Jump to content
Depresija Forum

Riot

Members
  • Content Count

    1,567
  • Joined

  • Days Won

    10

Everything posted by Riot

  1. Radije nevidljivi, nego nesavršeni - ''Tihi'' narcisi ''Vulnerabilni narcisi su introvertiranog temperamenta: skloniji su neugodnim emocijama i tjeskobi, povučeni su i relativno niske razine energije, izbjegavaju rizike kako se ne bi izložili mogućnosti gubitka. Zbog svog temperamenta, vulnerabilni narcisi svoju prenapuhanu važnost žive manje glasno i očito nego grandiozni, što njihov narcizam, naravno, ne čini manjim. Svim narcisima je zajednička potreba osjećati se superiorno nad drugima kako bi se osjećali dovoljno dobrima, zbog čega se neprestano uspoređuju s drugima. Međutim, dok grandiozni narcisi tu svoju potrebu ostvaruju na očite načine – arogantnim ponašanjem, hvalisanjem, podcjenjivanjem drugih – vulnerabilni narcisi to čine manje izravno. Naime, budući da su vrlo osjetljivi i tjeskobni, oni se ne usuđuju natjecati sa sebi jednakima ili boljima od sebe. Pritom na svijet gledaju prilično crno-bijelo: kad nečemu nađu manu (u čemu su odlični), ta će mana u njihovim očima obezvrijediti i ono što je dobro u određenoj osobi ili situaciji („kako ona može biti vesela i ugodna osoba, kad ima napade panike?“). Naime, kad bi priznali da im se nešto sviđa, previše bi se izložili mogućnosti da drugi to ismiju ili osude, što bi za njihovu krhku sliku o sebi bilo nepodnošljivo. Stoga se sigurnije osjećaju kad su prema svemu kritični i negativni, nesvjesni da je to drugima odbojno. Naime, previše im je ddsuočiti se s vlastitim nesavršenostima, koje nastoje potisnuti iz svoje svijesti. Stoga upravo one svoje osobine koje si zabranjuju, pretjerano lako prepoznaju i osuđuju kod drugih. Iako se narcisi međusobno razlikuju po tome od kojih svojih osobina bježe, princip je uvijek isti: nemajući empatije, preziru sve ono što su naučili smatrati znakom slabosti. Prividno oprečno grandioznim narcisima, introvertirani i oprezni vulnerabilni narcisi su naizgled neambiciozni i mrze se isticati. Naime, iako potajno osjećaju da im pripada posebno mjesto na svijetu, potreba da izbjegnu sram moguće pogreške i neuspjeha ih priječi u tome da pokušaju ostvariti svoje ciljeve. Taj doživljaj nesklada ih često čini ogorčenima i zavidnima, vječno negativnima. Vulnerabilni narcisi nastoje zadrže svoju nerealističnu sliku vlastite važnosti. Ona je tako osjetljiva, a njima tako nužna, da će žrtvovati gotovo sve kako bi je očuvali. Živjet će nedodirljivo, radije nego da budu dirnuti kontaktom s drugim ljudima, koji bi im mogli pokazati da smo svi podjednako nesavršeni. Pritom su nesvjesni da toliko čuvajući sebe, propuštaju živjeti mnogo topliji, povezaniji i radosniji život. Iako je narcizam crta ličnosti uslijed koje drugi ljudi često budu povrijeđeni, narcisi su zapravo vrijedni dubokog suosjećanja – sa sigurne udaljenosti.''
  2. Neki tekst sa neta: Borderline je poremećaj stečen kroz okolinu, stvara ga odgoj a ne priroda. Borderline je najgora manifestacija post-traumatskog stresnog sindroma: borderi su tokom odrastanja primili manje ljubavi od apsolutnog minimuma da se izbegne ozbiljno i trajno oštećenje mozga. Borderi su ljudi sa neizlečenim emocionalnim opekotinama trećeg stepena. To znači da je border u konstantnom stanju emocionalnih patnji raznog intenzitet. Te patnje su toliko jake i lične i društvene posledice zbog njihovog karaktera su toliko snažne da na kraju 1 od 10 bordera počini suicid. Emocionalna patnja koju border oseća je takva da bi se rado menjao sa pacijentom koji boluje od raka samo da počne da se oseća "celim". U suštini, samosvesni border ne može zamisliti veću bol. Border, nažalost, čak i kad mu se da iskrena ljubav i toplina, se oseća nelagodno ili je doživljava kao neiskrenu. Za njegov širok spektar problema se ne mogu kriviti loši geni, narcizam ili njegov nemar. Borderi vrlo često ne mogu zadržati posao.Borderi vrlo često ne završavaju obrazovanje, ni ljubavnu vezu i ne mogu ništa učiniti po tom pitanju. Psiha bordera je kao kod osobe u konstantnom emocionalnom šoku. Ako bacite petardu pod noge osobi koja ima traume iz rata pobeći će u zaklon,u početku, a onda se pazite njegovog besa. Bez obzira kako često govorite borderu "zaboravi prošlost i počni uživati u životu" - to ne pali. Borderov trud da ignoriše problem i bude kao normalna osoba je uzaludan zato jer borderline nije "stanje uma". Kompjuterskim rečima: više je problem hardvera nego softvera. Kao detetu njegov dio mozga za emocionalno procesuiranje se nije pravilno razvio. Neki delovi su manje razvijeni a delovi zaduženi za mehanizme obrane prerazvijeni. Nemoguće je potpuno popraviti te neuronske puteve. Borderline je ekstremno teško lečiti zato jer su se neuronski putevi, stvoreni u ranom djetinjstvu s godinama pojačali i to kroz detetov najosetljiviji period razvoja. Ta ostećenja su stvarna i vidljiva na skenu mozga i u strukturi i u moždanoj aktivnosti. Ne može se se govoriti o abnormalnostima zato jer su se takvi mehanizmi za očuvanje života pokazali potrebnim za bordera kao metu teškog zlostavljanja. Okolina se za tako malo dete čini pretećom po život i nema pomoći (baš nasuprot) od porodice. Ti mehanizmi za preživljavanje se suočavaju sa zlostavljanjem ili aktivno (agresivno ponašanje) ili pasivno (socijalno povlačenje, zatvaranje u sebe i maštanje o svetu gde je on voljen i poštovan). Kod bordera neki jako važni emocionalno-neuronski putevi nisu nikad stvoreni npr: osećaj zadovoljstva i opuštenosti kad mu se pruža ljubav i mogućnost da izrazi svoju želju za bliskošću. Tamo gde su šizoidni i psihopate obično zadovoljni sa svojim poremećajima i u stvari smatraju se "normalnima", borderi su stalno svesni koliko su "čudni". Oni su nesrećni izopštenici. Borderi su hipersenzibilni, teško kontrolišu svoje emocije i imaju stalni osećaj manje vrednosti. Ako pitate bordera "šta te čini srećnin?" vrlo verovatno će reći "ne znam /ništa". Većina bordera nemaju sposobnost da budu stvarno sretni, čak ni za kratko. U suštini, borderline je ono što se dogodi osobi koja provede godine u fizičkom i psihičkom zlostavljanju od ranog detinjstva. To zlostavljanje sadrži uskraćivanje svih fizičkih i verbalnih ekspresija ljubavi gde je uključena i komponenta stalnog govorenja detetu koliko ga mrze i koliko je bezvredno. Prekršena obećanja, emocionalno zanemarivanje i verbalno zlostavljanja. Često mu roditelji prete na razne načine, da će ga ubiti, istući ili izbaciti iz kuće. Borderi kao deca su često dobijali batine i generalno tretirani bez i male količine emocionalne podrške kao i bez osnovnog poštovanja prema njima kao ljudskim bićima s osećanjima. Najgora nepopravljiva šteta i najzlobnija tortura od svih je skoro totalna odsutnost roditeljske bliskosti. Umesto toga tu je grubo verbalno i fizičko odbacivanje djeteta bez mogućnosti ikakvog pozitivnog vezivanja. To ostavlja ozbiljne i trajne posledice i jedan je od glavnih uzroka poremećaja ličnosti. Ironično je da je razlog takvog detinjstva poremećaj kod njegovih roditelja. Primer bi bio pasivni otac koji zbog nekog razloga (bolest,ovisnost,alkoholizam) ne učestvuje u odgoju deteta kao i majka sklona kontroli. Neki roditelji tretiraju svoje dete kao objekt koji stalno dosađuje, kao frustrirajuće biće koje, nažalost, ima svoj um i svoje potrebe. Ta katkad buntovna i pažnje željna mala osoba mora biti pretvorena u poslušnog zombija koji treba da sledi striktne procedure i naredbe da joj se uskrati sve ono što je čini ljudskim bićem. Svaka privatnost joj je uskraćena. Nameće joj se tonu zabrana, pravila i strogo kažnjava za svaki prijestup. Uskraćena joj je svaka forma ljubavi. Fizički kontakt je tabu, osim kad se baš ne može izbeći, a onda je učinjen sa totalnom ravnodušnošću pa čak i neprijateljstvom. Emocionalna bliskost je ravna nuli. Dijete živi pod stalnom pretnjom i neprekidnim nadzorom. Polako shvata da nema nikakva prava, samo dužnosti. Lišeno je osnovnog osjećaja ljudskosti. Nema nikakvog utočišta. Nikakvi alternativni putevi za davanje i primanje ljubavi nisu dostupni. Dete izrasta u divljaka koji ima problem s ljubavlju. Da bi izbjegao ludilo, border razvija obrambene mehanizme. On se povlači u samotnjačke hobije a laganje mu postaje druga priroda, da ne bi izazvao ljutnju u ljudima koji imaju moć nad njim. Dete se povlači u svoj svet mašte u kojem je ono centar pažnje, u kojem mu se svi dive i vole ga. Česta pojava su i strašne noćne more u kojima ga proganja i ubija vlastiti roditelj. Borderi su neshvaćeni. Mnogi ih zovu "emocionalnim vampirima" nesposobnim za uzvraćanje ljubavi koji koriste ljude za trenutno olakšanje i onda ih odbacuju kao žvakaću gumu. Borderi se čine takvima zbog totalne odsutnosti ljubavi tokom njihovog cijelog detinjstva. Ne bi se trebalo čuditi da oni imaju samo jednu ogromnu potrebu-potrebu da se osjećaju voljeni. Nijedna osoba nema veću porebu za iskrenom ljubavi od border. Oni trebaju ljubav kao što osoba koja boluje od skorbuta treba vitamin C. Oni se očajnički žele dati osobi za koju nešto osećaju ali često imaju velike teškoće da to i učine. Borderi su toliko emocionalno nesigurni da ih je vrlo lako povrediti. I zato jer nisu nikad iskusili kako je biti voljen podeliće vas na jedan ili drugi način na svaki mali znak nesigurnosti prebaciće vas iz "prijatelja" u "neprijatelja" i pre nego je odnos imao priliku da procveta. Borderom dominira preosetljiv "crno-beli" način razmišljanja. Za njegov osećaj pripadanja u vezi potrebno je stalno mu izražavati ljubav, neežnost i poštovanje. Samo na taj način on će postati dobar i odan partner. Postoje načini da border malo smanji štetu koja mu je nanešena. Najbolje što on može učiniti da delimično zaleči rane je da stalno bude okružen ljudima koji ga vole, cene i prihvataju. Gotovo je nemoguće bez partnera koji mu pruža ljubav i podršku učiniti ikakav pomak. Što više border iskusi ljubavi, što je ćešće tretiran ljubazno to će mu se više graditi samopoštovanje i samopouzdanje. Takva krhka osoba onda polako zaceljuje rane i vidi ljude oko sebe u više boja a ne samo crnoj i beloj, dobar i loš. Nažalost u današnjem svijetu je takva terapija gotovo nemoguća.
  3. Pravo lice graničnog poremećaja Pretodnih meseci sam bez lekova. Ostala sam bez posla i nisam imala para za nastavak terapije, pa sam se skidala, prošlo je bez većih fizičkih nuspojava. I za svo ovo vreme, usled hronične usamljenosti i neprekidnog boravka u zamračenoj sobi sam doživela vrlo duboko unutrašnju promenu. Koja je vrlo negativna. Počela sam mnogo manje da pričam. Izgubila sam svaku želju za uspostavljanje bilo kakve komunikacije sa ljudima, jer kada pokušam da im se približim, uglavnom naidjem na odbijanje, ili nezainteresovanost za dalji nastavak komunikacije sa njihove strane. Ne znam šta više radim pogrešno, i ne želim da pokušavam jer je postalo besmisleno. Osećam duboku unutrašnju ranu na srcu zbog toga. I neki osećaj zasićenja i kao da nemam više kapacitet da preživim ponovna odbijanja, uvrede, odbacivanja. Čak iako neka možda nemaju veze samnom nego su samo do osobe, i dalje će mi biti loše. Jer je to poraz, za porazom, poraz za porazom. I tako uvek, iznova i iznova, kao začarani krug. I ostaću sama, da zajedljivo i pakosno gledam druge koji su uspeli, druge koji su rodjeni zdravi, noramlni, druge koji su rodjeni pod srećnom zvezdom. ''Trava je uvek zelenija na drugoj strani'' - da slazem se, ali ovo u moj slučaju je bolest, ova nesposobnost. Upoznajem malo novih ljudi, a sa onima koji me znaju površno pokušavam da budem normalna i da maksimalno izbegavam priču o sebi, a sreća, mnogi od njih ni ne pitaju, tako da mi je to olakšica. Jer to otvaranje duše je kao hodanje po tankom ledu koji može da pukne svaki čas i proguta te. Vide te u pravom svetlu, bez maske normalnosti, i onda ih taj novi prizor račozara ili prestraši i odu. Ja sam večito ''gladna''. Večito gladna i večito jurim za PAŽNJOM do granica bolesnog.I često ću zbog te potrebe uvaljivati sebe u rizična ponašanja i razna neprimerena sranja (ne bih sad o tome detaljno, malo me je sramota, ali jebiga, takva sam bila u tim trenucima i nema nazad) zbog kojih bih mogla da imam velike neprilike. Uvek ću podsvesti želeti da od spoljnog sveta dobijem nešto, ne bih tačno znala da definišem šta je to, i ako dobijem makar mali nagoveštaj toga, poludeću i radovati se kao mali majmun. I kada oni osete moj očaj za time, potrebu, završiće se loše jer će oni otići dalje, boleće ih kurac, neće se setiti, a ja ću i dalje vrteti vrteti vrteti sećanja, dogadjaje, analize, šta sam mogla da uradim drugačije, šta se desilo...nekad ću poželeti da im se osvetim, da osete nijansu bola koju sam ja osetila. Ali sve je to smešno i patetično, sve je to samo moja zakaasnela reakcija, skroz sam jadna i samo se još više ponizim u tim pokušajima. Na kraju krajeva, kako neko ko smastra da sam bolesnica i koga boli kurac može da reaguje? Nastaviće da hodaju dalje, pravo, a ja ću gledati kao napušteno kuče za njima. Kuče koje ponekad cvili, a ponekad laje i pokušava da ujede. Ali sve u svemu, mnogo jadno i bedno kuče. Želela bih restart, novi život u kome bih mogla da popravim sve, novi život u kome ću imati malo veću samosvest i malo više mozga da razumem neke stvari i zašto neko radi to što radi (ili ne radi). Život u kome bih imala malo više socijalne inteligencije, empatije. Ponekad se zapitam postoji li uopšte izlečenje za ovu moju bolest, postoji li šansa da se barem za trunčicu izleči moja duboko disfunkcionalna ličnost i loši podsvesni obrasci iz detinjstva i loša karma koju sam nasledila od predaka. Ali mi ta šansa za izlečenje deluje maglovita. Kao da ću, čak i ako budem uspela da igradim skele te nove, zdrave i bolje ličnosti, u trenutku doživeti spontatno pomračenje uma i srušiti sve u sekundi, zapaliti sve, jer eto tako mi je naišlo, jer eto, samodestrukcija u meni je ponovo pobedila. Ova slika na vrlo interesantan način opisuje disfunkcionalnost jedne granične osobe. Najviše me boli to što mnogi psihijatri daju savete ljudima koji imaju nekog bliskog ili dragog sa graničnim ''šta će ti TO u životu, spašavaj se dok možeš'' ili ''graničari nisu sposobni da imaju veze i prijateljstva, oni nisu sposobni da daju bilo šta drugome''. Mnogo, mnogo ograničavajuća razmišljanja, kao da smo čudovišta. Ili je to možda primitivni balkanski mentalitet. Ili, pak večito ljudsko bežanje od onoga što ne razumeju. Moj savet je ako patite od ovoga, ne govorite drugima, ako želite da ih zadržite u životu. 0.0001% ljudi će razumeti, ostalih 99% će bežati kao da ste šugavi.
  4. Ih, kako ne. Samo je jedina razlika sto se ja ne kajem...samo se cudim samoj sebi.
  5. Primetila sam zadnjih par dana da imam bolove u stomaku koji traju ceo dan i malo se smanje kad jedem. Pa sam prvo mislila da sam nesto lose pojela a onda sam napravila eksperiment i prestala da uzimam lek i bolovi nestali. Pre me nije boleo ne znam kako sad odjednom takav efekat. Jel neko imao slican problem? Takodje me zanima da li je moguce da od bipodisa jako boli grlo kao alergijska reakcija? Znaci toliko boli da moram lekove protiv bolova. I onako ne mozes mirno da sedis i da se koncentrises?
  6. Sreca sto je skupa, i sreca sto ne poznajem dilere, navukla bih se. Glupo mi da dajem skoro citavu dnevnicu za slab trip koji traje manje od 2h. Alkohol nmg vise ocima.
  7. Nesto i dalje razmisljam o temi narcisoidnih licnosti... Posle prekidanja kontakta sa njima...kada prodje oluja i haos, kada se sloze sve kockice...kada shvatis i konacno progledas. Mozes samo da se lupas po celu i udaras glavom o zid pitajuci se gde ti je bio mozak. I mozda je najbolnija ona spoznaja..zasto nisam uvidela na vreme? Zasto sam zmurela pred cinjenicama? A najgore je...kad pocnu da te prave ludilim i u tim trenucima se udruze sa jos jednom osobom i onda udaraju verbalno udaraju udaraju satima po tb "te ti si ovakva ti si onakva" negirajuci sopstveni udeo u tome, i onda ako si slabija licnost ti i to poverujes i pocnes da mrzis sebe i da se proispitujes. I onda deo po deo izgubis sebe. Vise puta mi se to desavalo i rekla sam..nikada vise im necu dozvoliti picka li im materina. Pre neki dan mi salje neki lik poruku..izvinjava se jer je bio par dana pre toga nervozan zbog neceg desetog i iskalio na meni. E pa narcisi se nikad ne bi tako izvinuli, samo zarad potrebe manipilacije eventualno.
  8. Brate...ajde da sagledamo realno...narcis to ne radi svesno, to se odvija na nesvesnom nivou. Oni su razvili takvu strukturu u detinjstvu i to je to. Oni su ubedjeni da su normalni i u pravu i ti mozes da se slikas. Ko sa njima udje u raspravu ili ubedjivanje unapred je izgubio jer to je njihov omiljeni teren Labilni ljudi i epmate su na najvecem udaru jer je lako izmanipulisati ih ubediti u nesto itd ali kad jednom prodjes tu skolu vise se neces zeznuti...tj odmah ces prepoznati. Ne pomazu tu puno informacije dok se na svojoj kozi ne iskusi jer njihova manipilacija ide toliko daleko da kod "zrtve" poremeti doslovno hemiju u organizmu i zato je jako tesko uvideti "red flags" na vreme. I toliko su u stanju da osobi poremete sliku o samom sebi, da je potrebno mnogo truda i vremena za oporavak od njihovih toplo hladno igrica i stalnog "rolerkostera" u odnosu. Najgore je sto kako se odnos produzava vredjanje i ponizavanje traju sve duze a oni lepi trenuci samo na kasicicu i onda su zrtve kao neki dzankiji i zavisnici ali doslovno. I to tako traje dok ne prozres kroz njihovu maskaradu i onda se zasite i traze "novo meso". Minut cutanja za sve one kojima je clan porodice narcisoidne struture. Minut cutanja za one koji po deceniju i vise trpe narcisoidnog parnera.
  9. Mnogi ljudi i dalje imaju "Titove" ideale o faxu - zapolis se sa tom diplomom i radis u istoj firmi do kraja zivota a to vreme je odavno proslo. Fakultetska diploma je metaforicki receno - samo "ulaznica", mogucnost za dobijanje bolje prilike nego neko ko ima srednjoskolsko obrazovanje i to je to. I mislim da se na kraju samo znanje gleda. Fakultetska diploma samo govori o licnosti da je uporna, da izvrsava obaveze na vreme itd ali ne i o strucnosti. Mislim da moje generacije nece ni docekati penziju a da je menjanje firmi neminovnost. zapravo danas je najbolja opcija pokreniti svoj biznis jer firma gleda samo profit i moze kad tad da te ostavi na cedilu.
  10. Moje neko finalno misljenje o vutri u odnosu na alkohol - naime znam mnoge ljude koji one koji duvaju nazivaju narkomancinama a oni recimo piju svaki vikend do ono povracanja maltene. Po meni ako pijes do tog stadijuma nemas prava da sudis onima koji duvaju. I ti onda bezis od realnosti samo je alkohol legalan i drustveno prihvatljiv. Budi junak pa se odrekni alkohola i onda jos i imas pravo da pljujes. Jer ako se sve sagleda pijana osoba je mnogo opasnija od naduvane- pijani ljudi naprave saobracajne udese, pijanji ljudi se tuku maltretiraju porodice itd..primetila sam i sama ogromnu razliku u tome kada sam pijana i kada sam naduvana...kada sam pijana idem glavom kroz zid vodjena zivotinjskim instiktima, i imam ogromne rupe u secanju. I nekad uradim neke nepojmljive stvari. Misli mi se totalno ugase. Nemam kontrolu. Sa vutrom je drugacije, svesna sam svega i mogu da usmeravam pravac u kome cw mi misli ici a za umetnicku inspiraciju je do jaja. Tako da je alkohol i thc po meni apsolutno isti nivo stetnosti. I alkohol unistava nervne celije (plus moze da unisti i jetru). Vutra je billjka iz prirode...jedino moze biti opasna prskana tj skank jer tu ne znas sta ti uvale. I jos jedna prednost vutre je sto je dejstvo mnogo krace nego alkohol,ispari vec posle 2 3h i samim tim je dosta "slabija" da tako kazem. Po meni dalje od toga ne treba ici, jer su ekseri spid i ostala hemija vec zeznute stvari.
  11. Meni psiholozi i psihoterapeuti nisu uopste pomogli. Vise mi je pomagalo kad se otvorim prijatelju koji me zaista i slusa i razume sta pricam. To sto je neko napamet bubao 4 godine na smeru psihologija ga ne cini strucnjakom. Fax je sranje, ja sad ucim vise nego za svo svoje skolovanje. To je tako. Brze bih napredovala da sam ostala kuci i ucila sa Yotuba mi smo po citave semestre ucili sranja,a jedan tutorijal sve to predje za 20 minuta i manje. Sa psihijatrima je vec druga prica. Imala sam srece i nasla jednu pred kojom mogu da se opustim i pricam bez straha od osudjivanja jer je to otvaranje jako bitno kako bi se ustanovila prava dijagnoza i terapija. Ako se osecam sputano u bilo kom obliku, precutacu najvaznije stvari i onda to nije to.
  12. Uvek sam isla po sablonu boli me kurac sta drugi misle i onda sam se okrenula oko sebe i zapitala gde me je takvo razmisljanje dovelo. E pa dovelo me je do kurca da prostis
  13. Izraz "nije me briga sta drugi misle" je vrlo vrlo diskutabilan. I stvari ne mogu samo da se postave tako crno belo i jednostavno. Naravno da mi je vazno sta o.meni misle ljudi na poslu jer mi od toga zavisi poslovna sudbina da tako kazem. Naravno da mi je bitno sta o meni misle poznanici jer ne zelim kancere koji cekaju da mi podmetnu nogu. Naravno da mi je bitno sta misli klijent i psihijatar. I ima jos primera kada je misljenje drugih neophodno jer nije ni resenje otici u sumu i totalno se izopstiti od sveta.
  14. Problem je sto ce ljudi uvek takvo ponasanje tumaciti negativno, kao aroganciju nadmenost uobrazenost ili cisto nepostovanje i bezobrazluk. Ali bas nikome nikada nece pasti na pamet kako se ta osoba zapravo oseca iznutra i da je taj spoljasnji ljutiti izraz na licu zapravo mehanizam odbrane za duboku unutrasnju teskobu strah i anksioznost.
  15. https://voca.ro/mM2RLgmLioy
  16. Ali tigrice, to je istovrmeeno jako toksicna porodica, danas mi se mama otvorila i rekla je da joj je najveca zivotna greska sto se udala za mog caleta i da kad jednom odluci, otice i nece se vratiti. Tako da meni mirise na raspad. Posebno sto sam preko necega videla da ce ove godine njihov brak biti na jako tankim nogama. I ja njega napadam, tj branim nju jer joj on govori da je luda i nema razumevanja, psuje, svasta joj govori ponizava je zbog njega se i razbolela psihicki ako nastavi da zivi sa njim gotova je. Sve druge voli vise nego nas. Baba i tetkla tu pletu prste jako mnogo, bacale su vlasku magiju na nas prosle godine, picka im materina, ali im se vratilo ''Nekom od nas je umro cale nekog od nas ubija cale'' Msm da nije zbo zolofta, lepo je krenuo da deluje, nego zbog nekih dogadjaja prosle nedelje sa kojima nmg da se nosim, i poslovnih i medjuljudskih i tako.
  17. Ma mi smo sami svoji mazohisti i kovaci svoje nesrece. Ili pak slepi putnici, koji gledaju fragmente, pojedinace slike iz zivota koja se ponavljaju iznova i iznova, sa sadržajem koji ne možemo da promenim. I ti fragmenti se prelamaju kao proslost sadasnjost i buducnost, sve u jednom. Ja stojim u toj galeriji, ali ne mogu da oslikavam fragmente iz budućnosti, osećam da će biti slični onima iz prošlosti. Sve je jedna beskonačna petlja. Istetovirla bih nešto trivijalno.
  18. Dok nije bilo korone bilo je jos gore, po 12h me nema kuci, i kad dodjem, ja sam mrtvo telo a treba uciti jos nakadno. Ne znam kako postici ne znam gde udaram. I dalje sam hronicno umorna iako ne izlazim iz kuće. Užas.
  19. Najgore kad me obuzmu takve emocije, ja nisam nizasta sposobna a dese se tipa 5 puta na dan. Taman se smirim i opet puf. Samo mogu da legnem u krevet i spavam. Ako moram da radim nešto onda je pakao, a tako je nažalostu većin slučajeva. Neće da se smiri i prodje pa da si bog. I odna pročitam neku poruku, pa još jedna iglica emocije u stomaku, i tako ne prolazi krvari sve jače koliko god ja intelektualno shvatala neke stvari. Jebeno ne možeš protiv osećaja i hormona, ne možeš malim svesnim delom mozgića da se boriš protiv hiljadustroko jačeg nesvesnog i animalnog u sebi. Buraz, ovo je bolest, ovde samo hemija pomaže. Nema šta dalje. Rekla mi je psihijatrica vrv do kraja života. Ako je to cena da normalno funkcionišem, prihvatam, jer ovako više ne mogu. I sećam se jednog člana foruma koji mi je još pre 3, 4 godine kada je kretalo rekao da odmah krenem da se on kaje što je tek oko 30 krenuo ali ja nisam mogla da prihvatim da sam mentalno poremećena da li zbog lošeg detinjstva, odnosa u porodici, bombardovanja, karmičkih dugova predaka (neki od njih su bili četnici i ubijali i silovali žene znam priče) tako da nzm šta je, ili ne neko bacio neku kletvu na nas nešto. Još mi keva ima psihozu, jedna baba kleptoman i prljava ne povlaci za sobom vodu, i sve tako ustajalo i smrdi, druga vidis da je depra i da ceka da umre sto i sama izjavljuje. A i za brata brinem mnogo je psihički slab iako ne deluje tako. Jača sam od njega mentalno i to me jako plaši. Plašim se da ne učini nešto sebi. A plašim se i za sebe. Za sve se plašim a ne mogu ništa. Žao mi je samo što ranije nisam počela da se lečim. Nisam slušala. Debil.
  20. Od 3 stručna lica je potvrdjeno da imam granični i generalizovani anskiozni pormećaj. Ova nova psihijatrica je odlična, nekako mogu sve da joj kažem bez da osetim prezir sa njene strane, divna je. Ali dala mi je samo zoloft i rivotril. Rivotril zloupotrebljavam iako bi trebalo samo po potrebi. Ne pomaže, imam užansne mislio o samoubistvu danima i menjam raspoloženja po satima, tj padam down konstantno, i to nije slučajno, psoledica je medjuljudskih odnosa, oni me najviše i sjebu, konstantno me svi napuštaju na najsurovije načine, i ja sam pokušala da se javim nekim ljudima izgladim situaciju ali ništa.. Neki bi rekli idi dalje ali ovo se dešava bkv 20ti put, naravno da ću se osetiti kao jadno, ružno, glupo, bezvredno biće, posebno što Ne mogu više toliko noževa. I onda poludim. Osećam da gubim svest i nmg da se saberem ne prolazi. Treba mi jači lek. Počela sam malo vutru da konzumiram, pomaže da spoznam sebe i raščistim neke stvari intekeltualno. Skroz je drugačije nego alkohol, na alkoholu funkcionišeš samo po nagonima a sa vutrom možeš da dobiješ i inspiraciju i da strani vidiš iz više perspektiva koje su onemogućene u beta i alfa stanju uma. U kući je totalni haos i nmg više da podnesem, opet kreću moji ispadi iako je bilo mirno, to valjda po godišnjim dobima ide nemam pojma uglavnom ne znam više šta ću, svi smo u govnima do guše svako na svoj način. I dodje mi baba i kaže ''ja bih se ubila ali ne mogu zbog tvoje mame''. I kako ja jebeno da se osetim posle toga? Da dodjem i kažem u fazonu ''Bakuta ajmo zajedno nije ovaj svet više za nas''. Osećam da sam zla, opasna po sebe i po druge u ovakvom stanju. Gubim razum i plašim se da će se pogoršavati i da ću s godnama postati totalno mentalno izgubljena, u smislu da neću znati gde se nalazim i da će mi trebati stalna nega. Ovo kao da polako vodi ka tome. Samo bežim od istine. Uzalud se trudim da plivam uzvodno, protiv života, ali me nizvodnost nosi, želi da se prepustim, da se prepustim toj stiihiji i završim u provaliji, u tišini, u mraku, u onom stanju divnoće u kome sam bila pre rodjenja. Nepostojanje. Odsustvo boli duševne. Odsustvo zlobe, zavisti, sujete, agresije, grubih reči, loših ljudi. Odsustvo svega. Možda bi mi samo nedostajao zvuk ptica na prozoru koji se ponekad čuje. I neki tračak sunca koji se probija kroz spuštene roletne. Ja sam luda, i svi već znaju i vide,i ne mogu da mi pomognu. Žleleli bi ali ne mogu, a ja sam teret. Moram da glumim što je najgore od svega. Zbog posla. Moram da glumim da sam normalna i teško mi ide, mislim da su me provalili. Umorna sam od pretvaranja. Umorna sam od ljudi koji se ne javljaju na telefon i ispadnu pičke, šutnu me kao neku bezvrdu. Kao da ne vredim, kao da sam malo nisko ružno glupo biće koje treba išutati, izbičevati do smrti, do zagnjeg roptaja krvi. Kao da se raduju mojoj smrti. Sahranili bi me i zaboravili. Sem mame i brata. A i tate možda. I babe. Ne želim zbog njih eto, najviše zbog brata. Zašto da ga sjebem, makar on da živi zdravo i normalno ako ništa. Ne znam šta je moja porodica zgrešila, šta se ovo nadvil onad nama, ova senka koja ne miče i ruši sve. Treba da ispravljamo grehove naših predaka koji teku u nama.
  21. Treba jako paziti sa davanjem lekcija i saveta drugima....moze da se obije o glavu. Sva sreca pa nisam poslusala neke ljude u odredjenim periodima zivota, koji jesu imali dobre namere ali otkud mi znamo sta je najbolje za nekog? Ne znamo cak ni sta je najbolje za nas same.
  22. Skoro SVI oko mene se postavljaju kao da sam nezrelo deriste i popuju mi. Na prste mogu da nabrojim osobe koje nemaju takav odnos prema meni. Valjda budim to u ljudima nemam pojma.
  23. Od kad sam počela da pijem Bipodis primetila sam da nesto ne valja. Imala sam na pocetku ogromne dremke i nisam mogla mirno sedeti za racunarom, a onda je poceo bol u grlu koji nije jenjavao nedeljama. I malo stanem i popijem ga jutros i opet. Citam sad retka nezeljena dejstva i neki su prijavili alergijske reakcije oticanje usta i grla tako da kapiram da je to to. E da i erotski snovi to ne smem da izostavim hahaha Jel neko imao slicno? Inace ne kapiram zasto mi je prepisan kada ja nemam halucinacije i psihozu. Tako da cu prestati da pijem nadam se da me doktorka nece smarati zbog toga.
  24. Zoloft mi baš odgovara, i primetila sam otkad ga pijem da više slušam muziku nego ranije, nekako sam sva poletna.
×
×
  • Create New...