Jump to content
Depresija Forum

Macaroni sa sirom

Newcomers
  • Content Count

    18
  • Joined

  • Last visited

Community Reputation

2 Neutral

About Macaroni sa sirom

  • Rank
    Baby

Recent Profile Visitors

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

  1. Zdravo ljudi, evo mene opet. Da vam se pohvalim - uspela sam da zamrznem godinu na fakultetu i na kraju je sve dobro ispalo, ali, tu je i dalje jedan stari problem, a to je moj idiotski otac od kojeg ne mogu da disem, a kamoli zivim. Zaglavljena sam u kuci sa njim sve dok ne zavrsim faks i ne odselim se. On je toliko toksican, negativan, nervozan, odvratan, odvratnog stava, voli da kontrolise ljude oko sebe da bi nadoknadio to sto nije mogao svoj zivot kontrolisati, vec ga su mu kontrolisali roditelji. Stalno se dere na sve nas u kuci, nema lepu rec nikad, mene pogotovo stalno psihicki maltretira, ucenjuje i najgore moguce izvredja na svakih nekoliko dana. Imam 20 godina, a tretira me kao da imam 5, kao da sam njegovo vlasnistvo, kao da sam njegov ker na lancu. Izgleda da dokle god postoji on, necu noci da budem srecna jer ce uvek nalaziti nove nacine da mi se poserava u zivot. + on je totalna je narcisoidna licnost. Trenutno nisam u mogucnosti da se osamostalim i nadjem posao, jer studiram tezi faks, a fizicki sam slaba i bolesljiva i ne bih mogla da postignem da jos i rintam po 10h svaki dan (a i ne bih posao (normalno placen posao) mogla uskladiti sa predavanjima), znate vec i sami kakvo je stanje u nasoj drzavi, ne mozes sa minimalcem od plate da se osamostalis, jednostavno je nemoguce. Zanima me ima li medju vama nekih koji takodje imaju problem sa ocem, ako imate snoba, daveza, idiota, psihopatu od oca, mozete na ovoj temi da pricate o tome, kakve sve probleme vam pravi, malo ce mi biti lakse da zajedno pricamo o tim stvarima.
  2. Imam problem sa konstantnim umorom, stalno mi se spava, mrtva sam umorna, osecam se umorno od zivota. Pijem venlafaxin i bipodis, pomogli su mi u smislu da nemam vise osecaje straha, terora, panike, ali sa umorom se nista nije desilo. I dalje je tu. I nista mi vise ne predstavlja zadovoljstvo, ne volim nista, nista mi nije drago, nikoga ne volim, osecam se neblisko i nepovezano sa svima. Sta vi mislite o svemu ovome i da li imate problem sa umorom? Pomogli bi mi bilo kakvi odgovori. Imam 20 god, a osecam se kao da imam 200 i kao da je za mene sve proslo i nema dalje.
  3. Znam, ali problem je sto ne volim sebe. Ne umem. Navikla sam na mrznju od strane drugih.
  4. @Fenix. Auuu pa bas su govna prema tebi. Nije nu cudo sto ti nije dobro. Zar ne mozes nekako da se odselis od njih pa makar i u podstanare, ako imas posao?
  5. @Fenix. Potpuno te razumem. Totalno sam ista sto se tice nepoverenja prema drugima. Isto nikome ne verujem. Molim te, nemoj da se ubijes, treba da se ubiju pokvareni gadovi, a ne ti. Nije ti mesto u smrti, ne jos uvek. Imas moju podrsku, pisi mi slobodno ako zelis da pricas o samoubistvu ili necemu crnom, ili cemu god.
  6. Mnogo ce muci ovo moje ludilo, ovo usr*no sr*nje, pijem lekove kojima me kljukaju vec mesecima i nema poboljsanja. A shvatam i zasto. Ceo taj sistem psihijatrijskih institucija je izvestacen i lazan. Sve je rutina, sve je isprogramirano, vestacko i lazno. Kljukaju nas nekim beskorisnim otrovima koji nisu ni za kur*c. Na svakoj kontroli nam postavljaju ista pitanja i pricaju isto sr*nje. Gledaju nas, a gledaju kroz nas. Sve tece po nekim monotonim dosadnim beskorisnim pravilima, a poboljsanja ni na vidiku. Svako vece dusu isplacem i budim se sa skroz natecenim kapcima. Nemam kome da se pozalim, od psihijatra nemam nikakvu pomoc ni podrsku, od roditelja i "prijatelja" jos manje. Nemam kome da vristim i placem kad mi nije dobro. Nemam za sta da zivim. Nema izgleda za bolja vremena. Cekam vec godinama da zivot bude bolji i blazi, ali to se nikada ne desi. Pokusavam sve sto mi tesko padne da kazem psihijatru, ali nije mi tamo dozvoljeno da kazem sta zelim, da se izjasnim. Nece da saslusaju. Nemam kome da kazem. Nemam nista. Znate kad u onim starim filmovima glavnom liku sve tece naopako i prolazi kroz teske stvari, a na kraju se sve preokrene i desi mu se nesto lepo, obraduje se, zelja mu se ispuni i ipak se sve zavrsi dobro? E pa meni se to nikad nije desilo. Samo nastavlja da bude usr*no. I nastavlja i nastavlja se pakao u nedogled. Dokle vise da cekam? Dok ne ostarim pa vec bude svakako kasno? Bolje mi kazite odmah da nece biti bolje, da ne cekam dzabe, da ne docekam jos veci pakao i jos veca ponizenja od zivota.
  7. Ne znam bas koliko je to efikasno, te ljude nije briga sto prave red i problem drugima, po meni, to je prilicno budjava osobina. Nego, kako ste danas? Ja osecam neku nervozu, uzrujanost, od juce su mi povecali dozu bipodisa na 5mg, do sad je bilo 2,5mg
  8. Ma kakav najlepsi deo zivota, jedva da progovaraju ljudi sa mnom, svi mi se cine nedruzeljubivim, barem prema meni. (jednostavno sam neko koga ljudi prirodno mrze) Doktorka mi je Ana Munjiza. A sto se lekova tice, znam da ne mogu ocekivati cudo, ali opet, nesto imam osecaj da od lekova nema vajde. Vec mi je jednom promenjen lek, pila sam eliceu, ali mi nije odgovaralo to. I sad cekam da vidim hoce li venlafaxin da proradi.
  9. Pozdrav ljudi, nova sam ovde, pa da i ja olaksam dusu. Lecim se u Palmoticevoj bolnici jedno par meseci, dali su mi dijagnozu psihoticne teske depresije jer sam se uzasno osecala poslednje 2-3 godine. E sad, ja sam imala problema sa strahom i opstom anksioznoscu, pa sam mislila da je to u pitanju, ali na kraju se ispostavilo da je depresija. Trenutno pijem venlafaxin i bipodis sto se lekova tice, ali ne osecam da mi nesto mnogo pomazu, osim sto sam smirenija. Imam osecaj kao da me ceo svet mrzi, kao da su svi protiv mene, a opet istovremeno se osecam i kao niko i nista. Jedno je sigurno, ima u meni nesto iritanto antipaticno zbog cega me ljudi jednostavno ne vole, iako se trudim da budem normalna. Ponekad imam jake nalete pesimizma, ocaja i beznadja i ne znam sta da radim sa sobom u tom trenutku. A ponekad imam nalete straha, kosmare gde sanjam da se davim ili da dolazi ogroman jezivi cunami ka kopnu. Osecam se slabo, nezasticeno, nesigurno, samopouzdanje mi je 0. Nemam mnogo prijatelja, tj. imam samo 1, ali to nije dovoljno, jer me ne razume dovoljno. Osecam se potpuno totalno samo u ovim g*vnima u kojima sam do guse, kao da niko ama bas niko ne zeli da mi pomogne i ne zeli da ja nastavim da zivim. (naravno, tu mi je mama, ali ona ne moze da mi pomogne nit razume neke stvari jer nije dozivela to). Osecam se kao da me je cela ljudska rasa izdala, napustila i prognala, kao da mi je zabranjeno da imam bilo sta u zivotu vredno zivljenja. Inace imam 20 godina, pocela sam ove godine da studiram, upisala sam ono sto volim, ali mi ne ide jer psihicki nisam u stanju da ucim, vec pocinjem da mislim da sam glupa za ovo. Zanima me koliko su psihijatrijski lekovi delotvorni i bezbedni? I ako se neko oseca slicno kao ja neka kaze.
×
×
  • Create New...