Jump to content
Depresija Forum

Faultier

Members
  • Content Count

    52
  • Joined

  • Last visited

Community Reputation

8 Neutral

About Faultier

  • Rank
    Napredni član

Recent Profile Visitors

243 profile views
  1. Mesec dana od početka terapije Anafranilom, 50 mg dnevno, nikakvo poboljšanje depresije, štaviše osećam se i lošije,;moguće da se anksioznost nešto smanjila, kao nekakva otupljenost, anestezija čudna... apetit u početku drastično smanjen, sada onako, mogu bez jela... ako i pojedem nešto kao da je sve istog ukusa, libido nula ( za Zoloftom se nakon nekog vremena to stabilizuje, sa ovim sranjem ništa); zatvor, suva usta, vrtoglavice (tek sam juče provalio da je od sniženog pritiska)... sve u svemu nije ovo moj lek. A ovo što je blackradder napisao/la, gube strpljenje itekako... Ah kako je sve to zvučalo divno, na prvom pregledu koji se inače i plaća mnogo više, nego ovi naredni (tzv. kontrolni)... "Ima 101 kombinacija lekova i njihovih doza... polako samo.... " kasnije sasvim neka druga priča... Evo i sad mi je frka da kažem da mi ovaj lek nimalo ne prija... a Bog mi je svedok da sam se trudio... Najgore mi je što "paraliza volje" umesto da je se rešim, ona je još jača...
  2. "Paraliza volje" se pojačala. Teško mi je da odem i u šetnju, bilo šta da odradim.. ono i pre nego što sam počeo da ga uzimam to je bilo prisutno tj. morao bih sebe da teram ...sve to što drugi ljudi sa lakoćom rade ja moram sebe da teram, čak i da se umijem, istuširam... ali sad je to 10 puta pojačano. Ne sećam se da li je baš ovako bilo sa Zoloftom, ali sam se mučio i sa njim (prisilne misli su mi bile pojačane, derealizacija...) sve dok mi nije bio uključen i Remeron kad sam stvarno bio dobro, ali prekinuo sve to zbog preteranog znojenja i nemogućnosti kontrole apetita. Sad mi je recimo apetit smanjen... Plašim se da će i ovaj psihijatar izgubiti strpljenje sa mnom...
  3. Prepisan mi je Anafranil; krenuo sa minimalnim dozama, trenutno 25 mg dnevno, ali mi ništa nije bolje, štaviše gore mi je. Da li i njemu poput SSRI treba vremena... ili je ovo pogrešan lek za mene... jer tek me očekuje povećanje doze.
  4. Gotovo sam siguran da imam bipolar ali strahujem da može da se radi i o graničnom.. Mada ono .. dođavola više i dijagnoze...bilo bi dobro da samo dobijem više pravu terapiju ... ako i imam granični (eventualno bipolar - u ovom tekstu se granični smatra varijantom bipolara, a i još puta sam gledajući neke tribine na YouTube-u čuo slična mišljenja) onda mi SSRI definitivno ne odgovaraju, barem ne bez stabilizatora... Poslednje iskustvo sa Zoloftom je bilo pakao... "Bipolarni poremećaj (tip II) i granični poremećaj ličnosti se u značajnoj meri preklapaju. Neki istraživači (Hagop Akiskal) smatraju da imaju zajedničku osnovu (predispoziciju) u ciklotimičnom temperamentu. Kada istovremeno postoje karakteristike i jednog i drugog poremećaja poželjnije je da se postavi dijagnoza bipolarnog poremećaja zato što za afektivne poremećaje postoje lekovi. A kada se postavi dijagnoza poremećaja ličnosti to može da dovede do zanemarivanja afektivnog poremećaja ili njegovog neadekvatnog lečenja, odnosno terapijski neuspeh će da se opravda pacijentovim karakterom (otpori, samoporažavajuća priroda). Ne mogu sve tegobe da se reše kompetentnim lečenjem afektivnog poremećaja ali značajan broj tegoba se poboljšava ili nestaje sa smirivanjem bipolarnosti. Prozak kao antidepresiv nije adekvatan lek za lečenje bipolarnog poremećaja, štaviše, on može da indukuje hipomaniju kod takvih pacijenata. Eftil jeste adekvatan lek zato što je stabilizator raspoloženja. Skoro da je 100% izvesno da tzv granični "poremećaj ličnosti" nije uopšte nikakav poremećaj ličnosti, nego poseban oblik bipolarnog poremećaja koji se umesto u promenama raspoloženja - od manije do depresije (bipolar I) ili od hipomanije do duboke depresije (bipolar II) ogleda u velikoj emotivnoj nestabilnosti - tj emocije cikliraju kao što se kod običnog (naročito brzociklirajućeg - kod varijanti B II i B NOS i na svakih par sati) izmenjuju hipomanija i depresija, plus "epizodice" kad su pristutni simptomi i jedne i druge. Preklapanje simptoma tih nedefinisanih oblika bipolarnog poremećaja NOS i brzociklirajuće "dvojke" (a i iritabilno-paranoidnih oblika manije) i Borderline je veoma veliko. Ima i naznaka da neki mood stabilizer-i (litijum) pomažu i kod borderline-a (problem je velika toksičnost litijuma kod predoziranja, neprijatne nuspojave što sa čestom suicidalnošću kod borderline pacijenata ume da bude jako loša mešavina). Sam fluoksetin (prozak i u Sr?) bi a pre a posle morao da izazove maničnu epizodu, tako da, ako se sumnja na bipolar, treba najobaveznije da se koristi sa stabilizatorima raspoloženja (valproat, tj efti ). Rivotril ima jako antimanično dejstvo (kao i svi benzodijazepini), ali ne stabilizuje raspoloženje, a dobra strana mu je što jako pomaže kod izraženog labilnog afekta... Ukoliko se pojave i psihotični simptomi (ako uz "hipomaniju" postoji i psihoza to je onda manija, i mora da se najozbiljnije tretira!), neophodno je da se počne sa nekim antipsihotikom, najbolje atipičnim sa jačim sedativnim dejstvom - kvijetapin bi bio pogodan, možda čak i haloperidol. Bipolarni poremećaj je progresivna bolest, tj. postoji fenomen tzv kajdling-a (kindling) kada npr Bipolar II pređe u bipolar I, ili Bipolar I u još gori shizoafektivni poremećaj. Lamiktal nije dovoljan, on jeste stabilizator raspoloženja, samo, za razliku od ostalih, sprečava (tj. produži period bez depresije) da se upadne u depresiju. Što se tiče maničnih i hipomaničnih epizoda, teško da može da pomogne... Mada može da pomogne oko iritabilnosti i to puno. Što se tiče litijuma, on je neprikosnoveni zlatni standard kad su stabilizatori raspoloženja u pitanju, i ima jako dobru osobinu da značajno smanjuje stopu samoubistva kod onih koji ga uzimaju. Loša strana je to što je neophodno jako često proveravati koncentraciju u krvi, jer je letalna doza samo oko 3 puta veća od one potrebne da se oseti pun efekat... Psihološke intervencije bi bile od pomoći za simptome borderline poremećaja (tek kad se stabilizuje bipolar i suzbije eventualna psihoza može da se vidi koliki je udeo borderline-a...). Srećom, farmakoterapija je skoro ista, tako da bi delovali i na jedan i na drugi poremećaj - kombinacije lekova su ovde neminovne, i to treba da radi samo psihijatar. Za psihoterapiju borderline-a se najčešće koriste tzv Thought suppression tehnike (nauči se kako da se suzbijaju neželjene misli), CBT (kognitivno bihevioralna terapija), i psihodinamička terapija - lično u ovo poslednje ne verujem, mada ima onih koji zastupaju suprotno stanovište..."
  5. Mene ovo najviše plaši, taj tzv. kindling: fenomen da se npr. bipolar II razvije u bipolar I (umesto hipomanije prava manija, plus depresije), bipolar I u shizoafektivni poremećaj...
  6. Koji lek? Koliko sam ja shvatio stimulanti se daju samo deci; kod odraslih nemaju efetka.
  7. Postovaću i u ovde sa jednog drugog foruma neka mišljenja o ovom poremećaju koja sam davno bio prekopirao u word jer je bilo prilično dosta toga da se pročita (za nekoga ko ima ozbiljni poremećaj pažnje teško je pročitati i pasus); kad god to pokušavam da sredim, editujem; planirao sam i da odštampam i odnesem psihijatru ( mada znam da bi to bila uzaludan pokušaj - davno sam gledao na tv-u da u Americi, na zapadu... gde već samo ne u ovoj zemlji pacijenti guglaju, traže informacije, konsultuju se sa lekarom i da ovi to prihvataju sasvim ok... Ovde je i dalje prisutno, barem su to moja iskustva bila--- ja sam doktor, nećeš ti mene da učiš.. ah ) Elem, sa jedne strane mi bude malo lakše... jer ne krivim sebe toliko za svoj promašen život već bolest, a čuo sam i od jednog psihijatra da mi je ta "bolest" samo izgovor za moje neuspehe ( mada sam od iste osobe čuo i da "hemija" ne pomaže, lekovi ne leče...) Ovo što ću postovati su samo odgovori na neka pitanja... koja nisam kopirao, sačuvao... Podvukao sam ono u čemu se pronalazim. Recomo prvi put se susrećem sa terminom disforično-paranoidne manije. paralize volje... Naravno i ovde se naglašava da je teško i gotovo nemoguće samodijagnostikovati se.. Nadam se da neće škoditi da to ovde postujem. Možda nekome pomogne... " Samo da navedem malo dužu listu simptoma: Bipolarni poremećaj (onu težu, ili bar lakše uočljivu varijantu - Bipolar I) karakteriše manija, dakle samo jedan (dovoljno dug) nastup manije je dovoljan da se postavi dijagnoza bipolar-a. Najlakši način da se uoči čak i blaža varijanta manije (hipomanija, bez ijedne manične epizode) je da se postavi pitanje: da li si nekada mogao/mogla da funkcionišeš sa jako malo sna (npr funkcionisanje na normalnom nivou, bez nekog umora i iscrpljenosti posle samo 3-5 sati sna) i tako nekoliko dana - što duže + više aktivnosti nego obično, ogromna samopouzdanost i grandioznost, euforija ili iritabilnosti (sa moguće i sa paranoidnim idejama, ali bez pravih deluzija i sumanutih ideja), plus jako povećan libido (hiperseksualnost), i sniženje inhibicija, ubrzan govor su jasni znaci manije (a ako to kraće traje - bar 4 dana bez nekog ogromnog intenziviranja s vremenom to je hipomanija). Ovako jasni znaci su karakteristični samo za određene podtipove Bipolar I - naročito oblik gde dominira euforična manija, sa jako kraćim depresivnim epizodama između - inače mogući su i periodi eutimije između maničnih ili depresivnih epizoda, ali umeju da budu i jako retki, ili čak i odsutni... Ovaj podtip se mnogo češće javlja kod muškaraca, i najbolje reaguje na terapiju solima litijuma (npr litijum karbonat). Problem je u tome što je većina oblika bipolarnog poremećaja daleko od ovakve "čiste slike" pa je većinu oblika (naročito iz tzv bipolarnog spektra - atipična depresija sa ponekim simptomom hipomanije, koja može da bude i jako kratka, da ne zadovolji ni kriterijume za postavljanje dijagnoze "hipomanična epizoda", niti može da se tako lako uoči, naročito bez hospitalizacije) jako teško razlikovati npr od atipične depresije, komorbidne depresije i anksioznoti i sl. Jako često se desi da je (ugavnom atipična) depresija koja ne reaguje na antidepresive (npr SSRI ne deluju, i samo delimično na bupropion i SNRI) ili se čak i pogoršava kad se počne tretman (najčešći "krivci" su triciklični antidepresivi - amitriptilin, imipramin i ostali iz te grupe ) ustvari "maskirani" bipolarni poremećaj. Što se tiče bipolarne depresije, karakteristično je da je uglavnom atipičnog podtipa (znam da zvuči smešno ) i jako je karakteristično prisustvo izražene "paralize volje" -tj nesposobnost donošenja odluka tolika da je nekada čak nemoguće naterati sebe da se ustane sa stolice, na primer, i anhedonija (nesposobnost da se oseti bilo kakvo uživanje), i to toliko da oni najozbiljniji slučajevi (hospitalizacija, ponekad i u dužem periodu, je neizbežna, često pomaže samo elektrokonvulzivna terapija...) umeju da podsećaju čak i na negativne simptome shizofrenije. Kod bipolar II oblika je, zbog predominantne depresije svakodnevno funkcionisanje jako otežano, i postoji ozbiljna opasnost od samoubistva... Dakle, osim najizrazitijih oblika Bipolar I, bipolarni poremećaj je jako teško dijagnostifikovati, a kod Bipolar II oblika se često desi da se pacijent leči od "depresije" godinama dok se ne ustanovi da je u pitanju neki oblik bipolarnog poremećaja... Dakle, mišljenje više psihijatara je dobrodošlo... ... Derealizacija i depersonalizacija su česte kad se radi o bipolarnom poremećaju, čak umeju da se jave same, bez nekih drugih simptoma, tj. kad si eutimičan... Inače, kad manija postane krajnje ozbilja pojave se i simptomi psihoze, međutim oni su i blaži, i nisu kao oni kod shizofrenije, nego su povezani sa stanjem u kome je neko, npr ako je euforičan onda su i oni takvi, ako je disforičan takođe, a uglavnom se vrte oko onoga o čemu se non-stop razmišljalo u blažoj fazi manije. Da to nije baš toliko strašna psihoza samo za sebe govori to da se povuče čim se manija malo smiri, čak se povuče i ako se ne koriste antipsihotici nego samo antimanici - o tako nečemu kod shizofrenije nema ni govora - dakle, kod bipolara verovatno manija izazove psihozu, i nema govora o nekoj samostalnoj kao kod shizofrenije i sl... Inače ti jezivi napadi o kojima pričaš su verovatno najgroznija stanja poznata ljudskoj vrsti, tzv mešane epizode, kad su istovremeno prisutne i manija i depresija, pa je stvarno krajnji užas, koji neko ko to nije doživeo ne može ni da zamisli... ... Najlakše se prepoznaje manična faza (tj to najlakše prepozna posmatrač sa strane): euforija, sve je lako, sve je lepo, super, libido znatno povećan, velika verovatnoća promiskuitetnog ponašanja, veoma mala potreba za snom ili čak sposobnost da se funkcioniše nekoliko dana bez imalo spavanja, inhibicije skoro i da nema, ogromna motivisanost, pažnja se jako teško zadržava samo na jednom predmetu, neverovatna grandioznost, osećaj "na vrhu sveta", osećaj svemoćnosti, superiornosti u odnosu na sve ostale, velika ubrzanost - samo se juri tamo-ovamo, nepromišljeno trošenje novca - npr put oko sveta, nepotrebne kupovine, ulaganja u kojekakve "biznise" koji teško da mogu da uspeju ... Takođe ima i disforično/paranoidne manije, kada je iritabilnost ogromna, bukvalno se podivlja od besa za pravu sitnicu, raspoloženje se izmenja 10 puta za par sati, nikome se ne veruje, sve mora da se proveri, ono što se radi je "najbitnije na svetu" pa su svi dužni da pomažu, a pošto je manična osoba "najpametnija, najveća i najbitnija na svetu" ona naravno ima prava da zahteva i nemoguće... preveliko mešanje u tuđe poslove, davanje netraženih saveta... Manična osoba ovoga nije niti može da bude svesna, postane joj jasno šta se dešavalo tek kada je manija prođe a konsekvence ostanu tu gde i jesu: izgubljeni prijatelji, često dugovi, izgubljen novac na fantastične i nemoguće projekte, npr. prodata kola da bi se započeo biznis koji mora da propadne i sl... Česti su i razvod ili gubitak partnera, neželjena trudnoća ili polno prenosive bolesti zbog neinhibranog promiskuitetnog ponašanja za vreme manične faze (češće euforične, ali i disforične), Razvod ili poremećeni odnosi u porodici zbog neprekidnog terorisanja partnera i dece u disforičnoj maniji... Inače, ima i drugih oblika manije, najozbiljniji je psihotična manija - manija sa psihozom, kad se pored manije jave i deluzije i halucinacije... Manična osoba je svesna problema samo kad je u depresivnoj fazi, za bipolarnu depresiju je jako karakteristično da je uglavnom atipična: psihomotorno usporavanje, veoma izražena "paraliza volje" - nemogućnost donošenja bilo kakvih odluka i sl. onda anhedonija - nemogućnost da se uživa u bilo čemu, hipersomnija - spava se po "ceo dan" i opet pospanost ne prestaje, osećanje ogromnog zamora, povećan apetit i sl, gubitak interesovanja za sve... Mada su mogući i drugi oblici depresije, npr čisto melanholična... Reč je o krajnje ozbiljnom poremećaju, lekovi su neophodni - stabilizatori raspoloženja: litijum (ima i veoma jako antimanično dejstvo), kod ozbiljne manije i atipični antipsihotici, npr olanzapin, risperidon ili seroquel, u akutnoj fazi često i jaki benzodijazepini (dati intravenski), antikonvulzanti: valproat (Depakote, Depakene, Valparin), karbamazepin i sl, kao i novi antikonvulzant lamiktal (lamotrigin) - ne sprečava pojavu manije, ali sprečava da se iz eutimičnog stanja padne u depresiju - uglavnom se daje kod bipolar II varijante... Ako je depresija dugotrajna i ozbiljna (bipolar II je neslavno poznat po tome) nužni su i antidepresivi, mada uvek postoji mogućnost da izazovu maniju... Bolest je hronična, leči se ceo život, javi se uglavnom krajem adolescencije (može čak i kod dece, mada je takva izjava za evropsku psihijatriju jeretička ) ili u ranim dvadesetim godinama. Pošto je u pitanju krajnje ozbiljan poremećaj dijagnozu postavlja i prepisuje lekove samo psihijatar! Nikakvo samodijagnostifikovanje niti traženje dijagnoza po forumima i sl! ... Bipolar nije uopšte laka dijagnoza da bi se tako olako postavljala, niti "pregledom na forumu" niti samoopservacijom. Poremećaj je krajnje ozbiljan, tretman zahteva kombinacije lekova, i bez psihijatra malo šta može da se uradi... Samom sebi je nemoguće "postaviti dijagnozu" u maničnoj ili hipomaničnoj fazi - manija je prijatna i uopšte je i ne osećaš kao problem (tek kad prođe a posledice ostanu), depresija je neprijatna, pa se svi žale samo na to... Naročito je bipolar II nemoguće prepoznati bez saradnje nekog iz okoline: uglavnom si depresivan skoro sve vreme, što svi tumače kao - vuče se, lenj, nezainteresovan, sanja i budan i sl, a kad se pojavi hipomanija to jednostavno izgleda kao period jako dobrog funkcionisanja. Ono što praktično svako može da prepozna kod bipolar I (II je daleko teže prepoznati) - dakle, ne moraš da budeš psihijatar - je grandiozna predstava o sebi i svojoj važnosti, jako ubrzan govor, ogromna potreba da se priča, često skakanje s teme na temu, sagovornik jako teško prati tok misli - mada je tok misli potpuno logičan - ovo zbog pojave da i kod manije i hipomanije "misli lete", takođe sposobnost da se veoma efikasno (ako je u pitanju hipomanija, kod ozbiljnije manije nema više racionalnog ponašanja) funksioniše uz jako malo spavanja (3-5 sati sna svake noći i velika aktivnost narednog dana su jedan od pouzdanijih znakova i hipomanije i manije), ogromna sklonost da se odaš uživanjima, ne misleći na posledice, preduzimanje rizičnih akcija i sl. Kriterijum za bipolar I je da je postojala samo jedna ili manična epizoda ili epizoda disforične manije (tzv mešana stanja) - istovremena pojava manije i depresije, da je to ili trajalo 7 dana ili zahtevalo hospitalizaciju, ili stvaralo ozbiljne probleme u funkcionisanju, ili je postojala i psihoza uz to, i da sve ovo nije izazvano nekim drugim poremaćajem (hipertiroidizam), drugim psihijatrijski problemima, stimulantima i sl... Bipolar I bično ne ostane ni na toj jednoj maničnoj epizodi, niti bude bez depresivnih epizoda: kod bipolar II se smenjuju veoma ozbiljna depresija i hipomanija - s tim što hipomanične epizode traju znatno kraće od depresivnih, i nisu ni približan problem kao depresija ili prava manija kod BP I. Pošto je reč o krajnje ozbiljnom hroničnom problemu, i naročito kod bipolar II problemu koji je jako teško razlikovati od atipične depresije, nikakve "forumske dijagnoze" ne dolaze u obzir, nego pravac kod lekara i tražiti uput za psihijatra, mnogi problemi mogu da se izbegnu ako se tretman počne na vreme... Niti može da prođe "onako", niti bilo kakve psihološke intervencije mogu da pomognu, niti ostane nešto mnogo samokontrole (naročito kod ozbiljne manije)..."
  8. Izvinjavam se ako je pitanje u pogrešnoj temi (najverovatnije jeste); ne znam gde bih postovao? Da li se neko lečio u Drajzerovoj... Ja sam ih kontaktirao i pitao da li bi me primili bez uputa... Imaju odeljenje za patološko kockanje, internet zavisnost i sl. Ima li neko iskustva sa psihijatrima tamo... Moglo bi na pp... hvala
  9. Želeo bih da i u ovoj temi postujem interesatno mišljenje o ADHD-u sa jednog drugog foruma. Naravno pronašao sam se u svemu ovome. Bipolar 2 kao posledica netretiranog ADHD-a u detinjstvu. "Jedini nacin za trajno resavanje ovog problema je Neurofidbek trening. Ukoliko izbacimo sedative iz upotrebe. Ukucajte na google biofidbek asocijacija srbije - dobicete sajt i kontakte. Ne znam sta smem vise da pisem ovde, da ne ispadne reklama (ne radim tamo, da ne bude zabune), to mi je godinama bila struka, radila sam puno sa tom decom i iako sam izasla iz tih voda, mogu dati poneki savet. Ali ne sto se tice terapije sedativima - veliki sam protivnik toga" Jao, kakvi crni sedativi!!! Ko Vam je to rekao?! Da li je lekar baš prepisao neki sedativ ili nešto drugo? Jedini tretman koji stvarno daje rezultate (ne leči, ali kontroliše simptome) su stimulanti - dijametralno suprotno od sedativa, tako se zovu jer kod ljudi kojima nisu potrebni povećavaju energiju i aktivnost. Kod dece sa ADHD izazivaju "smiravanje" tako što aktiviraju prefrontalni korteks - deo velikog mozga tačno iza očiju i čela koji je sedište tzv egzekutivnih funkcija; omogućava da se inhibiraju impulsi koji nisu prikladni situaciji - glavni problem kod hiperaktivne dece - postoji i mnogo ozbiljniji oblik, kada je u pitanju samo odsustvo pažnje i koncentracije uz izgled "usporenog snimka"... Što se tiče biofidbeka, nije bilo nikakvih ozbiljnih studija, tako da niti može da se kategorički tvrdi da pomaže, ili ne pomaže. Takođe, jako je važno prihvatiti ozbiljnu činjenicu da utisak koji o poboljšanju ili "poboljšanju" imaju roditelji i lekar nije uopšte relevantan kad je efikasnost terapije u pitanju. - Svi ljudi imaju osobinu da jako teško mogu da budu objektivni u slučaju da imaju jaka uverenja ili averzije prema nekom vidu tretmana, a simptomi nisu takvi da ih je moguće lako meriti kao krvni pritisak i temperaturu, pa da se ima veoma objektivan uvid o efikasnosti terapije. ADHD uopšte nije psihološki poremećaj, i ne može apsolutno nikako da se tretira bilo kakvim psihološkim intervencijama - sama kognitivno bihevioralna terapija bez medicinskog tretmana kod dece ne dovodi baš do nikakvog napretka, a kod odraslih, bez tretmana lekovima samo proizvodi frustracije i ubija samopouzdanje - čovek sa problemom nauči da prepoznaje sve simptome, i zna kako treba da se ponaša, a to ne može jer problem nije psihičke prirode - kontrolu nad svojim ponašanjem imamo zahvaljujući funkcionisanju delova mozga tačno zaduženih za to, kad oni nisu aktivirani kako treba samokontrola postaje nemoguća. CBT je nužna i apsolutno nezamenjiva u slučaju da dete provede ceo period odrastanja sa netretiranim ADHD-om - to izaziva poraz za porazom, kod nekih još od osnovne, kod većine već u srednjoj, a kod apsolutno svih na fakultetu, onda se razvijaju maladaptivna ponašanja - umesto da se konstruktivno prilagodi okolnostima, osoba usvoji potpuno pogrešne - i jako štetne psihološke mehanizme za savladavanje ozbiljnih frustracija koje su neminovnost kada je u pitanju netretirani ADHD, npr potpuno odsustvo svesti o protoku vremena je univerzalni simptom, nemogućnost prioritizovanja - jednaki značaj se pridaje učenju za polaganje ispita i npr. čitanju novina i sl. tako da se provode sati i čitave noći bavljenjem nekim potpuno nebitnim stvarima, a potpuno se zanemare one najbitnije - već se formirala ozbiljna disfunkcija, i onda, pošto svi napori da se to preovlada "grejanjem stolice" i sličnim glupostima koje non stop savetuju i "utuvljuju u glavu" ljudi potpuno nesvesni ozbiljnosti problema bombarduju osobu sa problemom. Kakvo će to zagrevanje stolice da pomogne ako ne može da se zadrži pažnja na onome što treba da se uči duže od par minuta?! Ako vas neki psiholog ubeđuje da je to lenjost i sl., zaobiđite u najširem luku. Stalne frustracije dovode do obeshrabrivanja i self image-a tipa "ja sam nesposobna-nesposoban, to mi "ne ide"" - jako je ozbiljan problem matematika, sve gde se koriste formule i programiranje - tzv. radna memorija - najkratkotrajnije pamćenje gde mozak skladišti informacije o problemu kojim se trenutno bavi funkcioniše sa manje od "pola snage" i prosto se non stop gubi u formulama - eto frustracije, onda odatle sledi anksioznos svaki put kad se takva situacija očekuje, ta anksioznost plus ADHD koja je konstantna dotuku i ono malo sposobnosti koncentracije, i eto najozbiljnijih problema - žrtva počinje da izbegava svaku moguću situaciju u kojoj se ovo dešava, i onda se studira deset godina i ne miče se iz npr. druge ili treće godine... Okolina svojim "dobronamernim" savetima i "konstruktivnim kritikama - kritika je u 95 posto slučajeva samo verbalna agresija, koja jedino služi da se roditelj, ili neko iz okoline emotivno "isprazni" i pokaže sebi da kontroliše situaciju čine problem još gorim. Sada se javio maksimalno ozbiljan problem: neurobihevioralni (neurološki) problem - ADHD je stvorio krajnje ozbiljne psihološke probleme, vrzino kolo je uhvatilo žrtvu i ne pušta je, i kad ovo malo potraje pored anksioznog poremećaja koji je jako uočljiv dođe i depresija - izuzetno podmukla mentalna bolest - jedino su čisto endogene i melanholične depresije takve da i laik može da uoči da je u pitanju krajnje ozbijan problem, i lekari opšte prakse i psihijatri mogu da postave dijagnozu, samo je problem što najvidljiviji simptomi (anksioznost koja može da poprimi neverovatno težak oblik prosto maskiraju one druge, jako bitne ali manje prominentne,). U tom trenutku je situacija od krajnje ozbiljne postala nemoguća - postoje bar dva, ili čak tri medicinska porblema - ADHD kojoj ne pada na pamet da sluša teorije iz 70-tih o "prerastanju", niti očajničke pokušaje da se situacija gleda u nekom pozitivnom svetlu mit o "Indigi Deci", ili kriminalnu "Fejngoldovu dijetu" - u najortodoksnijem obliku garantuje neuhranjenost i deficite minerala i vitamina, jer dete prosto ne može da se natera da jede baš sve alternativne "izvore" istih... Dalje tu je anksioznost koja može da izazove pravu paralizu, dalje depresija - najozbiljniji problem, sprečava svaki pokušaj da se potraži neki izlaz, a udružene depresija i ADHD su notorne po tome što čine da se od svega odustane posle i najmanje teškoće... Takođe, depresija čini CBT skoro nemogućom - ako ne uspe depresija i anksioznost se brzo vrate, neko ko je toliko depresivan da mu je svejedno šta se sa njim dešava ne može da se natera da sarađuje u procesu modifikacije neadaptinovnog ponašanja, automatskih misli (pesimističkih, naravno) i sl. a bez aktivne saradnje osobe sa problemom psihologija ne može ništa da učini, pa makar da je sam Frojd na mestu terapeuta. Kad se ovako udruže, medicinski problemi se međusobno i podstiču, ali i brane od tretmana lekovima - stimulanti koji su neizbežni za svaki iole ozbiljan slučaj ADHD-a pogoršavaju anksioznost, anksiolitici čine da je ADHD skroz nepotrebna da se mogućnost koncentrisanja na bilo šta saseče u korenu, depresija koja je dovoljno ozbiljna da se tako nazove onemogućava i da se misli kako treba, a o skoncentrisanom naporu potrebnom da se npr spremi i položi ispit nema ni govora, antidepresivi koji su jedini efikasni protiv ovakvih depresija (tzv atipična - inače najčešća, nema tuge, ni samopotuživanja, ali ni motivacije, ni želje ni volje) su ili izbačeni iz upotrebe u nadrealističkoj zemlji Srbiji - npr. skoro zam siguran da je nemoguće dobiti tzv Inhibitore MAO, bar ne one "zastarele" ireverzibilne, inače streptomicin za atipičnu i bipolarnu depresiju - a i da ih ima u kombinaciji sa stimulantima imaju jak kapacitet da izleče sve probleme odjednom, umire se, TCA (koji i nisu posebno efikasni za ovaj tip depresije su em prokaženi, em ima možda samo par komada (a i ti što ih ima debljaju za Ginisa - amitriptilin) ), oni koji bi pomogli za ADHD (desipramin) su izbačeni iz upotrebe, valjda da se neko slučajno svarno ne izleči, mora da je hronična depresija nešto specijalno dobro, "antidepresivi" iz SSRI grupe (jedino je prozac stvarno efikasan, i još par njih + najefikasniji od dostupnih u zemlji nadrealizma, SNRI efeksor takve super nuspojave da i kod zdravog ima da proizvedu melanholičnu depresiju ako i izleče atipičnu - zamislite nekog ko ima dvadeset-trideset godina da odjednom skrozzz izgubi libido, postane impotentan ako je muško (mnooogo češće nego što će oni što ih prepisuju da priznaju ), nema lubrikacije ni želje ako je žensko, orgazam postane misaona imenica i za jedne i za druhge, uz sve ostale probleme koje ima?!? Ovo nije nikakvo preterivanje, nego prirodni tok stvari kod netretirane inatentivne ADHD, onima sa hiperaktivnom stimulanti mnogo bolje pomažu, i u mnogo manjim dozama, jedino treba da se ozbiljno pripazi da ne upadnu u loše društvo u pubertetu, jer je hiperaktivnost jako dobra podloga za nastanak antisocijalnih ponašanja, poremećaja ličnosti, ili bar za problematično ponašanje. Ovakav neprijatan ishod se najlakše izbegne ako se sa tretmanom krene pre nego što su počeli da se javljaju psihološki problemi i neadaptivna ponašanja, posle toga tu su frustracije bez kraja i konca, izgubljene godine života, malo efikasno lečenje godinama... Neprepoznata (i netretirana) AHDH je uzrok No 1 perverzne situacije da npr momak sa IQ-om većim od 160 radi kao građevinski radnik - a ni tu mu posao nije siguran jer non-stop zakašnjava, ili što podjednako inteligntna devojka mora da čisti podove ili pere sudove, ako ima sreće možda dogura i do nekog mesta u kuhinji... Daleko je lakše nekoga optužiti da je neradnik, lenština, nesposobna budala, idiot koji kida živce roditeljima i bruka celu familiju, nezainteresovan i glup, nego shvatiti i emotivno prihvatiti neprijatne činjenice... Na žalost, dete koje će morati ili da živi sa posledicama, i prihvati sudbinu 10 puta goru od one koju je sebi moglo da stvori (ADHD ne isključuje mogućnost natprosečne, pa čak ni izuzetno visoke inteligencije, samo što netretirana čini da neko sa IQ-om od 180 funkcioniše ništa bolje nego najprosečniji) Deca nemaju mogućnost izbora, ali moraju da žive sa posledicama tuđih, svoje savesti radi nikada ne smetnite to sa uma. Potpuno mi je jasno da će ovo što sam iskuckao biti jako teško prihvatljivo mnogima koji imaju ili sumnaju da imaju ovakav problem, ili oni sami, ili neki član njihove porodice - na žalost, poremečaj nije uopšte redak - pogađa najverovatnije između 3 i 5 % populacije, bez obzira na kulturu kojoj se pripada - bolji dokaz da nije psihološke prirode i ne treba. veoma često se pogrešno dijagnostifikuje ili i ne dijagnostifikuje: ima mnogo nesavesnih lekara koji iz nekih ideoloških razloga ne žele da prepisuju "droge" kao što su stimulanti (voleo bih da vidim da li bi i jedan od tih dušebrižnika odbio da primi inekciju morfina kad bi mu se desila neka teška nesreća, gubitak noge ili ruke, a morfin je kud i kamo teža droga od svakog stimulanta, ritalin je u odnosu na opioide šećerna kockica - sve idiotizme o njima širi $ajentološka "Crkva", korporacija pod firmom naučnofantastične religije, toliko bezopasna da se u Nemačkoj tetiraju kao jednako opasni kao i neonacisti... Njihovo vjeruju je da mentalne bolesti ne postoje, da su psihijatri krivi za sva zla ljudske istorije, pa i ona što su se u njihovom paralelnom univerzumu dešavala pre milijardi godina, a da su fizičke bolesti samo posledica odbijanja da se uspostavi kontrola nad sobom, tako da su svi lekovi i štetni i nepotrebni (počev od penicilina pa nadalje), kome je ovo neverovatno neka malo pročešlja Internet da vidi uzrok smrti sina Frenka Sinatre - on je ugledni parohijan "Crkve", a veliki naučnik i ekspert za sve, po modelu srpskih političara,Tom Kruz je Nr 2 udruženja - čovek je sebi dozvolio da ekspertima svetskog glasa drži predavanje o njihovoj struci, o kojoj on, uzgred budi rečeno, blage veze nema... Šteta koju čine razna novinarska piskarala kojima je jedino publicitet bitan i kako napraviti što veći skandal oko neke sumnjive tvrdnje, kao i oni koji bez rezerve prihvataju "naučne" teorije šarlatana sa diplomom medicine, kao što su, pred više sudova dokazani prevarant i lažov Bregin, neurološki fenomen Baughman, i čudo gerijatrije Szasz je prosto nemerljiva, a najveća je kad neko poveruje da to "i ne postoji", ili odluči da "ne truje svoje dete".... S obzirom da je veoma jasno da će ovaj moj post izazvati masu osuda i napada, najviše zato što za razliku od šarenih laža "iscelitelja" ne tvrdi da je moguće brzo i lako rešavanje problema, molim da se navede svaka moja tvrdnja koju smatrate za netačnu, pa ćete da dobijete članke iz peer-reviewed časopisa, da u jednom postu na forumu navodim cititate i literaturu je malo bzvz, a ako mislite da i oni lažu, onda je svaka diskusija na ovu temu nemoguća, jer će se svesti na prepiranje o tome da li tvrdnja koja se ne dopada većini može da bude tačna, kao i da li se o istinitosti nečega odlučuje glasanjem kao u Skupštini... Pozz svima! P.S. Mislim da je jedino racionalno da se umesto međusobnog ohrabrivanja da se nastavi sa "terapijama" od kojih sigurno neće biti koristi, a možda bude štete, proba da se dođe do relevantnih podataka o tome. Neko za koga su stimulanti i sedativi jedna ista stvar ne može nikako da pomogne bilo kakvim savetom. To što postoji ovakva ili onakva asocijacija ne dokazuje ništa, da li su napravili neku naučnu studiju čije je rezultate moguće proveriiti ponavljanjem te studije pod istim uslovima? Ako toga nema, sa njima nemam o čemu ni da razgovaram, a kamo li da uopšte polemišem. Prvo dokaz da ima bilo kakvog efekta - to što se nekome stavi nešto na glavu, pa se na nekoj mašini pojave neke linije samo po sebi nije dokaz efikasnosti. To može da bude i najbolja metoda, samo pokažite neki dokaz za to, argumenti tipa "mi to radimo i pomaže" jednostavno nisu ni najmanje ozbiljni! Za bilo kakvo ozbiljnije upoznavanje problema - iz postova jasno vidim da velika većina to shvata samo kao "nemirno dete" - bilo bi prelepo da jeste, nužno je da se bar čita engleski, svima koji hoće mogu da pošaljem na pp dosta naučnih članaka o ovome, da više ne bude potrebno da se informacije o ovome crpu sa raznoraznih sajtova tipa "sve o adhd na jednom mestu" - da uopšte nisu utemeljeni u stvarnosti možete da se uverite veoma lako: uporedite tvrdnje više njih, pa vidite da li se poklapaju ili ne, ne može 10 različitih tvrdnji o jednoj istoj stvari da bude tačno, zar ne? "
  10. Meni ni jedan psihijatar (mislim da ih je bilo 5-oro) nije želeo da ga prepiše. Štaviše imam utisak da ga nikada nisu ni prepisivali... Kao da im je trebalo nekolio sekundi da se sete.. Uglavnom svi vrte Zoloft, Seroxat, Latu...
  11. Ja sam pio seroxat ali samo do 20 mg, nakon jedne velikog stresa, šoka... teške životne situacije, ali s obzirom da nakon skoro dve decenije neuspešnog lečenja odlazim kod privatnog psihijatra, pomenut mi je seroxat kao opcija za tretiranje OKP-a, jer mi je Zoloft samo pogoršao stanje... Tek u kombinaciji sa Remirtom... došlo je do neke stabilizacije... posle godina i godina mučenja, konačno malo nekog mira... olakšanja, ali pisao sam već... u drugim temama... Znojenje je bilo nepodnošljvio.... samo li zaspim... gola voda budem... i po 10 puta se presvučem... a od Remirte apetit... Pa sam sve to prekinuo.... Sad mi naravno nije dobro... Opsesije su tu... depresija... moram ipak neku terapiju... Mada mi je dr napomenula da većina SSRI izazivaju to odvratno znojenje... Mislim da ću predložiti Flunisan... Dugo ga nisam pio, a onda ako on ne bude delovao... i taj Seroxat... (pominjan mi je kao opcija za OKP)... Izvinjavam se što ovako pišem; ranije sam i mogao da sastavim rečenicu, pasus... Sada sam u totalnoj konfuziji.. i da, drago mi je da je forum ponovo u funkciji...
  12. Nešto ti je bilo zeznuto sa fotkom, pa sam je uklonila - ubaci drugu, javi se ako treba pomoć. :)

  13. Toliko sam verovao da će mi se privatni psihijatar posvetiti... I skupljao novac... Da bi na kraju ispalo da je njima to samo dodatni posao... Nijedan termin mi nije bio pre pola devet uveÄe...i naravno ne bude ni tih zagarantovanih "pola sata".... Pola vremena ode na podsećanje Å¡ta je i kako... dok se proÄita iz raÄunara ... ah... ne vredi...
  14. I te kako se menja... gori sam od Nette - prošlogodišnje pobednice Evrovizije
  15. Pijem ga u kombinaciji sa Zoloftom; strašno koliko mi je povećao apetit, prejedem se i na kraju i ispovraćam ponekad. Zoloft mi izaziva nepodnošljivo znojenje noću.. Plaćam privatnog psihijatra ne znam ni sam kako.. ovo je strašno... na ivici sam da se ubijem... gde više u ovoj zemlji pronaći pomoć...
×
×
  • Create New...