Jump to content
Depresija Forum

UnSatisfied Housewife

Newcomers
  • Content Count

    22
  • Joined

  • Last visited

Community Reputation

9 Neutral

About UnSatisfied Housewife

  • Rank
    Baby

Profile Information

  • Gender
    Female

Recent Profile Visitors

31 profile views
  1. Slažem se. Hvala ti na ovom odgovoru. Neobično kako tuđa percepcija pomaže, ali odavno sam se uverila u taj fenomen
  2. Jeste, i ja sam od njega agresivnija. Interesantno.
  3. Autodestruktivnost? Još se učim kako da s tim prestanem.
  4. Zaspim i od blesavog Lexaurina, i to češče nego bih htela, ili smatram poželjnim. U početku je bilo cool, kad nisam spavala uopšte, sad više nije jer mogu da prespavam po dana. Ne volim Lexaurin koliko mi je nekada pomagao.
  5. Joj bogovi. Uglavnom reagujem ko budala. Pobesnim. Celog sam veka sarkastična, i nemam s tim problem, ali ovo sad nije samo sarkazam. Zbog toga ne volim lekove, mada ne znam šta je gore: pre njih, bila sam plačljiva (i agresivna), s njima sam (samo) agresivna. Imam (možda pogrešan) dojam da lekovi kod mene potpiruju ne samo pozitivno, već i negativno. Naprimer, s njima nemam problema što se tiče socijalne anksioznosti, međutim, u isto vreme nemam ni inhibicija da ljudima (ili situacijama) kažem sve što o njima mislim (ili mislim da mislim). Što nije uvek pametno, pogotovo kad govoriš (dereš se) zbog specifičnog stanja u kom si, a ne iz sopstvene logike i racia. Verovatno bih trebala ići na neke vežbe kontrole besa/agresije/čega god.
  6. Nemam naročita iskustva, (lična), u smislu da sam nakon konzumiranja iste imala samo blagu glavobolju. Apsolutno mi nije interesantna:) Moj bivši ju je upražnjavao svakodnevno (ovisan, bez obzira šta govorio on, ili ljudi koji tvrde da trava ne izaziva ovisnost), i u najvećem broju slučajeva baš me je bilo briga. Mislim, konzumiranje iste mi se nije činilo kao konzumiranje neke druge vrste opijata - naprimer, ja sam mnogo gora zbog svojih anksiolitika, koristeći ih ili ne. Međutim, nisam sigurna koliko sam kompetentna da sudim, obzirom da nemam iskustva s ljudima koji su koristili nešto drugo, a i moj bivši je trošio marihuanu toliko dugo da je već i sam bio zaboravio otkad - i ona je na njega imala prvenstveno smirujući uticaj. Ono što mi se nije dopadalo, bilo je kad bi preterao, ili u isto vreme pio, zato što bi onda postajao zajedljiv i podjebljiv. Ali ništa s čim se nije dalo živit. Travu nikad (ni pre iskustva od skoro 2 godine s bivšim) nisam svrstavala u teške opijate, ili bog zna kakave opijate, i dan dans iskreno mislim da su lekovi koje ja rabim mnogo gori po mene. Osim toga, ja sam pušač, i to agresivni pušač, tako da imam još jedan dodatan razlog da budem kuš. Lakše sam se u životu skidala s lekova a s cigarama ko Mark Twain (mislim da je on) što reče: nema ništa lakše nego ostavit cigare - ja sam ih ostavljo sto puta. I ja isto
  7. Imam krajnje iracionalni strah od smrdljivih martinova - ne znam kako se ovde zovu (rođena i rasla U Cro) - smrdibube? Ne volim nikakve bube, ali ne toliko da bih bežala iz sobe ako su iste sa mnom tamo, niti imam bilo kakav (uobičajeni ženski:))) strah od miševa itd. Samo smrdibube - stvari iz pakla:)
  8. Vanredno uspešno sam otvarala tarot i gledala u šolju.
  9. Svojim sam roditeljima razočaranje od kako sam se rodila, i kad to kažem, onda bukvalno citiram njihove sopstvene reči. Imala sam strahove i fantazije oko toga da se svim silama trudim da im udovoljim/ne razočaram ih dodatno, sve dok nisam shvatila da je to jalova rabota. Oni su svoj stav doneli davno, nikakvim mojim (ne)delima prouzrokovan, tako da je to njihova slobodna volja protiv koje ne mogu, ne vidim svrhe niti želim da se borim. Previše straćnog vremena i džaba krečenja. Imam pametnija posla, i svoju volju ko i oni.
  10. Bila sam ekstremno agresivna tokom adolescencije (tad nisam bila "ni od čega bolesna nit ma kakve lekove trošila") a moja je agresija bila logičan odgovor na majčinu. Počelo je kao samoobrana, a onda prešlo u ofanzivu tolikog intenziteta da je najposle ona bila ta koja je prva položila oružje. Ne osećam se odgovorna zbog toga, bio je to fer plej, kom opanci kom obojci. Godinama kasnije, na lekovima a tokom najgore njihove zloupotrebe, imala sam podjednako gadne - ako ne i gadnije - ispade. Pravo sam im značenje razumela tek kad sam smanjila doživljaj s lekovima i počela ponovo da uključujem mozak, uslovno govoreći. To je agresija zbog koje se smatram odgovornom (ne koristim reč "kriv", jedna od boljih stvari koju sam pokupila sa psihoterapije). Međutim, a kako sam već na jednoj drugoj temi rekla, ubeđena sam da ni moje tadašnje stanje ni lekovi, nisu ništa napravili iz vazduha, već su samo radili na već postojećim temeljima. Ja jesam agresivna, u smislu da nisam ladovina, i da me određene svari mogu iziritirat dovoljno da poželim nekog, onako kolokvijalno rečeno, batinama opametit. Pre ću prsnut nego se rasplakat. Tako da mislim da agresija, sklonost istoj, ne mora nužno imat veze s određenim stanjem, depresijom ili čim već. Jedino što može, to je da se inhibicije brišu ili bar znatno popuste, pa odreagujemo intenzivnije. Naravno, ovo je samo moje iskustvo.
  11. Da parafraziram Georga Carlina: poštovanje se nikom ne garantuje, poštovanje treba zaslužiti. I, da, govorio je o roditeljima. Niko, pa ni roditelji, nemaju tapiju na bezuslovno poštovanje. Čak ni u situaciji koju opisuješ, kada si od njih zavisan i ne možeš otići. Dok sam živela sa svojim roditeljima, poštovala sam majčinu prvu zapovest Moj Dvorac Moja Pravila; ali nisam naročito poštovala nju. To je put kojim se teže ide, ali izvodljivo je. Potrebno je napraviti distancu u glavi: prihvatiti pravila pod tuđim krovom jer ni ti sutra nećeš dozvoljavati ničija pod svojim, ali to niukoliko ne znači da se tim istim pravilima moraš moliti, dizati ih u nebesa ili se makar s njima slagati. Zapravo, možeš ih mrzeti iz dna duše, neće ti zbog tog glava past s ramena. Sad, kako živeti po pravilima koja mrziš? U tome je, zapravo, caka. I odgovor je jedini, i sam si ga dao: odeš. Mislićeš da sam puno rekla ne rekavši ništa, ali meni se čini kako je tvoj pravi problem taj što bi se odlaskom (oslobađanjem od bolesne veze) ogrešio o boga. A to je već pitanje za sveštenika, kad si već vernik, zar ne?
  12. Pa, šta znam. Rekli pre mene. Šta je smisao? Čega smisao, itd. Mislim da je čovečija snaga (izdržljivost) potrošna roba. Ima svoje krajnje granice. Pa ma koliko mi smisla (?) u ma čemu pronalazili, i ma koliko dugo nas to držalo na nogama, jedino u šta sam sigurna jeste da ishod nije uvek pozitivan. Štaviše. Jer, naprimer, čovek može ustrajavati u nečemu u čemu nalazi svakog logičnog smisla, a da se to opet kosi s njegovim duboko ukorenjenim ličnim merilima. Ili moralom. Sad bi mi neko rekao, ne, to onda nije pravi smisao, a ja pitam: a šta je pravi? Da citiram samu sebe : ljudi su jednostavni. Ljude možeš mahom razvrstat u par kategorija. Ali ljudska je priroda čudo.
  13. Tačno. Ako zna meru. Ja sam išla tim putem, i koliko sam stvari rešila, barem isto toliko sam si novih muka napravila. Overthinking nije džaba na lošem glasu. Možda je najsigurniji takav put kad njime ne hodaš sam. Ne znam?
  14. Ovo mi je, zbogradi nekih ličnih stvari, posebno zanimljiv topic, i krivo mi je što je tako slabo posećen. Možda je stvar u tome što pshihopate, recimo, po defaultu nisu sposobni da shvate da s njima "nešto nije u redu" (mrzim taj izraz, ko i "normalno", bolje reći: da su drugačiji) čak ni kad im se napiše crno na belo? Jer, ako si ubeđen da si savršeno primeren, onda sigurno nećeš piskarati po ovakvim forumima. Zašto bi, kad ti, što bi babe rekle, nije ništa? Šteta, jer bih volela čut jednom jedan otvoren pogled na sve i svja čoveka koji je "na lestvici". Mada, koliko se na lestvici može bit otvoren... Da. Preostaje samo da slušam iz druge ruke.
×
×
  • Create New...