Jump to content
Depresija Forum

Jefimija30

Members
  • Content Count

    173
  • Joined

  • Last visited

  • Days Won

    1

Jefimija30 last won the day on August 27

Jefimija30 had the most liked content!

Community Reputation

31 Neutral

About Jefimija30

  • Rank
    Još malo pa MASTER

Recent Profile Visitors

104 profile views
  1. Dobro je kad se piju lekovi, da se piju redovno, da se ne menjaju doze samovoljno i da se ne pije alkohol ili konzumira marihuana...onda bi trebalo glasovi da nestanu. Mada šta ja znam..nisam psihijatar i ne čujem glasove- hvala Bogu. Pričam šta sam čula od doktora.
  2. prva stvar je UZ stomaka, da se isključi tumor nadbubrežnih žlezda. pa ostalo PS: ovo što sii pisala je norm. pritisak
  3. Ma to je parodija...samo glupa. Uništi pesmu. Meni se čini da više kritikuju psihijatriju i "farmakomafiju,", nego što je reklamiraju. A puštaju je na kongresima kao upozorenje.
  4. Čuj, ima nespremnih roditelja,mladih ili ne...koji jednostavno nisu dorasli svom roditeljsvu. Roditeljstvo ih je zadesilo i bili su nespremni. I onda Bože pomozi. Bili su kakvi su bili. Najbolje koliko su mogli. A zašto smo mi flipnuli...Bog će ga znati. Ne možemo ni mi očekivati nešto od svojih roditelja što nisu mogli da nam daju...isto toliko koliko za to njih osuđujemo. I oni su ljudi, i oni imaju svoju dušu i svoje greške i pravo na te iste greške.
  5. Ja sam napisala u prethodnoj. Akutna psihoza, neuviđavnost u svoje postupke. Ishod remisija. Što se mene tiče brišite šta hoćete..vi ste gazde, a ja samo pacijent koji kuka.
  6. Šta ako se sazna? Da ti je trebala pomoć? Svašta sa tobom. Sećam se da je moje roditelje bilo sram što sam u bolnici, pa su svima lagali da sam otišla na put...Vešto i dugo su krili da sam bolesna da ne bi uticalo na brakove mojih braća i sestara..kao nasledno je. Mada u porodici osim mene nije bilo nikog sa takvim problemima. Ali čuj, sad deceniju posle toga ja sam konačno slobodna i srećna takvom kakva sam. Bogu hvala. Rešila sam se lažnih prijatelja i lažne ljubavi (tadašnji dečko me je ostavio jer nije mogao da pretrpi činjenicu da bi morao da brine i voli nekog osim sebe.....razumem ga, nije to za sve lako.) ELEM, upoznah svog muža koji me je odmah prihvatio zavoleo i evo decenija srećnog braka. E pazi ja sam bila jako dobra prilika, perspektivni studenet, bila sam i zgodna znaš. A muž me je prihvtio kao bucu i nije imao problema sa tim da neko vreme nisam imala posao. (fakultet sam završila odmah sledeće godine) Bio je izazov naravno ali mi je uspelo. Posle sam imala jako visoku platu, višu od svih kolega iz moje generacije...nije da se hvalim, samo eto da kažem...bila sam i materijalno sposobna da se izdržavam. MAda naravno za to nikad nije bilo potrebe jer mi muž radi i imamo uvek za sve što nam treba. Ja sam imala sreće, znam da drugi nemaju tu sreću ali se sve uredi hvala Bogu, sa vremenom. E da šta još...NIje kraj života. Život tek počinje. Kad th proradi onda si kao nova. Lekovi u psihijatriji su sad super, lako rešavaju stvar...samo je u početku malo nezgodno da se navikneš i da se postigne prava th i prave doze. Razlog zbog koga sam imala ponovnu epizodu pogoršanja bolesti je bio upravo taj što sam pokušala da ne pijem te lekove više..niko da me ne okrivljuje zbog toga, prosto u početku se ne zna ishod, bilo je vreme da pokušam, ništa puno nisam izgubila...brzo sam se oporavila...sad pijem lekove stalno i piću ih do kraja života i ništa sa tim. Samo moraš da brineš o tome da ih imaš dovoljno, da neki ne preskočiš...to je prosto kao hrana posle...ne zaboravi čovek nikad da jede i pije, to postane svakodnevna rutina. TO ti ja kažem kao neko ko ima baš tešku bolest, mada nikako time ne želim da umanjim tvoju patnju. Razmišljanje o samoubistvu je strašno...toliko puteva ispred nas koje nismo otvorili i upoznali i preživeli...toliko životnih izazova. Pa nije svet toliko dosadan i zao da ne možemo da nađemo u njemu nešto lepo i čudnovato za nas. Znaš kad sam slušala o životu patrijarha Pavla, tu je bilo priče i priče..živeo je čovek koliko sto godina. A ja imala dvadeset i kao život mi se završio. More jok, tek je počeo. Sve oko čega sam se sekirala sada je tako smešno. te ljude i te situacije više ne pamtim niti ih se sećam. Ja pravo da ti kažem nisam nikad išla na psihoterapiju, ne gledano na tešku bolest. Bila je ili skupa ili mi je bilo glupo da iznosim prljav veš i osuđujem bilo koga za svoju situaciju. Tu si gde si i plivaj. Gledaj da se izvučeš da ne potoneš. Meni kad sam imala mračne misli i bliskove iz prošlosti, raznih scena koje su za mene bile neprijatne..i podosta neistinite i uvrnute...lažno sećanje. Elem ja sam tad pevala. Na svaku misao ja udarim kontru. Pevam : BIlo je teško nekad i izgledala sam kao pravi ludak..ali je pomoglo znaš. NIje loše bilo kad sam izašla među ljude. Prave ljude, ne folirante. Zameniš prosto društvo i družiš se sa onima koji imaju ista interesovanja kao ti, nađeš neki hobi, naučiš nešto novo. Znam da je sad teško tebi iz tog ugla sagledati celu situaciju i izgleda beznadežno, i možda misliš lako je meni. E pa nije bilo lako ali se da prebroditi. Sve, ali baš sve. Naravno da sam imala periode kad sam kukala i sve krivila i kad sam negirala svoju bolest. Te je hašimotov tireiditis i hipertiroza, te je Herpetični encefalitis. Bilo me je sramota da prihvatim da sam psihički bolesna. ALi ko te pita ishod je isti. KOga briga. Ali naravno ja ti pišem kao pravi teški psihički bolesnik...ti imaš samo neku krizu koja će proći, nadam se što pre. Meni je jako pomogla molitva, muzika, knjige...i promena društva i sredine najviše. To gledaj kao čišćenje svog života i preokret. Nov početak. Ljubim te i drž se sestrice!!!! I piši!
  7. ne znam, nisam nikad dozivela tako nesto. kod nas postoji tromesecna hospitalna psihoterapija. i to nema da omane. pitaj jel ima tako nesto kod vas.
  8. nemas se cega stideti.. to sto osecas je mucenje i zasto bi trpela i ne potrazila pomoc. Mislim da ne mora da znaci da bi te hospitalizovali.
  9. Meni pomaze dosta moja lek. opste prakse... radi ona i na urgenci kaze da je previse umorna od toga i da ce najesen ako uspe da se presalta na patologiju...
  10. Imam slobodan dan danas, jeeeee... ELem ovako ..Mačak nije sve tako crno - belo. Naravno da je svima bilo bolje po bolnici što se tiče mentanog statusa ali po koju cenu. Kad sam bila u bolnici bilo nas je više tako hospitalizovanih i svi su imali svoje priče. Ali ono najbolnije je to da su ih njihovi najrođeniji -po njima "izdali" i smestili na lečenje u zatvorenom odeljenju na dugo vremena. Da su često bili sprovođeni policijom, zato što su se nekom učinili opasnim..prosto ljudi kad vide da je neko drugačiji i poremećenog mentalnog statusa odmah počnu da paniče, sklanjaju se i zovu policiju. I onda bolesne ljude sprovode kao da su neki kriminalci ili slično. Ja sam bila bolesna prosto. Nisam nikog ugrožavala samo eto, toliko mi je bilo loše da nisam znala ni gde sam, a nekmoli da odgovorim na pitanje da li želim da budem u bolnici. Onda su došli ti sudski veštaci dok sam bila onako još drogirana od lekova i pitali sva ta teška pitanja tipa ko si, gde si i slično. A tamo na tih psihotičnim odeljenjima je stari kadar- artiljerija, kome se nigde ne žuri...i tako dok nisu potpuno sigurni te ne puštaju kući, a to uzme dosta vremena. I predoziraju te posle. Malo zapadnije gledaju da piješ što manje doze, što kraće vreme...većinu tih pogoršanja stanja rešavaju ambulantno. Daju 24h opazivanje od strane ukućana...ako osoba nije agresivna..povećaju malo doze i ljudima je brzo bolje. Dok u Srbijici nemaju vremena da budu malo tako uljudniji. Mislim da ljudi imaju kvalitetniji život malo zapadnije, ne zato što su vanzemaljici i imaju ne znam kakav standard...nego jednostavno razmišljaju o pacijentima kao da su oni u toj situaciji, ali stvarno. Jedna doktorka je kaže posle jedne intervencije u hitnoj...dugo posle razmišljala naglas o tome kako je neki pacijent pušten u lošim uslovima i kako neki roditelj može to sebi da dozvoli...onako kao roditelj. Sad možda neki preteruju i nalaze nešto umetnički u tome...ali nema tu umetnosti to je realan život sa realnim ljudima i cilj je da tim ljudima pomoć bude pružena. niko ne zna šta je u glavi ludog čoveka do njega samog i ako ne pokušamo da saslušamo čoveka i ne pokušamo da ga razumemo džaba nam diplome i kursevi i kojekakve zakletve. NIje preterivanje, to su ozbiljne stvari. Veoma intenzivan unutrašnji život jednog luđaka. Inače mi je posle bilo fino u bolnici, dobri ljudi...kafica, cigaretica, pričica, laganica...ima puno zanimljivih osoba, izuzetnih...
  11. Da, ja sam ovu temu zakuvala sto se kaze... sad odoh na posao pa o tome treba porazmisliti i nesto lepo napisati.
  12. Dobro je ako razumeš bilo šta šta piše..toliko je konfuzno stručan..ni za glavu ni za rep...Mene bi zbunio
  13. Mislim da većinu naših poznanikaa, ako nas uopšte prepoznaju..nije briga za nas i da takva pitanja postavljaju čisto kurtuazije radi, i da čak ni ne slušaju naše odgovore jer jedva čekaju da utonu nazad u svoje misli i probleme. Imamo previsoko mišljenje o sebi. Zapravo većinu boli briga za nas, što se i da videti kad upadnemo u probleme, nema nikog da nas pozove, poseti ili šta god. Ljudi imaju svoje živote. To su nama roditelji ugurali u glavu da nešto moramo i daće se "razočarati" . Ustvari su jako sebični, jer nemaju snage u životu još se baviti sa nama i o nama brinuti. Čak bi možda želeli da mi počnemo da vodimo računa o njima, jer i njima više nema pomoći. E tu mora da nastane ravnodušnost i sebičnost. Izvini majko, oče ali ja sam sebi bitna. Ja ne mogu da završim fakultet, da nađem posao, da radim ili budem super čovek...prihvatite me takvog kakvog jesam, ako ne mrš i daleko vam lepo polje.
  14. Trebalo bi da se jednom godišnje uradi osnovni pregled krvi, kao i TSH. Ako već imaš probleme sa štitnicom. Ne znam kako je to u Srbiji, šta pokriva zdravsveno osiguranje. Mene slušaju i šta god im kažem shvate ozbiljno. Možda zato što nemam neke fizičke manifestacije bolesti i dosta trpim, retko idem kod doktora, pa kad dođem onda sve pregledaju.
×
×
  • Create New...