Jump to content
Depresija Forum

slepi putnik

Honorable Members
  • Content Count

    1,228
  • Joined

  • Days Won

    12

slepi putnik last won the day on February 3

slepi putnik had the most liked content!

Community Reputation

2,032 Excellent

About slepi putnik

  • Rank
    CAR

Recent Profile Visitors

1,597 profile views
  1. I ja osetim tu bol, ali mene kao mac nesto probode kada se setim neke neprijatne situacije u kojoj sam kao ja uradio nesto lose. Ali, ne mogu da kazem da bilo kako vise krivim sebe za to sto se desilo. Prvenstveno, jer su mi falila zivotna iskustva. Da sam ih imao, ne bih donosio takve odluke. A drugo, vec sam poprilicno okajao svaki greh permanentnim samomucenjem. Ovo sad gledam kao oziljke koji ponekad bas ono jako, jako zabole, ali ne dopustam tim mislima da se ni trenutak vise od toga zadrze u mojoj glavi, jer znam da to nicemu korisnom ne vodi.
  2. Moras prihvatiti da svi ljudi donose i glupe i pametne odluke u zivotu. Ako si generalno nesiguran, vrlo verovatno da ce sve te odluke biti obojene tom nekakvom nesigurnoscu i da mahom neces biti zadovoljan njima. Umece da te iznervira i proganja i najmanji detalj jer si ti svestan da je on produkt tvoje nesigurnosti najcesce. Potreba da se kontrolisu stvari i da se dostigne savrsenstvo imaju u sebi elemente okp-a. Ali, pokusaj da se jos dodatno ne opterecujes dijagnozama, iako covek ima potrebu da definise sve kako bi znao kako da se bori protiv problema, ali iskreno u psihologiji ima poprilicno rastegljivih formi, a i strahovi nas znaju navesti da poverujemo da imamo sve moguce poremecaje. Moras da radis na tome da se oslobodis takvih misli, da dovedes i telo i duh u takvo stanje da takve misli samo konstatujes, ali da ne osecas duboku bol i nemir zbog njih. Iz iskustva znam da razmisljanje o tome samo produbljuje problem i da sam najpre te stvari banalizovao nekakvom fizickom aktivnoscu, kreativnim radom ili smehom. To se sve radi na silu, jer mozak hoce da se bavi onim sto ga muci, zato mu moramo skrenuti paznju. Inace, kazu da se od svega onoga o cemu covek tokom celog dana brine, ostvari tek mali postotak odnosno briga je zanemarljivo opravdana, Vise stradamo od brige nego od posledice potencijalnog problema. Ja kad pomislim na takav i slicne apsurde, stvarno mi bude zao da sebe toliko mucim na dnevnom nivou. Jednostavno, milostiv sam prema sebi ko sto sam i prema drugima. Kazem sebi:"Verovatno nece biti nista lose u vezi sa tim, a i ako krene po zlu doci cu do nekog resenja ko sto na kraju uvek dodjem."
  3. Ne znam da li si primetio da oni koji to mogu da ispratikuju bez vece muke su tako "damn boring"... Dan im se sastoji od prebrojavanja kalorija, pretrcanih kilometara na traci, a vrhunac im je kada zdravi obrok uslikaju i to podele na drustvenoj mrezi ili ako im pedometar pokaze neki zadati cilj... Ne generalizujem, ali brate, bude mahom tako... Ja bas i ne verujem coveku koji se ponekad ne saplete o svoja vlastita uverenja i dovede ih u pitanje...
  4. Ja bih je pitao :"Kad me toliko ne vrednujes, zasto toliko dajes na vaznosti ono sto radim?" Ali, to je vec visa matematika za njih...
  5. ili je to pojacan osecaj grize savesti i nesigurnosti? Ali, ima elemenata OKP,(4. tacka poogotovo), bar se meni tako cini, ali nije alarmantno. Vidim puno ruminirajucih misli, ali svi ih imamo kada imamo probelm, cak iako je on za druge banalan. Ja npr. volim zavrsiti stvari do kraja, sto se kaze staviti tacku na nesto cak i ako cu to nakon toga napustiti skroz. Ima tu i elemenata odgovornosti i potrebe da mi se isplati utroseni rad. Ali, znam u retkim situacijama da se opozovem, kada shvatim da je nesto sizifov posao. Za mene to tada takodje postaje zavrsena stvar.
  6. Neki roditelji imaju sansu da nauce nesto o zivotu od dece koji su "promasaji". Ja sam im razbio neke stereotipe, jer sam imao odredjene argumente koje nisu mogli da pobiju. Svojom dobrptom i ljubavlju mi ucimo svoje roditelje nekim novim saznanjima koje nikad ne bi spoznali da nemaju tako specificnu decu. Ni sami nisu svesni koliko ih menjamo. Ucimo ih da budu mnogo bolji ljudi jer im stavllamo na teret nasu osobenost. Iz svega toga moze da se izrodi ili nesto jako dobro ili jako lose. Dobro kaze Aurena, oni pokazuju svoju isfrustriranost, ali to ne znaci da te manje vole. Jednostavno, ne znjau kako da se nose sa tim, ali ce im svaki tvoj licni napredak i licna sreca, kakva god ona bila, pre ili kasnije, otopliti dusu i ojacati njih same.
  7. Ti treba njima da kazes da su oni tebe kao roditelji razocarali. Da si ti produkt njihove povrsnosti, zanemarivanja i neznanja. Moze se reci da si ti prevazisla svoje roditelje. Ne ocekuj nista pametno da cujes od njih. Sudjeno ti je da koracas sama kroz svet bez preko potrebnih instrukcija. Jer oni ocigledno ne poznaju tvoje bice, a trebali bi, jer su tvoji roditelji, trebali bi bar da se trude da razumeju.
  8. Stvarno ne mrzim sebe, kada sam posle puno godina shvatio da ovaj svet puno vise ne valja nego sto ja ne valjam. Postoji neko ne svidjanje, tu i tamo, s vremena na vreme, ali ocigledno sam mnogo toga oprostio sebi u medjuvremenu kad je mrznja nestala.
  9. Covek je podjednako zavidan i ohol i u selu i u gradu.
  10. Evo ti, npr. Ruzzo, mislis da nisi dovoljno adaptirana na "moderne" radne uslove, ali sam siguran da niko ne dovodi u pitanje tvoju kompetenciju. Ja kad sam napustao posao, neki su se u sebi radovali (ono, brk im se smesio iako su prema meni bili prividno puni saosecanja), ali to je samo zato sto sam svojim znanjem i osecajem i borbom za ono sto je ispravno urusavao njihov kredibilitet izgradjen na spekulacijama i korupciji. Vecina normalnih i postenih se hvatala za glavu i govorili su: "Pa ko ce sada to da radi?" Ali, svako je zamenjiv. Posle mene je dosao neko doduse simpa, ali totalno nestrucan, ja ga nesto malo obucavao i evo ga, jos je tamo. Ostali sada samo mnogo vise rade, mnogo vise kukaju, ali masina nije stala, niti ce. Naravno, ja sam imao srecnu okolnost da mi se odluka o napustanju posla poklopila sa jednom sjajnom poslovnom verijantom za koju sam bio siguran da ce se oplodotvoriti. Ali bih ga svakako napustio i bez toga. Jako je veliki problem raditi u kolektivu gde sefovima vise odgovara da se mi koji smo njima podredjeni mrzimo i takmicimo, nego da saradjujemo i borimo se za svoja prava. Sve je postalo jedna velika sprdacina. Osecao sam se kao da su me svaki dan mazali go..ima. Po dolasku kuci, obicno tusiranje je licilo na ritualno ciscenje. Toksicna porodica, toksicna veza, toksicna radna atmosfera...Ko god proceni da je tako, neka se usredsredi da se bilo kako izvuce iz toga.
  11. Ja imam periodicno agorafobiju...Uvek idem sporednim ulicama, idem po biciklistickim stazama i slicno... Ne stidim se toga. To je tako kad moram obaviti nesto u gradu, a osecam se bukvalno kao da sam go ili kao da nosim tumor od pola kilograma na licu. Ako se ne istusiram , osecam se tako. Ako obucem nstro sto sam nosio juce osecam se tako. Znam da su to gluposti, ali cesto nemam vremena da imam razgovore sa sobom koliko je to nebitno. Imam sjajne podsetnike zasto moram nesto uraditi i zato na kraju uvek uspem u naumu. Ja ne zavisim od tih ljudi, ne placaju mi kiriju, bole i h uvo za mene... Moja agorafobija je moja licna precepcija jednog idealizovanog sveta kojem iz objektivnog razloga ne mogu da pariram i nema veze sa realnoscu... Mozda lepse mirisem i vise zracim od svih njih, ali to nije dovoljno po mojim standrdima, jer ja znam da mogu bolje i donekle znam ispod kog kriterijuma ne smem da padnem. Eto, i ja se sa tim suocavam svakodnevno, i izlazem se svakodnevno.... Sad sam konacno malo i smrsao (8 kg), pa se cak i sepurim ako se prisetim da sam smrsao...
  12. slepi putnik

    Knjige

    Navike se moraju negovati, inace se gube... Za mene je sada svet knjige postao previse apstraktan. Prvo nemam vremena, onda koncentracije, ali mislim da je kljuc u tome jer imam bojazan da ce me to odvesti u neka razmisljanja koja ce mi prekinuti svakodnevni tok misli, a sebe sam ubedio da uvek moram biti mentalno prisutan u ovom beskrupuloznom svetu da me nesto neprijatno ne bi iznenadilo. Znaci pokusavam ostati praktican. dok ne isplivam na neku sigurnu obalu, al cini mi se da se to nikad nece desiti. Zalim sebe sto ne dopustam da me knjizevnost oplemenjuje ko nekad, ali planiram da to promenim, jer imam duboko potisnutu potrenu za tim.
  13. slepi putnik

    Knjige

    Majstor i Margarita, tako carobna knjiga, bezvremenska... U tim nekim godinama kada sam se susreo sa njom, toliko mi je promenila percepciju i pomogla da kroz svet maste prebrodim najteze dane... Karamazove jos nisam procitao, jer sam ih cuvao za neki poseban trenutak, a procitao sam toliko toga od Dostojevskog... Bas kao sto nisam prociato "Na drini cupriju", a citao sam u jednoim periodu Andica jednu za drugom, kao kad gledam nekakav sitkom... Strasno je kad covek u jednom trenutku shvati da je izgubio tu naviku i da joj se mozda nikad nece vratiti... Doduse, citam kad negde otputujem gde nema interneta ili u cekaonici kod lekara opste prakse... A to je bas ritual... Prvo se smestim, presavijem jaknu, izvadim medicinsku dokumentaciju, izvadim knjigu iz najlonske kese, bukvalno mi jos samo sendvic i sok fale... Bezbroj puta sam kod doktorice usao sa otvorenom knjigom, jer nisam mogao da nadjem granicnik...
  14. Ova tema bi mogla da se spoji sa onom "Mrsavljenje podrska" pa da tamo diskutujemo o svemu, bice lakse. Ja sam takodje u nekom procesu redukcije ishrane, pa se mogu aktivno ukljuciti.
  15. Ja sam se druzio sa jednim deckom koji je u jednom trenutku poceo da ima slicne halucinacije, ali mi smo bili previse mladi da bi mu pomogli, nego smo to njegovo ponasanje izvrgavali ruglu u njegovom odsustvu... Desavalo se da nas pozove na zurku, ali da nas doceka sa insinuacijama kako ne sme da pali tv jer ga prisluskuju, izbacio je bio sve antene iz kuce ... Cesto smo saputali u njegovoj sobi... Na nekim drugim okupljanjima bi nas usutkivao, vrsio bi odredjnei obrede u svojoj glavi i onda bi nam rekao "sad je sve u redu, sad smo sigurni". Na nekoj sledecoj zurki dosao je sa blokcetom i nesto belezio u njega... Devojke su se poplasile, mislile su da ih stavlja u neki spisak za ostrel, ali posle se ispostavilo da mu je psihijatar kod kog je odlazio rekao da matematickim metodama resava neke dileme i kad smo to skuzili, malo nam je laknulo... Meni je sve to zabrinavajuce sto se tvoje mame tice, ali zato trebate da se svi aktivno ukljucite u to da joj pomognete... Vodite je kod doktora, pricajte sa njom o svemu cudnom i nenormalnom sto izgovori, dajte joj kontraargumente dok ne poklekne... jer ona je u strahu i od nje taj strah treba da oterate kako znate i umete... Bas mi je zao sto to cujem, ali Tigrice ti imas kapacitete za to, mislim da je u dobrim rukama...
×
×
  • Create New...