Jump to content


Nisam ja, to je moja Schauma...mislim, dijagnoza. Kad je to validno, a kad jednostavno ne želimo da se menjamo?


  • Please log in to reply
13 replies to this topic

#1 Hyperdrive

Hyperdrive

    stereolight

  • Admin
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 5,097 posts

Posted 02 September 2018 - 01:15

Već nekoliko dana dumam o tome da otvorim ovu temu. Motivisali su me ljudi kod kojih se napredak jasno vidi, na prvu loptu mi na pamet pada korisnik Zephyr. Ima ih/nas sigurno još, zavisi sa koje tačke gledišta to posmatramo.

Dakle, pitam vas koliko toga je do naše dijagnoze, koliko do (samo)izolacije, a koliko do naših stavova, naravi i sl. I da li smo voljni da menjamo to ako je u pitanju drugo ili treće?

Ja konkretno ne mogu da kažem nekome koga sam "ubila u pojam" da je to moj granični poremećaj ličnosti, te da se ne izvinim i krenem dalje. Jasno mi je kad sam pogrešila i donela preki sud, ali mi je takođe i jasno kad je u pitanju nešto drugo. Trudim se da naučim da raščlanim ovo i kod drugih. I mislim da nikad nije kasno da se promenimo, bar ne do penzije, starosne ili na osnovu godina staža.

No, nismo svi isti, zar ne?

Čekam pogrešnu, plavo, mailera i slepog...da, razmišljam naglas. XD

#2 pogresna

pogresna

    gospodža

  • Honorable Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 2,038 posts

Posted 02 September 2018 - 07:25

*
POPULAR

Tačno, nikad nije kasno, i ne samo da nije kasno, nego i da je sve teklo normalnim tokom, da nije bolest prekinula taj tok, sve i tad bi se morali menjati i korigovati celog života, jedino je to normalno... jer sve se menja, okolnosti nisu iste sad kao pre deset, dvadeset godina...
Jedan od problema u vezi sa tim, koji sam primetila ovde, je neki, da kažemo, nedostatak socijalnih veština kod ljudi koji su se jako mladi razboleli.. Znači nešto što bi trebalo da su savladali krajem srednje škole ili na studijama, oni su propustili, zbog bolesti koja je tad nastupila tj. izolacije zbog bolesti :(
Sad zavisi koliko je dug taj period, i kakva su iskustva tu stekli, verujem da nije lako, ali opet, olakšavajuća okolnost je što se to i inače uči, i to su svi ljudi učili i to prilično sami, jer ne može ti tu mnogo pomoći ni dobar roditelj niti ne znam kakav savetodavac... tu uglavnom važi pravilo: pokušavaš, doživljavaš mnogo neuspeha ali naučiš da prepoznaš odgovarajuće, tako nekako..
Nije kasno ni sa 25 ili 30 da se to zrihta, to su još uvek mladi ljudi i mogu mnogo da postignu, ako žele i ako sebi ''zabrane''  olako vraćanje u bezbednu izolaciju :)

Ja recimo, moram da naučim kako da kod sebe ''nabildujem''  to malo volje i elana koji se nekad pojave.. mislim zahvalna sam što se uopšte počelo pojavljivati, to je super, ali jednostavno vidim da to nije dovoljno, osim za neko puko preživljavanje, da kažem, s čim ne mogu da budem zadovoljna... mora to malo bolje :unsure:  Znači kako da nađem neki aditiv, kvasac :D  da od malo dobijem malo više... isto i ja sam počela sebi da branim svakodnevno opravdavanje tipa ''jao pa u depri sam''  ima kad jesam malo kao proletos, ali ima i kad mi je tako lakše da svoju lenjost time zamaskiram... e pa neće to moći gospodžo :D

#3 mailer-daemon

mailer-daemon

    ...

  • Senior Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 3,379 posts

Posted 02 September 2018 - 09:57

Nebu Mailer ništa ovdje pisal. Nije kompetentan za ovaj topic. Možda u nekoj daljoj budućnosti, kada bude bar zericu pametniji.


Mogu samo reći, ma kakva penzija, neki ljudi u penziji provedu i po dvadeset, trideset godina. Stvarno bi bilo otužno da čovjek u tako dugom periodu života ne promjeni baš ni jedan svoj stav, niti jednu karakternu osobinu, oblikuje sebe u skladu sa svijetom u kojem živi.

Cijeli život je proces, proces promjene. Najveća je šteta upakirati se u neki svoj tetrapak a onda plakati kako nas život stišće tako jako i hoće da nam taj tetrapak pokida.


Pa naravno da hoće...

#4 archaic_tiger

archaic_tiger

    tinejdžer

  • Senior Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 3,871 posts

Posted 02 September 2018 - 11:03

U mom slučaju je-em dijagnoza,em to što ne želim da se menjam.

(U stvari-želim ja,ali moj "nakrivo nasađeni" mozak je taj koji ne želi,ako me razumete šta hoću da kažem).

#5 maza

maza

    Fikus

  • Senior Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 721 posts

Posted 02 September 2018 - 11:08

*
POPULAR

Ja sam na lečenju upoznala ljude koji ne planiraju da se menjaju, uprkos tome što su zakinuti za mnoga pozitivna životna iskustva, štaviše, upoznala sam ljude koji se hvale kako svojom dijagnozom manipulišu, ponosni prilično na to.

To su ljudi koji ni po koju cenu neće prihvatiti odgovornost za sebe i svoje postupke, da li lažu sami sebe da im tako odgovara ili ne...
Dobiju dijagnozu, imaju iza čega da se sakriju...

Ja mislim da ljude koji prema vama ispoljavaju bilo kakvu vrstu agresije ne opravdavate dijagnozom nipošto.

#6 Cicina gazdarica

Cicina gazdarica

    AKTIVNI SLUŠALAC FORUMA

  • Senior Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 1,304 posts

Posted 02 September 2018 - 11:45

I zdravi i bolesni ljudi imaju svoje vrline ali i mane. Dijagnoze našeg tipa, mislim na sve ove F-ove predstavljaju nekima prepreku da se promene. Međutim i oni sa blažim, tj lakšim dijagnozama kriju se iza svoje dijagnoze i ne žele promene.

Sa godinama bilo bi normalno da se svi menjaju, da pokušavaju da isprave svoje mane, sa godinama se menja ličnost na osnovu životnog iskustva.

Nije sve u dijagnozama, ima nešto u davno stečenim osobinama.

Ako je neko bio dobar i pre psihičkog kraha, taj neko će verovatno ostati takav uz lekove i lečenje..isto važi i za obrnutu situaciju.

Da bi nam bilo bolje, da bismo se menjali potrebno je da postoji želja. Pored nje odlučnost da izađemo iz mraka depresije i da zatim menjamo svoje loše osobine.

Eto, to je neko moje skromno mišljenje o temi.

#7 Hyperdrive

Hyperdrive

    stereolight

  • Admin
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 5,097 posts

Posted 02 September 2018 - 14:43

Maileru, u pravu si. Mislim da sam nesvesno tražila opravdanje za svoju majku, koja je zaista celog života bila "piece of work" i univerzalni izgovor joj je bilo to što nikad nije upoznala oca.

Ja sam se razbolela još u prvom, drugom razredu osnovne škole ("early onset" borderline PD), navikla da me tuku nepoznata deca, da me otac lema bez pardona i posle tvrdi da lažem da je to uradio. Valjala sam se po podu, urlala od tuge i bola, udarala glavom o zid i niko me nije zaustavljao. Do faksa sam prestala da pravim takve scene, poslednja se dogodila kad sam u trećem gimnazije glavom razbila prozor i nekim čudom prošla bez ijedne jedine ogrebotine. Iako sam bila fantastičan đak, nikad nisam dotakla nijedan opijat, nisam imala dečka do svoje 24. godine i tako dalje, prećeno mi je izbacivanjem iz škole. Direktorkina starija kćerka me je pratila kad sam se vraćala kući i davala mi "inside info", ne znam da li je htela da mi pomogne, ili da me zastraši.

Uglavnom, prihvatila sam da sam "luda", da mi "nema spasa", da nisam vredna ni prijatelja, ni ljubavi, da treba da budem srećna što me ljudi trpe i da nema budućnosti.

Sa 20 godina sam dvaput dobila pravu dijagnozu, ali tad je još bila praksa da se sve piše rukom i da se ti papiri ne pokažu pacijentu. Tad su krenuli i hormonski problemi koji su izazivali simptome slične fizičkim i kognitivnim simptomima depresije. Napustila sam studije jer nisam imala koncentracije, uletela u nezdravu opsesiju gde sam na kraju postala inferiorni pion na koga su se istresale teško mentalno bolesna osoba, da li svesno ili nesvesno, i njeni takojevići, svesno. Prvi novi prijatelji su bili koristoljubljivi gadovi bez trunke duše i osobe koje su davale žute i crvene kartone, ostavljale me samu da pešačim do kuće u pola noći, ostavljale me čim nađu momka ili devojku i pritom me posmatrale kao osobu sa nekim defektom jer nisam bila u vezi.

S godinama se sve promenilo. Upoznavala sam dobre prijatelje, sama shvatila šta mi je, pronašla psihološkinju i doktorku koje su mi objasnile da nisam "luda" i da su me odgajili čudni ljudi, te da sam bila žrtva zlostavljanja i kod kuće - što još uvek jesam - i u školi, čak i na faksu, gde mi nisu davali da sednem pored njih, iz ćefa. Konstantno učim i o sebi i o drugima, trudim se da razumem svakoga, protivnik sam brutalnog pristupa, ali i pored toga mislim da ljudi moraju da se pokrenu i shvate sledeće:

- Neki mogu da se vrate na ono što su bili, ali to vreme dok su bili učaureni im niko neće vratiti. Neka to posmatraju kao stadijum "lutke", kao metamorfozu.

- Neki ne mogu da se vrate na ono što su bili, ali treba da izađu u svet, makar malo i da shvate da se taj svet mnogo promenio.

- I jedni i drugi treba da shvate da su posle traume, muka itd. novi ljudi. Nikad više nećemo biti ono što smo bili, ali na nama je da nađemo nešto novo. Okolina tu može samo da pomogne, drugi mogu samo da budu podrška, motivacija, katalizatori.

- Niko ne bi smeo da bude "faul weather friend" i da napušta druge kad im je bolje, jer živi kako na tuđoj, tako i svojoj nesreći, njom se hrani. Ako je tebi loše, hajde zajedno da nam bude loše, super! Ako je tebi dobro...kuš, sotono, prvo ću te ubijati u pojam, a onda ću ili otići bez traga, ili ću ti napraviti scenu i ostaviti te.

Eto, par ideja.

Izdvojila bih ovaj deo, više puta. Neka vam odzvanja, kao eho.

View Postpogresna, on 02 September 2018 - 07:25 , said:

bezbednu izolaciju :)

View Postpogresna, on 02 September 2018 - 07:25 , said:

bezbednu izolaciju :)

View Postpogresna, on 02 September 2018 - 07:25 , said:

bezbednu izolaciju :)


#8 pogresna

pogresna

    gospodža

  • Honorable Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 2,038 posts

Posted 02 September 2018 - 19:19

Ma ja ne da ne mogu da budem to što sam bila, nego ne želim, juu nedajbože :dry:
Pa ta žena koja sam bila, ta pogrešna žena, ta me je dovde i dovela, bilo je ponešto i dobro što je uradila, ali jebote koliko samo sranja je napravila usput... pa evo još se mučim da sebi oprostim neke stvari...
Ja moram da iz korena neke stvari menjam, moram ponovo da se rodim, plus moram da se naviknem na starenje i da nađem novu lepotu u tome (to bih inače imala i da nisam fasovala depru) jednostavno moram, jer nemam drugu opciju.
I ne vidim ništa loše u tome, jedino što znam da me čeka napor, znam jer sam to već radila, to je naporno, menjati sebe, i ide sporo, i to me dosta obeshrabruje jer znam da nemam više nekog elana, generalno gledano, a nemam ni puno vremena ... znači kako ću to da izvedem, evo pojma nemam :unsure:

#9 slepi putnik

slepi putnik

    CAR

  • Senior Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 1,030 posts

Posted 02 September 2018 - 20:51

Mozda bi prvo trebalo da priznamo sebi da iako znamo vise nego sto smo znali to nije dovoljno da nas to iskustvo odbrani od neke nove situacije sa kojom smo se susreli. Ok, napravicemo neki potez, pametniji od prethodnog, ali da li je dovoljno dobar da nas ovako ostecene jos dodatno ne osteti. Iznenadjujuce je koliko novih vidova padova sopstvene licnosti mozemo da dozivimo uprkos svim strategijama i nagomilanom iskustvu. Kao da se svi ti delici nase raspukle licnosti lome na jos manje delice. Ali, sve dok ih taj neki neopipljivi lepak drzi, mi se tesimo da nekako odolevamo.
Ja sam svestan svake svoje pukotine, a svestan sam da ih ima jos 10 puta vise, samo se nije desila odredjena situacija da se i sa tom havarijom susretnem.
Upravo iz tog razloga i druge ljude, cak i one naoko funkcionalne posmatram sa saznanjem da i oni imaju te pukotine, kojih su mozda svesni, a najcesce ne. To mi pomaze da razumem tudje ispade u socijalnim relacijama i da stisnem kocnicu, iako bih im mozda uzvratio istom merom. Jedan dan, bukvalno 24 sata je dovoljno da samosvesna osoba stekne uvid u ceo dogadjaj i nadje nacin da resi problem koji je napravila samnom. I nije mi problem da se vozam u tom rolerkosteru dokle god ta osoba zeli da radi na tom svom problemu. Jer i ja isto pravim svakodnevno greske u koracima i teram sebe da shvatim kako se to dogodilo.

#10 mailer-daemon

mailer-daemon

    ...

  • Senior Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 3,379 posts

Posted 02 September 2018 - 21:23

View Postslepi putnik, on 02 September 2018 - 20:51 , said:

Jer i ja isto pravim svakodnevno greske u koracima i teram sebe da shvatim kako se to dogodilo.

Hehe, ma meni je dovoljna sekunda da shvatim kako se dogodilo, ali nekada mi trebaju mjeseci ili pokoja godina da shvatim kako da se to prestane događati. :D

Iako jako često ne preostaje ništa drugo osim reda, rada i discipline. Uvježbavajući neki plesni pokret pogriješit ćemo tisuću puta. Kada budemo potpuno sigurni da smo naučili, čak i tada će se desiti da pogriješimo. No bez upornog uvježbavanja svaki dan iznova, nikada nećemo znati lijepo i skladno se kretati.

#11 maza

maza

    Fikus

  • Senior Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 721 posts

Posted 02 September 2018 - 21:26

Ee, jedno je kad ti shvatiš grešku, i želiš da ispraviš štetu, da radiš na sebi. To je samo za respekt. To je ljudski.

Živ čovek na greškama uči i uči dok je živ. Zvuči izlizano, ali je bogami istina.

Zapravo, zajednički imenilac kod svih tih što Šaumom peru ruke, kad bolje razmislim, je to što za sebe uvek imaju izgovor i opravdanje, ali prema drugima takvo razumevanje ne pokazuju ni u naznakama.
Eto možda jednog malog putokaza što se tiče validnosti.

#12 mailer-daemon

mailer-daemon

    ...

  • Senior Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 3,379 posts

Posted 02 September 2018 - 21:31

Imati dvostruke kriterije je ljigavo, ja sam za onu - Nek isto je i đavolu i đakonu.

#13 archaic_tiger

archaic_tiger

    tinejdžer

  • Senior Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 3,871 posts

Posted 02 September 2018 - 21:39

Jedno malo pitanje za sve: Kako se ponašate kada vam se desi da u sebi prepoznate onaj "mali deo" koji neće da se menja?

#14 mailer-daemon

mailer-daemon

    ...

  • Senior Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 3,379 posts

Posted 02 September 2018 - 21:45

View Postarchaic_tiger, on 02 September 2018 - 21:41 , said:

Jedno malo pitanje za sve: Kako se ponašate kada vam se desi da u sebi prepoznate onaj "mali deo" koji neće da se menja?

Iskreno (ne da želim ispasti ne znam što) takav dio ne postoji kod mene, pa ne znam što bih rekao.

Sablažnjavam se stajanja na mjestu, meni je to jednako umiranju.



Opet, nekada je i noga u dupe korak napred... Dođi da ti udjelim jedan `vritnjak´ :P


0 user(s) are reading this topic

0 members, 0 guests, 0 anonymous users