Jump to content
Depresija Forum

dzejvi

Members
  • Content Count

    1,697
  • Joined

  • Last visited

Community Reputation

8 Neutral

About dzejvi

  • Rank
    �avo

Recent Profile Visitors

1,140 profile views
  1. Ja verujem da je disocijacija mnogima od vas ovde poznata. Mene jako muci i jako mi smeta..Ne moras da imas neki specifican poremecaj da bi dozivio disocijaciju, tako da ja necu da je povezujem ni sa jednim poremecajem, ali mi prilicno smeta. Za one koji ne znaju, tu spadaju depersonalizacija, derealizacija, transformacija licnosti, dvostruka licnost, amnezija, fuga...itd. Ja ne znam kroz sta od ovog prolazim, ali da je disocijacija u pitanju u to sam 100% sigurna, e sad lekar nisam da tacno definisem sta je. Dok sam disocirana, radim svakakve gluposti, jer se uglavnom osecam kao da ja nisam ja, i kao da sam se promenila, i kao da se svet promenio i onda mi se sve izmesa: i stavovi koje sam gradila, misljenja o svetu, o ljudima, o sebi samoj, o nekim stvarima...Sve se preokrene naglavacke i kao da postanem apsolutno nova osoba. I trudim se da stvorim nesto, ali to nesto nikad ne moze da bude stalno, jer ce disocijacija da ga srusi. Sto ga onda i gradim, zapitam se ? Ali necu da odustanem. Ali postaje sve teze i teze, a za takve stvari koliko ja znam nema leka(u smislu leka kao leka, a ne kao da je beznadezno). U periodu disocijacije, promeni mi se misljenje o nekome, i onda npr izadjem sa nekim i imam utisak da delujem totalno cudno toj osobi i da ce da me ostavi, jer ja osecam da nisam sva svoja i ako se ne uklapam u taj kalup koji definise mene, koji sam naravno izgradila ja, onda mi je sve nesigurno i postajem jako nesigurna i onda sledi strah od napustanja jer mislim da nisam dovoljno dobra itd itd... Sta da radim ? Kako da ne zabrljam kada sam disocirana ? - to je kljucno pitanje. I pokusala sam da objasnim ljudima, i oni kao sve kul sve super, donekle me podnose ali posle ipak nekako prekinu to da rade, sto je naravno normalno. Stvarno sam se smorila vise u svom telu, ne mogu. Pokusala sam da iz te "nerealnosti" koju disocijacija nosi sa sobom izadjem, odnosno udjem u realnost tako sto sam se bola na kaktus, tako sto sam sekla sebi ruke, noge, usta, stomak, prste, sta sve ne, tako sto sam se udarala namerno, gasila cigarete o sebe, bola igle i spenadle u sebe da bih se "probudila"... Ali sve je to imalo samo efekat koji kratko traje. Ovde govorim o konkretnom problemu. Dovodilo me je do tolikog ludila i toliko nekih cudnih, beznadeznih, nekih neopisivih osecaja, stvaralo mi je toliki pritisak, da sam ja pokusala na najprimitivniji moguci nacin da se odbranim od toga, jer vise nisam ni znala kako: pricala sam sebi "Vrati se u realnost, vrati se u realnost". Pa dok sam se sekla, pricam sebi "Bol.Bol.Bol. Realnost. Bol.Bol.Bol. Realnost" i tako u krug. Pricala sam to psihijatrima, oni su mi rekli kako i zasto se to desava, ali mi nisu rekli resenje. Ja mogu da se bodem, secem, pokusam da se ubijem, ubijem nekog drugog, sta ja znam sta sve mogu, ali sve to ima kratkorocni efekat na disocijaciju, stvara se uporna tolerancija i strah me je da ne predjem neke granice jer stvarno mislim da u tom stanju bih mogla da ubijem coveka da bih se unormalila. Jer, to su toliko nepodnosljivi osecaji, kao borba za zivot bukvalno... I ne znam, ne znam sta da radim. Kako da ne zabrljam ? Kako da se ne osramotim pred drugima, kako da me ne ostave DOK NE ZNAM STA RADIM ? Dok ne znam ko sam, da li sam Hitler ili sam Dzejvi ? Dok mi nista nije jasno ? Kako ljudima da bude jasno sta mi se desava ? I bodem se ja na kaktus, ALI JA NE OSECAM NISTA. Moja koza to ne oseca, krv curi, moja koza to ne oseca, ja ne osecam bol, dakle kao da nisam u sebi. Kao da ja nisam ja i kao da sam u snu. Ne mogu vise sa ovim, muka mi je vise, zaista... Napravila sam tolike stete da bih "izasla" iz disocijacije, ali mi ne pomaze nista. A nekad ode spontano, ali cak i tih par sati je jako tesko izdrzati, ja mislim da mnogi od vas znaju o cemu pricam. To je toliko nepodnosljivo da prosto ne moze da se trpi. Ja razumem, naravno da sam pokusala i da trpim, ali je previse destruktivno, ja ne mogu zaista... Znas, nije coveku ni da se ubije, cak sam i po tom pitanju bezvoljna. Bezvoljna sam da nosim svaki atom u sebi, svaki deo tih atoma. Ne mogu vise. Ne mogu. Kako da se izborim s ovim ?
×
×
  • Create New...