Jump to content
Depresija forum

Leaderboard


Popular Content

Showing content with the highest reputation since 07/30/2019 in all areas

  1. 7 points
    text preuzet sa fejsa, ispovest Dragana Jugovica ''Kao psihijatrijski pacijent lečen sam od svoje 18. godine, sada imam 51, što znači da sam lečen 33 godine. Od toga, 15 godina proveo sam kao pacijent u bolnici u Palmotićevoj, a 18 godina u bolnici “Laza Lazarević”. Moja lična iskustva, s jedne strane su iskustva stradanja i mučenja, a s druge strane, neka lepa iskustva koja sam doživeo tokom lečenja, jer postoje i lepa iskustva, dobri ljudi i dobri lekari. Više od 20 puta, nisam brojao, hospitalizovan sam na zatvorenim odeljenjima u psihijatrijskim bolnicama i preko 30 puta u dnevnim bolnicama. Ružna iskustva potiču samo sa lečenja na zatvorenim odeljenjima, a sva moja lepa iskustva potiču iz dnevnih bolnica. Šta sam tamo doživeo? Kao prvo, dok sam na zatvorenom odeljenju bolnice, na šta se svodi moj dnevni ritam 24 sata? Ili ću da ležim u krevetu, ili ću da šetam po hodniku od kraja do kraja zida, ili da sedim u trpezariji, da udišem duvanski dim a nisam pušač, jer nema mesta za nepušače. I to je celokupan moj sadržaj na zatvorenom odeljenju. Zatim, fizička i hemijska sedacija. Prvo o fizičkoj: svaki put, a to sam čuo da je praksa, pošto imam preko 100 kilograma, dakle svaki put na prijemu na bolničko lečenje mene vežu. U bilo koje doba dana da budem primljen, ja sam vezan do sutradan ujutro. Čuo sam da pacijenti koji imaju 60–70 kilograma ne budu vezani, a ja koji imam preko 100 kilograma uvek sam vezan, valjda je to praksa. Delujem im kao opasan za sebe i druge i tehničari me vežu iako ničim nisam provocirao lekara, sam sam se javio na lečenje, sam sam svojom voljom došao, nisam počinio nikakav delikt, došao sam da se lečim u ustanovu i oni mene vežu. Ja sam pitom čovek i nikad u životu nisam bio agresivan. Pitam “doktore, kada ću biti odvezan”, on kaže “za sat vremena”. I slaže me. Bio sam vezan do sutradan ujutro. Dva puta sam doživeo da budem vezan po tri dana, zamislite da vas neko veže na tri dana. Postoji i hemijska sedacija. U našim velikim bolnicama se pre svega daje ogromna količina lekova. Možda je potrebna veća količina lekova kad sam ja baš u šubu, kad sam baš bolestan, ali ne toliko velika da ne znam za sebe, da ne znam gde se nalazim. Ja se zaista ne razumem u terapiju, ni u hemiju, ni u medicinu, ali znam šta znači biti bolestan, znam šta znači biti odbačen od društva, diskriminisan, stigmatizovan i znam šta znači biti maltretiran. I to maltretiran od tehničko-bolničkog osoblja. Doživeo sam kažnjavanje injekcijama, što su iskusili i mnogi drugi. Higijenski uslovi su ispod svakog nivoa. U “Lazi” svi pacijenti imaju vaške. A kako bi i bilo drugačije kad se ćebad nikad ne peru. Peru se čaršavi i jastučnice, a ćebad nikad. Vaške žive s nama, one su naši sugrađani u “Lazi”. Mogu li da pitam nešto: da li smo mi ljudi? Ako smo ljudi, onda imamo pravo na intimu. E sad, da li je normalno da bolnica “Laza Lazarević”, i u Padinskoj Skeli i u gradskom delu, i u zatvorenom i u otvorenom odeljenju, na toaletima nema vrata i svako ko prođe može da vas vidi, može da vas gleda? Je li to normalno? Opravdanje je da pacijent iza zatvorenih vrata može da dobije napad i da učini nešto, ali to vas užasno ponižava kao čoveka. U Gornjoj Toponici, na jednom odeljenju su bili najgori pacijenti i tamo su ih šmrkom prali kad se unerede. U “Lazi” toga nema, ali ima na primer kolektivno kupanje. Na zatvorenom odeljenju dobijemo par minuta za kupanje dva puta mesečno. I da pitam još nešto: zašto ja kao psihijatrijski pacijent na prijemu u bolnicu nosim pidžamu? Razumem da sam ja hirurški pacijent, ako sam operisan, ako sam somatski bolesnik, pa je to potreba, možda primam infuziju… Zašto ja kao psihijatrijski pacijent ne nosim svoju ličnu garderobu u kojoj se osećam kao čovek, nego nosim pidžamu? Od 2006. ja sam skoro redovan član dnevne bolnice u isturenom odeljenju “Laze Lazarevića” u Padinskoj Skeli, zahvaljujući doktoru Milanu Davidoviću, čoveku širokih vidika koji nas pacijente tretira kao ljude. Doktor Davidović je skinuo beli mantil i rekao da ne nosi beli mantil na poslu. Sestre nose, a on doktor ne nosi. DNEVNE BOLNICE: I sad jedna lepa tema, a to je prelazna faza ka deinstitucionalizaciji, to je sistem dnevne bolnice. Mi pacijenti dnevne bolnice tu dolazimo kada smo već u prilično dobrom psihičkom stanju posle lečenja, i tu se nešto drugo dešava. Tamo, u zatvorenoj bolnici, ja nisam čovek i ne tretiraju me kao ljudsko biće. Ne poštuju moje dostojanstvo ličnosti. U dnevnoj bolnici sam dobrovoljno, idem tamo pre podne a po podne se vraćam kući, slobodan sam i osećam se kao čovek. Na grupnoj terapiji radimo socijalne veštine, obučavaju nas da živimo samostalno. Obučavaju nas kako da se ponašamo, kako da živimo sa bolešću, kako da prihvatimo lečenje, uče nas kako da izgledamo. Lako je prepoznati takvog pacijenta, nekad je malo zapušten… Doktor Davidović je u dnevnoj bolnici uveo školu kuvanja, da naučimo da kuvamo, pa imamo školu kompjutera, školu engleskog jezika, literarnu sekciju, dramsku… Za dnevne bolnice mogu da kažem samo svaka čast, tu sam doživeo najlepša iskustva. Ali dok dođete u dnevnu bolnicu, vi mora da ste dobro oporavljeni… Kad se razbolite, idete na zatvoreno odeljenje, ne vi nego ja (smeh)… STIGMA: Prvo sam razbio autostigmu. Zapravo, ja sam prvo sam sebe stigmatizovao, krio sam se, nisam smeo nikome da kažem da se lečim, bilo me sramota. To sam razbio, pa sam tek onda išao u javnost. Mnogi moji prijatelji do tada nisu ni znali da se lečim, krio sam. Bio sam u četvrtom razredu Matematičke gimnazije kada sam se prvi put razboleo. Proveo sam mesec dana u Palmotićevoj, i tad su mi psihijatri savetovali da ne kažem drugovima da se lečim na psihijatriji, nego da kažem da imam srčanu manu jer je to bolest koja se leči mesec-dva u bolnici. Posle sam upisao elektrotehniku, smer tehničke fizike, dao sam 19 ispita, ali zbog bolesti nisam uspeo da završim. Bolest utiče na slabost volje, psihička bolest napada mnogo toga, inteligenciju, pamćenje, ali volja je ta zbog koje ne mogu da učim. Ne mogu da sednem da učim, sve bih drugo radio, to je problem i kod zdravih a naročito kod bolesnih. Mada, ima i bolesnih ljudi koji studiraju, daju magisterije, ali ja to nisam mogao. Volja mi je načeta i ne mogu da se naprežem, a spremiti ispit je jako teško. Kada uporedim lečenje u Palmotićevoj i u “Lazi”, razlike su velike. Palmotićeva je malo elitistička bolnica. Oni biraju lakše pacijente, koji se prvi put leče i koji se ne leče dugo. U Palmotićevoj nema vezivanja, nisam doživeo traume, lepo sam tretiran i mogu da kažem da je tamo gospodska sredina. Posle 15 godina lečenja i jedne teške epizode bolesti poslat sam u “Lazu”. Bolest sam krio dok posle 15 godina lečenja nisam jednog leta izašao, doduše u osam ujutro, na ulicu u zimskoj bundi, a bio je jul. Zvali su hitnu pomoć da me odvedu u bolnicu, i tada me komšiluk video kao bolesnog. Tad su saznali da se lečim i tad sam prestao komšiluku da krijem. Ni svi moji drugovi nisu znali. Pa znate šta, mene su roditelji krili kad se razbolim. Budem u bolnici pa niko ne zna gde sam, na putu sam, negde sam, ne znam… Zatim, dođem kući, pa ne izlazim iz kuće. Tek kad uđem u remisiju, stabilno stanje, onda idem u društvo. Lečenje traje mesec-dva, nije to neki problem, mesec dana u bolnici je kritično, a mesec dana mogu i da se sakrijem. Kako da pričam o tome, to je stigma, nisam ni želeo da drugi znaju. O tome se ne priča, to je sramota. Ja sam mnogo kasnije razbio autostigmu. Drugo, moji najbolji prijatelji su i onda znali. Oni su meni prvo postali prijatelji pa su onda saznali da sam bolestan. A da su prvo saznali da sam bolestan, ne bi mi ni postali prijatelji. Zbog bolesti uglavnom nisam izgubio te prijatelje iz prvog kruga, možda neke pojedince, ali samo pojedince. Pošto postoji predrasuda o nama, savetujem mladom čoveku: kada upozna prijatelja, devojku ili mladića s kojim želi da ima vezu, da u početku ne kaže da se leči, nego da ta osoba otkrije u njemu ljudske vrline, njegovu dušu i karakter. Prvo da ga prihvati kao prijatelja ili kao partnera i posle tri meseca da mu kaže. Onda se lakše može reći “ja se lečim”, jer ako odmah kaže bilo kome, u startu će biti odbačen. U mom životu nikada mi niko u lice nije ništa ružno rekao. A znam da ružno pričaju iza leđa. Znate ono, “tamo u onoj zgradi na četvrtom spratu živi ludak”, idem ulicom i čujem “eno ga onaj tamo”, to nije paranoja. To se neko vreme može kriti, ali kad dođe do javnog ekscesa kao što sam ja imao, to se onda više ne može sakriti. DISKRIMINACIJA: Evo sad po zakonu, na svakih 20 zaposlenih poslodavac mora da zaposli jednog invalida, a neće psihijatrijskog pacijenta. Zašto? Mi često, recimo, idemo na bolovanje, nekad su nam davali četvoročasovno radno vreme, sad je to ukinuto. Većina nas je penzionisana, a oni koji su radno sposobni teško mogu da nađu posao. Jako teško. Na samom razgovoru za posao pitaju “jesi išao u vojsku”, “nisam”, “zašto”, “pa, oslobođen sam”, “zašto”, “pa, imam psihozu” – i niko sa mnom više neće da razgovara. Ja sam na sreću držao časove matematike i fizike privatno, pa sam se izdržavao sam. Na crno sam radio. Trideset godina sam držao časove, od 17. do 47. godine. Pa sam posle dobio porodičnu penziju i prestao da radim. Časove sam držao kad sam dobrog zdravlja i niko nikada nije posumnjao da sam lečen. Ipak sam ja đak Matematičke gimnazije, i matematiku i fiziku znam, znam svoju struku a malo sam talentovan i kao pedagog. Znam da objasnim, znam da priđem detetu, imam strpljenja, nikad ne gubim živce, lepo sam to radio i imao sam uspeha. To je zato što sam radio samo onda kada sam dobrog zdravlja. A da kažem roditelju da sam pacijent?! Odmah bi mi dao otkaz. U trenutku. Nikada nijednom roditelju nisam rekao da sam pacijent. LJUBAV: Moja žena se takođe leči od psihoze, imamo 10 godina braka, sami živimo u stanu. Pošto smo oboje bili bolesni i pre naše veze, tu je sve okej. Mi znamo tu bolest. Bez moje supruge, čini mi se, više ne bih mogao da živim, kako da vam kažem, kao da ne funkcionišem bez nje. Nije to samo emotivna veza, to je ljubav. Upoznali smo se na jednoj žurki, da kažem zdravih, normalnih ljudi. Ona je mene prepoznala kao pacijenta, ali ja nju nisam. Na prvom sastanku mi je rekla “znaš ja se lečim”, rekao sam – “i ja”. I njoj nije smetalo da bude sa mnom, u meni je prepoznala čoveka s kojim može da živi. BORBA ZA HUMANOST: Kada napustite dnevnu bolnicu i dođete kući, tek onda nemate nikakav sadržaj. Vratite se svom klišeu bolesnog života koji vas je i doveo do bolnice i niko se vama ne bavi. Tek onda nemamo nikakvo lečenje, jednom mesečno se javimo na kontrole koje traju pet minuta dok se ne propišu recepti. Znate šta, nama fali sadržaj u životu. Jer ako je moj život postavljen na bolesnim osnovama, bez obzira na to da li je moja bolest potekla iz porodice ili je stečena nekom traumom, meni treba zdrav sadržaj. A ja bez pomoći ne mogu do njega da dođem. Bez pomoći psihologa, psihoterapeuta, socijalnog radnika, psihijatra, lekara, medicinske službe – ne mogu. Suština deinstitucionalizacije je da živimo život dostojan čoveka, da živimo kao svi normalni građani. Da nismo “bolnica na kraju grada”, da živimo kao i svaki slobodan građanin koji nije učinio krivično delo. Zašto da budem u zatvoru ako nisam kriminalac? Recimo, na celoj teritoriji Trsta nekad je bilo 1300 kreveta za ležanje, sada je samo 25 kreveta. Onda se postavlja pitanje da li je potrebno ležanje u bolnici po mesec, dva. Ja samo želim ljudski pristup, da me prihvate kao čoveka, a ne kao dijagnozu. Human pristup, licem u lice, čoveka sa čovekom, zato se više i ne kaže psihijatrijski pacijent nego korisnik psihijatrijskih usluga. Ali za samu deinstitucionalizaciju možda će biti potrebno i 20 godina, ne verujem da ću to doživeti, sad imam 51 godinu. Doktor Bazalja se u Italiji izborio da zakon bude donesen 1979. godine, a bolnice u Italiji su zatvorene tek 1999. Dug je to put.'' Dragan Jugović, pobedio sam autostigmu, Vreme, 30. maj 2013.
  2. 5 points
    Ja sam prva za slobodu izbora i za objektivno gledanje na celu ovu situaciju ali mislim da doticna nije ni za kakvo pohvaljivanje. Prvo psiholog je, znaci drustvenjak bez dovoljno medicinskog iskustva, drugo uziva u svakom vidu eksponiranja i izlaganja, cak i kada prica stvari koje nemaju veze sa vezom, trece neko mnogo kompetentniji od mene je tu lepo oblikovao taj njen vid narcisoidnosti kroz definiciju, koju sam posle bezuspesno pokusala da nadjem u nekim youtube komentarima. Ovim ne ulazim u to da je ovo jedno sranje, koje ostavlja dugorocne posledice po drustva, pjedince i biznise ali ova je stvarno...posebna prica
  3. 4 points
    Ja sam se baš radi svojih kroničnih dijagnoza cjepio,isto pijem puno ljekova.Nije mi baš pametno od tvoje doktorice da ti je savjetovala da se ne cjepiš,ali dobro.Prvo pitanje kad sam prije par tjedana došao k psihijatrici je bilo dal sam se cjepio,rekao sam da jesam i rekla je super.A imam isto epilepsiju,hoshimoto i još par dijagnoza.Cjepit ću se i treći put,jer mislim da bi me covid satro do kraja,da nisam cjepljen.Meni se ne leži na respiratoru.
  4. 4 points
    Imam neki osecaj da ovome nema kraja
  5. 4 points
    Našao sam ponovo malo vremena i sređivao tekstove koje sam kopirao sa neta ne bi li ih natenane pročitao i prosledio nekim ljudima koji nikada nisu razumeli sa kakvim se problemima suočavam, te shodno tome i osuđivali. Moja copy-paste aktivnost se bliži kraju. Imam samo još malo da konačno sredim to što mi se činilo da nikada neću pročitati kako treba. Nadam se da će i ovaj tekst biti nekome od pomoći. "Ogroman broj knjiga iz oblasti tzv. popularne psihologije nema baš nikakvog oslonca u realnosti (Džanov, Pek, ostali čak nisu vredni kritike) tako da je potpuno nemoguće sprovesti u delo bilo koji savet, u nekim slučajevima ti saveti su jako opasni - kad nekom ko je u depresiji autor podvikne sa stranica knjižice da je sam kriv za ono što ga snalazi, jer eto nema snagu karaktera (dijagnoza Skota Peka koja se graniči sa sadizmom) samo se pokreće lanac samooptuživanja i žrtva se učvršćuje u svom depresivnom razmišljanju, tako da može samo da bude daleko gore, a dovoljno jaka depresija vodi i u samoubistvo... Ceo niz simptoma psihijatrijskih oboljenja (nije sve u psihijatriji šizofrenija i manija pa da se problem vidi iz orbite) se u self-help literaturi tretira kao slabost volje, karaktera, "traume iz detinjstva", kao nešto što moraš sam da promeniš da bi ti bilo bolje - npr Pek jako lepo opisuje jednu osobu koja može da posluži kao hodajući podsetnik simptoma bipolarne depresije, i lamentira kako, eto, zbog slabosti volje nije mogao da uspe! S obzirom na to da je on po struci psihijatar, za razliku od ogromnog broja velikana popularno"psihološke" literature, koji ni o psihologiji ni o psihijatriji blage veze nemaju, i da zna kakvi sve razlozi mogu da stoje iza nečeg takvog, to je pravi zločin prema onima koji su u istoj situaciji: bipolarna depresija (bipolar II - manična faza je i kratkotrajna (3-4 dana) i veoma slabog intenziteta (hipomanija, ako i to), pa izgleda kao period normalnog funkcionisanja, a sve ostalo vreme je prisutna jako ozbiljna depresija atipičnih simptoma, uz jako izraženu paralizu volje, usporavanje i sl), kao i atipična depresija i distimija su veoma teško uočljive: hronične su ,nema dramatičnih pogoršanja kao kod obične depresije - kod nje se bolesnik seća perioda kada mu je bilo mnogo bolje, i kad je funkcionisao normalno. Kod atipične mu i nikad nije bilo kako treba, nikad nije mogao da funkcioniše koliko bi se očekivalo od nekoga sa istim IQ-om,itd. Žrtva hroničnih oblika depresije shvata simptome bolesti kao svoje "crte ličnosti koje moraju da se menjaju", dokaze da mu je karakter preslab da uspeju u bilo čemu, da je lenj, neodgovoran, neasertivan, neaktivan i sl. Zbog same prirode te vrste poremećaja, promeniti bilo šta bez lekova, samo snagom volje, je isto moguće koliko i glavom probiti kroz zid od armiranog betona. Dalje, isto kod Peka, ima i par slučajeva koji mnogo više liče na najozbiljniji ADHD (bez hiperaktivnosti) nego na neke "deficite u karakteru i spremnosti na suočavanje sa surovim svetom", a on to "leči" ubeđivanjem žrtve da je lenja, slaba prema svojim manama, i da nema hrabrosti da se suoči sa problemom!!! Tako se od jednog problema naprave dva: inatentivni ADHD (glavni problem je nesposobnost voljnog usmeravanja koncentracije) nećete da izlečite tako što jednog lepog jutra ustanete puni energije i volje da svoj život okrenete naglavce i ispravite sve što nije dobro, kad krenete da primenjujete Pekove metode pa one ne daju rezultate, slede frustracije, "ja stvarno ne vredim" samopouzdanje ode na nulu, onda depresija podigne svoju zversku njušku i počne da se prikrada, i tako žrtva nije ni za milimetar uspela da popravi bilo koji problem koji je već postojao, ali je uspela da stvori još ozbiljniji... O "terapijama" kao što je tzv "primalni krik" ne vredi ni diskutovati, možda na osnovu knjige može da se napiše neki scenario za film, ali da se oslobodite svih "trauma" iz detinjstva nećete - pod navodnicima, jer se tako tumače i stvarne posledice traumatičnih događaja, ali i simptomi nedijagnostifikovanih mentalnih bolesti, razna nesvakidašnja ali normalna stanja, itd ... Dakle, ako imate samo jedan problem, pa vam ga je žao, i hoćete da mu dovedete društvo da se ne dosađuje sam, odmah krenite sa doslovnom primenom nekih od kreativnijih idejica iz ove vrste literature, pa kad nema rezultata vi sebe "pritegnite" i izložite "samokritici" i krenite još upornije u "nemilosrdno identifikovanje, kritikovanje i ispravljanje svojih slabosti", "jačanje volje i karaktera" i nemilosrdno se "šibajte" što ste "nesposobni da uspete", pa će problem da se jako obraduje društvu... Umesto što prihvatate "životne mudrosti" koje nude ko zna kakvi autori - jako su sumnjive jer je recept za apsolutnu sreću kod svih različit, lepo usvojite misao Gospođe Šćavine "sulude ideje koje nas čine nesrećnima" - ako krenete da sprovodite plan koji se zasniva na sumanutim idejama nekog "autoriteta" koji je o problematici napisao više kniga nego što ih je pročitao, ako je uopšte i pročitao neku, završićete u suludoj situaciji - ili bar mnogo težoj, imati jedan problem je manje loše nego imati taj isti problem i nemati samopouzdanje ili imati i taj problem i depresiju zato što ste "nesposobni" da tako lep plan sprovedete u delo... Ono što izgleda lepo, lako i logično ne mora da bude i izvodljivo..."
  6. 4 points
    Kao sto naslov kaze, sta ako bi se najednom pojavio lek za svaku od mentalnih bolesti ali ne blokator simptoma, vec pravi lek koji bi usao u hemiju vaseg organizma, brzo je izmenjao i vi bi nastavili da funkcionisete totalno normalno u drustvu? Ova tema je za one koji hronicno, vec duzi niz godina pate od nekog poremecaja ili mentalne bolesti i koje su ta bolest ili poremecaj vec izmenili. Da li biste to prihvatili, vec izmenjeni, da li bi vam puno znacilo, sada kada ste delimicno vec navikli na bolest? Da li bi vam obogatilo zivot, da li bi bili srecniji? Da li bi na kraju to bili vi, usled promene hemije?
  7. 4 points
    Da bas su poceli da smaraju, bas imaju halucinogene tripove. Meni su se smucili i oni koji me gledaju ispod oka i kenjaju jer ne nosim masku. I uopsteno cela prica o kovidu se smucila i bogu i narodu. Totalno izbegavam bilo kakav sadrzaj na tu temu.
  8. 4 points
    Nemaš psihozu,samo si običan hipohondar.
  9. 4 points
    Sedativni antipsihotici,hipnotik zolpidem,anitidepresiv mirtazapin i to je to.Nema ničeg drugog za spavanje.Opčenito nema nekog velikog izbora što se tiče tableta za spavanje,
  10. 4 points
    Ja imam sve to, psihijatar psihiterapeut, psihoanaliticar, 25 evra seansa, ali vec dugo se ne bavi farmakoterapijom. Radi preko skajpa. Ako hoces, dacu ti kontakt, ali nemoj da kazes da sam ja u pitanju.
  11. 4 points
    Ljudi, nemoj te se osujecivati i frustrirati na psihijatre i njihove dijagnoze, oni su tu radi necega i nekoga u sistemu i nadredjenim ljudima koji im diktiraju sta je nepodobno za drustvo, sto nuzno ne mora da znaci da je neko lud tj. kako su dali lepo ime za to shizofrenija, furajte svoj zivot, jbg. sad ako su vas uhvatili u njihovu masinu, uhvatili su vas, sta se moze, ali gledajte da ih ne jb. mnogo, pite lekove i furajte svoj fazon i zivite zivot.
  12. 3 points
    I dalje stanje dobro, seroxat 1/2 svaki drugi dan i rivotril 1/4 ujutru. Prelazak na seroxat svaki drugi dan i rivotril umesto uveče ujutru, užas. Nesanica 5-6 dana, anksioznost, ružne misli, dat mi je Sanval 5mg za nesanicu ali izazvao mi je ubrzan rad srca 130/min gušila se pa sam prestala da ga uzimam. Dobro je što sam par puta ujutru zaboravila Rivotril i nije bilo strašno. Bistrije mi je u glavi i uporna sam. Ako krene kako ne treba mogu me vratiti na prethodne doze ali želim da probam sa što manjom dozom i kasnije bez lekova, naravno uz konsultaciju i odobrenje lekara. Za par nedelja kontrola
  13. 3 points
    Kako sam ovih dana puno čitala o suplementima za depresiju i anksioznost, skupila sam ih sve pa sam odlučila da ovdje napravim neku listu da stoje na okupu, možda nekome bude od koristi. Ako neko zna još neki nek doda. Svi od ovih imaju neka istraživanja iza sebe i neku potvrdu za efikasnost, nootropici uglavnom najveću, ali oni su i najskuplji. Suplementi za depresiju Aminokiseline 5-HTP Triptofan Tirozin SAMe (dosta pozitivnih rezultata istraživanja) GABA Fenilalanin L-teanin (koristi se i kao nootropic) Ostalo DHEA hormon, 30-500 mg dnevno (smanjuje simptome depresije) EPA (poboljšava djelovanje antidepresiva) Litijum karbonat Biljke Rhodiola rosea - blaga i umjerena depresija Kantarion - blaga i umjerena depresija Šafran Kurkuma - ima jedno istraživanje, ali pomaže i kod teške depresije, inače najviše djeluje na atipičnu depresiju Maca (uglavnom za psihičke probleme kod PMS-a) Kava (naziv biljke nije ona obična kava ) Nootropici koji imaju antidepresivni učinak Aniracetam Sulbutiamine Noopept Adrafinil Inositol Vinpocetine (potiče od biljke) Tianeptine - koristi se kao antidepresiv (Coaxil) Piracetam (prema nekima ima antidepresivni učinak) Suplementi za aknsioznost Biljke Ashwagandha - prema mnogima ima vrlo dobar učinak i najbolji je za anksioznost od svih biljnih preparata Kantarion Kava (opet ona gore biljka, ne obična kava) Valerijana (ne tako efikasna po mnogima) Aminokiseline GABA Nootropici Phenibut (najbolji za ovu vrstu problema, prema mnogim ljudima vrlo efikasan) Aniracetam Noopept Picamilon Inositol
  14. 3 points
    Mila je pocela da se bavi politikom pa galami...Inace mislim da kao klinicki psiholog dobro vidi ko vlada i kuda svet ide... Vidim poceli da testiraju vakcinu na deci...A negde u trznim centrima imas popust uz kartonce o vakcinaciji... Pocinje da lici na biblijske citate gde neces moci da kupis i prodas bez kartoncica.
  15. 3 points
    Ja sam se vakcinisala, izbor mi je bio Sinofarm, kinez, jer je mrtav virus. Pfizer je mrna vakcina i prvi put u istoriji je neko napravio taj tip vakcine, Sputnik je deo visrusa koji sadrži Spike protein. Svakodnevno sam u kontaktu sa onima koji imaju ili su preležali coronu. E sad, neko je prošao lako neko teže, neko je završio na respiratoru, neko se zajebavao nije hteo da ide kod lekara pa umro itd. Ono što je očigledno i neosporno jeste da ljudi koji su preležali i preživeli covid imaju antitela. Nije bitno da li je reagens francuski, švajcarski, američi, koji god, mere se antitela. To znači da virus postoji. Postoje antitela, postoji virus. Zove se Corona. Dijabola. Grip. Kako god. Virus postoji. Da li je lockdown opravdan ili ne, da li je politički ili ne, da li je teorija zavere ili ne je skroz ne bitna stvar. Čuvajte se.
  16. 3 points
    slazem se sa tobom u potpunost, naravo niko nije negirao virus, on postoji pa postojim, ali mediji su kolektivna debilana, svaki dan zastrasuju narod, sto ti kazes nekom odgovara.. a virus jacine na nivou sezonskog gripa, naravno opasan je za stariju populaciju, isto kao i sezonski grip, ali ne trebaju da prave show od toga, ovoliko obolelo, onoliko, socijalna/fizicka distanca, ljudi padaju mrtvi ulicama ,nemoj da pricas, cuti, spusti glavu, stavi masku... itd, kreteni
  17. 3 points
    Bliskost i ljubav magično liječe. Čovjeku bude puno bolje kad se osjeća voljen i voli.
  18. 3 points
    Svestenici mnogo palamude, iskreno, muka mi je od tih savremenih duhovnika koji su procitali dobrotoljublje ili neke stare monaske knjige i sad mi mudruju, a zive ko bubrezi u loju bez imalo empatije prema svojoj pastvi.
  19. 3 points
    Ima nas dosta na forumu kojima je to stanje poznato Depresija zna gadno "zajašiti". Bježi iz mraka na sunce kad god imaš priliku. Poznata zamka depresije je što oboljeli želi biti sam u mraku što vodi u još težu depresiju. Ovih dana imaš priliku besplatno koristiti svjetloterapiju. Ponesi sa sobom flašu čiste vode (bez sokića) pijuckaj i šetaj. Ako moraš sjediti, sjedi na klupi, drvetu, livadi, uglavnom što više na suncu i pijuckaj vodu. AD treba puno vremena da "proradi". Piši.
  20. 3 points
    Kao tinejdzerki mi je to smetalo bas, sta znam,klasika,mislis da si najpametniji i da si dovoljno proziveo zivota lol Sada mi ne smeta, znam da ti ljudi zele da mi pomognu i udele savet, sto da ne,znaci da im je stalo do mene, tako to vidim... Nervira me jedino kada mi starija od sestara popuje, jer nije kompetentna uopste i cita dosta one Lujza Hej Ana Bucevic njuejdz gluposti sto mene ne radi i izuzetno iritira, niti mislim iskreno da funkcionise i njoj, ali boze moj..... Ali ona to sa svima tako, tako da sam oguglala do sad,samo kazem "Vazi, probacu". Generalno, mislim da je jako vazno znati reci ne,bez grize savesti, ako mislite da ste u pravu povodom neceg i svim srcem u tome. Ja to ranije nisam umela, i u nekim krizama sam se gubila na 100 strana slusajuci ovog, onog. I naravno, slusati doktora, kao robot ako treba. Savet bliznjih je upravo to, samo savet, nema sta se tu nervirati, samo prihvatiti ili ne.
This leaderboard is set to Belgrade/GMT+01:00
×
×
  • Create New...