Jump to content
Depresija Forum

Leaderboard


Popular Content

Showing content with the highest reputation since 09/26/2020 in all areas

  1. 3 points
    Đe ste forumaši?
  2. 3 points
    Kao sto naslov kaze, sta ako bi se najednom pojavio lek za svaku od mentalnih bolesti ali ne blokator simptoma, vec pravi lek koji bi usao u hemiju vaseg organizma, brzo je izmenjao i vi bi nastavili da funkcionisete totalno normalno u drustvu? Ova tema je za one koji hronicno, vec duzi niz godina pate od nekog poremecaja ili mentalne bolesti i koje su ta bolest ili poremecaj vec izmenili. Da li biste to prihvatili, vec izmenjeni, da li bi vam puno znacilo, sada kada ste delimicno vec navikli na bolest? Da li bi vam obogatilo zivot, da li bi bili srecniji? Da li bi na kraju to bili vi, usled promene hemije?
  3. 3 points
    To je i meni neverovatno. Tolike sam lekare izmenjala, dovoljno da steknem neki opsti uvid i da vidim da tu ima puno kukolja i retko "zita'. Ne znam kako se ljudi olako prepustaju lekarima, valjda im treba da veruju u njih, zamena za sigurnost...
  4. 3 points
    Nista preko interneta, odem kod lekara, dobijem recept i kupim lek. U vezi famoznog lekarskog strucnog misljenja previse sam mator i previse sam toga isprobao da bih respektovao lekarsko misljenje po pitanju ovih nasih tema, iako vidim da se 99% ljudi daje lekarima u ruke s punim poverenjem. Malo offtopic, mene lekar pita, sta ti treba i ne idemo dalje od toga, pre kad sam jos drzao do lekarskog misljenja bilo je vise manje sprdnja, a vidim i kod drugih ljudi da je slicno, jedna moja drugarica od skupo placenog privanog psihijatra dobila Rivotril 0,2 da pije a ona zabunom u apoteci dobila 0,5 i zena pije lek neko vreme i ja joj kazem pa to ti je dupla doza i vise od toga, ona ode kod psihijatra, on kaze, nema veze, nastavite s tom dozom ako vam prija. I to s jednim lekom koji nije bas bezazlen tipa Bromazepan, itd. . . Bozemesacuvaj, ne bih da uticem na nekog da se samoleci sa ovim igrackama, ali ja vec imam odredjeno iskustvo u konzumiranju benzosa, znam koji mi odgovara, koji ne, koja doza i slicno, a ovaj Neurontin mi je totalna nepoznanica, pa ne bih da zabrljam, navodno je safe da se miksa sa benzosima, naravno u pristojnim kolicinama. . .?
  5. 2 points
    Homicidalne tendencije su težnje za ubijanjem drugih ljudi (tj.suprotno od termina "suicidalne težnje"). Molim vas da pravilno upotrebljavate psihijatrijske termine,kako ubuduće ne bi dolazilo do ovakvih nesporazuma. Umoljava se korisnik Baronesa da iskontroliše svoj rečnik i da ne vređa članove Foruma.
  6. 2 points
    +1 a lek bukvalno nijedan (3 ap i sijaset ad + za smirenje)
  7. 2 points
    Bliskost i ljubav magično liječe. Čovjeku bude puno bolje kad se osjeća voljen i voli.
  8. 2 points
    Pio sam liriku, koja je kao unapređena verzija neurontina. U prevodu, potrebne su manje doze da se nadrogiraš. Na lirici mi je bilo super dve godine, faaantastično, pun sebe, sve kako treba, raspoloženje povišeno do manije, bez anksioznosti ikakve, raport idealan, idealno sve, sam sebi idealan. I onda skapirah da sam sve vreme zapravo kao pijan, ali bez mamurluka ujutru i kajanja. A i što bih se kajao kad sam sve radio baš kako treba. Inače, lirika i ima dejstvo na gabaA i kalcijumske kanale kakav ima i alkohol. Jedva sam se skinuo, krizirao oko 3 meseca, proklinjao dan kad sam počeo s tim lekom. Nikad više. Još nisam sanirao posledice svih sranja koje sam napravio dok sam bio pod lirikom.
  9. 1 point
    Ako si bas u zajebanoj situaciji, jbg. moras da trpis dok ti se ne stabilizuje stanje, do tad resavaj neke stvari. To sto vidim da je problem vecini je sto kada se osecaju lose, a u stvari su tada dobro, a kada su realno lose, misle da su ok. Retko ko hoce da se upusta u bilo kakve akcije i malo da se zrtvuje da bi mu sutra bilo bolje, treba ici napred, a ne tapkati u mestu ili se vracati nazad.
  10. 1 point
    Ta lenjost i zamor znaci da je covek bio previse napet i iscrpljen u prethodnom periodu, sigurno je bio preforsiran i nije znao da se odmori na vreme ili da raspodeli snage i onda je puko. Ne treba uci previse u komfor i prepustiti se samo lekovima, kada se dovoljno odmori nervni sistem, mozak i misici, treba nesto opet raditi.
  11. 1 point
    Ja sam homocidalne slucajno napisala, tek sam kasnije primetila gresku. Nisu samo psihijatrijski vec i pravni termini. Ne znam zasto se odmah misli da je neko namerno nesto napisao, kada moze da se desi greska u kucanju.
  12. 1 point
    Ma nista, pa verujem, nazalost ima ih svuda oko nas. Gde god pogleda nesto covek samo neka osuda, mrznja bez stvarnih razloga, neki ljudi koji uopste nisu svesni zasto mrze neku grupu i veze koju ona ima sa njima, a u stvari nema, vec su je samo stvorili u svojoj glavi...
  13. 1 point
    ok izvini a i glupo od mene da mislim kako ovde ima takvih edit: zapravo bilo je i takvih....
  14. 1 point
    Ja sam 6 godina isao svake druge nedelje na inekciju Rispolept Konste. Iskreno da vam kaze i pun mi vise od njihovog lecenja, to ti je kao neka vrsta robije samo kao fino nazivaju to lecenje, to je klasicna zatvorska mera, psihijatre su izmislili pisci i policajci, i farmaceutska industrija izmislja sve savremenije okove i lisce. Ne kazem, mozda sam i ja zasluzio to, ali nemoj da se lazemo. Znate kad ce biti bolje, kad stave na tu meru sve ove govnare koji se pojavljuju svaki dan na televiziji i truju ljudske umove njihovim bolesnim idejama.
  15. 1 point
    Secam se mog duhovnika blazenopocivseg starca oca Andreja i suze mi idu na oci, kakva dobrota i ljubav, to nikada nisam video i osetio u zivotu, jedino mogu da poredim sa majcinskom ljubavlju. Jednom u manastiru dok sam bio na poslusanju, posle napornog dana zidanja konaka, on je ustao u 4 ujutru, sluzio u crkvi, i ceo dan radio sa nama na gradilistu, mi smo svi popadali i odavno otisli u kelije, on je ostao do 9 uvece, sa svojih 70 i nesto godina tada. Ja krenuo da trazim blagoslov pred spavanje i dodjem u trpezariju, on ustane i sa takvom ljubavlju i smirenjem, kaze moje ime, i da mi blagoslov, da mi je ta scena i njegova pojava ostala urezana do dan danas u glavi.
  16. 1 point
    Za sve koji su zainteresovani,evo topika o kojem govori ETU:
  17. 1 point
    nemam agresivne ispade osim ponekad pesničenja jastuka zbog neke (ili sveukupne) društvene nepravde (verovali ili ne) međutim gneeeeev koji bukti u meni s vremena na vreme kad prema meni neko ispadne neuljudan ili se ponaša bez trunke poštovanja e taj gneeeev me pojede celog me obuzme i skroz mi pomuti razum bože kakve sam ja sve misli imao u tim stanjima prestrašne destruktivne misli zato i idem u crkvu "srce čisto sagradi u meni bože i duh prav obnovi u meni"
  18. 1 point
    Dao sam otkaz, osećam se slobodno, kao izašao iz nekog Latino američkog zatvora. Šefica je bila OK, ali su mi i svi ostali bili šefovi i šerifi.
  19. 1 point
    prihvatio bih i eksperimentalni lek koji izaziva smrt u 50% slučajeva mrtav ili zdrav fifti fifti
  20. 1 point
    Da ima magičnog leka, mislim da bih se vratila samoj sebi. Onoj sebi koja je imala ponekad padove raspoloženja, ali nikad nije joj nije nedostajalo energije, volje i želja.
  21. 1 point
    Slažem sa sa Mačkova prva dva pasusa, imam iste takve trenutke ili periode. Od uvek, ili od svoje osme, a pogorovo jedaneste godine života sam nesnalažljiv, zaplašen, povučen, ne znam mogu da budem otvoreniji recimo sam ili u prisustvu svoje majke i jednog druga. Možda period od jeseni 2012 pa narednih godinu dana, prva godina faksa, bio sam dosta otvoreniji, stekao društvo i status u društvu, bio uspešan, osećao se dobro, imao pozitivnu viziju budućnosti, teško je reći da li sam to bio ja, sam svoj, jedino procentualno i razdeljeno ceniti. Verovatno bez rešavanja odnosa sa roditeljima, svih loših stvari nema ozdravljenja, malo sam proširio van teme.
  22. 1 point
    Macak, u potpunosti te razumem. Ja sam uspela da se zalecim, kada je ovo moje sr...je pocelo ali nisam nikada uspela da otkrijem lek koji bi me u potpunosti ili barem u vecem delu vratio u ono predjasnje stanje. Sad vec vise od pola dosadasnjeg zivota zivim sa strategijama, uklapanjima, preracunima kako cu ovo/kako cu ono sa sada manje paralisucim strahovima. Jos gore kada je od neke traume, kada prezivis nasilje u mladim godinama isto je kao i kada steknes strah od pacova npr. djavola da se oslobodis. Da ne davim o sebi, skroz sam te razumela u ovom postu, slicno se ponekad osecam.
  23. 1 point
    Više puta sam se osjećao kao da sam izliječen, probudim se u odličnom stanju, sve me ide, što god radio, ljudi dobri prema meni i upravo iznenađen i sretan na večer zaspem. Super je, prekrasno ali kao da svaki put sve kraće traje O kako bi volio da potraje! Kako bi sad to znao uživati. Da više ne trebam ni ovo malo tabletica. Društvo sa grupe mi je reklo da kad sam dobro zračim pozitivom i šarmom pa su naravno i reakcije ljudi takve. Kad sam mrgud, ni ja ne želim biti sa sobom.
  24. 1 point
    Zanimljiva tema. Da, voleo bih da se izlečim, da mi se vrate sve pozitivne emocije, da svet opet vidim kao čudo. Mada, to kad sam svet video kao čudo je bilo u maniji. Ne znam kako je biti normalan, uglavnom sam, otkad znam za sebe, išao iz krajnosti u krajnost. Ili je sve čarobno, ili je sve sivo i tužno. Bipolarni je takav, i eto, neizlečiv.
  25. 1 point
    A ok :). Nije, ja sam ga davnih dana dobila za neke bolove i toboze "anksioznost". Mislim da treba da se pije malo duze da bi se bilo sta osetilo ali meni iskreno nije koristio. I ja slabo koristim lekarske usluge, jer dok stignes do lekara koji je zainteresovan i jos "covek", omatorices...
  26. 1 point
    Pravo lice graničnog poremećaja Pretodnih meseci sam bez lekova. Ostala sam bez posla i nisam imala para za nastavak terapije, pa sam se skidala, prošlo je bez većih fizičkih nuspojava. I za svo ovo vreme, usled hronične usamljenosti i neprekidnog boravka u zamračenoj sobi sam doživela vrlo duboko unutrašnju promenu. Koja je vrlo negativna. Počela sam mnogo manje da pričam. Izgubila sam svaku želju za uspostavljanje bilo kakve komunikacije sa ljudima, jer kada pokušam da im se približim, uglavnom naidjem na odbijanje, ili nezainteresovanost za dalji nastavak komunikacije sa njihove strane. Ne znam šta više radim pogrešno, i ne želim da pokušavam jer je postalo besmisleno. Osećam duboku unutrašnju ranu na srcu zbog toga. I neki osećaj zasićenja i kao da nemam više kapacitet da preživim ponovna odbijanja, uvrede, odbacivanja. Čak iako neka možda nemaju veze samnom nego su samo do osobe, i dalje će mi biti loše. Jer je to poraz, za porazom, poraz za porazom. I tako uvek, iznova i iznova, kao začarani krug. I ostaću sama, da zajedljivo i pakosno gledam druge koji su uspeli, druge koji su rodjeni zdravi, noramlni, druge koji su rodjeni pod srećnom zvezdom. ''Trava je uvek zelenija na drugoj strani'' - da slazem se, ali ovo u moj slučaju je bolest, ova nesposobnost. Upoznajem malo novih ljudi, a sa onima koji me znaju površno pokušavam da budem normalna i da maksimalno izbegavam priču o sebi, a sreća, mnogi od njih ni ne pitaju, tako da mi je to olakšica. Jer to otvaranje duše je kao hodanje po tankom ledu koji može da pukne svaki čas i proguta te. Vide te u pravom svetlu, bez maske normalnosti, i onda ih taj novi prizor račozara ili prestraši i odu. Ja sam večito ''gladna''. Večito gladna i večito jurim za PAŽNJOM do granica bolesnog.I često ću zbog te potrebe uvaljivati sebe u rizična ponašanja i razna neprimerena sranja (ne bih sad o tome detaljno, malo me je sramota, ali jebiga, takva sam bila u tim trenucima i nema nazad) zbog kojih bih mogla da imam velike neprilike. Uvek ću podsvesti želeti da od spoljnog sveta dobijem nešto, ne bih tačno znala da definišem šta je to, i ako dobijem makar mali nagoveštaj toga, poludeću i radovati se kao mali majmun. I kada oni osete moj očaj za time, potrebu, završiće se loše jer će oni otići dalje, boleće ih kurac, neće se setiti, a ja ću i dalje vrteti vrteti vrteti sećanja, dogadjaje, analize, šta sam mogla da uradim drugačije, šta se desilo...nekad ću poželeti da im se osvetim, da osete nijansu bola koju sam ja osetila. Ali sve je to smešno i patetično, sve je to samo moja zakaasnela reakcija, skroz sam jadna i samo se još više ponizim u tim pokušajima. Na kraju krajeva, kako neko ko smastra da sam bolesnica i koga boli kurac može da reaguje? Nastaviće da hodaju dalje, pravo, a ja ću gledati kao napušteno kuče za njima. Kuče koje ponekad cvili, a ponekad laje i pokušava da ujede. Ali sve u svemu, mnogo jadno i bedno kuče. Želela bih restart, novi život u kome bih mogla da popravim sve, novi život u kome ću imati malo veću samosvest i malo više mozga da razumem neke stvari i zašto neko radi to što radi (ili ne radi). Život u kome bih imala malo više socijalne inteligencije, empatije. Ponekad se zapitam postoji li uopšte izlečenje za ovu moju bolest, postoji li šansa da se barem za trunčicu izleči moja duboko disfunkcionalna ličnost i loši podsvesni obrasci iz detinjstva i loša karma koju sam nasledila od predaka. Ali mi ta šansa za izlečenje deluje maglovita. Kao da ću, čak i ako budem uspela da igradim skele te nove, zdrave i bolje ličnosti, u trenutku doživeti spontatno pomračenje uma i srušiti sve u sekundi, zapaliti sve, jer eto tako mi je naišlo, jer eto, samodestrukcija u meni je ponovo pobedila. Ova slika na vrlo interesantan način opisuje disfunkcionalnost jedne granične osobe. Najviše me boli to što mnogi psihijatri daju savete ljudima koji imaju nekog bliskog ili dragog sa graničnim ''šta će ti TO u životu, spašavaj se dok možeš'' ili ''graničari nisu sposobni da imaju veze i prijateljstva, oni nisu sposobni da daju bilo šta drugome''. Mnogo, mnogo ograničavajuća razmišljanja, kao da smo čudovišta. Ili je to možda primitivni balkanski mentalitet. Ili, pak večito ljudsko bežanje od onoga što ne razumeju. Moj savet je ako patite od ovoga, ne govorite drugima, ako želite da ih zadržite u životu. 0.0001% ljudi će razumeti, ostalih 99% će bežati kao da ste šugavi.
  27. 1 point
    Pijem antipsihotike 15 godina,a imao samo jednu psihozu i to baš prije 15 godina.Dal me muči kao tebe što ih pijem?.Ne.Dal mi smeta ako ću ih piti cijeli život?.Isto ne.Ne zamaram se pitanjima koje tebe muče,nego živim život najbolje što mogu.Pijem olanzapim koji najbolje deblja,a kilaža mi godinama ista.Jednostavno se fizički krećem dosta i onda nema problema sa kilogramima.Umjesto da se zamaraš terapijom i slično,napravi neke male korake da pokušaš promjeniti neke stvari u životu.Samo od sebe se neće ništa promjeniti. Nikad više nećeš biti osoba koja si bio prije psihoze i uvijek će biti prisutni neki hendikepi.Ne možeš se uspoređivati sa zdravim ljudima.Treba to nekako prihvatiti i onda je sve lakše.
  28. 1 point
    Ovaj deo me je,moram priznati,malčice zaintrigirao...Naime,nadam se da znaš (ukoliko već doktori sami toga nisu svesni) da,između ostalog,to da te saslušaju predstavlja njihovu profesionalnu obavezu (čije izbegavanje može eventualno da dovede do pogrešne procene problema,a samim tim i do neadekvatne dijagnoze i terapije za pacijenta)... Preporučujem ti da im pri sledećem susretu to staviš do znanja,jer očigledno je da tu postoji neki problem u komunikaciji koji je (kao što i sam vidiš) na kraju doveo do terapijske kombinacije koja na tebe evidentno ne deluje kako treba.
  29. 1 point
    @HyperdriveNikad briga, nikad stres, pite samo crush exspress.
  30. 1 point
    Pre svega je delotvoran osecaj zaljubljenosti (u bilo koga, bilo sta). A onda neki rad, veliki, uporan, energican rad. Ucenje, neki experimenti, nesto, neka istrazivanja, ali moze i neko sredjivanje, ljustenje paprika za mamin ajvar ili pranje tepiha... ali dugotrajno i energicno... A hemija je slabije delotvorna. Cak i razgovori s drugima. Najbolje deluje kad nekog volis ili nesto mnogo volis, ili kad nesto radis, ali kad mnogo radis. To mogu da preporucim. Deluje.
  31. 1 point
    Ja sam probao ukinuti Rivotril, ali je to neizvodljivo. Ne pokušavam više.
  32. 1 point
    Nijedan jer se nezna kako deluju... nezna se ni sta je uzrok hronicnih bolova... a lekare nije ni briga... daju recepte... antidepresive su meni preppisivali za depresiju tj protiv, pa za razne bolove, za neku neuropatiju sto imam kao dijabeticar, pa za glaukom!!!!, i tako za razne stvari... prepisuju ih za odvikavanje od pusenja i ko zna ... sta god negde zapne, oni pisu recept... a vlasnik tamo neke farmaceutske firme srecno broji pare... antidepresivi imaju OGROMAN broj nezeljenih sporednih efekata na metabolizam, jetru, bubrege, oci, SVE... dakle, ljudi, ako morate da ih uzimate zbog neizdrzljive depresivnosti, onda dobro, ali za druge stvari, molim vas, nemojte... jer trenutno vam se ucini da je bolje ali za par meseci krece agonija sa propadanjem bubrega, jetre, sa oteklinama, visokim krvnim pritiskom, slabim vidom, i tako... pitanje je za tebe zasto imas bol u ledjima? Jel imas problem sa kicmenim stubom, sa nervima, da diskusima onim sto stoje izmedju prslejnova? sta ne valja? to se sve vidi nakon snimanje kicme i neuroloskog pregleda. ne treba da te otmu vanzemaljci da bi ti postavili dijagnozu. Ako nije nista od ovoga sto je realno opisano i realan izvor hronicnog bola u ledjima, onda ide sledece: nadjes Dr Hausa ili nekog slicnog pa pocne on ili ona da ti polako pregleda ostalo sto moze dati hronicni bol u ledjima`: dal nije pankreatitis ili nesto oko pankreasa? mozda imas cir? to moze da udari u sredinu i cak vise delove ledja zucna kesa? nekima to moze da da bol ispod lopatice tj u gornjem delu ledja bubrezi? kamenje, upala? kod zena hoce i ciste na jajnicima da daju bolove koji idu ka ledjima, donjem delu ledja... ako te boli gornji deo ledja ispod vrata mozda imas urodjenu ili neku deformaciju vratnog dela kicme koja se mozda ni ne vidi na snimku jer je mala tj "suptilna" ali postoji nacin da se detektuje, neurolog bi morao da to vidi pregledom, obicnim, sa onim gumenim cekicem ... i sad nemogu vise da se setim a ja sam ti van struke 20 godina dakle nisam aktivni lekar ali zamisli ssta bi specijalista za neurologiju ili ortopediju sve mroao da zna odmah, cim te vidi, bez pregelda... dakle antidepresivi su na poslednjem mestu... molim te da probas dakle da pronadjes (sa lekarima) uzrok tih bolova pa onda lecenje... do tad moras da trpis, paracetamol, brufen, nemoj da sedis duze od 30min za kompjuterom, setaj cesto, svaki dan, ako mozes idi na plivanje, polako samo i svaki dan vezbaj misice ledja, sto su ti oni bolji manje ce te boleti (ako nije organsko, nego skeletalno ili neurolosko)... eto, sa srecom!!!
  33. 1 point
    I te kako moze da utice, ali je pitanje iz kog je razloga to uradila. Ja sam se povlacila od onih koji su mi nanosili bol ili ukoliko sam na nekoga sama ljuta jer npr.ne moze da ispuni moja ocekivanja (koja su pritom detinjasta i nerealna) a ja nisam u stanju (onda kad sam takva) da prihvatim da nije do te osobe vec do mene i izborim se sa tim svojim osecanjem ljutnje. Imaj na umu da je u takvom stanju osoba iscrpljena od unutrasnje borbe i nema kapacitet da se nosi i resava sve dodatne stvari koje je opterecuju. A vrlo se lako opteretimo sitnicama, veruj mi. NIje to do toga TADA jer smo cepidlake, ili sebicni, ili ______ (napisi po zelji), vec je do smanjenog kapaciteta za obradu emocija, uglavnom se na to svede. Ne znam u kakvom je stanju i koliko joj je zapravo bilo tesko u tom momentu kad je prekidala ali po svemu sudeci, ako se povukla, znaci da nije mogla nesto da izdrzi. Imala sam cesto ovu potrebu i u par navrata gasila FB profil kad mi je nesto smetalo ili kada sam pokusavala da tako metaforicki odgurnem sve od sebe (a zapravo pokusam da skrenem paznju da mi je tesko jer nisam znala kako da dodjem do paznje nekih ljudi koji su mi znacili). Takodje, ovo moze biti i poziv u pomoc i "testiranje" da vidimo kome je stalo do nas. Sta god da je u pitanju kod nje, mozes samo da pretpostavljas i nagadjas. Istinu ti jedino ona moze reci, i to ako hoce. Koliko je potrajalo...Huh...Davno je sve to bilo a i ne moze se dati precizan odgovor jer pre tog "nikad gore" imas period tihe depresije, blazi oblik, koji-ako se zanemari i ne reaguje na vreme-moze samo da napreduje postepeno do tog "nikad goreg" ili se naprosto desi neki stresan dogadjaj koji bude okidac i baci te na dno instant. Period koji mi je trebao da se podignem iz toga u potpunosti bio je nekih godinu dana. Bilo bi i brze da nisam obnovila kontakt sa osobom zbog cijih sam se postupaka i dovela na dno. Onog momenta kada sam definitivno prekinula kontakt, u roku od par meseci vec je bilo bolje.
  34. 1 point
    Pa da Meni lekovi pomazu kad su mi potrebni...Smirim se posle nekog vremena, sredi mi se ta hemija koja pobrljavi u glavi od stresa i onda sam super. Jedno vreme dok sam imala i prisilne misli i bila u nikad gorem stanju, terapija Anafranilom me je doslovce spasila. Da mi ga doktorica nije ukljucila, ne zelim da zamisljam sta je moglo biti. Inace, nisam stalno na lekovima, vec sam u dovoljnoj meri upoznala sebe i znam otprilike da procenim kad je vreme za neku terapiju, pa se shodno tome i javim lekaru. Ono sto mi najvise pomaze je kontakt sa pojedinim ljudima, postepena socijalizacija (nakon sto lek odradi svoje i sredi me malo) i psihoterapija. Nemam dovoljno reci hvale za gestalt terapiju.
  35. 1 point
    Skroz te razumem...I zao mi je sto moramo da prolazimo kroz ovakve stvari. Nadam se tome da ce mi nekad u buducnosti biti drago sto sam prolazila kroz ovaj pakao, da sve ovo ima neku svoju svrhu.
  36. 1 point
    Kod mene zavisi od jacine simptoma, faze depresije i od toga koliko sam duboko zaglibila. Uglavnom je isprazan, formalan. Tj.zavisi kakve ljude imas oko sebe. Licno imam hladne i distancirane odnose u porodici, moji ne razumeju kroz sta prolazim niti osecam emotivnu toplinu i razumevanje. Nema neke tolerancije niti razgovora o problemima sa kojima se rvem, pa samim tim to ostavlja posledice na mene. Cesto sam besna na njih i svadljiva. Nema normalne komunikacije niti konstruktivnog resavanja problema i izazova. Jednostavno, nemas sa kime da popricas kako treba pa vremenom dignes ruke...Odavno sam odustala da im objasnjavam kako mi je, uglavnom samo molim da me puste na miru kada osetim nesnosljive pritiske. To je ono spolja. A iznutra da ti ne pricam, najradje bih vristala da me neko cuje, shvati, uvazi, podrzi, obrati paznju itd. Sa blizim drustvom slicno, svako ima neki svoj fazon i neki svoj zivot, probleme, porodicu,...Podelimo to sto imamo, malo o problemima popricas, malo o nekim dubljim stvarima, ali ne znam kako bih ti rekla...Ne doticemo se. Verujem da to isto zavisi i od osobe do osobe, ne ocekujemo svi isto pa razlicito i reagujemo. Ja se, recimo, cesto svadjam jer sam nezadovoljna time sto me niko ne kapira. Ne mogu da prihvatim to. A znam i za neke koji su se pomirili sa time i potpuno distancirali od porodice, i njima je taj povrsni odnos skroz OK sa njima. Smeju se, popricaju i nastave dalje. Ja ne pamtim kad sam se smejala sa mojima. Sa drustvom se nasmejem ali tezak je taj osmeh, mogu ti reci, jer ispod njega je dusa prazna. Pa me to natera da se povlacim od ljudi. A kad se povucem, skontam da ne mogu bez ljudi jer se bojim suicida i onda opet pohitam ka makar nekom coveku. I tako non-stop, tamo-amo, dok ne resim neke stvari sa sobom i dok ne naidje neko ko ce me "videti" i razumeti. I samo da naglasim, sa pravim prijateljem je sve ovo daleko lakse. Makar tu unutrasnju sigurnost da te neko kapira imas.
This leaderboard is set to Belgrade/GMT+01:00
×
×
  • Create New...