavljanja. Potrebno je redovno i svakodnevno organizovati sticanje rutina kod deteta. Posebnu pažnju treba posvetiti elementarnim znanjima i ličnoj higijeni. Naučiti dete da ide u toalet je dugotrajan proces, neki put višegodišnji. Važno je dete učiti da jede samostalno i pedantno, da sipa sa merom u tanjir, da ostavi tanjir na mesto, obriše salvetom ruke i usta.
  • Dobro je imati mnogo strpljenja, da se roditelji raduju svakom najmanjem napretku kada je dete nešto naučilo. Uprkos teškim funkcionalnim smetnjama koje deca sa autizmom imaju, ako se podučavanje pruža sa radošću i entuzijazmom, ova deca mogu da nauče mnogo toga što im je potrebno za svakodnevne aktivnosti. Ako roditelj na vreme krene da trenira dete, na primer, da pere zube i uz to koristi detetovu naklonost ka zvučnim signalima, onda je lako naučiti dete da pere zube električnom četkicom. Motivacija deteta, stpljenje roditelja i trening daju kao rezultat da je dete naučilo jako važan momenat iz lične higijene.
  • Dete treba kod kuće u igri pripremiti za posete zubaru i lekaru. Na primer, ako roditelji sa stetoskopom pokažu detetu kako to funkcioniše u stvarnosti.
  • Većina autistične dece je puna energije i veoma aktivna. Većina dece sa autizmom je dobrog zdravlja. Jedan deo dece ima epileptične napade. Pre nego što se počne medicinska terapija, treba naći fizički uzrok koji prethodi epileptičnom napadu. Potreban je period posmatranja, da se na primer, vidi da li je epileptični napa d vezan za visoku temperaturu, napad ljutnje ili ima više razloga koji ga uslovljavaju, ili se može utvrditi EEG snimanjem. Ako se lekovi rano uključe u terapiju, trebalo bi da se dobro posmatra koji su negativni efekti lekova. Događalo se da deca sa autizmom dobiju lekove protiv epilepsije, a da epileptični napadi bivaju učestaliji. Kasnija ispitivanja su otkrila da ovoj deci nisu bili potrebni lekovi jer su sami lekovi izazivali napade.
  • Deca sa autizmom, čak i ona koja imaju govorni jezik, teško pokazuju i rečima ukazuju roditeljima da ih nešto boli. Roditelji su ti koji treba da prepoznaju da se deca zdravstveno ne osećaju dobro. Poželjno je, ukoliko je moguće, dete naučiti da iskaže da ga boli grlo ili stomak jednostavnim rečima, pokretom ili slikom.
  • Ako je potrebno da dete bude primljeno u bolnicu, onda je poželjno da roditelj ostane uz dete, da objasni osoblju detetovu bolest, da ispriča o detetovom ranijem iskustvu kod lekara. Deca se osećaju sigurnija ako uz sebe imaju neki predmet, jastuk ili igračku za koju su vezana. Deca sa autizmom mogu imati izraženu otpornost prema narkozi i to lekari treba da imaju u vidu. Kada se dete budi iz narkoze, najčešće je zbunjeno i poželjno bi bilo da neko koga dete dobro poznaje bude uz njega tada.
  • Roditelji ne treba da su uznemireni zato što dete pokazuje tendenciju da u periodima jede samo jednoličnu hranu, npr. periodi gde dete jede samo makarone,kašastu hranu ili jednu vrstu povrća. U nekom drugom periodu dete će na svoju volju početi da jede drugu hranu. Važno je da na stolu bude mogućnost izbora. Ako je moguće, neka roditelj postepeno u jelo ubacuje nešto od korisnih namirnica koje dete do tada nije prihvatalo. Deca sa autizmom preferiraju hranu koja ne zahtevaju žvakanje, a sokovi, voćne kreme, jogurti su omiljeni. Na ovaj ili onaj način deca sa autizmom unesu dovoljno kalorija kroz svoju ishranu i gotovo da nema slučajeva gde su deca sa autizmom neuhranjena. Deca sa autizmom su zdrava i napredna u svom fizičkom razvoju.

     Važno je znati

             Šta autizam nije?
  • Autizam nije mentalna bolest
  • Deca sa autizmom nisu nevaspitana deca sa problemima u ponašanju
  • Autizam ne nastaje zbog emocionalne lišenosti, tj. sindroma ’’hladnih roditelja’’

Tačno je:
  • Osobe sa autizmom su emotivne
  • Osobe sa autizmom žele komunikaciju
  • Osobe sa autizmom mogu da se obrazuju
  • Osobe sa autizmom mogu da rade

Da li postoji lek?

Lek za autizam još nije pronađen. Osobama sa autizmom potrebna je podrška tokom celog života da bi ostvarili i iskoristili svoj potencijal.


#3 Shone

Shone

    Šišteća Plovka

  • Banned
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 1,203 posts

Posted 25 February 2013 - 17:57

Rettov sindrom (RS) je progresivni neurorazvojni poremećaj koji se javlja isključivo kod ženske dece. Karakteriše ga stečena mikrocefalija, mentalna retardacija, autistično ponašanje, ataksija, karakteristične stereotipni pokreti ruku i gubitak njihove funkcije.
Uzrok nastanka

Rettov sindrom je genetski poremećaj. To je verovatno najčešći genetski uzrokovan teški intelektualni i fizički hendikep koji se događa kod ženske dece u 1 od 10.000 slučajeva. Nedavno je otkriveno da veliki deo obolelih od Rettovog sindroma ima mutaciju ili grešku na MECP2 genu X hromosoma.



Klinička slika


Tipična istorija bolesti devojčice sa Rettovim sindromom podrazumeva normalan ante - peri i rani postnatalni period. Na uzrastu između 6 i 18 meseci, najčešće oko godinu dana, nastaje stagnacija u razvoju, najviše izražena na planu motornih funkcija. Ova faza razvoja poremećaja često prođe neopaženo. Nekoliko nedelja ili meseci nakon toga, postepeno se javljaju znaci regresije: devojčica gubi do tada stečene sposobnosti, u prvom redu na planu komunikacije i socijalnih interakcija. Broj do tada naučenih reči se smanjuje, ređe se ili nikako ne odaziva na poziv, ona gubi interes za kontakt sa roditeljima i okolinom, kao i interes za igru. Kontakt pogledom postaje redak i kratak. Devojčica je zatvorena u svom svetu i njeno ponašanje se, praktično, ne razlikuje od autističnog.

U ovoj fazi, česti su emocionalni poremećaji – iznenadni i, naizgled, bezrazložni napadi dugotrajnog plakanja, vrištanja ili smejanja. Ritam spavanja je poremećen, a ukupna količina spavanja smanjena. U početku neupadljivo i retko, ali vremenom sve češće i izraženije, javljaju se stereotipni pokreti rukama u vidu tapšanja, gnječenja dlanova, stavljanja prstiju u usta ili uplitanja prstiju, što ubrzo postaje dominantna nevoljna aktivnost. Istovremeno, funkcija hvatanja postaje sve lošija: devojčica grabi predmete celom šakom, relativno kratko ih zadržava i ispušta ili baca, do potpunog prekida korišćenja ruku za bilo koju aktivnost, uključujući i reakcije odbrane.
Ukoliko je prohodala, hod postaje ataksičan (teturav), a ataksija trupa se zapaža i u stojećem i u sedećem stavu. Karakteristično je klaćenje devojčica sa noge na nogu pre propulzije.

Poremećaj ritma disanja može da bude prisutan od samog početka razvoja sindroma ili nastaje kasnije. Najupadljiviji su hiperventilacija, krize apneje i forsirano izduvavanje vazduha. U ovoj fazi, kontakt pogledom se produžava i intenzivira i često je praćen osmehom. Ret devojčice jasno pokazuju izraze zadovoljstva i nezadovoljstva.

Poremećaj simpatičke inervacije ispoljava se promenama periferne cirkulacije i trofičkim promenama na ekstremitetima, pretežno donjim. Stopala Ret devojčica su mala, hladna i lividna. Iako se devojčice rađaju sa normalnim obimom lobanje, smatra se da već od drugog meseca rast lobanje počinje da stagnira. Mikrocefalija umerenog stepena karakteristika je Retovog sindroma na starijem uzrastu. Telesni rast je takođe usporen, što postaje naročito uočljivo u kasnom detinjstvu i adolescenciji.

Iako devojčice sa Retovim sindromom imaju izražene probleme sa ishranom – njihovo žvakanje i gutanje je otežano, crevna peristaltika usporena, česti su meteorizam i opstipacije – retardacija rasta se ne smatra posledicom nedovoljnog i neadekvatnog unosa kalorija.

Epileptične krize, različitog izgleda i učestalosti, prisutne su u oko 70-80% devojčica sa Retovim sindromom. Nakon nekoliko godina ili decenija, motorni i koštano-zglobni poremećaji su uznapredovali do te mere da obolela osoba postaje potpuno nepokretna i vezana je za kolica. U ovom stadijumu poremećaja, stereotipije rukama se smanjuju, ruke su sada najčešće mirne i spojene ispred grudi ili ispod brade; hiperventilacija je slabije izražena ili odsutna; epileptični napadi se proređuju ili potpuno nestaju. Na hipomimičnom licu još samo intenzivan pogled, iako sa usporenom fiksacijom, ostaje znak kontakta sa okolinom. U celini, odrasla osoba sa Retovim sindromom je nepokretna, telesno nedovoljno razvijena, sa izraženim deformitetima kičmenog stuba i, pretežno, donjih ekstremiteta, duboko mentalno retardirana.
Dijagnoza

Dijagnoza je klinička i utvrđuje se putem znakova i ponašanja. U mnogim se slučajevima danas potvrđuje genetskim testom.

Lečenje

Kao i kod većine razvojnih poremećaja, specifično medikamentno lečenje Retovog sindroma ne postoji. Bromokriptin, dopaminergični agonist, u nekoliko slučajeva doveo je do poboljšanja u motornim i kognitivnim funkcijama. Buspiron, agonist serotonina, uz pojačavanje GABA-ergicke inhibicije, može da bude koristan u smanjenju poremećaja disanja. Primena melatonina kod ograničenog broja pacijentkinja poboljšala je dužinu i kvalitet spavanja. L-karnitin kod starijih devojaka sa Retovim sindromom dao je izvesna poboljšanja motorike. Fizikalna terapija jedan je od osnovnih oblika tretmana Ret devojčica i ona treba da se sprovodi kontinuirano. Masaža, sprovođenje pasivnih i aktivnih vežbi pomaže perifernu cirkulaciju, održavanje punog opsega pokreta u zglobovima, odlaže nastanak kontraktura i deformiteta.

#4 Shone

Shone

    Šišteća Plovka

  • Banned
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 1,203 posts

Posted 25 February 2013 - 17:59

Kod odraslih osoba naziv afazija se odnosi na poremećaj već usvojenog jezika i govora.
Uzrok nastanka

Uzrok afazije je poznato ili nepoznato moždano oštećenje (oštećenje koje je minorno, tj. molekularno ili neurobiohemijsko, pa je morfološki nevidljivo, odnosno ne može se dokazati dijagnostičkim postupcima). Najčešći uzrok afazija je moždani udar. Uzroci su obično vaskularne lezije, tumori, traume, degenerativne bolesti CNS-a. Može nastupiti i povredom glave, udarcem ili infekcijom.
Klinička slika

Afazija je nesposobnost upotrebe jezika: kao takva, ona se manifestuje kroz sve jezičke modalitete: pogađa sposobnost slušanja i govora, čitanja i pisanja, a ne zavisi od sluha i vida.

Broc - ova afazija (motorna) - Retko se javlja u čistoj formi i tada je reč o vrlo uskoj i preciznoj moždanoj leziji. Broc-ovu afaziju karakterišu: redukcija govornog izraza, osoba razume govor, može da čita u sebi ali ne može da se izrazi govorom, govor je nefluentan i isprekidan, dizartričan, negramatički organizovan i telegrafski. Poremećeni su: čitanje na glas, pisanje, ponavljanje. Pacijent je svestan stanja i to mu smeta. Kod motorne afazije bolesnik razume sve što mu se govori ili čita. Razumevanje govora je sačuvano, ali onemogućen je spontani govor tj. govorno oblikovanje misli. Teže oblike motorne afazije označava i nemogućnost izvođenja svesnih, namernih pokreta govornim organima. Lakše oblike motorne afazije obeležava otežana verbalizacija, usporeni govor (bradilaličan), izražavanje vrlo kratkim rečenicama (telegrafski stil). Rukopis mu je težak, često puta i nespretan. Motornu afaziju dosta često prate oduzetost desne strane tela, oduzetost artikulacijskih organa, što još više otežava sliku bolesti i usporava rehabilitaciju.

Wernicke - ova afazija (senzorna) - takođe se retko javlja u čistoj formi. Primarno je prisutan poremećaj razumevanja. Ovde treba napomenuti da se ne radi o smanjenju nivoa opšte inteligencije. U ovom slučaju poremećaj razumevanja karakteriše to da pacijent : ne razume govor, ima fluentan i dobro artikulisan govor, sintaksa je očuvana, ali je opšti utisak da je govor isprazan, čitanje na glas, ponavljanje i imenovanje takođe su otežani. Kod senzorne afazije bolesnik nema problema s govorom, ali nedostaje smisao govora pa ni sam bolesnik ne zna šta je zapravo rekao. Nerazumevanje govora, svoga i tuđeg, rezultuje upotrebom besmislenih reči (neologizmi) i njihovom pogrešnom upotrebom tj. ispremeštanjem slogova u rečima (parafazija). Sam govor je moguć, ali takav bolesnik često mnogo govori (često kažemo da je logoroičan), ali, nažalost, bez smisla i nerazumljivim rečnikom. Tu se često javlja i problem s čitanjem. Pacijent nije svestan svog stanja.

Konduktivna afazija - (tzv. senzo - motorina) nastaje kao posledica prekida anatomskih veza između senzornih i motornih delova mozga. Karakteristike ove afazije su: govor je uglavnom fluentan, dolazi do poremećaja imenovanja, nemogućnost ponavljanja reči, razumevanje delimično očuvano, čitanje moguće u sebi, ali ne i na glas. Pacijent je obično svestan problema i pokušava se ispraviti .

Globalna afazija - radi se o najčešćoj formi afazije. Uglavnom se javlja kao posledica infarkta mozga posle začepljenja glavne grane arterije cerebri medije. Karakteristike su: pacijent ne govori, ne razume govor, ne čita, ne piše, ne ponavlja reči, ne imenuje viđeni predmet.
Lečenje

Neophodno je da se što pre traži pomoć logopeda koji će nastaviti u bolnici već započetu terapiju ili će je tek započeti. Bilo bi dobro početi što ranije, jer čekanje negativno deluje na rezultat i trajanje terapije. Može se reći da je rehabilitacija skoro nezamisliva bez saradnje porodice, koja mora biti stalna, uporna, bez prekida, što nije lako, jer rehabilitacija traje godinama. Članovi porodice sa bolesnikom moraju ponavljati ono što je radio kod logopeda i pomagati mu u savladavanju pismenih i usmenih zadataka.

#5 Shone

Shone

    Šišteća Plovka

  • Banned
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 1,203 posts

Posted 25 February 2013 - 18:01

Reč disleksija nastala je iz grčke riječi "dys" (što znači slab, loš, neprimeren) i reči "lexsis" (jezik, reči). Disleksija je, prema definiciji Orton Dyslexia Society, jedna od nekoliko teškoća u učenju. To je jezično utemeljen poremećaj konstitucijskog porekla koji obeležavaju teškoće u kodiranju pojedinih reči, a koje obično odražavaju nedostatne sposobnosti fonološke obrade. Disleksija se karakteriše različitim teškoćama u različitim oblicima jezika, često uključujući uz probleme čitanja i ozbiljne probleme u sticanju veštine pisanja.
Uzrok nastanka

Većina stručnjaka slaže se da je glavni uzrok disleksije zamena funkcija leve i desne moždane polovine. Za jezičke funkcije mozga, dakle, i za čitanje i pisanje, zadužena je leva moždana polovina koja se još naziva analitička. Kod disleksičara zbog kašnjenja razvoja leve polovine jezičke funkcije preuzima desna. Kako desna polovina primarno vrši funkcije sinteze vizuelnog i auditivnog tipa, pojavljuju se teškoće pri analizi reči, a to objašnjava zbog čega disleksičari misle na neverbalan ili vzuealan način.


I geni su važni, ali ne i presudni za nastajanje disleksije. Naime, dete može da poseduje gen za razvoj disleksije, ali to ne mora da znači da će imati taj poremećaj. Na razvoj disleksije utiču i govorno područje i načini podučavanja čitanja i pisanja. Razlikuje se analitičko-sintetički metod podučavanja i globalni, koji je pogodniji za disleksičnu decu. U našem jeziku važi načelo da kako čujemo, tako i pišemo - zbog toga je važno analizirati glasove, što češće dovodi do pojave disleksije.
Klinička slika

Disleksija se javlja u najranijem detinjstvu i obično se otkriva u ranom školskom dobu, kada dete počinje da savladava veštine čitanja i pisanja. Disleksična deca su prosečne ili natprosečne inteligencije, izrazito kreativna, s razvijenim posebnim, vizuelnim, stilom mišljenja. Odstupanja u ranom razvoju deteta mogu najaviti pojavu poteškoća u učenju čitanja. Deca s disleksijom pri čitanju menjaju redosled slova ili slogova u reči, zamenjuju ili izostavljaju neka slova, menjaju, dodaju ili izostavljaju pojedine reči. Disleksična deca opisuju da im se pri čitanju reči okreću u različitim smerovima, da slova „igraju”, da ne mogu da uhvate red, ili da se rečenice stapaju.


Rukopis im je često neuredan i nerazumljiv, takođe dolazi do izostavljanja i zamene pojedinih slova i slogova i teškoća pri izražavanju misli u pisanom obliku. Disleksično dete je često dezorijentisano u vremenu i prostoru i ne može tačno da odredi vremenski sled događanja. Zavisno od oblika i nivoa disleksije, dete može da ima sve ili samo neki od navedenih simptoma.

Deo njih može se javiti i kod određenog broja dece koja nemaju disleksiju, što često zbunjuje roditelje i nastavnike. Međutim, simptomi kod dece s disleksijom su brojniji, jače izraženi i dugo traju. Zato je važno razlikovati decu koja imaju prolazne teškoće u čitanju i pisanju, decu koja imaju trajne teškoće (disleksija) i decu koja imaju teškoće u okviru opšte smanjenih sposobnosti. Svakoj od navedenih grupa treba pristupiti na prilagođen način.
Dijagnoza

Posumnjate li da neko dete ima disleksiju, potražite stručno mišljenje logopeda ili defektologa. Danas postoje vrlo jednostavni testovi pomoću kojih se može sa sigurnošću utvrditi disleksija.
Lečenje


Budući da ne postoje dva deteta sa disleksijom i istim simptomima, i deca predškolskog uzrasta pokazuje različito izražena odstupanja u veštinama i sposobnostima koje su važne za usvajanje čitanja i pisanja. Iz toga sledi da ne postoje univerzalni programi pomoći, nego je program i pristup za svako dete individualan. Specifični programi se temelje na rezultatima logopedskih procena, sistemski su, postupni i razvojno primereni. Jezičko - govorni tretman je temeljan i u njega se ugrađuju vežbe za podsticanje nerazvijenih veština i sposobnosti (vidnih, slušnih, grafomotoričkih, pažnje, pamćenja...).
Dete sa disleksijom ili ono kod koga postoje naznake da bi moglo postati disleksično, najteže uči auditivnim putem. Znamo da se kod nas školsko učenje (još uvek) zasniva upravo na auditivnim metodama. Zato je važno osigurati učenje putem svih čula i pronaći način koji najbolje odgovara svakom detetu. Kako je auditivni put učenja najslabiji, treba ga ojačati odgovarajućim vežbama kojima će jačanje auditivnih sposobnosti biti prezentovano i kroz druge kanale (slikama, bojama, različitim materijalima). Važno je takvom detetu dati jasne naloge (ne složene nego deo po deo) i više nego drugoj deci približiti pojmove vremena i prostora. Izuzetno je važno imati veru u dobar ishod, pokazati strpljivost u radu, havliti dete za svaki uspeh i podizati mu samopouzdanje.

#6 Shone

Shone

    Šišteća Plovka

  • Banned
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 1,203 posts

Posted 25 February 2013 - 18:12

Godinama su djeca s lošom motornom koordinacijom smatrana samo nespretnima, bez posebnog razumijevanja problema s kojima su se takva djeca suočavala, mada je već posljednjih 100 godina loša motorička koordinacija u djece prepoznata kao razvojni problem. Od tada su korišteni brojni termini kojima se pokušalo obuhvatiti djecu s takvim razvojnim problemom. Najčešće korišteni bili su  sindrom nespretnog djeteta, senzorna integracijska disfunkcija, developmentalna dispraksija, minimalna cerebralna disfunkcija i dr. Takva neujednačena terminologija otežavala je svakodnevni rad kliničara kao i proučavanje samog razvojnog problema. Nakon Internacionalne konferencije o dječjoj nespretnosti 1994. g. počeo se rabiti termin "razvojni poremećaj koordinacije" (engl. developmental coordination disorder, DCD) kako bi se opisalo ovo stanje u djece s motoričkom inkoordinacijom.


DEFINICIJA


Razvojni poremećaj koordinacije (RPK) se definira kao oštećenje motoričke koordinacije koja utječe na svakodnevne životne aktivnosti i akademska postignuća, a koje nije poslijedica intelektualne nesposobnosti, pervazivnog razvojnog poremećaja ili općeg medicinskog stanja.


KLINIČKA SLIKA


Simptomi razvojnog poremećaja koordinacije značajno variraju od djeteta do djeteta. Glavna karakteristika je abnormalan razvoj jedne ili više tipova motoričkih vještina pri čemu se u obzir uzme djetetov kvocijent inteligencije i dob. Djeca s razvojnim poremećajem koordinacije često imaju poteškoće u zadacima koji uključuju male i velike mišiće, poput oblikovanja slova prilikom pisanja, bacanja ili hvatanja lopte ili zakopčavanja gumbiju.

Po nekim autorima postoje različiti tipovi poremećaja sa šest generalnih gupa simptoma. To su:

1. općenita nestabilnost ili lagano drhtanje

2. snižen mišićni tonus

3. povišen mišićni tonus

4. nesposobnost stvaranja glatkog pokreta zbog problema u spajanju dijelova pokreta u cjelinu

5. nesposobnosti stvaranja pisanih simbola

6. problemi u vizualnoj percepciji vezani uz razvoj očnog mišića

Poremećaj može dovesti do socijalnih i akademskih problema u djece. Zbog nerazvijene koordinacije, djeca ne žele učestvovati u aktivnostima u kojima su loši. Izbjegavanje može dovesti do konflikata ili odbacivanja od strane vršnjaka. Također, djeca koja imaju problema u pisanju ili crtanju mogu biti obeshrabrena i odustati od akademskih ili umjetničkih želja unatoč svojoj normalnoj inteligenciji.

EPIDEMIOLOGIJA I ETIOLOGIJA


Tijekom godina raslo je zanimanje i znanje o djeci s RPK-om. Tako  se danas pretpostavlja da  se RPK pojavljuje u 5 do 8%  školske djece. Ono što otežava točnu procjenu stvarnog stanja je činjenica da još uvijek postoji neujednačena terminologija i klasifikacija, kao i činjenica da se RPK još uvijek ne dijagnosticira u svakom pojedinom slučaju.

Uzrok RPK-a je nedovoljno jasan. Postoje različite teorije koje pokušavaju objasniti etiologiju. Nekoliko njih spekulira da se ona nastavlja na cerebralnu paralizu, da je sekundarna prenatalnom, perinatalnom ili neonatalnom oštećenju, ili je sekundarna oštećenju neurona na staničnoj razini u neurotransmiterskim ili receptorskim sustavima.

DIJAGNOZA


Dijagnoza razvojnog poremećaja koordinacije se obično postavlja kada roditelj ili učitelj primjeti da dijete zaostaje za vršnjacima u učenju, ima problema u školi ili se često ozlijeđuje zbog svoje nespretnosti. Liječnik prvo treba pregledom isključiti druge moguće bolesti i stanja koja bi mogla rezultitati motornom nespretnošću.  Potrebno je učiniti i pregled edukatora-rehabilitatora koji će isključiti druge tipove poteškoća u učenju.


Ključ dijagnoze leži na djetetovoj abnormalnoj nespretnosti što se zaključuje u usporedbi djeteta s djecom iste dobi i inteligencije. Razlika između djeteta s razvojnim poremećajem koordinacije i samo nespretnog djeteta teško se može utvrditi. Ali, da bi se dijagnoza postavila potrebno je da nespretnost ima značajne negativne posljedice. Negativne posljedice mogu biti vidljive u školi, igri ili drugim aktivnostima koje se svakodnevno odvijaju. Isto tako, motorne poteškoće ne smiju biti uzrokovane nekom drugom definiranom bolesti ili biti posljedica mentalne retardacije.


PROGNOZA


Usprkos novim saznanjima još uvijek je rašireno mišljenje da nespretna djeca svoju nespretnost jednostavno "prerastu" i da nije potrebno time razbijati glavu. Ako je to u prošlosti možda i bilo  tako, današnji su zahtjevi društva sve veći i od djeteta se očekuje sve više, što samo po sebi zahtjeva također i dobru motoričku koordinaciju. Danas osim toga znamo da djeca svoj deficit ne prerastu sama po sebi, nego, naprotiv,  rastu uz njega.  Postoje studije koje pokazuju da djeca koja su bila nespretna u dobi od 6 ili 7 godina, bez intervencije, ostaju takva i nakon 10 godina. Same vještine se vremenom poboljšavaju, ali u usporedbi s vršnjacima uvijek budu lošije.

Zapravo umjesto da prolazi, možemo reći da se problem povećava. Bez intervencije motoričke poteškoće u većini djece nastavljaju utjecati na svakodnevne funkcijame i do adolescencije i mogu imati značajne edukacijske, socijalne i psihološke poslijedice. Studije su pokazale da loša motorička koordinacija može utjecati na dječje samopouzdanje, uspješnost unutar grupe, školski uspjeh te u izbor slobodnih aktivnosti. Studija učinjena u Callgariu u Canadi 2002 ispitivala je vezu između djece s RPK i rizičnima za RPK i problemima u pažnji, učenju i psihosocijalnoj prilagodbi, u usporedbi s djecom bez motoričkih problema. Pokazala je da su sva djeca s motoričkim odstupanjima rizična za navedene probleme.

Teško je dati prognozu u djeteta s RPK-om. Vrlo je često preklapanje RPK-a s drugim poremećajima. Smatra se da istovemenu prisutnost RPK-a i ADHD-a (attention-deficit-hyperactiviti disorder) nalazimo čak u 50% djece. Djeca s udruženim RPK-om i ADHD-om imaju lošiju prognozu i dugoročno teže smetnje nego djeca s samim RPK-om. Možemo reći da  kompleksniji oblik RPK-a ima za poslijedicu lošiju prognozu. Ne smijemo zanemariti važnost djetetove okoline u prognozi djetetova razvoja. Sigurno je da će dijete s RPK-om koje je u školi izloženo bullingu imati značajno niže samopouzdanje od djeteta koje je prihvaćeno i uvažavano u svojoj okolini. Isto tako, ne smijemo zanemariti uvjete u kojima dijete odrasta kao ni zainteresiranost roditelja za svoje dijete i njegov prosperitet.


TERAPIJA


Nema jedinstvene terapije za svu djecu s razvojnim poremećajem koordinacije. Nužno je prepoznati ključne probleme i njima odgovarajuće pristupiti. U neke djece to znači staviti naglasak na pisanje, dok u druge djece glavni problemi su vezani za opću motornu koordinaciju. Po potrebi se uključuju stručnjaci različitog profila: fizijatri, fizioterapeuti, radni terapeuti, edukator-rehabilitator, psiholog i dr.


PREVENCIJA


Vrlo često čujemo od roditelja čija su djeca vježbala zbog neadekvatnog motornog razvoja da su im djeca spretnija u usporedbi s vršnjacima koji nisu morali vježbati.  Stoga, iako se službeno smatra da se razvojni poremećaj koordinacije ne može prevenirati, mi vjerujemo da pravovremenim prepoznavanjem neadekvatnog motornog razvoja i njenog ispravljanja, značajno se može utjecati na motoričku spretnost.



#7 Shone

Shone

    Šišteća Plovka

  • Banned
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 1,203 posts

Posted 25 February 2013 - 18:15

Šta je diskalkulija?
Diskalkulija je teškoća u formiranju matematičkih pojmova, usvajanju matematičkih relacija i operacija. Obicno se pojavljuje uz disgrafiju i disleksiju.


Klinička slika diskalkulije
Kod deteta nastaje problem jer ne uspeva da savlada osnovne računske radnje dok su druga deca istog uzrasta, istih sposobnosti, inteligencije i uloženog truda uveliko ovladala računanjem. Moze da se javi kao samostalan problem a nekad može da se proširi i na oblast čitanja. Deca su detinjasta u odnosu na uzrast. Decu dovode sa sumnjom da su intelektualno ometena iako je inteligencija normalna. Roditelji se ipak prisete da je to njihovo dete, za razliku od brata ili sestre, znatno kasnije naučilo (ili još nije naučilo) da rukuje novcem, da razume razlike između količina, zapremina stvari ili stvari kojima se nešto gradi. Smatrali su to nekim dečjim hirom i „razmaženošću“.
Tek kada je dete počelo da pohađa školu, pokazalo je svoje specijalno nepoznavanje značenja mesta broja u nizu (serija), razlika između veličina i vrsta (klase), da ne razumeju suštinu menjanja i ostajanja uvek permanentnim onih brojeva i vrednosti koje učestvuju u adiciji i inkluziji klasa. Zbog nerazumevanja serija i klasa, ono potpisuje brojeve u koloni za sabiranje tako da ne poštuje potrebu da stotine budu jedne ispod drugih, desetice takođe, jedinice isto tako. Zatim im je kolona postavljena u krivo, a rezultat po pravilu loš. Doživljaj telesne celovitosti je ispod uzrasta. Centralni problem razvojne diskalkulije vidimo u sledećoj pojavi. Deca i kada umeju da rešavaju zadatke očiglednim sredstvima, nisu u stanju da izvedu isti kvalitet matematičkih operacija ako se zadatak zada samo rečju i govorom.
Kod dece se najčešće radi o razvojnoj diskalkuliji, odnosno o teškoćama koje se formiraju u ranom razvojnom periodu, i ispoljavaju se odmah čim je dete počelo da upoznaje pojam broja i obavlja elementarne računske radnje. U svakom individualnom slu aju su  mogu e razne kombinacije simptoma, odnosno oblika razvojne diskalkulije. Jedno dete može imati nekoliko oblika diskalkulije ili  samo jedan

Razlikujemo sledeće oblike diskalkulije:
Verbalna - poremećaj razumevanja i vlastite upotrebe matematičkog rečnika
Praktognostička - poremećaj sposobnosti manipulacije stvarnim ili naslikanim objektima.
Leksička - poremećaj sposobnosti čitanja matematičkih simbola i njihovih kombinacija.
Grafička - poremećaj sposobnosti pisanja matematičkih simbola.
Ideognostička - poremećaj sposobnosti razumevanja matematičkih pojmova i računanja u sebi
Operacijska - poremećaj sposobnosti izvođenja računskih radnji.

Simptomi diskalkulije:

-Kod deteta s diskalkulijom mogu se uočiti brojne specifične greške: zamenjuje brojeve pri čitanju, pisanju i računanju, čak i kada koristi kalkulator ponavlja isti broj ili radnju i u nemogućnosti je da predji na sledeći broj, odnosno radnju
-vrlo je usporeno, čak i u elementarnom računanju
-loše pamti brojeve u nizu, aritmetičke činjenice i formule
-narušava smer rešavanja
-ne može odrediti koji je broj veći, a koji manji
-često se i u odraslom uzrastu koristi prstima za brojanje
-ne može zapamtiti niti slediti algoritam rešavanja
-loša prostorna i vremenska organizacija
-teškoće zapamćivanja rasporeda
-teškoće razlikovanja levo-desno
-teškoće u prisećanju imena osoba, odnosno loša sposobnost povezivanja imena s osobom; najčešće čine zamene s imenom koje počinje istim glasom
-teškoće prisećanja položaja brojeva na satu
-teškoće praćenja rezultata tokom društvenih i sportskih igara; često ne znaju da odrede koji igrač je na redu
-loša sposobnost pamćenja sportskih pravila, plesnih koraka, teškoće u izvođenju brzo izmjenjivih sekvenci telesnih pokreta


#8 Shone

Shone

    Šišteća Plovka

  • Banned
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 1,203 posts

Posted 25 February 2013 - 18:19

Teškoće pri pisanju koje se manifestuju nepravilnim rukopisom tj. poremećajem lineacije i grafomotornog čina dijagnostikuju se kao disgrafije.

Uzrok nastanka


Prema uzroku disgrafije se dele:
  • Nasledna disgrafija
  • Teškoće u pisanju uzrokovane delovanjem spoljašnjih nepovoljnih faktora na dete u razvoju
  • Kombinovani oblik (najčešći uzrok disgrafije - kombinacija predispozicija sa delovanjem dva do tri spoljašnja nepovoljna faktora)
Klinička slika

U simptome disgrafija spadaju mešanje velikih i malih slova, nepravilna veličina i oblik slova, nedovršena slova, nastojanje da se pisanje koristi kao komunikaciono oruđe, smanjena brzina pisanja ili prepisivanja, pričanje sa sobom u toku pisanja, opšta nečitljivost. Zgrčeni prsti prilikom pisanja; neobičan položaj tela, ručnog zgloba i papira prilikom pisanja; nepotrebno brisanje napisanog; neprepoznavanje velikih i malih slova, kao i normalnih i kurzivnih slova; pogrešno korišćenje margina i redova; neorganizovano pisanje po strani; nedovoljna brzina prilikom prepisivanja; opšta nečitljivost; potreba za verbalnim signalima; oslanjanje na mentalnu sliku onoga šta npr. radi ruka dok piše; primena verbalnih uputstava i sporo planiranje.

Disgrafičan rukopis je neuredan, loše postavljen u prostoru stranice na kojoj je izveden, bez jasno izvedenih margina. Tekst je često neuredan, redovi su ulomljeni, talasasti ili silaze koso, ne prateći očekivan horizontalni pravac. Reči su između sebe stisnute ili je prostor između njih neujednačen, čas je širi , čas je uži. Druga grupa obeležja disgrafičnog rukopisa odnosi se na loše oblikovanje slova. Često se ispravljaju slova docrtavanjem delova, "retuširanjem''. Slova se ne nadovezuju nego se često nadodaju, sudaraju ili jedna iskaču iznad drugih. Neka su slova ''atrofična''. Treću grupu obeležja disgrafičnosti čini nepoštovanje proporcija delova slova i oblikovanje slova u odnosu na tri zone u okviru kojih se rukopis postavlja. Ovlaš vođena lineacija je nekada ujednačena, pa je ceo rukopis tako postavljen da slova deluju nesigurno, tanka su, a nekada su u celini pisana krutom tvrdom lineacijom koja para podlogu.



Disgrafije su klasifikovane u 4 osnovne grupe: vizuelne, auditivne, jezičke i grafomotorne.
Vizuelne disgrafije nastaju usled izmenjene vizuelne percepcije i diskriminacije, poremećaja vizuelne memorije, prostorne orijentacije i suženog opsega vizuelne percepcije. Najčešći simptomi su nedovoljno uočavanje razlika između slova sličnih po obliku, zbog čega dolazi do njihove zamene. Poremećaje prostorne orijenatacije naročito srećemo kod dece kod koje nije uspostavljena dominacija jedne polovine tela.

Auditivne disgrafije nastaju usled nerazvijenog fonemskog sluha kada i pored normalnog fiziološkog prijema zvuka ne postoji  auditivno diferenciranje fonema. Sposobnost auditivnog uočavanja razlika između akustički sličnih glasova uslov je za izgradnju jasne auditivne predstave tih glasova, pa ne raspolaže ni odgovarajućom auditivnom memorijom za njih. Auditivne disgrafije dolaze do izražaja u diktatu i u svim oblicima samostalnog pisanja.

Jezičke disgrafije u osnovi imaju patološki jezički razvoj i patološki nerazvijen govor. Sreću se obično kod učenika koji imaju razvojnu disfaziju. To su deca sa oskudnim rečnikom i izrazitim agramatizmom, čije poreklo nije dijalekatske prirode. U sličnu kategoriju spadaju i predškolska deca s proširenim artikulacionim smetanjama.

Grafomotorne disgrafije proističu iz nerazvijenih i nekoordiniranih grafomotornih pokreta ruke, koji dovode u pitanje sam rukopis kao takav, a ne njegovu sadržajnu i pravopisnu (ortografsku) stranu.


Prema nivou izraženosti postoje:
  • Laka disgrafija
  • Izražena disgrafija
  • Agrafija (potpuna nesposobnost pisanja, obično je prelazno stanje koje nakon prve do druge godine školovanja prelazi u stabilnu disgrafiju, praćena je ozbiljnim specifičnim teškoćama u početnom učenju - dete ima velikih problema u učenju slova).
Dijagnoza

Deca čiji je problem disleksija i/ili disgrafija često su intelektualno natprosečna, pa na svoj poremećaj mogu da reaguju povlačenjem u sebe, izbegavanjem čitanja i pisanja i drugih školskih zadataka. Iz tog razloga, treba dete na vreme odvesti kod logopeda, koji će proceniti vrstu i težinu poremećaja i uključiti ga u tretman.
Lečenje

Na osnovu simptomatologije, izrađuju se individualni planovi i programi tretmana za svako dete. Roditelj ima važnu ulogu u realizaciji programa, koji je veoma širok i uključuje vežbe : auditivne percepcije (razlikovanje, pamćenje, analize i sinteze glasova), vizuelnog pamćenja i razlikovanja slova, grube i fine grafomotorike artikulacije glasova, logomotorike, impresivnog i ekspresivnog govora, pisanje štampanih malih i velikih slova azbuke u svesci s kvadratima, pisanje rečenica, zatim diktat, prepis i slobodan sastav.


0 user(s) are reading this topic

0 members, 0 guests, 0 anonymous users