Jump to content


- - - - -

Da li sam ,,Aspi,, ili nešto drugo?


This topic has been archived. This means that you cannot reply to this topic.
26 replies to this topic

#1 Depresiva

Depresiva

    Baby

  • Newcomers
  • Pip
  • 7 posts

Posted 01 June 2013 - 17:14

Narode pozdrav!

Tekst će verovatno biti malo opširniji pa molim da oni koji ne mogu sve da pročitaju, ne daju mišljenje na osnovu dve rečenice.
Možda zvuči arogantno, ali bih voleo da čujem mišljenje onih koji su strpljivi da sve sa pažnjom pročitaju i naravno onih koji imaju sličan problem, a ako ima stručnjaka, bilo bi idealno.

Dakle, kako kod sebe već ,,duže vreme,, (nekoliko godina) primećujem da nešto nije u redu, između ostalog postao sam depresivan, flegmatičan, nemam volju da živim i td... počeo sam tražiti neke smernice koje bi mi odgovorile na pitanje: Zašto sam takav?

Moji problemi, naravno, kako to uvek biva, kreću u osnovnoj školi.
Na prvom mestu, od kako pamtim, a pamtim čak i detalje iz obdaništa i prvih razreda oš., uvek je postojao neki problem u komunikaciji sa vršnjacima i profesorima i to se do kraja osnovne završilo sa jednim prijateljem sa kojim sam ostao do danas, i hvala Bogu što je tako, a hvala i njemu što me trpi, jer sam težak ko crna zemlja kako se to kaže.
Iz detinjstva ostala jedna drugarica, koja ne živi više ovde, ali smo redovno u kontaktu.
Srednja škola, naravno slično. Ostala jedna drugarica, i hvala i njoj što me trpi.

Ona mi je nekoliko puta rekla da drugi misle za mene da sam čudan, a i ona sama, i dan danas mi bez pardona kaže da sam čudan, mada smo super u komunikaciji, ali se često ne kontamo.

Što se tiče emotivnih tj. ljubavnih vezivanja, od osmog razreda oš do kraja srednje, iskreno mi se sviđalo nekoliko devojaka koje me nisu prihvatile, što je na mene ostavilo posledice nesagledivih razmera, jer sad imam strah i da pomislim da priđem devojci da bih. Tako do sad nisam imao ni jednu vezu tog tipa, pa sebe u neku ruku smatram emotivnim bogaljem, mada su mi emocije prema devojkama bile rasplamsane sa mišlju da onoj u koju sam zaljubljen, mogu da skinem zvezde sa neba.

Nikada nisam znao kako se udvara devojci, mada sam u razgovoru sa njima skroz opušten, dok ne počne da mi se neka devojka sviđa, a ja to treba da izrazim.

Plašim se da zbog svega ovoga, moj um kreće u nekom drugom pravcu, ali to nije sad tema, a da li je to sve posledica takvih dešavanja, ne znam, ali mislim da je ta neprihvaćenost u okruženju tome nesumnjivo doprinela.



Da ne ispadne da sam sebi postavljam dijagnozu, ali prema svemu onome što sam do sada pročitao mislim da imam neku formu sindroma Aspargera. Evo zašto. Vodiću se redosledom sa wikipedije, ali ubacio sam i neke samo meni karakteristične ,,simptome,,.

1. ne pokazujem svoje emocije drugima, mada sam vrlo emotivan, a kada to radim ne izgleda tako.

2. ne znam kad je dosta da prekinem razgovor sa nekom osobom, jer ne osećam da li joj je dosadno ili je ne zanima to o čemu govorim.
Mnogo okolišam nikako se ne koncenrišući na bitnost, a sad sam svestan da nekad vrlo preterujem u govoru, zbog čega verovatno sagovornicima ostavljam utisak dosadne osobe,

3. često prelazim s teme na temu, ne završivši ovu prethodnu.

4. kada sagovornik počinje svoj deo razgovora, meni kao da mrak pada na oči, često se skroz isključim, razmišljam o svojim problemima pa potpuno pogrešno tumačim njegovo izlaganje i često sledi pitanje: ,, Jel ti mene uopšte slušaš ? " , a posle toga se izvinim i zamolim da ponovi to što je pričao, pravdajući se da razmišljam o nekom problemu.

5. u govoru upotrebljavam metafore koje samo ja razumem.

6. često menjam jačinu, ritam i intonaciju govora (zavisi od raspoloženja, ljudi koji su prisutni, situacije u koj se nalazim i td.).

7. nemam sposobnost potiskivanja ideja, tj. misli, tako da praktično što mislim, to kažem, ili kako naš narod kaže ,,Što na um, to na drum".

8. pričanje viceva kao i pamćenje skoro nikad ne daje rezultate, ali razumevanje, još tu i tamo

9. vizuelna pecepcija mi je neprikosnovena i pamtim neverovatne detalje na potpuno nebitnim mestima, Obožavam da petsto puta gledam jedan isti film, seriju mada znam na pamet.

10. nadaren sam za umetnost ( nije sad bitno kog tipa)

11. imam smanjenu sposobnost oduzimanja ( ukazuje na diskalkuliju) mada se to kosi sa gore navedenim sindromom.

12. fizički sam dosta nespretan, nezainteresovan za sport, ali mi fizička aktivnost poput plivanja i vožnje biciklom nekad izuzetno prijaju

13. nekad u hodu ili mirovanju imam zanošenje

14. nekad se teško uspavam. Spavam kao zec i ustajem vrlo rano.

15. ne volim previše da me neko dodiruje mada mi rukovanje ne predstavlja problem, ali me je jednom ta drugarica, fore radi uhvatila za ruku na ulici kao da smo u vezi i nije mi nimalo prijalo, nisam izdržao ni deset sekundi.
Naročito sam osetljiv u predelu rebara i stomaka, pa ako mi neko krene rukom ka stomaku ili rebrima, znam opako da se cimnem.

16. jedna od najkarekterističnijih crta, nestrpljivost

U neke druge karakteristike uvrstio bih to što ne zameram, tj. praštam ljudima svakojake uvrede, pretnje, napuštanja i td.
Jako sam s druge strane razočaran u ljudsku laž i obećavanja koja znaju da ne mogu da ispune, a posledica toga je da sada i prema onima koji me možda ne bi slagali, osećam odbojnos i nepoverjivost.
U toku srednje škole javljali su mi se blagi opsesivno kompulsivni poremećaji koji su prestali. Prosto sam počeo da uviđam besmislenost toga što radim i shvatio da me to umara, pa sam prestao...
Od uvek sam bio neodlučan po pitanju zanimanja. Čas bih hteo da sam lekar, čas mašinovođa, čas profesr, čas arheolog... ma mislim totalna konfuzija i neopredeljenost koja je dovela do doga da sam sad niko i ništa.
Mada sam dakle totalna flegma, ima situacija u kojima sam popiz.... do te mere da sam razbio neke stvari, a to naravno vučem iz detinjstva, kad me neka stvar ,,ne sluša,, ja je razbijem.

Osećam izuzetnu usamljenost, ali shvatam da je naravno koren toga u meni.

Napominjem da nisam do sad išao kod psihijatra, a u sr. školi sam išao kod psihologa upravo zbog jedne stvari koju sam u školi razbio.

  Ono što sam zaboravio da kažem možda ću reći posle nekog od odgovora, ali me pre svega sad zanima da li ima rešenja u ovakvim problemima, jer mi takav život nimalo ne prija, jer ako je to život, onda je besmislen i u tome dočekati starost, samo je mučenje.


Eto toliko o meni.

Uz izvinjenje zbog ovako dugačkog teksta, voleo bih mišljenja ljudi sa istim ili sličnim karakteristikama tj. problemima, i onih koji mogu da pomognu,

Pozdravljam vas u iščekivanju odgovora.

#2 derpina.

derpina.

    CAR

  • Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 706 posts

Posted 01 June 2013 - 17:49

Bas iz prve recenice sam zakljucila da dalje necu ni da citam. Poz. ;)

#3

  • Guests
  • 0 posts

Posted 01 June 2013 - 18:29

kroz tvoj text grubo, meni se čini kao asp pomalo, ja sam opčinjen s narcizmom u zadnje vrijeme lol al postoje te neke površne sličnosti sa aspergerom, samo su razlozi drugačiji pa ta dva poremećaja mogu izgledat dosta slično posmatraču iako su totalno različite stvari

čekiraj ovo, da vidiš o čemu govorim
http://samvak.tripod.../journal72.html


mislim da bi sam odgovor na pitanje zašto ti je bilo neugodno držat drugaricu za ruku moglo odredit stranu, naravno ukoliko si iskren sa sobom ;)

#4 Depresiva

Depresiva

    Baby

  • Newcomers
  • Pip
  • 7 posts

Posted 01 June 2013 - 18:48

Hvala na odgovoru.
Moram priznati da sam u nju bio nenormalno zaljubljen jedno vreme, ali i posle svega, i posle ,,neuzvraćene ljubavi,, to držanje za ruku mi nije prijalo.

Što se narcizma tiče, nisam o tome nikada razmišljao, baš naprotiv, kao što rekoh, devojci u koju sam zaljubljen skinuo bih zvezde.
Da li bih je zavoleo, ne znam, do tog stadijuma nikad nisam došao.
A ako zaljubljenost ne pređe u ljubav, prelazi u mržnju ili potpunu ravnodušnost... iz mog ugla gledano.

#5

  • Guests
  • 0 posts

Posted 01 June 2013 - 19:19

hm hm

jel imalo moguće ovako nešto, nisi bio suviše intiman s njom (tjelesno) do tog držanja ruku, kad je došlo do toga osjećao si se posramljeno jer ona odjednom nije dovoljno savršena da te neko vidi snjom, bar ne taj dan u tom njenom izdanju, ili uopće neki razlog da ne vrijedi ne mora bit tjelesne prirode

iskreno onako, jel imaš uvijek problema s dodirivanjem od strane bilo koga bilo kad ili je to samo kad osobu na neki način smatraš inferiornom ne u odnosu na sebe već i na okolinu, kad ti izaziva sram ili uopćeno kad znaš da je ne možeš pridobit i zato ti smeta

#6 Depresiva

Depresiva

    Baby

  • Newcomers
  • Pip
  • 7 posts

Posted 01 June 2013 - 20:40

Uh.
Vrlo kopleksno pitanje, a kao kompleksna ličnost, ne znam kako da konkretno i jednostavno odgovorim :)


Ne, bio sam sa njom i u intimnijem kontaktu (više puta), ali bez emocija, dakle van formalne ,,veze,, ,ali mi samo držanje za ruke u tom trenutku nije odgovaralo. Prema njoj, na žalost, mada i sam ne volim to da kažem, mislim da ne osećam ništa. Čak ne drugarsku ,,ljubav,, . Možda i osećam, ali ne prepoznajem to.  
Ravnodušnost bi bila teška reč sa kojom bih mogao da nju dovedem u vezu. Možda nešto između.

Takodje, jednom prilikom me je jedan bivši ortak, drugarski zagrlio, a ja sam osetio neko žarenje duž njegove ruke pa sam jedva čekao da se izmigoljim.

Još jedan primer, desio se skoro.
Sa jednim poznanikom sa kojim sam na ćao, ćao, ušao sam po drugi put u neku konverzaciju i kao i prvi put mi se nisu sviđali njegovi stavovi o temi o kojoj smo pričali.
Na kraju razgovora smo se pozdravili i rukovali se, a on me je slučajno zakačio noktom, pošto ima nokte kao veštica, i to me je ,,bolelo,, narednih sat vremena kao da me je ubo nožem.
Naravno mislim da je u pitanju samo autosugestija, jer sigurno je na to uticao i prethodni razgovor, ali i možda neke predrasude...

Ne mogu da odgovorim da li mi iz takvih primera dodirivanje smeta iz razloga koje si naveo ili je to pojava koja nije time uslovljena, jer kao što se verovatno može zaključiti iz teksta gore, nisam često u situaciji da se grlim sa nekim ili sklon da to radim, ali ako mi se bude desilo u skorije vreme, obavestiću te pa možda bude jasnije i meni. :)


Inače ovo drugo pitanje koje si postavio, stvarno me dovodi u razmišljanje.

#7 angela_delamorte

angela_delamorte

    Šeherezada

  • Honorable Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 6,032 posts

Posted 01 June 2013 - 21:29

to je neka, rekla bih kriza
povucen si, mozda na neki nacin trazis i paznju
ne znam

samo jedna stvar :vikipedija nije DOKTOR, kao ni ti

o kom god poremecaju psihickom da citam imam sve simptome
po tome sam i shizofrena, i depresivna i ova i ona
a samo strucno lice, kroz testove, analize i razgovor moze da ustanovi sta ti je tacno

kroz ovo sto si pisao stekla sam utisak onaj koji sam izlozila u prvoj recenici

ako smatras da ti nesto nije ok, ocigledno si nezadovoljan, zelis neku promenu, nisi tretiraan od strane ljudi onakao kako mislis da si zasluzio
plasis se odbacicanja
zivota...

a ovo "hvala i njoj što me trpi." nikad ne reci, jer niko ne TRPI te osobe te cene
na neki nacn, uvidjam, da istovremeno uzdizdes i podcenjues sebe, zapravo nesiguran si i treba ti nesto da ti podigne ego na nekoliko stepenica vise.-
savet> vikipedija NE, doktor DA.
i budi iskren na terapji, reci sta zaista jeste i kako jeste

njih ne mozes za'ebati


tako da do dijagnoze ces, ako je ima, doci samo na taj nacin


citanje o tome, o simptomima te vec cini zarazenim jer svako u nama ima nesto od toga nekad.

#8 ruzza

ruzza

    CAR

  • Honorable Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 6,615 posts

Posted 01 June 2013 - 22:00

View PostDepresiva, on 01 June 2013 - 17:14 , said:


uvek je postojao neki problem u komunikaciji sa vršnjacima i profesorima

1. ne pokazujem svoje emocije drugima, mada sam vrlo emotivan, a kada to radim ne izgleda tako.

2. ne znam kad je dosta da prekinem razgovor sa nekom osobom, jer ne osećam da li joj je dosadno ili je ne zanima to o čemu govorim.
Mnogo okolišam nikako se ne koncenrišući na bitnost, a sad sam svestan da nekad vrlo preterujem u govoru, zbog čega verovatno sagovornicima ostavljam utisak dosadne osobe,

3. često prelazim s teme na temu, ne završivši ovu prethodnu.

4. kada sagovornik počinje svoj deo razgovora, meni kao da mrak pada na oči, često se skroz isključim, razmišljam o svojim problemima pa potpuno pogrešno tumačim njegovo izlaganje i često sledi pitanje: ,, Jel ti mene uopšte slušaš ? " , a posle toga se izvinim i zamolim da ponovi to što je pričao, pravdajući se da razmišljam o nekom problemu.


6. često menjam jačinu, ritam i intonaciju govora (zavisi od raspoloženja, ljudi koji su prisutni, situacije u koj se nalazim i td.).

7. nemam sposobnost potiskivanja ideja, tj. misli, tako da praktično što mislim, to kažem, ili kako naš narod kaže ,,Što na um, to na drum".

9. vizuelna pecepcija mi je neprikosnovena i pamtim neverovatne detalje na potpuno nebitnim mestima, Obožavam da petsto puta gledam jedan isti film, seriju mada znam na pamet.

10. nadaren sam za umetnost ( nije sad bitno kog tipa)

12. fizički sam dosta nespretan, nezainteresovan za sport, ali mi fizička aktivnost poput plivanja i vožnje biciklom nekad izuzetno prijaju

13. nekad u hodu ili mirovanju imam zanošenje

14. nekad se teško uspavam. Spavam kao zec i ustajem vrlo rano.

15. ne volim previše da me neko dodiruje

blagi opsesivno kompulsivni poremećaji koji su prestali.

Mada sam dakle totalna flegma, ima situacija u kojima sam popiz.... do te mere da sam razbio neke stvari, a to naravno vučem iz detinjstva, kad me neka stvar ,,ne sluša,, ja je razbijem.



Dragi mladi decko,

evo ja sam iz tvog teksta ovde gore ostavila sve one stvari koje se apsolutno mogu reci i o mom sinu, koji ima sada samo 11 godina ali ... Ima dijagnozu Aspergera vec par godina, i ja u to sumnjam, jako, ali nemogu da lazem da nema sve ovo sto si ti gore napisao. Od reci do reci. Ja bih to nazvala "tipom licnosti" a ne bolescu.
Casna rec, nije sto je rec o mom detetu, nego stvarno, mislim da se i kod tebe radi samo o takvoj specificnoj strukturi licnosti. I neka to ceo svet zove !aspergerovim sindromom", sta nas briga, jel da?
Ti si mlad, i treba ti neko vreme da potpuno sazris i ucvrstis se, nadjes se u necemu. Mozda u toj umetnosti, ili u necemu sto ce se pre ili kasnije iskristalisati. Ti si verovanto natrosecno inteligentan, i previse zreo (ali samo racionalno) za svoje godine, ali emotivno si mozda jos jako mlad i nisi jos ... nekako, treba ti mozda duze vreme da postanes cvrsto oformljena licnost.

Nadam se da ti nisam previse "smarajuca" ali moram da ti ovo ispricam: meni je bilo jako jako neprijatno da me bilo ko pipne bilo gde, dugi niz godina. I nisam mogla da gledam ljude u oci kad razgovaramo. I bas je bilo neprijanto. Kao "devojcica" nisam npr isla kod frizera negde do poslediplomskih studija, pustila sam kosu od kad su prestali da me roditleji sisaju, i nosila je vezanu u rep jer nisam mogla d apodnesem npr da idem kod frizera i da me tamo neko pipa po glavi. kod zubara je bilo Ok jer sam cekala da uzasno jako boli, a kod lekara... katastrofa, kao silovanje. I onda sam, pocela da vezbam gledanje u oci, polako, malo po malo, i to u javnom prevozu. Casna rec. I polako sam pocela da se navikavam na gurnaje u autobusu, i to da nekog pogledam, i bilo mi je uzasno ali sam bila uporna.
nisam postigla mnogo ali malko je bilo bolje.
Hocu da ti kazem da bez obzira sta nosimo u sebi, mozemo mi sebe puno da promenimo. Posebno ce ti to biti vazno npr za odnos sa devojkama.
Ja sam prvi put poljubila decka (prvog mog decka) u 35oj godini. JEste. A znas kako sam ostala trudna? kombinacija alkohola i marihuane. RAcionalno sam sve to kupila i probala, jer sam znala da je to jedini nacin da ja sebe nateram na nesto tako prirodno i normalno. Ali meni nije bilo normalno (dobro, mene su zlostavljali u detinjstvu pa to ima veze...). I ostadoh ja trudna i eto ... Posle toga skoro nista i naravno evo vec 10 godina nista. JEdino sto meni ne smeta danas, sa ovih 47 godina, je da ja ljubim i mazim svoju decicu (imam blizance). Ali iskreno, nekad mi je uzasno tesko kad moja cerka hoce mene da zagrli. Jao kako mi je to tesko, kao crna zemlja.

Ali eto, ziva sam. Znaci, porasla sam, cak se udala, cak dobila decu, i ziva eto, sa svim tim poremecajima.
Ali moj sin, nadam se, nece biti ovakav. Ja sam se nekako trudila, neznam jel to dobro ili ne, da pricam otvoreno, da nemamo "veto" na enke teme, sta god ih zanima, ukljucujuci i price o tome cemu sluze higijenski ulosci (kad su imali 5 godina!) i razna pitanja o pubertetu, seksu, kako se piski, kako se ko kupa, kako to neki decaci imaju veliki "kujcic" a neki imaju neki maleni, zasto ljudi smrde i tako...
nekako, prirodno dodje sve na svoje mesto, i moj se sin ne stidi svog tela, ne stidi se patoloski, nego malko, i cak mi je priznao ranije ko mu je jedini drug (iako ja znam to sve, ali krijem da ga ponekad malo spijuniram), on mene ne laze, ali ja cekam da dodje trenutak kad on hoce d ami kaze to sto mene zanima. Ja ga sacekam. Nije uvek spreman za razgovor, nece uvek da poslusa tj skoro nikad nece odmah da uradi nista sto ga molim, ali ja strpljivo cekam, ponovim polako, i jako je vazno da pricam s njim opusteno i bez dranja i nerbvoze. Ja razumem da njemu nije lako, neznam kakve mu misli prolaze glavom (ti bi ga sigurno mnogo bolje razumeo jer ste slicni, barem se meni cini) i onda, nekako ... ja njega bas postujem. O tome da volim svoju decu, glupo je da govorim. To nije svesna neka ljubav, koja se nesto oformi, gradi... ma jok. To je neka uzasna silovita emocija koja iz stomaka vlada, onako, nagonska, bioloska, neznam ni ja...
Sad te sma4ram, ali sve se nadam da razumes, da je moja poruka tebi ustvari da si ti divno i ZDRAVO ljudsko bice, koje samo treba da naidje na nekoga ko ce ga prihvatiti sto posto kao takvog bas. KAo sto su tvojih par retkih prijatelja. Tako ces jendom naci i devojku, sigurna sam, i ona ce te isto tako prihvatiti i mozda neces imati trista devojaka, ali te koje budes imao, bice podjednako drgaocene kao i tvoji retki prijatelji.
Nemoj da mislis lose o sebi. Nistqa od ovoga sto si opisao nije ni nenormalno ni neljudsko, sve je to samo opis jednog tipa licnosti, i to zdrave, a to sto je danasnji svet lud i nema tolerancije ni mrvice za bilo koga ko je iole drugaciji i ko i iole odstupa od globalizacijom zacrtnaih standarda, to nije tvoja krivica...
Samo veruj u sebe, molim te!
teta ruzza

#9 Džudi

Džudi

    CARICA

  • Banned
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 2,066 posts

Posted 01 June 2013 - 23:42

Da ne citiram ceo post koji je napisala angela delamorte..mogu samo da naglasim da se u potpunosti slažem sa njom. Sve je napisala, nemam šta da dodam.

#10 Depresiva

Depresiva

    Baby

  • Newcomers
  • Pip
  • 7 posts

Posted 02 June 2013 - 08:15

Angela i Džudi, hvala na odgovorima, ali posebno se zahvaljujem ,,teta Ruzzi,, ulepšala mi je dan na neki način. :rolleyes:  

Angela, u pravu si po pitanju potrebe za pažnjom.

Međutim, tu na neki način i postoji problem, a trenutno je najveći jer osećam potrebu za bliskošću tog tipa. Kako do pažnje?
Evo su primeri do sada.
Uzmimo na pr. ako mi se sviđa neka devojka, na prvom mestu ne umem da se postavim kao osoba koja će joj to staviti do znanja.
Na rugom, ako slučajno sazna da mi se dopada (preko nekog posrednika) kao da se uplašim kad to sazna, i dalje ne znam šta da radim.

Najveći mi dakle problem predstavlja udvaranje... Klasičan način udvaranja koji uključuju ironiju i duhovitost koja mi nesumnjivo manjka mi je nakako katastrofalan.
Voleo bih da je to uredjeno kao, hoću da budeš moja i ona na to pristane ...... Dakle nešto kao neki obrazac.

Definitivno da postoji neki problem u iskazivanju i razumevanju emocija, ali ih dakle posedujem, jer u protivnom ne bih imao ,,leptirice u stomaku,, u pomenutim situacijama.

Neuzvraćene emocije su mi se do sad vraćale kao ispaljen metak koji rikošetira, tj. vrati se u mene. Jer za sve mora postojati upijač.
Ako se tako užarene emocije usmerene ka nekoj osobi vrate, opekotine su katastrofalne.  


Teta Ruzzo, vi ste u pravu kad kažete drugačiji tip ličnosti jer naučnici smatraju da je u pitanju drugačiji kognitivni stil, a ne bolest ili nesposobnost.
Jesam mlad (25) ali ako do sada nisam sazreo i učvrstio se, nisam optimističan po pitanju toga da se to popravi...


Kako su nesagledive dubine sopstvene ličnosti.
Tako mi je sve nejasno i neraspoznatljivo.
Kad uđem ,,u sebe,, imam osećaj da sam ušao u neosvetljeni podrum prepun stvari.

#11 angela_delamorte

angela_delamorte

    Šeherezada

  • Honorable Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 6,032 posts

Posted 02 June 2013 - 10:29

previse analiziras sebe
imas neke komplekse jer nemas dojvoljno samopouzdanja

ako bi bario ribu moras da imas STAV, da radis na dizanju egoa, da imas nesto cime mozes da se hvalis
angazuje se negde, volontiraj
pisi nesto
bavi se muzikom

na to padaju ribe

nemas problem manjak u iskazivanju emocija nego manjak samopouzdanja
stidis se
bojis se odbijanja
tu je negde i ego tip, ali ne dovoljno jak


i ti sebi ne umes da objasnis i pre svega da si stidljiv  mozda, ne umes da smuvas ribu bla bla pa onda mislis da si ne znma kako umno bolestan
a to je samo neka kriza odrastanja, mnogi prodju kroz nju

recju NESIGURNOST koja te zbunjuje pa mislis da si poremecen u odnosu sa ljudima
zapravo, ti si potpuno normalan jer je to normalno kod mladih ljudi

ne prividja ti se nista, ne cujes glasove, ne okrece ti se soba, ne trne ti telo..

hej, opusti se, popi neko pivo i budi srecan sto nisi bolestan

#12 Depresiva

Depresiva

    Baby

  • Newcomers
  • Pip
  • 7 posts

Posted 03 June 2013 - 08:50

Angela, hvala na ovako optimističnim savetima, ali nisam siguran da je promena moguća...
Ostaje dakle ono, da sam čudan u društvu...
Ne znam, voleo bih da sebe posmatram iz tuđeg uma, da vidim šta je tu ,,čudno,,.

A što se tiče ovih glasova, okretanja sobe, i trnjenja tela, veruj mi i to sam doživeo, ali kao posledica primene nekih antibiotika...
Da ne pravim digresiju, hoću da kažem, da dobro znam kako su to ušasna stanja, i da sam u tim trenucima pomišljao na suicid...

Tako da nije moja trenutna situacija, tj. kako bi ti rekla kriza, najteža, ali kako se kaže, svakom je svoje najteže.

#13 angela_delamorte

angela_delamorte

    Šeherezada

  • Honorable Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 6,032 posts

Posted 03 June 2013 - 09:38

idi kod psihijatra
to je jedino resenje


#14 ruzza

ruzza

    CAR

  • Honorable Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 6,615 posts

Posted 03 June 2013 - 18:52

View PostDepresiva, on 02 June 2013 - 08:15 , said:

Angela i Džudi, hvala na odgovorima, ali posebno se zahvaljujem ,,teta Ruzzi,, ulepšala mi je dan na neki način. :rolleyes:  

Angela, u pravu si po pitanju potrebe za pažnjom.

Međutim, tu na neki način i postoji problem, a trenutno je najveći jer osećam potrebu za bliskošću tog tipa. Kako do pažnje?
Evo su primeri do sada.
Uzmimo na pr. ako mi se sviđa neka devojka, na prvom mestu ne umem da se postavim kao osoba koja će joj to staviti do znanja.
Na rugom, ako slučajno sazna da mi se dopada (preko nekog posrednika) kao da se uplašim kad to sazna, i dalje ne znam šta da radim.

Najveći mi dakle problem predstavlja udvaranje... Klasičan način udvaranja koji uključuju ironiju i duhovitost koja mi nesumnjivo manjka mi je nakako katastrofalan.
Voleo bih da je to uredjeno kao, hoću da budeš moja i ona na to pristane ...... Dakle nešto kao neki obrazac.


a da probas stare metode, koje ukljucuju cutanje i "trovanje pogledom" kao u seriji "Grlom u jagode". A ako nisi gledao,mozes da andjes i pogledas seriju, divna je i ima puno mladica sa raznim problemima ali drze se, kao drustvo... ali je lepo i poucno da se pogleda. Radili su je Djidji Karanovic i Rajko Grlic ...
treba da probas metode koje iskljucuju ono sto je tebi mnogo neprijatno. cutis i gledas. Pa skrenes pogled. Pa ako nju to zainteresuje, super. NEka bude ejdna od 100 devojaka, koju ce zainteresovati tvoj pogled i eto...
samo nemoj da seizolujes i zatvaras u mracnim sobama, sam i tuzan... izadji. sedi sam negde u nekom kaficu, na klupi, citaj knjigu naposlju... ne predaj se... i Angela ti bas sve lepo pise, a ona je bliza tebi po godinama, probaj da je nesto poslusas... nedaj se... i pisi, sta god... evo, ja sam ti nova tetka sa foruma, stara tetka sa debelim naocarima, koja te ceka nedeljom da dodjes an rucak...

#15 angela_delamorte

angela_delamorte

    Šeherezada

  • Honorable Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 6,032 posts

Posted 03 June 2013 - 22:05

ruza car

#16 Depresiva

Depresiva

    Baby

  • Newcomers
  • Pip
  • 7 posts

Posted 04 June 2013 - 19:33

Da, ali nije problem ,,pogled trovanja,, nego blokada koja dolazi posle njega :)...
Njoj se dopadnem (ako je moguće) i... Šta onda?

Imam utisak da je razlog toga strah od odbacivanja tj. strah da ne pridobijem tu osobu, a opet s druge str. koren je verovatno
u pogrešnom formiranju ega.

no dobro... Šta je, tu je.

#17 angela_delamorte

angela_delamorte

    Šeherezada

  • Honorable Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 6,032 posts

Posted 04 June 2013 - 21:21

jao, brate mili meni je trebalo pola litre rakije da se samo obratim simpatiji
to je slatko

nemoj bre upadati u mrak
ako mislis i osecas da nesto ne stima, uzmi uput, popricaj iskreno sa psihologom/psihijatrom pa ces onda videti sta je

evo ja verujem da nije nista strasno, i znam da nije

nemoj da ti mladost prodje u crnini, govorim iz licnog iksustva, mada moj karton na psihijatriji ne izgleda ni malo primamljivo, a kamoli inspirativno. ali hej, teram svoje, da sam pravila sranja-jesam i sve iz neke nesigurnosti i straha da cu biti odbacena, d aa ne valjam, zelela sam da je ceo svet moj, i bila sam jako tuzna i nikakva, nisam birala oruzije, vodila sulude borbe.

ali sad, i dalje na lekovima, ipak, ja sam mama, supruga, imam posao i diplomu, furam vsvoju pricu,

nadji hobi

ja svoj bes, hiperaktivnost, strahove i lose stvari izbacim na papir, pisem i slikam

evo, pre 5 godina sam bila na C odeljenju, lezala

sad spremam samostalnu izlozbu slika

sve je nastalo iz mog pomracenog, deformisanog uma

ali ja se ipak osecam bolje, eto

nadji nacin da izbacis iz sebe negativno, bilo kakav

i idi na neku terapiju, bice ti lakse

i ne analiziraj se, to samo pogorsava stanje

doktoe ce reci svoje, pa nam javi kako si

i ako trebas bilo kakav savet, pucaj.

zato i sluzi forum

#18 lana3

lana3

    Još malo pa MASTER

  • Banned on request
  • PipPipPipPip
  • 109 posts

Posted 05 June 2013 - 16:50

I ja sam ranije mislila da sam Aspi i ispostavilo se da sam sve umislila. Porazgovaraj sa nekim i ne citaj o tome.

#19 Depresiva

Depresiva

    Baby

  • Newcomers
  • Pip
  • 7 posts

Posted 06 June 2013 - 21:14

Ok drage moje, dragi moji... sve u svemu, hvala na savetima i optimističnim in. , voleo bih da odem ipak kod psihijatra na ,,čašicu,, razgovora,
naravno kad skupim hrabrosti.
Ne zato što se plašim okoline, boli me ćoše za okolinu, ali imam utisak da još nisam spreman...

#20 sunlight

sunlight

    Napredni član

  • Members
  • PipPipPip
  • 74 posts

Posted 09 June 2013 - 19:01

I ja sumnjam da mozda imam Aspergerov sindrom. Oduvek sam bila stidljiva, povucena, cutljiva, introvertna tesko se snalazim u drustvu i sklapam nova prijateljstva, nikada nisam imala mnogo prijatelja, u kakvoj god sredini da se nadjem izuzetno mi je tesko da se uklopim. Bila sam ubedjena da imam neki oblik socijalne fobije, ali citajuci razne tekstove na internetu, saznala sam da postoje jos neki poremecaji koje karakterisu slicni ili isti simptomi koje imam; jedan od tih poremecaja je i Aspergerov sindrom.

Da li neko mozda zna koje su to karakteristike/simptomi na osnovu kojih moze da se dodje do zakljucka da nije samo u pitanju stidljivost, povucenost, nesnalazenje u drustvu i socijalna anskioznost, nego Aspergerov sindrom ili mozda neki drugi oblik autizma.