Jump to content


* * * * * 1 votes

Disocijacija, derealizacija, depersonalizacija

disocijacija disocijativni poremecaj

  • Please log in to reply
58 replies to this topic

#1 dzejvi

dzejvi

    Đavo

  • Banned
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 1,732 posts

Posted 11 April 2015 - 19:46

Ja verujem da je disocijacija mnogima od vas ovde poznata.

Mene jako muci i jako mi smeta..Ne moras da imas neki specifican poremecaj da bi dozivio disocijaciju, tako da ja necu da je povezujem ni sa jednim poremecajem, ali mi prilicno smeta.

Za one koji ne znaju, tu spadaju depersonalizacija, derealizacija, transformacija licnosti, dvostruka licnost, amnezija, fuga...itd.

Ja ne znam kroz sta od ovog prolazim, ali da je disocijacija u pitanju u to sam 100% sigurna, e sad lekar nisam da tacno definisem sta je.

Dok sam disocirana, radim svakakve gluposti, jer se uglavnom osecam kao da ja nisam ja, i kao da sam se promenila, i kao da se svet promenio i onda mi se sve izmesa: i stavovi koje sam gradila, misljenja o svetu, o ljudima, o sebi samoj, o nekim stvarima...Sve se preokrene naglavacke i kao da postanem apsolutno nova osoba. I trudim se da stvorim nesto, ali to nesto nikad ne moze da bude stalno, jer ce disocijacija da ga srusi. Sto ga onda i gradim, zapitam se ?

Ali necu da odustanem. Ali postaje sve teze i teze, a za takve stvari koliko ja znam nema leka(u smislu leka kao leka, a ne kao da je beznadezno).

U periodu disocijacije, promeni mi se misljenje o nekome, i onda npr izadjem sa nekim i imam utisak da delujem totalno cudno toj osobi i da ce da me ostavi, jer ja osecam da nisam sva svoja i ako se ne uklapam u taj kalup koji definise mene, koji sam naravno izgradila ja, onda mi je sve nesigurno i postajem jako nesigurna i onda sledi strah od napustanja jer mislim da nisam dovoljno dobra itd itd...

Sta da radim ? Kako da ne zabrljam kada sam disocirana ? - to je kljucno pitanje.

I pokusala sam da objasnim ljudima, i oni kao sve kul sve super, donekle me podnose ali posle ipak nekako prekinu to da rade, sto je naravno normalno. Stvarno sam se smorila vise u svom telu, ne mogu.

Pokusala sam da iz te "nerealnosti" koju disocijacija nosi sa sobom izadjem, odnosno udjem u realnost tako sto sam se bola na kaktus, tako sto sam sekla sebi ruke, noge, usta, stomak, prste, sta sve ne, tako sto sam se udarala namerno, gasila cigarete o sebe, bola igle i spenadle u sebe da bih se "probudila"... Ali sve je to imalo samo efekat koji kratko traje.

Ovde govorim o konkretnom problemu. Dovodilo me je do tolikog ludila i toliko nekih cudnih, beznadeznih, nekih neopisivih osecaja, stvaralo mi je toliki pritisak, da sam ja pokusala na najprimitivniji moguci nacin da se odbranim od toga, jer vise nisam ni znala kako: pricala sam sebi "Vrati se u realnost, vrati se u realnost". Pa dok sam se sekla, pricam sebi "Bol.Bol.Bol. Realnost. Bol.Bol.Bol. Realnost" i tako u krug. Pricala sam to psihijatrima, oni su mi rekli kako i zasto se to desava, ali mi nisu rekli resenje.

Ja mogu da se bodem, secem, pokusam da se ubijem, ubijem nekog drugog, sta ja znam sta sve mogu, ali sve to ima kratkorocni efekat na disocijaciju, stvara se uporna tolerancija i strah me je da ne predjem neke granice jer stvarno mislim da u tom stanju bih mogla da ubijem coveka da bih se unormalila. Jer, to su toliko nepodnosljivi osecaji, kao borba za zivot bukvalno...


I ne znam, ne znam sta da radim. Kako da ne zabrljam ? Kako da se ne osramotim pred drugima, kako da me ne ostave DOK NE ZNAM STA RADIM ? Dok ne znam ko sam, da li sam Hitler ili sam Dzejvi ? Dok mi nista nije jasno ? Kako ljudima da bude jasno sta mi se desava ?

I bodem se ja na kaktus, ALI JA NE OSECAM NISTA. Moja koza to ne oseca, krv curi, moja koza to ne oseca, ja ne osecam bol, dakle kao da nisam u sebi. Kao da ja nisam ja i kao da sam u snu.

Ne mogu vise sa ovim, muka mi je vise, zaista... Napravila sam tolike stete da bih "izasla" iz disocijacije, ali mi ne pomaze nista. A nekad ode spontano, ali cak i tih par sati je jako tesko izdrzati, ja mislim da mnogi od vas znaju o cemu pricam. To je toliko nepodnosljivo da prosto ne moze da se trpi. Ja razumem, naravno da sam pokusala i da trpim, ali je previse destruktivno, ja ne mogu zaista...

Znas, nije coveku ni da se ubije, cak sam i po tom pitanju bezvoljna. Bezvoljna sam da nosim svaki atom u sebi, svaki deo tih atoma. Ne mogu vise. Ne mogu.

Kako da se izborim s ovim ? :(

#2 ᑥᗗᕫᗗ ᐐᘓᗽᔛᙽ

ᑥᗗᕫᗗ ᐐᘓᗽᔛᙽ

    Matora

  • Senior Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 4,011 posts

Posted 11 April 2015 - 23:08

Ja se ne borim jer obozavam kada se utripujem da sam neko drugi jer tad nema soc.fob. i mogu normalno da pricam pomeram se i na kraju disem.
Amnezije imam ali kod mene nije disocijacija vec vestacki izazvana neka ultra blaga  vrsta epilepsije i to svakako ne volim jer lupam nebuloze nesvesno. Izbori se tako sto ignorises.

#3 empire-of-dirt

empire-of-dirt

    Admin

  • Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 4,581 posts

Posted 11 April 2015 - 23:35

Nekad i nije uopšte lako ignorisati. Ja sam imala nedavno jednu baš intenzivnu derealizaciju i nisam znala ni gde ću ni šta ću od muke. Bila sam potpuno prestrašena, što ne volim da priznam, ali ja sam se jebeno usrala jer je sve baš intenzivno delovalo kao da sanjam, a znala sam da ne sanjam. Nisam smela ni da uzmem anksiolitik jer sam se plašila i toga da utonem u san zato što sam bila u fazonu "šta ako upadnem u još goru noćnu moru".
Sve je bilo toliko nalik snu, veličina predmeta je delovala neprirodno (lampa u odnosu na sliku npr. je delovala kao da je u drugačijem odnosu dimenzija nego inače), boje su bile čudne i psihički sam imala onaj osećaj kao u noćnoj mori kad ne znaš šta da radiš i gde da se skloniš.
I trajalo je sat vremena.

Prošlo me je postepeno, nisam ni sama sigurna kako. To je bilo toliko jako da ja to nisam imala šanse da ignorišem.
Blaže disocijacije - ignore, odmah. Ali ove ozbiljnije ti potpuno preplave percepciju i jezive su (moje iskustvo).

Jedino što ja znam jeste prevencija: time što ćeš se manje plašiti da će ti ponovo naići tako stanje (paradoksalno, ironično, jbg) i poboljšanjem generalnog stanja (što ne ide preko noći, ali meni su se definitivno proredile disocijacije kako sam postajala generalno bolje).
Plus, ako znaš šta je tačno okidač, gledaj da izbegavaš taj okidač. Meni su okidači teški stresovi ili kada neki događaj doživim izuzetno traumatično, čak i ako nije zaista. Ne znam šta su tebi i da li postoji neki obrazac, ali i o tome vredi razmisliti.

#4 dzejvi

dzejvi

    Đavo

  • Banned
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 1,732 posts

Posted 12 April 2015 - 10:49

View PostVeronika, on 11 April 2015 - 23:08 , said:

Ja se ne borim jer obozavam kada se utripujem da sam neko drugi jer tad nema soc.fob. i mogu normalno da pricam pomeram se i na kraju disem.
Amnezije imam ali kod mene nije disocijacija vec vestacki izazvana neka ultra blaga  vrsta epilepsije i to svakako ne volim jer lupam nebuloze nesvesno. Izbori se tako sto ignorises.

Meni baš suprotno, tada se stvori socijalna fobija ni od kuda. Jesi li sigurna da su to disocijacije ? Moje disocijacije su ležanje na stolu(cela) i pričanje nečega čega se kasnije ne sećam, u školi npr. Histerija takođe spada u disocijativne poremećaje, znam da nju kao disocijativni poremećaj imam, možda je zato meni intenzivnije, jer ja baš imam poremećaj(rekli su mi lekari naravno). Nisam baš "opuštena", i problem nije mali. Ne mogu da ignorišem kada želim da umrem a nemam snage da se ubijem, a istovremeno ne mogu da plačem i izbacim sve to iz sebe. Odu osećanja iz mene, nema ničega, jedno ogromno ništavilo. Sad ona čuvena rečenica: Valjda je od graničnog. Hvala što si pokušala da pomogneš, ali nije to to, mislim da ne prolazimo kroz isto...

View Postempire-of-dirt, on 11 April 2015 - 23:35 , said:

Nekad i nije uopšte lako ignorisati. Ja sam imala nedavno jednu baš intenzivnu derealizaciju i nisam znala ni gde ću ni šta ću od muke. Bila sam potpuno prestrašena, što ne volim da priznam, ali ja sam se jebeno usrala jer je sve baš intenzivno delovalo kao da sanjam, a znala sam da ne sanjam. Nisam smela ni da uzmem anksiolitik jer sam se plašila i toga da utonem u san zato što sam bila u fazonu "šta ako upadnem u još goru noćnu moru".
Sve je bilo toliko nalik snu, veličina predmeta je delovala neprirodno (lampa u odnosu na sliku npr. je delovala kao da je u drugačijem odnosu dimenzija nego inače), boje su bile čudne i psihički sam imala onaj osećaj kao u noćnoj mori kad ne znaš šta da radiš i gde da se skloniš.
I trajalo je sat vremena.

Prošlo me je postepeno, nisam ni sama sigurna kako. To je bilo toliko jako da ja to nisam imala šanse da ignorišem.
Blaže disocijacije - ignore, odmah. Ali ove ozbiljnije ti potpuno preplave percepciju i jezive su (moje iskustvo).

Jedino što ja znam jeste prevencija: time što ćeš se manje plašiti da će ti ponovo naići tako stanje (paradoksalno, ironično, jbg) i poboljšanjem generalnog stanja (što ne ide preko noći, ali meni su se definitivno proredile disocijacije kako sam postajala generalno bolje).
Plus, ako znaš šta je tačno okidač, gledaj da izbegavaš taj okidač. Meni su okidači teški stresovi ili kada neki događaj doživim izuzetno traumatično, čak i ako nije zaista. Ne znam šta su tebi i da li postoji neki obrazac, ali i o tome vredi razmisliti.

Hvala ti... Pokušaću da se ne plašim, ali jeste zastrašujuće, pogotovo ova dvostruka ličnost i ambivalenost koju sa sobom nosi. Meni je okidač neka intenzivna emocija, makar bila i lepa.. Izgubim se sama u sebi lol. Ja sam skroz druga osoba kada sam disocirana, a jedna kada nisam. I onda me je strah da me drugi ne ostave, jer sam navikla svima da se prikazujem u najboljem svetlu, i ako se ne prikažem osećam se nesigurno i onda me naravno osoba napusti jer sve zabrljam, jer sam budala.

Imala sam i ja te iluzije, hrana je menjala ukus, osećala sam krv u sebi umesto sprajta, nešto slično lepku umesto krompira, itd.. Onda dalje, stalno mi se uvrću tako stvari, idu gore dole, razmazuje mi se slika, ako znate na šta mislim. Recimo da ste u mom telu to bi izgledalo ovako(sve):

Posted Image

tako mi se razmazuje. možda sam mogla da nađem bolju sliku ali whatever...

#5 ᑥᗗᕫᗗ ᐐᘓᗽᔛᙽ

ᑥᗗᕫᗗ ᐐᘓᗽᔛᙽ

    Matora

  • Senior Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 4,011 posts

Posted 12 April 2015 - 13:28

Svakako ne prolazimo kroz isto. Sigurna sam jer mi je dr rekao. a sobzirom da ja to imam non stop sto vi opisujete malo sam oguglala+prividjenja. na neke se stvari covek prosto mora navici

#6 angela_delamorte

angela_delamorte

    Šeherezada

  • Honorable Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 6,032 posts

Posted 12 April 2015 - 20:03

ja sam imala da mi se bukvalno 'odmicu" i "privlace" stvari , da "padam" kao da sam na "brodu" i sl..

#7 ᑥᗗᕫᗗ ᐐᘓᗽᔛᙽ

ᑥᗗᕫᗗ ᐐᘓᗽᔛᙽ

    Matora

  • Senior Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 4,011 posts

Posted 12 April 2015 - 21:50

View Postangela_delamorte, on 12 April 2015 - 20:03 , said:

ja sam imala da mi se bukvalno 'odmicu" i "privlace" stvari , da "padam" kao da sam na "brodu" i sl..
da nastavim, da mi se vrti, da menja oblik,velicinu ili da nestaje. I tako dalje. Ili da ja padam-lebdim. Ili prosto mi sve deluje nestvarno, kao da sam prvi put tu a stalno sam tu....

#8 dzejvi

dzejvi

    Đavo

  • Banned
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 1,732 posts

Posted 13 April 2015 - 09:44

e isto i kod mene

#9 angela_delamorte

angela_delamorte

    Šeherezada

  • Honorable Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 6,032 posts

Posted 13 April 2015 - 10:58

View PostVeronika, on 12 April 2015 - 21:50 , said:

da nastavim, da mi se vrti, da menja oblik,velicinu ili da nestaje. I tako dalje. Ili da ja padam-lebdim. Ili prosto mi sve deluje nestvarno, kao da sam prvi put tu a stalno sam tu....

dadadaadaa uzas!

kao one temperaturne halaucinacije

#10 ᑥᗗᕫᗗ ᐐᘓᗽᔛᙽ

ᑥᗗᕫᗗ ᐐᘓᗽᔛᙽ

    Matora

  • Senior Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 4,011 posts

Posted 13 April 2015 - 12:12

View Postangela_delamorte, on 13 April 2015 - 10:58 , said:

dadadaadaa uzas!

kao one temperaturne halaucinacije

Jedino sto je meni to non stop prisutno. Bez prekida. I to i halucinacije kako se vec zvase.

#11 Smijavica

Smijavica

    MEGA-MASTER

  • Members
  • PipPipPipPipPipPip
  • 491 posts

Posted 13 April 2015 - 19:47

meni to zna da naidje i dok onako pijem kafu u kaficu i opusteno razgovaram sa nekim, samo ako se slucajno udubim u neku analizu, odjednom osjetim kao da se penjem gore negdje i jak pritisak u glavi, prelistavanje misli, nekad grcenje misica lica, i ja pokusavam ostati tu u razgovoru, ali tenzija sve jaca i sve je cudnije...a osjecaji....jezoviti i strahoviti, 'prolazak kroz tunel', zbunjenost, osjecaj lebdenja, preispitivanje misli....a one se razbukte, pa bujica misli, kao da iskocih iz sebe...ili osjecaj da nestajes.ne znam je li ko to tako prozivljavao. covjek u takvim trenucima stvarno ne zna kako da se ponasa i sta da radi.

#12 Mihael Grey

Mihael Grey

    Stari clan

  • Members
  • PipPipPipPipPipPip
  • 354 posts

Posted 14 April 2015 - 07:36

cesto mi se desava da mi je sve izbkano u glavi...da neprepoiznajem poznate ljude da imam osjecaj kao da sanjam...zbunjenost neka...valjda derealizacija...ili kad se dugo zagledam u jednu osobu ne poznam je...ne znam sto je...ima tu jos toga...valjda je to to sto ti opisujes

#13 dzejvi

dzejvi

    Đavo

  • Banned
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 1,732 posts

Posted 14 April 2015 - 17:12

View PostMihael Grey, on 14 April 2015 - 07:36 , said:

cesto mi se desava da mi je sve izbkano u glavi...da neprepoiznajem poznate ljude da imam osjecaj kao da sanjam...zbunjenost neka...valjda derealizacija...ili kad se dugo zagledam u jednu osobu ne poznam je...ne znam sto je...ima tu jos toga...valjda je to to sto ti opisujes

jeste kroz to isto ja prolazim... jao ma ne znam vise. dizem ruke od svega

#14 angela_delamorte

angela_delamorte

    Šeherezada

  • Honorable Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 6,032 posts

Posted 16 April 2015 - 21:24

ja recimo danima imam osecaj da mi je beton mekan

#15 dzejvi

dzejvi

    Đavo

  • Banned
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 1,732 posts

Posted 16 April 2015 - 22:28

View Postangela_delamorte, on 16 April 2015 - 21:24 , said:

ja recimo danima imam osecaj da mi je beton mekan

ja ne osecam da stojim uopste i onda sam nestabilna, mislila sam da mi se vrti u glavi ali zapravo imam osecaj kao da ne stojim nigde, onako kao da je sve crno, apsolutno mi se culo dodira ISKLJUCI, ne znam zasto i kako ali ne osecam nista uopste ni fizicki a ni psihicki... grozna su stanja. a beton moze da bude mekan, posebno kad ruku struzes o njega, tad je najmekaniji. nisam sarkasticna, zaista u tim momentima ne osecam nista... ne zove se dzabe depersonalizacioni FENOMEN, jer je zaista nesto sto je malo tako gotovo nemoguce

#16 angela_delamorte

angela_delamorte

    Šeherezada

  • Honorable Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 6,032 posts

Posted 17 April 2015 - 08:26

ja znam da ne postojim

#17 dzejvi

dzejvi

    Đavo

  • Banned
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 1,732 posts

Posted 04 May 2015 - 20:22

sedim u kolima cekam majku, kazem zagusljivo ja inace ne disem kako treba.
slusalice u usima, zelim beg od realnosti.


PUFFFF


sve je postalo kao film, prozor je postao platno na kojem je bila prezentacija. gledala sam duze u ljude, mislila sma da ne postoje pa mi je to bilo ok.
fazon oni ne gledaju u mene, oni ne postoje, oni su samo na zidu, na platnu


gleda neka zena u mene, ja joj odredjujem dijagnozu
DZEJVI PREKINI VISE
misli mi lete ne znam gde sam
okrecem se da vidim kad ce mama... i ja vidim isto sto sam videla malopre, ljude, slika mi se razmazuje i sve postaje blurry
sad omasujem slova ovde ispravljam se pola texta jer mi se sve mrda



ne osecam postojanje svojih ruku
sad sam jela, ALI GDE JE TA HRANA OTISLA, imam li ja zeludac ? da li sam ja ziva osoba ? ko je ziv, ko je mrtav ?
sta ako ja vidim sve mrtve duse, svi su ustvari mrtvi a meni je suicid uspeo ?



okrecem se opet, da uzmem vodu. dehidriram cesto, kazu simptom depresije, suva usta ovo ono
ok.


okrecem se uzimam vodu, i dalje mi je ekran ispred ociju, i vda i ekran, KAKO majku mu, kako, sklonila sam glavu s ekrana, sta oce sad, sta mi se vraca


sve mi se vrti, ali nije klasicna vrtoglavica
nestabilnost
i psihicka i fizcka
nestabilnost..
oh, nestabilnost


eh.


F44.8 - Ostali disocijativni poremećaji. (Disocijativni poremećaj identiteta - više ličnosti)


:) :) :) :) :): )):):):):):)


ja nikad nisam u realnosti. ja sam napravila spagu i jedna noga mi je u realnosti a druga mi je van nje. i stalno se kolebam
gde sam
ne znam gde sam
ko sam ? jos manje znam to, ima nas visak
ko su ovi ljudi oko mene ?


ne osecam se kao da mi je rodbina rodbina, TO JE NEKO DRUGI TO NISU ONI
ne osecam se kao da sam ja ja, to nisam ja, ja nisam ja, ti nisi ti, ja nikad nisam ja


disocijacija je odvratna

#18 angela_delamorte

angela_delamorte

    Šeherezada

  • Honorable Members
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 6,032 posts

Posted 04 May 2015 - 22:19

rodbina uglavnom sucks hard

ps svi smo mi vise licnosti, imamo u sebi lose i dobro



#19 dzejvi

dzejvi

    Đavo

  • Banned
  • PipPipPipPipPipPipPip
  • 1,732 posts

Posted 24 May 2015 - 10:37

Osećam se očajno i disocirala sam se, a imam žarku želju da uradim toliko stvari... Samo hoću da odu derealizacija i depersonalizacija. Čak sam počela i poneki glasić koji nije tu do mene da čujem. Mislim da me svi gledaju. Mada ne mogu niti želim ovo nazvati psihozom jer nije, ali se osećam odvratno, odvratno, odvratno... Ja imam utisak da ništa oko mene ne postoji uključujući i mene, i da kad pričam pričam u prazno, i onda se dodatno javi osećaj sramote. Ne mogu ja ovo. Malopre sam čula neku devojčicu kako me ogovara, a niko nije bio oko mene.  Čula sam kako su kola ispred mene zakočila, a nisu. Ne znam šta se dešava sa mnom, ali je mnogo strašno i dešava se od kako sam uzela veću dozu Bromazepama. Ako ti je Džejvi, trpi sad, kad nisi htela da se suočiš sa problemima, trpi sad još veće. Majmune. I sve imam utisak da ljudi ustvari oko mene ne postoje.. I svi mi kažu da se ponašam izuzetno nepristojno, ali ja ne znam kako se ponašam, ne mogu pažnju da zadržim uopšte, samo mi neke nove misli dolaze i strah raste i raste i raste... I uglavnom derealizacija prekine kad odspavam, ali sad nije. Sad se nastavlja osećaj od juče. Juče sam pobegla iz tržnog centra u kola, opet je javlja agorafobija a meni je sve gore i gore... I agh, imam utisak da ja zapravo ono što stvarno radim jeste da sedim u centru grada na nekoj stolici i da sad  ljudi me gledaju i čude se, u fazonu "Šta radi ova, ponaša se kao da kuca nešto na kompjuteru what the fuck". NEEEEEE mnoogo je strašno ne mogu ja ovo... I trudim se da delujem što normalnije ali mi ne ide. Okolini delujem krajnje izgubljeno, kao da ne znam gde sam. Ali ja i ne znam gde sam. Jbt, što mi se nije produžila hospitalizacija... :(

#20 undefined

undefined

    Baby

  • Members
  • Pip
  • 21 posts

Posted 12 July 2015 - 14:29

Dečko mi je spominjao derealizaciju i depersonalizaciju tijekom/nakon epileptičkog napadaja.. obično ih ima tijekom sna, tako je već dugo, ali je prošli tjedan, valjda zbog vremena, pritiska tijekom cijelog tjedna i preko dana imao osjećaj, kao da je napadaj, ali ne u snu, već depers./derealizacija... nikada nisam čula za te pojmove, dok mi on to nije objasnio...


0 user(s) are reading this topic

0 members, 0 guests, 0 anonymous users