Jump to content
Mentalno zdravlje, lečenje, pomoć, podrška - Depresija forum

Leaderboard

  1. blackadder

    blackadder

    Moderator


    • Points

      736

    • Content Count

      5,688


  2. ruzza

    ruzza

    Honorable Members


    • Points

      648

    • Content Count

      8,291


  3. joed

    joed

    Honorable Members


    • Points

      536

    • Content Count

      2,373


  4. weirdo

    weirdo

    Members


    • Points

      462

    • Content Count

      2,070



Popular Content

Showing content with the highest reputation since 07/30/2019 in Posts

  1. 6 points
    text preuzet sa fejsa, ispovest Dragana Jugovica ''Kao psihijatrijski pacijent lečen sam od svoje 18. godine, sada imam 51, što znači da sam lečen 33 godine. Od toga, 15 godina proveo sam kao pacijent u bolnici u Palmotićevoj, a 18 godina u bolnici “Laza Lazarević”. Moja lična iskustva, s jedne strane su iskustva stradanja i mučenja, a s druge strane, neka lepa iskustva koja sam doživeo tokom lečenja, jer postoje i lepa iskustva, dobri ljudi i dobri lekari. Više od 20 puta, nisam brojao, hospitalizovan sam na zatvorenim odeljenjima u psihijatrijskim bolnicama i preko 30 puta u dnevnim bolnicama. Ružna iskustva potiču samo sa lečenja na zatvorenim odeljenjima, a sva moja lepa iskustva potiču iz dnevnih bolnica. Šta sam tamo doživeo? Kao prvo, dok sam na zatvorenom odeljenju bolnice, na šta se svodi moj dnevni ritam 24 sata? Ili ću da ležim u krevetu, ili ću da šetam po hodniku od kraja do kraja zida, ili da sedim u trpezariji, da udišem duvanski dim a nisam pušač, jer nema mesta za nepušače. I to je celokupan moj sadržaj na zatvorenom odeljenju. Zatim, fizička i hemijska sedacija. Prvo o fizičkoj: svaki put, a to sam čuo da je praksa, pošto imam preko 100 kilograma, dakle svaki put na prijemu na bolničko lečenje mene vežu. U bilo koje doba dana da budem primljen, ja sam vezan do sutradan ujutro. Čuo sam da pacijenti koji imaju 60–70 kilograma ne budu vezani, a ja koji imam preko 100 kilograma uvek sam vezan, valjda je to praksa. Delujem im kao opasan za sebe i druge i tehničari me vežu iako ničim nisam provocirao lekara, sam sam se javio na lečenje, sam sam svojom voljom došao, nisam počinio nikakav delikt, došao sam da se lečim u ustanovu i oni mene vežu. Ja sam pitom čovek i nikad u životu nisam bio agresivan. Pitam “doktore, kada ću biti odvezan”, on kaže “za sat vremena”. I slaže me. Bio sam vezan do sutradan ujutro. Dva puta sam doživeo da budem vezan po tri dana, zamislite da vas neko veže na tri dana. Postoji i hemijska sedacija. U našim velikim bolnicama se pre svega daje ogromna količina lekova. Možda je potrebna veća količina lekova kad sam ja baš u šubu, kad sam baš bolestan, ali ne toliko velika da ne znam za sebe, da ne znam gde se nalazim. Ja se zaista ne razumem u terapiju, ni u hemiju, ni u medicinu, ali znam šta znači biti bolestan, znam šta znači biti odbačen od društva, diskriminisan, stigmatizovan i znam šta znači biti maltretiran. I to maltretiran od tehničko-bolničkog osoblja. Doživeo sam kažnjavanje injekcijama, što su iskusili i mnogi drugi. Higijenski uslovi su ispod svakog nivoa. U “Lazi” svi pacijenti imaju vaške. A kako bi i bilo drugačije kad se ćebad nikad ne peru. Peru se čaršavi i jastučnice, a ćebad nikad. Vaške žive s nama, one su naši sugrađani u “Lazi”. Mogu li da pitam nešto: da li smo mi ljudi? Ako smo ljudi, onda imamo pravo na intimu. E sad, da li je normalno da bolnica “Laza Lazarević”, i u Padinskoj Skeli i u gradskom delu, i u zatvorenom i u otvorenom odeljenju, na toaletima nema vrata i svako ko prođe može da vas vidi, može da vas gleda? Je li to normalno? Opravdanje je da pacijent iza zatvorenih vrata može da dobije napad i da učini nešto, ali to vas užasno ponižava kao čoveka. U Gornjoj Toponici, na jednom odeljenju su bili najgori pacijenti i tamo su ih šmrkom prali kad se unerede. U “Lazi” toga nema, ali ima na primer kolektivno kupanje. Na zatvorenom odeljenju dobijemo par minuta za kupanje dva puta mesečno. I da pitam još nešto: zašto ja kao psihijatrijski pacijent na prijemu u bolnicu nosim pidžamu? Razumem da sam ja hirurški pacijent, ako sam operisan, ako sam somatski bolesnik, pa je to potreba, možda primam infuziju… Zašto ja kao psihijatrijski pacijent ne nosim svoju ličnu garderobu u kojoj se osećam kao čovek, nego nosim pidžamu? Od 2006. ja sam skoro redovan član dnevne bolnice u isturenom odeljenju “Laze Lazarevića” u Padinskoj Skeli, zahvaljujući doktoru Milanu Davidoviću, čoveku širokih vidika koji nas pacijente tretira kao ljude. Doktor Davidović je skinuo beli mantil i rekao da ne nosi beli mantil na poslu. Sestre nose, a on doktor ne nosi. DNEVNE BOLNICE: I sad jedna lepa tema, a to je prelazna faza ka deinstitucionalizaciji, to je sistem dnevne bolnice. Mi pacijenti dnevne bolnice tu dolazimo kada smo već u prilično dobrom psihičkom stanju posle lečenja, i tu se nešto drugo dešava. Tamo, u zatvorenoj bolnici, ja nisam čovek i ne tretiraju me kao ljudsko biće. Ne poštuju moje dostojanstvo ličnosti. U dnevnoj bolnici sam dobrovoljno, idem tamo pre podne a po podne se vraćam kući, slobodan sam i osećam se kao čovek. Na grupnoj terapiji radimo socijalne veštine, obučavaju nas da živimo samostalno. Obučavaju nas kako da se ponašamo, kako da živimo sa bolešću, kako da prihvatimo lečenje, uče nas kako da izgledamo. Lako je prepoznati takvog pacijenta, nekad je malo zapušten… Doktor Davidović je u dnevnoj bolnici uveo školu kuvanja, da naučimo da kuvamo, pa imamo školu kompjutera, školu engleskog jezika, literarnu sekciju, dramsku… Za dnevne bolnice mogu da kažem samo svaka čast, tu sam doživeo najlepša iskustva. Ali dok dođete u dnevnu bolnicu, vi mora da ste dobro oporavljeni… Kad se razbolite, idete na zatvoreno odeljenje, ne vi nego ja (smeh)… STIGMA: Prvo sam razbio autostigmu. Zapravo, ja sam prvo sam sebe stigmatizovao, krio sam se, nisam smeo nikome da kažem da se lečim, bilo me sramota. To sam razbio, pa sam tek onda išao u javnost. Mnogi moji prijatelji do tada nisu ni znali da se lečim, krio sam. Bio sam u četvrtom razredu Matematičke gimnazije kada sam se prvi put razboleo. Proveo sam mesec dana u Palmotićevoj, i tad su mi psihijatri savetovali da ne kažem drugovima da se lečim na psihijatriji, nego da kažem da imam srčanu manu jer je to bolest koja se leči mesec-dva u bolnici. Posle sam upisao elektrotehniku, smer tehničke fizike, dao sam 19 ispita, ali zbog bolesti nisam uspeo da završim. Bolest utiče na slabost volje, psihička bolest napada mnogo toga, inteligenciju, pamćenje, ali volja je ta zbog koje ne mogu da učim. Ne mogu da sednem da učim, sve bih drugo radio, to je problem i kod zdravih a naročito kod bolesnih. Mada, ima i bolesnih ljudi koji studiraju, daju magisterije, ali ja to nisam mogao. Volja mi je načeta i ne mogu da se naprežem, a spremiti ispit je jako teško. Kada uporedim lečenje u Palmotićevoj i u “Lazi”, razlike su velike. Palmotićeva je malo elitistička bolnica. Oni biraju lakše pacijente, koji se prvi put leče i koji se ne leče dugo. U Palmotićevoj nema vezivanja, nisam doživeo traume, lepo sam tretiran i mogu da kažem da je tamo gospodska sredina. Posle 15 godina lečenja i jedne teške epizode bolesti poslat sam u “Lazu”. Bolest sam krio dok posle 15 godina lečenja nisam jednog leta izašao, doduše u osam ujutro, na ulicu u zimskoj bundi, a bio je jul. Zvali su hitnu pomoć da me odvedu u bolnicu, i tada me komšiluk video kao bolesnog. Tad su saznali da se lečim i tad sam prestao komšiluku da krijem. Ni svi moji drugovi nisu znali. Pa znate šta, mene su roditelji krili kad se razbolim. Budem u bolnici pa niko ne zna gde sam, na putu sam, negde sam, ne znam… Zatim, dođem kući, pa ne izlazim iz kuće. Tek kad uđem u remisiju, stabilno stanje, onda idem u društvo. Lečenje traje mesec-dva, nije to neki problem, mesec dana u bolnici je kritično, a mesec dana mogu i da se sakrijem. Kako da pričam o tome, to je stigma, nisam ni želeo da drugi znaju. O tome se ne priča, to je sramota. Ja sam mnogo kasnije razbio autostigmu. Drugo, moji najbolji prijatelji su i onda znali. Oni su meni prvo postali prijatelji pa su onda saznali da sam bolestan. A da su prvo saznali da sam bolestan, ne bi mi ni postali prijatelji. Zbog bolesti uglavnom nisam izgubio te prijatelje iz prvog kruga, možda neke pojedince, ali samo pojedince. Pošto postoji predrasuda o nama, savetujem mladom čoveku: kada upozna prijatelja, devojku ili mladića s kojim želi da ima vezu, da u početku ne kaže da se leči, nego da ta osoba otkrije u njemu ljudske vrline, njegovu dušu i karakter. Prvo da ga prihvati kao prijatelja ili kao partnera i posle tri meseca da mu kaže. Onda se lakše može reći “ja se lečim”, jer ako odmah kaže bilo kome, u startu će biti odbačen. U mom životu nikada mi niko u lice nije ništa ružno rekao. A znam da ružno pričaju iza leđa. Znate ono, “tamo u onoj zgradi na četvrtom spratu živi ludak”, idem ulicom i čujem “eno ga onaj tamo”, to nije paranoja. To se neko vreme može kriti, ali kad dođe do javnog ekscesa kao što sam ja imao, to se onda više ne može sakriti. DISKRIMINACIJA: Evo sad po zakonu, na svakih 20 zaposlenih poslodavac mora da zaposli jednog invalida, a neće psihijatrijskog pacijenta. Zašto? Mi često, recimo, idemo na bolovanje, nekad su nam davali četvoročasovno radno vreme, sad je to ukinuto. Većina nas je penzionisana, a oni koji su radno sposobni teško mogu da nađu posao. Jako teško. Na samom razgovoru za posao pitaju “jesi išao u vojsku”, “nisam”, “zašto”, “pa, oslobođen sam”, “zašto”, “pa, imam psihozu” – i niko sa mnom više neće da razgovara. Ja sam na sreću držao časove matematike i fizike privatno, pa sam se izdržavao sam. Na crno sam radio. Trideset godina sam držao časove, od 17. do 47. godine. Pa sam posle dobio porodičnu penziju i prestao da radim. Časove sam držao kad sam dobrog zdravlja i niko nikada nije posumnjao da sam lečen. Ipak sam ja đak Matematičke gimnazije, i matematiku i fiziku znam, znam svoju struku a malo sam talentovan i kao pedagog. Znam da objasnim, znam da priđem detetu, imam strpljenja, nikad ne gubim živce, lepo sam to radio i imao sam uspeha. To je zato što sam radio samo onda kada sam dobrog zdravlja. A da kažem roditelju da sam pacijent?! Odmah bi mi dao otkaz. U trenutku. Nikada nijednom roditelju nisam rekao da sam pacijent. LJUBAV: Moja žena se takođe leči od psihoze, imamo 10 godina braka, sami živimo u stanu. Pošto smo oboje bili bolesni i pre naše veze, tu je sve okej. Mi znamo tu bolest. Bez moje supruge, čini mi se, više ne bih mogao da živim, kako da vam kažem, kao da ne funkcionišem bez nje. Nije to samo emotivna veza, to je ljubav. Upoznali smo se na jednoj žurki, da kažem zdravih, normalnih ljudi. Ona je mene prepoznala kao pacijenta, ali ja nju nisam. Na prvom sastanku mi je rekla “znaš ja se lečim”, rekao sam – “i ja”. I njoj nije smetalo da bude sa mnom, u meni je prepoznala čoveka s kojim može da živi. BORBA ZA HUMANOST: Kada napustite dnevnu bolnicu i dođete kući, tek onda nemate nikakav sadržaj. Vratite se svom klišeu bolesnog života koji vas je i doveo do bolnice i niko se vama ne bavi. Tek onda nemamo nikakvo lečenje, jednom mesečno se javimo na kontrole koje traju pet minuta dok se ne propišu recepti. Znate šta, nama fali sadržaj u životu. Jer ako je moj život postavljen na bolesnim osnovama, bez obzira na to da li je moja bolest potekla iz porodice ili je stečena nekom traumom, meni treba zdrav sadržaj. A ja bez pomoći ne mogu do njega da dođem. Bez pomoći psihologa, psihoterapeuta, socijalnog radnika, psihijatra, lekara, medicinske službe – ne mogu. Suština deinstitucionalizacije je da živimo život dostojan čoveka, da živimo kao svi normalni građani. Da nismo “bolnica na kraju grada”, da živimo kao i svaki slobodan građanin koji nije učinio krivično delo. Zašto da budem u zatvoru ako nisam kriminalac? Recimo, na celoj teritoriji Trsta nekad je bilo 1300 kreveta za ležanje, sada je samo 25 kreveta. Onda se postavlja pitanje da li je potrebno ležanje u bolnici po mesec, dva. Ja samo želim ljudski pristup, da me prihvate kao čoveka, a ne kao dijagnozu. Human pristup, licem u lice, čoveka sa čovekom, zato se više i ne kaže psihijatrijski pacijent nego korisnik psihijatrijskih usluga. Ali za samu deinstitucionalizaciju možda će biti potrebno i 20 godina, ne verujem da ću to doživeti, sad imam 51 godinu. Doktor Bazalja se u Italiji izborio da zakon bude donesen 1979. godine, a bolnice u Italiji su zatvorene tek 1999. Dug je to put.'' Dragan Jugović, pobedio sam autostigmu, Vreme, 30. maj 2013.
  2. 4 points
    Našao sam ponovo malo vremena i sređivao tekstove koje sam kopirao sa neta ne bi li ih natenane pročitao i prosledio nekim ljudima koji nikada nisu razumeli sa kakvim se problemima suočavam, te shodno tome i osuđivali. Moja copy-paste aktivnost se bliži kraju. Imam samo još malo da konačno sredim to što mi se činilo da nikada neću pročitati kako treba. Nadam se da će i ovaj tekst biti nekome od pomoći. "Ogroman broj knjiga iz oblasti tzv. popularne psihologije nema baš nikakvog oslonca u realnosti (Džanov, Pek, ostali čak nisu vredni kritike) tako da je potpuno nemoguće sprovesti u delo bilo koji savet, u nekim slučajevima ti saveti su jako opasni - kad nekom ko je u depresiji autor podvikne sa stranica knjižice da je sam kriv za ono što ga snalazi, jer eto nema snagu karaktera (dijagnoza Skota Peka koja se graniči sa sadizmom) samo se pokreće lanac samooptuživanja i žrtva se učvršćuje u svom depresivnom razmišljanju, tako da može samo da bude daleko gore, a dovoljno jaka depresija vodi i u samoubistvo... Ceo niz simptoma psihijatrijskih oboljenja (nije sve u psihijatriji šizofrenija i manija pa da se problem vidi iz orbite) se u self-help literaturi tretira kao slabost volje, karaktera, "traume iz detinjstva", kao nešto što moraš sam da promeniš da bi ti bilo bolje - npr Pek jako lepo opisuje jednu osobu koja može da posluži kao hodajući podsetnik simptoma bipolarne depresije, i lamentira kako, eto, zbog slabosti volje nije mogao da uspe! S obzirom na to da je on po struci psihijatar, za razliku od ogromnog broja velikana popularno"psihološke" literature, koji ni o psihologiji ni o psihijatriji blage veze nemaju, i da zna kakvi sve razlozi mogu da stoje iza nečeg takvog, to je pravi zločin prema onima koji su u istoj situaciji: bipolarna depresija (bipolar II - manična faza je i kratkotrajna (3-4 dana) i veoma slabog intenziteta (hipomanija, ako i to), pa izgleda kao period normalnog funkcionisanja, a sve ostalo vreme je prisutna jako ozbiljna depresija atipičnih simptoma, uz jako izraženu paralizu volje, usporavanje i sl), kao i atipična depresija i distimija su veoma teško uočljive: hronične su ,nema dramatičnih pogoršanja kao kod obične depresije - kod nje se bolesnik seća perioda kada mu je bilo mnogo bolje, i kad je funkcionisao normalno. Kod atipične mu i nikad nije bilo kako treba, nikad nije mogao da funkcioniše koliko bi se očekivalo od nekoga sa istim IQ-om,itd. Žrtva hroničnih oblika depresije shvata simptome bolesti kao svoje "crte ličnosti koje moraju da se menjaju", dokaze da mu je karakter preslab da uspeju u bilo čemu, da je lenj, neodgovoran, neasertivan, neaktivan i sl. Zbog same prirode te vrste poremećaja, promeniti bilo šta bez lekova, samo snagom volje, je isto moguće koliko i glavom probiti kroz zid od armiranog betona. Dalje, isto kod Peka, ima i par slučajeva koji mnogo više liče na najozbiljniji ADHD (bez hiperaktivnosti) nego na neke "deficite u karakteru i spremnosti na suočavanje sa surovim svetom", a on to "leči" ubeđivanjem žrtve da je lenja, slaba prema svojim manama, i da nema hrabrosti da se suoči sa problemom!!! Tako se od jednog problema naprave dva: inatentivni ADHD (glavni problem je nesposobnost voljnog usmeravanja koncentracije) nećete da izlečite tako što jednog lepog jutra ustanete puni energije i volje da svoj život okrenete naglavce i ispravite sve što nije dobro, kad krenete da primenjujete Pekove metode pa one ne daju rezultate, slede frustracije, "ja stvarno ne vredim" samopouzdanje ode na nulu, onda depresija podigne svoju zversku njušku i počne da se prikrada, i tako žrtva nije ni za milimetar uspela da popravi bilo koji problem koji je već postojao, ali je uspela da stvori još ozbiljniji... O "terapijama" kao što je tzv "primalni krik" ne vredi ni diskutovati, možda na osnovu knjige može da se napiše neki scenario za film, ali da se oslobodite svih "trauma" iz detinjstva nećete - pod navodnicima, jer se tako tumače i stvarne posledice traumatičnih događaja, ali i simptomi nedijagnostifikovanih mentalnih bolesti, razna nesvakidašnja ali normalna stanja, itd ... Dakle, ako imate samo jedan problem, pa vam ga je žao, i hoćete da mu dovedete društvo da se ne dosađuje sam, odmah krenite sa doslovnom primenom nekih od kreativnijih idejica iz ove vrste literature, pa kad nema rezultata vi sebe "pritegnite" i izložite "samokritici" i krenite još upornije u "nemilosrdno identifikovanje, kritikovanje i ispravljanje svojih slabosti", "jačanje volje i karaktera" i nemilosrdno se "šibajte" što ste "nesposobni da uspete", pa će problem da se jako obraduje društvu... Umesto što prihvatate "životne mudrosti" koje nude ko zna kakvi autori - jako su sumnjive jer je recept za apsolutnu sreću kod svih različit, lepo usvojite misao Gospođe Šćavine "sulude ideje koje nas čine nesrećnima" - ako krenete da sprovodite plan koji se zasniva na sumanutim idejama nekog "autoriteta" koji je o problematici napisao više kniga nego što ih je pročitao, ako je uopšte i pročitao neku, završićete u suludoj situaciji - ili bar mnogo težoj, imati jedan problem je manje loše nego imati taj isti problem i nemati samopouzdanje ili imati i taj problem i depresiju zato što ste "nesposobni" da tako lep plan sprovedete u delo... Ono što izgleda lepo, lako i logično ne mora da bude i izvodljivo..."
  3. 4 points
    Nemaš psihozu,samo si običan hipohondar.
  4. 4 points
    Sedativni antipsihotici,hipnotik zolpidem,anitidepresiv mirtazapin i to je to.Nema ničeg drugog za spavanje.Opčenito nema nekog velikog izbora što se tiče tableta za spavanje,
  5. 4 points
    Ja imam sve to, psihijatar psihiterapeut, psihoanaliticar, 25 evra seansa, ali vec dugo se ne bavi farmakoterapijom. Radi preko skajpa. Ako hoces, dacu ti kontakt, ali nemoj da kazes da sam ja u pitanju.
  6. 4 points
    Ljudi, nemoj te se osujecivati i frustrirati na psihijatre i njihove dijagnoze, oni su tu radi necega i nekoga u sistemu i nadredjenim ljudima koji im diktiraju sta je nepodobno za drustvo, sto nuzno ne mora da znaci da je neko lud tj. kako su dali lepo ime za to shizofrenija, furajte svoj zivot, jbg. sad ako su vas uhvatili u njihovu masinu, uhvatili su vas, sta se moze, ali gledajte da ih ne jb. mnogo, pite lekove i furajte svoj fazon i zivite zivot.
  7. 4 points
    Evo da se i ja javim posle dužeg vremena na ovom topiku...Mogu reći da su mi se svi mogući simptomi povukli i da se osećam i više nego odlično.
  8. 4 points
    Roditelji... moji nisu bili zadovoljni, barem ja tako mislim... A ja sam isto nekakav roditelj. Nisam imala ocekivanja, meni se podrazumevalo da moja deca budu najbolji djaci u skoli, jer sam ja uvek bila najbolja. Medjutim, to se nije desilo. I bilo mi je malo tesko prvih godina skole. Sedimo, vezbamo pisanje, matematiku... a njima dosadno. I ja nisam imala srca da ih smaram. Trudila sam se majke mi mile, ali deca stvarno nisu bila zainteresovana. I oni sad uce ono sto oni hoce, poslednje njihove ocene ja nisam ni pogledala. Imala sam "ocekivanja" da ce se baviti sportom, muzikom, da ce imati neke radosne aktivnosti... medjutim, njihova vizija sveta i zivota je drugacija od moje. I sta sad, da se derem nonstop? Zivot je, i bez mog dranja, veoma komplikovan i tezak. Nemam ja prava da kao roditelj budem razocarana sto oni npr nemaju neke ocene ili aktivnosti... Nemam prava da ocekujem, i sto vise rastu i sto vise ja starim, sve mi je jasnije da to moje "neocekivanje" nema nikakve veze s tom kakvi su bili moji roditelji. To ima veze samo s tim kakva sam ja. Ja kao roditelj NE OCEKUJEM. I stavrno mislim da svaki roditelj moze isto to. I bojim se da ne zvucim sad kao neka samoljubiva kretenka, ali svi ti nasi roditelji, koji su nam nabacivali osecanja krivice sto nismo ispunili nekakva ocekivanja, sve su to Ljudi Loseg Kvaliteta... Nije dete automobil ili masina koju si kupio, platio, pa mora da radi kako ti hoces. Dete je individualno ljudsko bice. Bilo bi divno kad bismo svi mogli tako o sebi da mislimo, da smo individualna ljudska bica i da imamo prava na svoje izbore u svom zivotu, makar bili pogresni. "voleo bih da roditelji budu ponosni na mene" Roditelj koji voli svoje dete, i koji veruje svom detetu, uvek je ponosan na svoje dete. Nemoze drugacije. Ali ako roditelj "voli" dete zbog nekakvih svojih problema, ako detetom nesto nekome dokazuje, ako ima decu iz pogresnih razloga (a to je bilo koji razlog koji nije cista ljubav), onda je to jako los roditelj. I sta ima tesko u tome da neko sam sebi prizna da ima lose roditelje? Trebalo bi da zelimo da mi sami budemo ponosni na sebe. A roditelji, ako vec nisu ponosni na svoju decu, sram ih bilo...
  9. 4 points
    Nakon ne znam koliko vremena, odlučila sam da konačno ovo napišem. Gledajući teme ovog foruma sad mi se sve čini tako strano, tako daleko, svi ti problemi. Vidim da ima starih članova koji znaju koliko sam se vrtila u krug, sa terapijama, sa lijekovima, svime. Sad sam završila sa svime, sa lijekovama, sa psihijatrima, ne želim ih više vidjeti Pišem ovo u nadi da će nekome pomoći, mislim da će većina ljudi imati otpor prema ovome, ali nema veze doći će do koga treba doći. Jedan forumašica ovdje mi je spomenula učenje Brune Groeninga, iako je to bilo davno tek je prije nekoliko mjeseci nekako sve to došlo do mene. Mene koja nisam ni u Boga vjerovala, a sad se liječim uz pomoć Boga, jer o tome je to učenje. Nisam se slagala sa religijama, pa mi je i Bog postao stran, ni sad se ne slažem s religijama, ali sam naučila odvojiti to dvoje. Postoje web stranice u svakoj državi o tome učenju i sastancima, pa neću o tome, samo želim napisati koliko toga se promijenilo. Koliko sam nekad razmišljala o smrti, a koliko sada razmišljam o životu, koliko sam se hvatala za beskorisna "rješenja" a onda u par tjedana sve nestane kao da ga je vjetar odnio. Sva ona gorčina, težina u mislima, bezvoljnost, umrtvljenost. Toliko sam ovdje pisala o toj bezvoljnosti jer je se nisam mogla otresti nikako, sve mi je bilo teško, sve mi je bio napor, spavalo mi se stalno, a sad konačno spavam normalno i nije mi toliki problem ustati u 6.20 na posao kao što je bio prije. Nije mi problem biti toliko s ljudima i sprijateljila sam se s nekima. Čak mi je i pms nestao Ne znam hoću li imati posao za mjesec dana, a to me sad nimalo ne brine, prije sam paničila oko svega i vrtila sto tragičnih scenarija u glavi, a sad me uopće ne brine, kao da imam osjećaj da će se sve u mom životu poslagati baš onako kako je najbolje za mene. I zvuči mi smiješno da ja ovo pišem, a eto imala sam želju da sve ovo i podijelim jer sam tek nedavno u potpunosti shvatila koliko se sve promijenilo i koliko još uvijek ne mogu vjerovati da je rješenje bilo tako jednostavno. Svratit ću na forum još par puta, ako nekog zanima nešto ovom učenju, onda odlazim trajno, ako nikog ne zanima, nema veze, sretno vam bilo
  10. 3 points
    Kako sam ovih dana puno čitala o suplementima za depresiju i anksioznost, skupila sam ih sve pa sam odlučila da ovdje napravim neku listu da stoje na okupu, možda nekome bude od koristi. Ako neko zna još neki nek doda. Svi od ovih imaju neka istraživanja iza sebe i neku potvrdu za efikasnost, nootropici uglavnom najveću, ali oni su i najskuplji. Suplementi za depresiju Aminokiseline 5-HTP Triptofan Tirozin SAMe (dosta pozitivnih rezultata istraživanja) GABA Fenilalanin L-teanin (koristi se i kao nootropic) Ostalo DHEA hormon, 30-500 mg dnevno (smanjuje simptome depresije) EPA (poboljšava djelovanje antidepresiva) Litijum karbonat Biljke Rhodiola rosea - blaga i umjerena depresija Kantarion - blaga i umjerena depresija Šafran Kurkuma - ima jedno istraživanje, ali pomaže i kod teške depresije, inače najviše djeluje na atipičnu depresiju Maca (uglavnom za psihičke probleme kod PMS-a) Kava (naziv biljke nije ona obična kava ) Nootropici koji imaju antidepresivni učinak Aniracetam Sulbutiamine Noopept Adrafinil Inositol Vinpocetine (potiče od biljke) Tianeptine - koristi se kao antidepresiv (Coaxil) Piracetam (prema nekima ima antidepresivni učinak) Suplementi za aknsioznost Biljke Ashwagandha - prema mnogima ima vrlo dobar učinak i najbolji je za anksioznost od svih biljnih preparata Kantarion Kava (opet ona gore biljka, ne obična kava) Valerijana (ne tako efikasna po mnogima) Aminokiseline GABA Nootropici Phenibut (najbolji za ovu vrstu problema, prema mnogim ljudima vrlo efikasan) Aniracetam Noopept Picamilon Inositol
  11. 3 points
    Ja sam prva za slobodu izbora i za objektivno gledanje na celu ovu situaciju ali mislim da doticna nije ni za kakvo pohvaljivanje. Prvo psiholog je, znaci drustvenjak bez dovoljno medicinskog iskustva, drugo uziva u svakom vidu eksponiranja i izlaganja, cak i kada prica stvari koje nemaju veze sa vezom, trece neko mnogo kompetentniji od mene je tu lepo oblikovao taj njen vid narcisoidnosti kroz definiciju, koju sam posle bezuspesno pokusala da nadjem u nekim youtube komentarima. Ovim ne ulazim u to da je ovo jedno sranje, koje ostavlja dugorocne posledice po drustva, pjedince i biznise ali ova je stvarno...posebna prica
  12. 3 points
    Ovaj kovid vidimo da iskorisvavaju za ekonomske i politicke stvari .odnos sa istokom kroz vakcine npr.i kontrolu stanovnistva..nema tu cipova nit te ubijaju vakcinom ali je poenta dobiti papiric da bi mogao izaci iz drzave na kraju ce te granice svesti na nivou gradova da ce ti trebati potvtda o vax da mozes otici iz Nis za Bg. Zasto? Problem migracija a i zele odredjene grupe zadrzati tu gde jesu i njih ne vakcinisu
  13. 3 points
    Kao sto naslov kaze, sta ako bi se najednom pojavio lek za svaku od mentalnih bolesti ali ne blokator simptoma, vec pravi lek koji bi usao u hemiju vaseg organizma, brzo je izmenjao i vi bi nastavili da funkcionisete totalno normalno u drustvu? Ova tema je za one koji hronicno, vec duzi niz godina pate od nekog poremecaja ili mentalne bolesti i koje su ta bolest ili poremecaj vec izmenili. Da li biste to prihvatili, vec izmenjeni, da li bi vam puno znacilo, sada kada ste delimicno vec navikli na bolest? Da li bi vam obogatilo zivot, da li bi bili srecniji? Da li bi na kraju to bili vi, usled promene hemije?
  14. 3 points
    Ja sam se vakcinisala, izbor mi je bio Sinofarm, kinez, jer je mrtav virus. Pfizer je mrna vakcina i prvi put u istoriji je neko napravio taj tip vakcine, Sputnik je deo visrusa koji sadrži Spike protein. Svakodnevno sam u kontaktu sa onima koji imaju ili su preležali coronu. E sad, neko je prošao lako neko teže, neko je završio na respiratoru, neko se zajebavao nije hteo da ide kod lekara pa umro itd. Ono što je očigledno i neosporno jeste da ljudi koji su preležali i preživeli covid imaju antitela. Nije bitno da li je reagens francuski, švajcarski, američi, koji god, mere se antitela. To znači da virus postoji. Postoje antitela, postoji virus. Zove se Corona. Dijabola. Grip. Kako god. Virus postoji. Da li je lockdown opravdan ili ne, da li je politički ili ne, da li je teorija zavere ili ne je skroz ne bitna stvar. Čuvajte se.
  15. 3 points
    Moja majka radi u kovid ambulanti u odeljenju gde se daje terapija - infuzije uglavnom. Videla je mnogo teških slučajeva koji su prevezeni u bolnicu. Nekoliko naših kućnih prijatelja je preminulo. Nešto što tako obara čoveka niko od njenih kolega nije video (nemaju svi naravno teže simptome). Da li je virus ili je bojni otrov, svejedno je, postoji. Nije mi jasno ovo pominjanje smrti od raka i ostalog. Toga je uvek bilo i biće. Ovo je sad trenutno najmasovnija boljka. Samo u iz mog malog grada je na bolničkom lečenju uvek po tridesetak ljudi, a svakog meseca umre 3-8 od posledica kovida. Zvanične informacije su da smo prošle godine u Srbiji imali više hiljada umrlih nego prethodnih godina. Da li je socijalni projekta? Sigurno. Ali ima ga, i ljudi umiru. Šta to ima veze što su imali dijabetes ili srčane probleme. Možda ih običan grip ne bi odneo. Možda bi proživeli još dvadesetak godina. Moj prijatelj je umro od ugruška koji je posledica korone jer ona definitivno izaziva zgrušavanje krvi. Da li maske deluju - ne verujem. Nosim u školi masku 5 sati dnevno i ludim. Ne bih volela da se zarazim. Gledam i šta moje kolege prolaze sa običnom upalom pluća i kako ostaju na bolovanju i po nekoliko meseci posle, jer su suviše malaksali za posao. TV nemam, niti pratim broj obolelih u Srbiji. Dovoljni su mi lokalni podaci koje dobijem od keve i našeg doma zdravlja.
  16. 3 points
    slazem se sa tobom u potpunost, naravo niko nije negirao virus, on postoji pa postojim, ali mediji su kolektivna debilana, svaki dan zastrasuju narod, sto ti kazes nekom odgovara.. a virus jacine na nivou sezonskog gripa, naravno opasan je za stariju populaciju, isto kao i sezonski grip, ali ne trebaju da prave show od toga, ovoliko obolelo, onoliko, socijalna/fizicka distanca, ljudi padaju mrtvi ulicama ,nemoj da pricas, cuti, spusti glavu, stavi masku... itd, kreteni
  17. 3 points
    Ljudi su uvek spremni da upere prstom i osudjuju drugog za svoje neuspehe, lakse je naci krivicu kod drugog nego kod sebe, cesto pozivamo na odgovornost nekog da bi sa sebe skinuli breme. Zivimo u takvom svetu gde ima dosta nepravde moramo ziveti i odabrati neki put i cilj, ali opet niko nam ne moze garantovati uspeh. Situacije se tokom zivota menjaju, danas mozes biti na vrhu, a sutra na dnu ili obrnuto. Ja nisam planirao da budem dusevni bolesnik, cesto znam da okrivljujem svoje roditelje zbog toga, ali sta sad da radim, tu sam gde jesam, iz ove koze se ne moze.
  18. 3 points
    To je i meni neverovatno. Tolike sam lekare izmenjala, dovoljno da steknem neki opsti uvid i da vidim da tu ima puno kukolja i retko "zita'. Ne znam kako se ljudi olako prepustaju lekarima, valjda im treba da veruju u njih, zamena za sigurnost...
  19. 3 points
    Nista preko interneta, odem kod lekara, dobijem recept i kupim lek. U vezi famoznog lekarskog strucnog misljenja previse sam mator i previse sam toga isprobao da bih respektovao lekarsko misljenje po pitanju ovih nasih tema, iako vidim da se 99% ljudi daje lekarima u ruke s punim poverenjem. Malo offtopic, mene lekar pita, sta ti treba i ne idemo dalje od toga, pre kad sam jos drzao do lekarskog misljenja bilo je vise manje sprdnja, a vidim i kod drugih ljudi da je slicno, jedna moja drugarica od skupo placenog privanog psihijatra dobila Rivotril 0,2 da pije a ona zabunom u apoteci dobila 0,5 i zena pije lek neko vreme i ja joj kazem pa to ti je dupla doza i vise od toga, ona ode kod psihijatra, on kaze, nema veze, nastavite s tom dozom ako vam prija. I to s jednim lekom koji nije bas bezazlen tipa Bromazepan, itd. . . Bozemesacuvaj, ne bih da uticem na nekog da se samoleci sa ovim igrackama, ali ja vec imam odredjeno iskustvo u konzumiranju benzosa, znam koji mi odgovara, koji ne, koja doza i slicno, a ovaj Neurontin mi je totalna nepoznanica, pa ne bih da zabrljam, navodno je safe da se miksa sa benzosima, naravno u pristojnim kolicinama. . .?
  20. 3 points
    @ruzza Hvala ti puno na ovom kratkom videu o Carl Gustav Jung u. Kosa mi se podigla na glavi kad sam čuo ono - I know. Ne znam mnogo o tvom životu, ali... Kriva li si ti, ili ja ili neko treći što smo intrauterno bili izloženi štetnim uticajima, koji programiraju dendrite i aksone, sinapse, pogrešno? Da li smo mi krivi što smo odrastali u disfunkcionalnim porodicama, bili ismejavani od strane vršnjaka? Da li je tamo neki pradeda imao shizofreniju pa sam ja kriv što sam nasledio njegov gen? Nismo mi krivi što smo bolesni. Bolest ne bira. A što se tiče Boga, u Starom zavetu piše kako đavo pita Gospoda koga i čime da muči, iskušava, na Bogu je šta će dozvoliti. Uglavnom, nikad ta opterećenja nisu veća nego što možemo podneti. To se najbolje vidi iz Knjiga o Jovu... Iskušenjima koje prebrodimo smo jači i bolji, viši u očima Božijim.
  21. 3 points
    Svestenici mnogo palamude, iskreno, muka mi je od tih savremenih duhovnika koji su procitali dobrotoljublje ili neke stare monaske knjige i sad mi mudruju, a zive ko bubrezi u loju bez imalo empatije prema svojoj pastvi.
  22. 3 points
    Cigarete meni psihički pomažu, deluju mi kao stabilizator, doduše slabiji, ali ipak. Al ne pušim puno, do 5-6 dnevno maksimalno...
  23. 3 points
    Ima nas dosta na forumu kojima je to stanje poznato Depresija zna gadno "zajašiti". Bježi iz mraka na sunce kad god imaš priliku. Poznata zamka depresije je što oboljeli želi biti sam u mraku što vodi u još težu depresiju. Ovih dana imaš priliku besplatno koristiti svjetloterapiju. Ponesi sa sobom flašu čiste vode (bez sokića) pijuckaj i šetaj. Ako moraš sjediti, sjedi na klupi, drvetu, livadi, uglavnom što više na suncu i pijuckaj vodu. AD treba puno vremena da "proradi". Piši.
  24. 3 points
    posetite stranicu instituta za mentalne bolesti na fejsu, organizovali su timove podrške za svaki uzrast, imaju kontakt telefoni, ima pet, šest sjajnih tekstova kako prebroditi krizu i usamljenost, itd....
  25. 3 points
    Renato je zarobljen na Kubi. svi znamo ko je on i koliko je života spasio, molim vas da na svom fejsu, ili bilo kojoj društvenoj mreži na kojoj ste aktivni, date podršku njemu i njegovim 30 sapatnika da dobiju dozvolu da se ukrcaju na avion za Moskvu, a to će uspeti jedino ako dobiju od naše vlade potrvdu da im je krajnja destinacija Srbija. napišite par reči podrške ovim ljudima, vas ništa neče koštati a njim a će značiti mnogo. podignimo glas!!!
  26. 3 points
    Antipsihotici, kako piše Varagić, kod nepsihotičnih ljudi izazivaju disforiju, što mogu da potvrdim iz ličnog iskustva sa Largactilom. Čak mi i Klometol, koga popijem kad mi je muka, a koji spada u dopaminske antagoniste izaziva konfuziju. Mislim da nepsihotični ljudi ne treba da uzimaju AP, osim kod bipolara i manije, ako je tako propisano, ne treba se petljati bespotrebno sa dopaminom.
  27. 3 points
    @ruzza @Dek Skupio hrabrost, otisao uradio testove i kroz razgovor me testirala doktorka. Ispostavilo se da sam "klasican primer ADHD" . Sad jedini problem je sto mi je rekla da na nasem trizistu jedini lek koji ima je Concerta, a on je registrovan za terapiju dece i adolescenata od 6-18god pa zbog legalnih problema ne sme da mi izda recept ( 22 god imam ) , jer nisam poceo sa terapijom kao mladji, u tom slucaju bi bilo moguce da se mozda nastavi u odraslo doba. Rekla je da je tako kod nas u regionu jer se do skoro mislilo da adhd prestaje u odraslom dobu, pa zato da bi sprecili zloupotrebu( jer su ti lekovi stimulansi, pa na ljude sa normalnom hemijom mozga reaguju kao spid, a na ljude sa adhd samo im podizu tu istu hemiju na nivo prosecne osobe )pa su zato stavili gornji limit za izdavanje leka 18god. Medjutim novija istrazivanja su dokazala da se samo smanjuje fizicka hiperaktivnost kako postajemo stariji i zreliji dok ta "mentalna" nemogucnost fokusa, vrlo lako skretanje paznje, lose planiranje i osecaj za vreme, kao i impulsivno ponasanje koje je posledica ovoga ostaje.... Vrlo prijatno iskustvo iako sam razocaran ovime jer mi stvarno predstavlja veliku prepreku kada je potrebno koncentrisati se na suvoparno gradivno nasih fakulteta, i zbog toga veoma uticalo na moje samopouzdanje ... ali mi je dala razne savete i pomoc oko prirodne suplementacije i da ce se raspitati kakva je situacija u hrvatskoj da tu mozda postoji jos neki lek koji moze biti alternativa . Pozdrav i hvala na savetu pomoglo mi je da prelomim i odem, ako nista drugo barem sam razcistio sa sobom i znam na cemu sam i manje cu kriviti sebe
  28. 3 points
    Kao tinejdzerki mi je to smetalo bas, sta znam,klasika,mislis da si najpametniji i da si dovoljno proziveo zivota lol Sada mi ne smeta, znam da ti ljudi zele da mi pomognu i udele savet, sto da ne,znaci da im je stalo do mene, tako to vidim... Nervira me jedino kada mi starija od sestara popuje, jer nije kompetentna uopste i cita dosta one Lujza Hej Ana Bucevic njuejdz gluposti sto mene ne radi i izuzetno iritira, niti mislim iskreno da funkcionise i njoj, ali boze moj..... Ali ona to sa svima tako, tako da sam oguglala do sad,samo kazem "Vazi, probacu". Generalno, mislim da je jako vazno znati reci ne,bez grize savesti, ako mislite da ste u pravu povodom neceg i svim srcem u tome. Ja to ranije nisam umela, i u nekim krizama sam se gubila na 100 strana slusajuci ovog, onog. I naravno, slusati doktora, kao robot ako treba. Savet bliznjih je upravo to, samo savet, nema sta se tu nervirati, samo prihvatiti ili ne.
  29. 3 points
    cuvajte se rivotrila - kod takvih lijekova se lako gubi kontrola pogotovo su opasni benzodiazepini - ustvari se uopste ne bi smjeli koristiti na duzu stazu cini mi se da se olako prepisuju - pogotovo kod anksioznosti koju bi prvo trebalo pokusati kontrolirati raznim tehnikama opustanja, smanjenjem ili prestankom unosenja nikotina, kafeina i slicno ili kad to nije moguce, ima i antidepresiva koji imaju i taj (anti)anksioliticki efekat i ipak su manje stetni za organizam e sad - ako netko tko ovo cita pomisli ono tipicno "ma j....s popratne efekte koji ce mi se MOZDA desiti - samo da ja uzivam u ovom stanju opustenosti..." neka zna da vremenom nazalost taj fini efekat popusta i poslije ga ni sve vece doze ne postizu kao sto se desava i sa svim drugim drogama znaci u muci se krecemo tako umjetno opustati - i zavrsemo nervozniji i anksiozniji nego prije da ne ispadne da popujem bezveze - govorim iz iskustva visegodisnjeg predoziranja diazepanima i tabletama za spavanje pakao iz kojeg sam se hvala Bogu iscupala
  30. 3 points
    Meni je nebitno kako se zove to stanje, i vrlo mi se ne svidja ona klasifikacija psihijatrijskih dijagnoza, jer je sve to nekako zasnovano na statistici i nekakvim deskriptivnim odgovorima... Bilo bi dobro da nama uzmu krv i uzorak likvora, one tecnosti koja je oko mozga i u komorama mozga, i oko kicmene mozdine (ono kad ubodu iglu u ledja, sto mnogo boli) i da nam analiziraju hemijski kakav je nivo metabolita serotonina, dopamina, noradrenalina itd. To je potpuno izvodljivo, neki ponesto malo i rade i objavljuju pomalo, ali niko nece da uradi veliku studiju. E kad bi se svima nama to odredilo, dakle fizicki parametri stanja u kojima smo, kad smo bolje, kad smo gore, kad smo na lekovima, kad nismo, kad nam neko umre, kad se menja vreme... dakle da nam to mere vise puta i da onda lepo imamo precizne podatke o neurotransmiterima u nasem mozgu. Ili kad bi nam svima radili one super metode magnetne ili nuklearne rezonance, kad snimaju onako aktivnost u nekim delovima mozga... pa kad bi se to izracunalo, e onda bi se mogao oformiti dobar spisak dijagnoza, pa neka te bolesti zovu "bolest broj 1" ili "bolest broj 2", svejedno je, ali da se zna ko cega ima vise ili manje. Pa da se prema tim nalazima pravi predlog terapije. Ali niko to nece da radi. U medjuvremnu, psiholozi koji nemaju predstavu o anatomiji ljudskog mozga, ili neki drugi usko a visoko obrazovali strucnjaci, prave te klasifikacije dojagnoza samo zato da bi omogucili osiguravajucim zdravstvenim kompanijama i farmakoloskim kompanijama da zaradjuju novac. Tako da je meni sada svejedno sta ce mi ko upisati u karton ili na neki papir, bas me briga. Jer ja NEZNAM koliko imam u mozgu serotonina i neznam dal je uopste to problem. Kako da znam kad nikad nuiko nije merio?
  31. 3 points
    Radimo samo za novac. Vise nista nije bitno, sta znas, koliko mozes, sta mozes...To nije vazno. Vazno je da si polucovek, bez misljenja, koji se ne suprotstavlja, ne postavlja pitanja, ne trazi istinu. Samo radis (gluposti) i na kraju meseca dobijes nekakve bedne pare...I tako do kraja...Kako razbiti taj ciklus? Kako se snaci da prezivis bez tog robovanja zlim i nezasitim gazdama, vlasnicima, bankarima, bogatasima? Nemam pojma. Na posao, i svako od nas mora da cuti i rmbaci sta god od nas traze, i jos drhtino od straha da nas ne otpuste, da nas ne otpuste nasi zatvorski cuvari i mucitelji. Nama je sve gore, patimo, mucimo se, a njima je sve bolje, oni se hrane nasim strahom, nasom poniznoscu, bespomocnoscu. Ali da li smo zaista bespomocni?
  32. 3 points
    Ne, nema baš nikakve veze sa nijednom sektom. To je bio u našoj bolnici tečaj autogenog treninga koji je održavala naša psihijatrica po knjizi poznatog psihijatra i psihoterapeuta Vladimira Grudena. Nikoga od nas nisu pitali za vjersku opredjeljenost ni išta slično. Baš nikakve veze sa religijom, bez ikakve obaveze prema bilo kome ili čemu. Meditacija se na primjer, često povezuje sa budizmom, hinduizmom itd. Zapravo, ima puno raznih načina pristupa meditaciji. Može imati veze sa bilo čime i ne mora imati veze sa ničim osim recimo, čovjekovog zdravlja.
  33. 3 points
    Secam se ja je meni moj doktor rekao da je promena kod mene nemoguca, ali je moguce i potrebno da ja naucim kako treba da zivim, da budem uvek svesna kako unutrasnja ja automatski reagujem, da to racionalno prepoznam i koliko god mogu da to menjam. Nije lako ali nije ni nemoguce. Tako je on mislio. Ali i ta promena ponasanja, u odnosu na ono automatsko ponasanje koje bismo sprovodili spontano, cak i ta promena ponasanja je ustvari neka vrsta promene. Tako nekako...
  34. 3 points
This leaderboard is set to Belgrade/GMT+02:00
×
×
  • Create New...