Jump to content


- - - - -

klik ontopik


This topic has been archived. This means that you cannot reply to this topic.
3 replies to this topic

#1 pax

pax

    Baby

  • Newcomers
  • Pip
  • 1 posts

Posted 07 April 2009 - 22:21

pozdrav forumaši, javljam se prvi puta.

moja pri?a ide ovako - odli?na u?enica u osnovnoj školi, krenula u srednju (gimnazija) i odjednom... odjednom mi više nije išlo. po?ela sam se osje?ati užasno, bježala sam od ljudi, bježala sam iz škole, imala sam sve znakove depresije. došla sam k jednom psihijatru, ispri?ala mu što me mu?i, i doslovno mi je rekao da sam "blesava i koji kurac ja izvodim"... prošli su mjeseci, meni je postalo još gore, da bi pronašla psihijatricu koja mi je kona?no dijagnosticirala depresiju i po?ela sam piti lijekove. no pomaka nikakvog nije bilo.

onda slijedi šok - moj otac koji je javni ?ovjek prevario je moju majku sa 15 godina mla?om ženom, razveli su se. tada sam posve prestala odlaziti u školu, prekinula sam odnos s najboljom prijateljicom (barem sam mislila da mi je najbolja), prekinula sam s de?kom koji me je prevario, ostala sam sama. majka mi je danima ležala u krevetu, nisam znala što da napravim, predlagala sam joj da ode k psihijatru, me?utim uspjela se nekako stabilizirati. i opet, koliko god da mi je bilo grozno, postalo mi je još, još gore.

negdje otprilike u to vrijeme ušla sam u prijateljsku vezu s jednom sadisti?kom osobom, koja me obožavala mu?iti, koja se doslovno izživljavala nadamnom, a postavljala mi se kao najbolja prijateljica. zna?i, koliko god da sam ja bolesna bila nitko, ali ama baš nitko iz mojeg kruga najbližih ljudi to nije shvatio, ?ak su se i još gore ponašali prema meni. bojala sam se prekinuti odnos s tom osobom, jer bi tada ostala sama samcata, ali sa za godinu dana maltretiranja skupila snagu i taj odnos prekinula. tada sam ve? imala 18 godina.

u slijede?h par mjeseci po?ela sam se osje?ati kao bog. bila sam puna energije, puna planova, nisam spavala i mislila sam da sam se kona?no izlje?ila. no jednog dana sam jednostavno pala na pod i po?ela plakati, jer u glavi mi se formirao plan da se moram objesiti. me?utim, majka me odvratila nekako od toga i ponovo odvela onoj psihijatrici koja mi je nakon svega dijagnosticirala bipolarni poreme?aj.

po?ela sam piti lijekove, raspoloženje mi se popravilo, ali još uvijek sam bila zatvorena u ku?i. nisam nikamo izlazila, a sam izlazak u du?an i k doktoru pretvorio se u pravu muku. shvatila sam da sam od svog djetinjstva poprili?no asocijalna osoba. tijekom osnovne škole ?ak sam i trpjela psihi?ko zlostavljanje od druge djece, a u srednjoj školi sam prezirala svaka ve?a druženja jer bi se osje?ala jako neugodno. uvijek sam jako teško uspostavljala kontakt s drugim ljudima, ?inilo mi se da sam druga?ija od drugih i da ne samo da mene nitko ne razumije, ve? da ja ne razumijem njih. sve mi je to mirisalo na, kako da se izrazim... autizam.

i tako sam ja jednoga dana krenula surfati i nekako sam slu?ajno naišla na termin aspergerov sindrom. riješila sam ?ak i kviz na internetu i dobila nevjerojatno visok rezultat. sve se poklapalo - moja asocijalnost, motori?ka nespretnost, razmišljanje u slikama, strah od ljudi, zaokupljenost mojim specijalnim interesima... u to vrijeme moja prva psihijatrica otišla je raditi u sloveniju. ta žena me je ina?e uvjeravala da je za sve kriv moj otac, i razvod, mljela je bez prestanka i nije me uop?e slušala. otišla sam k drugoj i rekla joj da sumnjam na taj aspergerov, da bi me ova optužila da sam iritantna i bahata, da što ja umišljam da jesam što sama sebi dajem dijagnoze... i od onda nisam otišla više k nijednom psihijatru. a znam da moram pošto uzimam terapiju.

uglavnom, to je moja pri?a u kratkim crtama. i možda se ?ini da pretjerujem, ali zapravo se sve tako i odvijalo. i možda mislite, bu-fakin-hu, svi imaju probleme. ali ja više ne znam kome da se obratim. izgubila sam vjeru u psihijatre u potpunosti. i ne samo to, nešto u mojem na?inu strašno iritira ljude. uvijek se prema meni posavljaju napada?ki, kao da ih na neki na?in ugrožavam. a tako je i s ve?inom psihijatara. jedan od njih je ?ak, umjesto da mi pomaže u mojim problemima, vodio filozofske rasprave samnom i stalno me pokušavao nadmudriti. ti ljudi nisu normalni. ili ja možda nisam.

danas se osje?am usrano. htjela sam popiti sve tablete za spavanje koje imam i jednostavno le?i i više se nikad ne probuditi. uop?e mi više ništa nije jasno. zašto moj život mora biti toliko kompliciran, mada mogu uzeti nekakvu distancu i promatrati sve što se doga?alo sa nekakve daljine. ali ponekad mi se ?ini da više nema smisla živjeti.

ako vam se dalo ?itati ovo, zahvaljujem. bilo bi lijepo ?uti neke rije?i podrške, i da se javi netko s aspergerovim da mi preporu?i kako to lije?iti i kod koga.

whistling.gif



#2 Trace

Trace

    ÄŚlan

  • Newcomers
  • PipPip
  • 36 posts

Posted 07 April 2009 - 23:17

Sta da ti kazem, ja nemam aspergerov sindrom ali se dosta cesto osecam kao ti, i znam da ti nije lako, pozdrav...

#3 Guest_Džudi (Gost)

Guest_Džudi (Gost)
  • Guests

Posted 08 April 2009 - 19:22

Prvo, teško mi je da poželim dobrodošlicu na forumu ovakvog tipa.

Ali, ipak želim to...dobrodošla na forum " Depresija ".

Razumem tvoje probleme. Razumem usamljenost, tugu, želju za samoubistvom..ali samoubistvo nije izlaz. Nije rešenje. Trni se iz tih crnih misli.

Tvoj post je tužan i vidi se da si strašno depresivna.

Ne znam koje lekove piješ, i kako dolaziš do njih. Ne želim da te povredim, ali ne smeš da piješ lekove na svoju ruku, bez preporuke psihijatra.

Savetujem ti da nabaviš uput za psihijatra, i da pre odlaska kod njega napišeš na papiru sve što te mu?i, zbog ?ega si tužna i depresivna.

Ne pokazuj kod psih. agresiju, pokaži želju za saradnjom, reci da želiš da ozdraviš.

Ne spominji da si radila test i da misliš da imaš Aspergerov sindrom. Nijedan lekar ( ne samo psihijatar ) ne voli kada pacijent sugeriše svoju dijagnozu.

Budi hrabra, izaberi nekog tre?eg psihijatra, kreni sa pravim le?enjem.

Radi na sebi. Pokušaj da se opustiš, da bar malo ne razmišljaš o problemima. ?itaj neku laganu literaturu, prošetaj -lepo je vreme.

I znaj, nisi sama u svom bolu. Na forumu si gde mnogi imaju životnu pri?u sli?nu tvojoj.

Slobodno ovde piši o svemu šta te mu?i, dobi?eš podršku i razumevanje.

Sve najbolje ti želim.

#4 asha

asha

    Baby

  • Newcomers
  • Pip
  • 9 posts

Posted 02 June 2009 - 00:53

?ao "pax"!

Pro?itala sam tvoju pri?u i poprili?no me protresla. Zapravo je u nekim aspektima vrlo sli?na mojoj.

Da ti bude lakše, i ja imam tako?e Aspergerov sindrom! ;-)

Citiram: "moja pri?a ide ovako - odli?na u?enica u osnovnoj školi, krenula u srednju (gimnazija) i odjednom... odjednom mi više nije išlo. po?ela sam se osje?ati užasno, bježala sam od ljudi, bježala sam iz škole, imala sam sve znakove depresije. došla sam k jednom psihijatru, ispri?ala mu što me mu?i, i doslovno mi je rekao da sam "blesava i koji kurac ja izvodim"... prošli su mjeseci, meni je postalo još gore, da bi pronašla psihijatricu koja mi je kona?no dijagnosticirala depresiju i po?ela sam piti lijekove. no pomaka nikakvog nije bilo."

Pusti ti psihijatre, nisu ni oni sveci. Ja kad sam išla kod moje (kad sam ve? dobila potvr?enu dijagnozu Aspergerovog sindroma, a to od doktorice koja je baš specializovana za to podru?je), nije i nije htela verovati da ja to uopšte imam. Ona mi govorila kako imam ja depresiju i to je to. Trebala sam se posva?ati sa njom i nazvati mamu da razgovara sa njom. Posle je kona?no poverovala.

Citiram: "negdje otprilike u to vrijeme ušla sam u prijateljsku vezu s jednom sadisti?kom osobom, koja me obožavala mu?iti, koja se doslovno izživljavala nadamnom, a postavljala mi se kao najbolja prijateljica. zna?i, koliko god da sam ja bolesna bila nitko, ali ama baš nitko iz mojeg kruga najbližih ljudi to nije shvatio, ?ak su se i još gore ponašali prema meni. bojala sam se prekinuti odnos s tom osobom, jer bi tada ostala sama samcata, ali sa za godinu dana maltretiranja skupila snagu i taj odnos prekinula. tada sam ve? imala 18 godina."

I ovde te mogu razumeti. Pošto ja sam se dve godine družila sa "prijateljicom" i ona mi uvek pri?ala: "pa ja se samo malo zezam, ti to znaš... ", al' uistinu ona me vre?ala. Zbog toga što imam Aspergerov sindrom, nikad nisam, te još sad zapravo ne znam razliku izme?u prijateljskog zezanja na tu?i ra?un, sarkazma i vre?anja. To može ponekad biti vrlo stresno.
Ovaj... nikad nije dobro da se družimo sa svakim, koliko god se mi bojali ostati sami. Ponekad je prava muka stvoriti novo prijateljstvo i ponovo živnuti, ali tako je to. Bolje ništa, nego takav "prijatelj". Nažalost ja sam to saznala na najgori mogu?i na?in.
Ona se na?isto iživljala nadamnom.
Uvek bi mi govorila: "pa ti nisi iskrena, ne gledaš me u o?i, nisi baš neka otvorena..."
Na po?etku zaista nisam delovala, al' onda sam postala (odmah bih mogla da kažem "mani?na" iako nemam dijagnozu bipolarnog) pri?ljiva, nije se stiglo do re?i, bila sam poprili?no divlja... po?ela sam joj se više svideti, mada sam duboko u sebi znala da mi zavidi, mada nisam nikad saznala na ?emu, onda smo imale par velikih sva?a i mukom, obe duboko ranjene, raskinule.
Uvek se može na?i pravi prijatelj, i veruj, ne želiš ni ti, a ni ja, još jednom i?i kroz sve to.
Bolje biti sam nego u lošem društvu. Drži se te uzre?ice i bi?e ti bolje;-)

Citiram: "po?ela sam piti lijekove, raspoloženje mi se popravilo, ali još uvijek sam bila zatvorena u ku?i. nisam nikamo izlazila, a sam izlazak u du?an i k doktoru pretvorio se u pravu muku. shvatila sam da sam od svog djetinjstva poprili?no asocijalna osoba. tijekom osnovne škole ?ak sam i trpjela psihi?ko zlostavljanje od druge djece, a u srednjoj školi sam prezirala svaka ve?a druženja jer bi se osje?ala jako neugodno. uvijek sam jako teško uspostavljala kontakt s drugim ljudima, ?inilo mi se da sam druga?ija od drugih i da ne samo da mene nitko ne razumije, ve? da ja ne razumijem njih. sve mi je to mirisalo na, kako da se izrazim... autizam."

E ovde smo u potpunosti iste. Mora?eš nau?iti sa time da živiš, pošto tu ne možeš ništa. Tako sam i ja nau?ila s time da živim, a tako je mnogo bolje. Nisam više toliko depresivna kao pre, kad sam bila u školi. Tako?e sam i ja bežala iz škole, radila svašta, ?ak sam jednom pojela šaku antidepresiva, ali ne sa vodom, nego, još bolje, sa Red bullom u kombinaciji, samo kako bih bila "neprisutna" i ose?ala se bolje. Što se toga ti?e iste smo. Možda bi trebalo da budeš malo više "flegma" prema svemu, a ljudi koje ne znaš, šta tebe briga za njih. Iako ?e oni ponekad vre?ati, ogovarati, govoriti da nisi normalna, i bilo šta što oni mogu da kažu, ne obra?aj pažnju na njih i neka te ne povrede. To je teško, i ja se još borim s time, ali bi?e dobro. Samo potrudi se.
Ja ina?e uzimam antidepresive i nisam nešto depresivna, ali nekako se extra-super-zbunjeno ose?am, kao da imam maniju. Ne znam, mora?u malo do psihijatrice, hihi =P

Citiram: "i tako sam ja jednoga dana krenula surfati i nekako sam slu?ajno naišla na termin aspergerov sindrom. riješila sam ?ak i kviz na internetu i dobila nevjerojatno visok rezultat. sve se poklapalo - moja asocijalnost, motori?ka nespretnost, razmišljanje u slikama, strah od ljudi, zaokupljenost mojim specijalnim interesima... u to vrijeme moja prva psihijatrica otišla je raditi u sloveniju. ta žena me je ina?e uvjeravala da je za sve kriv moj otac, i razvod, mljela je bez prestanka i nije me uop?e slušala. otišla sam k drugoj i rekla joj da sumnjam na taj aspergerov, da bi me ova optužila da sam iritantna i bahata, da što ja umišljam da jesam što sama sebi dajem dijagnoze... i od onda nisam otišla više k nijednom psihijatru. a znam da moram pošto uzimam terapiju."

Ja sam tako?e pronašla "Aspergerov sindrom" na internetu i kontaktovala onu specialistkinju za to podru?je, pa tako došla do dijagnoze. Meni su uvek svi govorili: "pa ti si ionako pametna, lepa, simpati?na, inteligentna (iskreno, ponekad mi se smu?i od takvih komentara), kako sa tobom nešto nije u redu, kako ti to ne znaš, ma ne brini bi?e bolje..." Užas! Zbog njih ja bih sad bila propalica kad se sama nebih snašla, a to je kad si Aspie, poprili?no teško, je li, kad ne znaš kako da šta uradiš i treba sve da nau?iš što drugima do?e prirodno.
Zbog inteligentnosti, je li? Kad bih ja njih slušala, sad bih bila negde po parkovima, šetala po ceo dan i uništavala sebe i svoje zdravlje! :/
Koji si test to rešila? Ja sam i onaj AQ test (rezultat 42 od 50), a i Aspie test ( 42 neurotypical, 158 aspie, you are very likely an Aspie), zna?i vrlo visoki rezultati.

Psiholozi i psihijatri nekad pogrešno tvrde kako je sve vezano uz stres, gubitak i tako dalje. Mada to nije uvek ta?no. Za Aspergerov sindrom niko nije kriv, ?ak ni ti, nego se time rodiš, nije to nešto što se dobije.
Ponekad je psihijatre dobro slušati, ali nije dobro da im se baš sve veruje. Treba ipak malo gledati na sebe, verovati i sebi, a ne sve njima. Oni ponekad misle da su sveci, pa kažu takve stvari kao što je ova psihijatrica tebi. I meni su pri?ali svakakve gluposti, kako preterujem i tako to...
Mene je to da ne treba sve verovati njima, nego i sebi, život nau?io na loš na?in.

Citiram: "uglavnom, to je moja pri?a u kratkim crtama. i možda se ?ini da pretjerujem, ali zapravo se sve tako i odvijalo. i možda mislite, bu-fakin-hu, svi imaju probleme. ali ja više ne znam kome da se obratim. izgubila sam vjeru u psihijatre u potpunosti. i ne samo to, nešto u mojem na?inu strašno iritira ljude. uvijek se prema meni posavljaju napada?ki, kao da ih na neki na?in ugrožavam. a tako je i s ve?inom psihijatara. jedan od njih je ?ak, umjesto da mi pomaže u mojim problemima, vodio filozofske rasprave samnom i stalno me pokušavao nadmudriti. ti ljudi nisu normalni. ili ja možda nisam."

Nemoj da misliš da preteruješ. Ja sam to mislila duže vreme, jer su mi svi ve?inom govorili kako smišljam razli?ite stvari (a možda su samo njima zvu?ale ?udno, ipak smo mi "autisti", pa smo nekima i onako ?udni, je l'?), da preterujem i bla bla bla.
Fora je u tome što ti stvarno po?neš da veruješ kako preteruješ. Samo mi nemoj to raditi, nije dobro. Ako ti neko kaže da si nešto smislila, da lažeš ili preteruješ, nemoj to da slušaš, gubi?eš na samopouzdanju, a to je loše. Ti duboko u sebi znaš šta je istina i pokušaj da saslušaš sebe šta misliš. Ponekad je unutrašnji ose?aj zaista - lek!

Psiholozi...
Najbolje rešenje jeste, da se raspitaš gde ima koji DOBAR psihijatar, ali stvarno DOBAR, pa onda idi. Ako nema dobar psihijatar, savetujem ti da odeš do kojeg centra za savetovanje i da se vodiš kod jednog dobrog psihologa. I kod psihijatra ideš samo ovako službeno, da pretpiše lekove, i odgovaraš samo šta te pita. Tako ja radim sad ve? godinu dana, pa se pokazalo mnogo boljim rešenjem, nego kad sam se vodila samo kod psihin+jatrice ili samo kod psihologinje. Psihologinja mi se ipak ?ini mnogo boljom od te moje psihijatrice (gde uvek zaboravljam da idem, zaboravljam kad me naru?ila hehe), više mi pomaže. A kod psihijatrinje stvarno odem samo za lekove. Raspitaj se malo, sigurno ?e se na?i koji dobar, koji ti bude pomogao.

Da ti ugrožavaš? Ma njih ugrožava svako ko im stvara dodatan rad ;-)
Nije li to istina? hehe =P

Da ti ugrožavaš ljude?
Njih ugrožava svako ko nije baš onaj obi?an i koji ne sledi slepo modu i hitove, kao oni.

Citiram: "danas se osje?am usrano. htjela sam popiti sve tablete za spavanje koje imam i jednostavno le?i i više se nikad ne probuditi. uop?e mi više ništa nije jasno. zašto moj život mora biti toliko kompliciran, mada mogu uzeti nekakvu distancu i promatrati sve što se doga?alo sa nekakve daljine. ali ponekad mi se ?ini da više nema smisla živjeti."

Hej , nemoj to više da radiš, samo ?eš si naškoditi. Meni je jednom drugarica, kad sam joj rekla kakve probleme imam, savetovala da uzmem neke pilule za spavanje u apoteci, pa da uzmem jednu do dve dnevno i prespavam sve one mu?ne ?asove.
Rekla je da ona to redovno radi, ?im joj se ukaže jedan problem, pa joj posle toga bude bolje.

Ja rekoh: "hajde da probam". Išla sam ti ja do one apoteke, zastala ispred ulaza i promislila sve skupa. Rekla sam prosto "ne" i otišla dalje. Znala sam, kad bih ja uzela te pilule, ja bih ih, kad bih baš bila u svom fazonu, jednom popila celu šaku i nikad se više probudila. To sam jednim delom želela i u?initi. Al' onda se ja pitah: "Želiš li ti onda zaista umreti, nestati, pa da te stvarno nikad više ne bude?", a odgovor je bilo: "Ne, ne želiš to, duboko u podsvesti to ne želiš. Toliko ima još pred tobom lepih doga?aja i trenutaka, ne isplati ti se sve da zakasniš zbog nekih problema, koji su vrlo maleni protiv svih prilika koje ti se pružaju ako nastaviš živeti."
I tako sam se spasila. Samu sam sebe spasila.
Ina?e ne bi me više bilo tu, a ni na netu, pa sada na forumu.
Znam da je teško, ali izdrži, nemoj više da misliš kako bi se ubila! ;-)

Za izle?enje...
Sa Aspergerovim sindromom je tako da se to ne izle?i nikad. Ti ?eš živeti s njim a i umreti kao Aspie. Takav ti je život. Bilo bi dobro kako bi se uklju?ila u koju internetsku grupu (koliko znam ih ima mnogo na www.ning.com), gde su ljudi sa istim problemima.
Tako sam ja probala i pokazalo se dobrim rešenjem.

Želim ti svu sre?u, pa mi javi kako si se snašla.
Ako želiš, možeš mi pisati na: anastasija.makivic@dir.bg

Želim ti svu sre?u, pa mi javi kako si se snašla.
Nadam se da te nisam smorila.;-)