Jump to content
Depresija Forum

Draga

Honorable Members
  • Content Count

    1,942
  • Joined

  • Last visited

About Draga

  • Rank
    CARICA

Recent Profile Visitors

1,232 profile views
  1. Kako dobro receno. Bas ovih dana razmisljam o tome. Kako sam negde na svom putu totalno izgubila predstavu o onome sta je normalno a sta nije, u stvari meni se vec dugo cini da nista vise nije normalno (ukljucujuci i mene samu), naravno po nekim mojim uverenjima "normalnog". Pa kad covek dugo zivi pod nekim "nenormalnim" uslovima, ili na "nenormalan" nacin, onda s vremenom to nenormalno postane sasvim normalno. I tako se stvori jedna nova mera toga sta je normalno. To vazi i za internet poznanstva.
  2. Draga

    IMATE LI KOSMARE?

    Srna, to je delimicno i zato sto mozak po svojoj strukturi vise funckionise po principu emocija nego memorija. Drugim recima, kad nam se nesto desi i prodje recimo neko vreme od tog dogadjaja, mi se zapravo vise necemo secati detalja, nekih stvari cemo se secati drugacije nego sto su zapravo bile ili se dogodile (mada toga uglavnom nismo svesni), neke stvari cemo potpuno nesvesno na neki nacin prekonstruisati. Ono sto ce, medjutim, ostati prilicno tacno su emocije koje smo tokom tog dozivljaja imali. Dakle, ako smo se negde osecali ugodno, sigurno, uplaseno, tuzno, radosno...to je ono sto ce mozak uskladistiti kao jednu prilicno preciznu informaciju. Slicno je i kod snova, osoba koja se probudi nakon recimo nocne more imace jednu pricu o tome sta se tacno dogadjalo tokom tog sna. Nakon par sati ta prica ce se i potpuno nesvesno promeniti. Nakon par dana jos vise. Ali, ono sto smo osetili tokom recimo tog jednog sna, ostace uskladisteno. I to je onda mnogo preciznija informacija za procenu necijeg stanja, narocito ako se odredjene emocije konstantno ponavljaju tokom faze sanjanja.
  3. Explorer, ja bih se usudila reci (na osnovu par procitanih detalja) da si ti zapravo skolski primer tzv. idealizovanog imidza. To otprilike znaci da se negde na podsvesnom procesu nisi uspeo suociti i prihvatiti sebe na zdrav nacin pa si to kompenzovao zamisljenom slikom sebe. Pojednostavljeno receno, to je nesto kao kad dete jako zeli zamak ali posto naravno ne moze da ima pravi zamak onda ono izgradi zamak od kockica ili peska. U slucaju zamka to naravno ne ostavlja nikakve posledice, cak naprotiv na taj nacin dete izgradjuje svoju imaginaciju. Medjutim, u slucaju ljudi koji zive idealizovanog sebe, to uglavnom dovodi do problema, pre ili kasnije. Ti si dakle, negde na svom zivotnom putu, zakljucio da ono sto ti treba je dobar izgled, dobar auto, uspesan posao, materijalna sigurnost. I kad i ako to postignes, tvoji problemi ce nestati ili se barem prilicno umanjiti. Ljudi ce te vise ceniti, devojke ce te vise zeleti, osecaces se mocnije i bolje. Ispostavlja se naravno da to nije tako. Ljudi ti i dalje ne pokazuju ono postovanje koje bi ti zeleo, devojaka i dalje nema, narocito ne onih koje bi ti zeleo. Jer i te devojke koje bi ti zeleo spadaju u idealizovanu sliku tebe; one trebaju da dobro izgledaju i po mogucnosti da budu tzv. popularne devojke koje bi svako pozeleo (odnosno ti mislis da bi svako pozeleo). Iz prostog razloga sto bi onda i jedna takva devojka samo sluzila upotpunjavanju te idealizovane slike tebe samog. Dakle, cela svrha te devojke bi bila da jednostavno receno ojaca tvoj ego tako da se ti osecas bolje sa samim sobom. Medjutim, kako mnogobrojni primeri pokazuju, cak i kad bi uspeo pronaci takvu devojku shvatio bi da sve to stoji na vrlo "nesigurnim nogama" i da ta opasnost od rusenja idealizovanog imidza uvek postoji. Onog momenta kad bi te ta devojka ostavila (sto bi se realno moglo desiti jer to da neko nekog ostavi nije nista cudno) ili ti uputila ruznu rec, pokazala nadmocnost u odnosu na tebe ili nesto slicno - tog momenta bi se cela ta kula od karata opet srusila, i ti bi iznova morao da izgradjujes idealizovanu sliku sebe samog, ako bi u tome uopste ponovo uspeo. Kod idealizovanog imidza se zapravo izgradjuje vestacka sliba sebe samog u cilju bezanja od samog sebe, zbog nemogucnosti prihvatanja i suocavanja sa samim sobom. Medjutim koncept idealizovanog imidza je u psihijatriji odnosno psihologiji toliko kompleksan da bi bilo tesko i zapravo nemoguce sve to objasniti kroz par recenica. Ali, jednostavno i kratko receno,to je potreba da na neki nacin kontrolisemo 'osteceni' ego ali tako da se s problemom tog 'ostecenja' ne suocavamo. Poenta je da si ti radio na sredjivanju sveta oko seba nadajuci se da ces na taj nacin promeniti i samog sebe. Nedostatke za koje si eventualno verovao da imas pokusao si kompenzovati kroz materijalni svet u sta spada izgled, auto, posao, novac i tome slicno. Medjutim, nesigurnost u samog sebe je i dalje ostala, i ostace sve dok ne budes shvatio da se covek prvenstveno menja iznutra a tek onda izvana. Tvoji unutrasnji konflikti su i dalje prisutni i bez obzira na vanjska dostignuca oni ti stoje na putu nekog zadovoljstva (mada idealizovani imidz se gradi po principu upravo onoga kako delujemo i izgledamo izvana pa verujem da je tesko shvatiti kako onda da s tim ne dolaze i odredjeni uspesi koji bi trebali biti zagarantovani samim tim sto smo po proceni idealizovanog sebe postigli ono sto smo trebali). Ukoliko si zainteresovan, toplo preporucujem da pokusas pronaci neku od knjiga Karen Horney, inace jedan od poznatih i nadasve kvalitenih psihijatrijskih vodja svog vremena, a jos bolje ako uspes pronaci njenu knjigu 'Unutrasnji Konflikti'. Ja sam inace protivnik tzv. self-help literature tako da je ovo vise edukativna literatura i verujem da bi ti na nekom putu boljeg razumevanja samog sebe i onoga sto se dogadja to moglo biti od neke pomoci.
  4. Citam ovaj topik pa bih se usudila reci nesto na temu braka, mada verujem da sto se toga tice nema puno istomisljenika, barem ne u danasnje vreme. Kad govorim o braku, ne govorim o papiru vec prvenstveno o zajednici. Licno smatram da nije prirodno a ni psihicki zdravo to sto sve vise ljudi sve kasnije ulazi u brak, sto mnogi ostaju sami, a mnogi se razvode. To naravno ne znaci da brak treba odrzavati po svaku cenu, daleko od toga, ali isto tako cini mi se da ljudi sve vise odlaze u ekstrem pa dolazi do razvoda i zbog najmanjih sitnica jer je naprosto sam pojam razvoda sve vise prihvacen kao nesto normalno. U tu grupu ljudi, nazalost, ukljucujem i sebe. Posto sam veliki pobornik "prirode", dakle onoga kako je priroda odredila onda bih jos dodala da nije prirodno da odrasla osoba ostane sama (jer covek je po svojoj prirodi socijalno bice), isto tako sasvim je prirodno da dodje do reprodukcije (jer na kraju u cemu je smisao zivota ako za sobom ne ostavimo zivot) a osim toga, apsolutno je neprirodno da odrasla osoba ostane da zivi uz svoju primarnu porodicu a da pri tome nije osnovala vlastitu porodicu (ako se osvrnemo na prirodu, oduvek je bilo tako da mladunci napustaju - ili bivaju napusteni - od svojih primarnih roditelja i nadalje se sami razvijaju). Sto se ljudi tice, isto tako je oduvek bilo prirodno da dodje do osnivanja vlastite porodice, jos od vremena kad su ljudi ziveli po pecinama. Naravno, od tada su se ljudi uveliko razvili, kako emotivno tako i intelektualno. Medjutim, bioloske potrebe i dalje su ostale iste a moje je misljenje da se protiv prirode ne valja i ne treba boriti i da na kraju nikako ne moze biti zdravo. Nekada je drustvo takve pojedince osudjivalo i to mozda s jedne strane i nije bilo tako lose (kao sto znamo, sve ima svoje pozitivne i negativne strane). Gledajuci s aspekta prirodnog poretka, ljudi su svakako ziveli vise u skladu sa vlastitom prirodom. Danas je opet sasvim prihvatljivo da ljudi zive sami, tome se sve manje chudimo a sve vise odobravamo i kao posledica toga dolazi skoro do trenda u kome su ljudi sve vise okrenuti sebi a sve manje zajednici. Kako to obicno ide, dolazi do lancane reakcije u kome imamo drustvo sa sve vise usamljenih i nezadovoljnih ljudi koji onda s manje ili vise uspeha pokusavaju kompenzovati beg od prirode kroz beg u posao ili neke druge interese i na taj nacin ubediti sebe kako su sasvim ispunjeni. Medjutim, pre ili kasnije, sve sto ide protiv prirode pokazuje se pogresnim. A tome u prilog govori i sve vise nezadovoljnih, uplasenih i usamljeniih ljudi.
  5. A ljudi oko nas koji ne zele da u tom zemljotresu ucestvuju uglavnom su dosadni i nemaju pojma kako da zive zivot punim plucima. Ljiljan, pocela sam ovaj topik da otvaram samo da bih procitala tvoje komentare.
  6. Odlicno receno. Od srca sam se nasmejala. ^_^
  7. Draga

    O BOGU

    Procitah sta kazu vernici a i nevernici. I ne videh nikakvu razliku. Cast izuzecima.
  8. Sanja, anksiolitici se ne preporucuju u trudnoci, kao uostalom i mnogi drugi lekovi. Problem s lekovima i trudnocom je upravo u tome sto niko ne moze tvrditi do kakvih posledica moze dovesti jer se niko jos nije usudio (sto je sasvim razumljivo) da vrsi klinicka istrazivanja na trudnicama, tako da ostaju samo primeri iz realnog zivota ali bez potrebnih uzoraka da bi istrazivanje bilo validno. Prema tome, ukoliko je moguce savetuje se da se u trudnoci uzima sto manje lekova, ukljucujuci i anksiolitike. To da li ce neka trudnica ostati na lekovima ili ne, zavisice uglavnom od njenog trenutnog stanja, odnosno od toga koliko su njeni problemi intenzivni. Ukoliko se odluci za primenu anksiolitika, treba to svakako uraditi u dogovoru s doktorom jer postoji razlika u anksioliticima koji ce se eventualno primeniti u trudnoci, i onih koji se nikako ne bi trebali primenjivati.
  9. Jellena, ako je kriza nastala zbog odvikavanja od antidepresiva, onda bi to kroz par meseci trebalo proci. Pojednostavljeno receno - ad pomazu pri proizvodnji serotonina (kao sto izmedju ostalog uticu i na proizvodnju nekih drugih hormona). Kad se prestane s ad potreban je odredjen period da se telo, odnosno mozak adaptira i ponovo preuzme svoju biolosku funkciju proizvodnje. Dok se to ne dogodi prolazi se kroz razne lakse ili teze oblike krize. Sto si duze na ad, tim su vece sanse i da kriza bude veca. I ja sam svojevremeno prosla kroz pravi pakao kad sam se skidala s ad. Trajalo je neka dva meseca dok se stanje nije donekle stabiliziralo. Nadam se da ce ti uskoro biti bolje.
  10. Malo sam ovde, pa malo sam tamo...negde izmedju dva sveta a da pri tome ni jednom od tih svetova ne pripadam u potpunosti. Negde sam davno procitala kako covek odlazi najvise zato da bi se mogao vratiti. I nekako mi je ta recenica ostala u pamcenju, mada sam zaboravila 'ko je uopste to napisao. Ali iz svog iskustva mogu reci, ja koja sam se selila nebrojeno puta, uvek i svuda ponela sam sebe. I mada sam ponekad strasno zelela da ostavim i sebe, pa mozda cak i verovala da cu s nekim novim pocetkom i ja postati neka druga osoba..i mozda me je cesto puta bas ta nada drzala u zivotu, davala mi snage da nastavim dalje (i zato je dobro nadati se i verovati, pa makar i u ono sto ne postoji), na kraju sam ipak shvatila da je sasvim svejedno sve dok se umesto oko sebe ne zagledamo u sebe. A opet, iako sve to znam, pisem, shvatam - cesto puta pomislim da bi resenje bilo otici negde drugde... Recimo...na more. Moja velika ljubav. I naravno, stara zelja - biti uz nekog ribara, proziveti zivot u nekom malom primorskom mestu, uz more i bure i sunce i sol.. Ponekad odem na internet, obicno u onim nocima kad se jos jednom suocavamo sa samima sobom pa od tog uzasa ne mozemo oka sklopiti i gledam slike nekih malih gradica uz more, gledam slike nekih starih oronulih camaca, osecam miris mora i poverujem (jos jednom) da bi promena sredine zaista promenila i mene. I sve ono sto nosim u sebi. A mozda ne bi trebala. Ali..ovde ili tamo ili negde drugde..pronasla sam donekle neki svoj mir. I to je valjda jedino sto se jos "broji".
  11. I ja bih se menjala s tobom. Prema tome - ajde odmah da se menjamo pa da nam sto pre bude jasno u kolikoj smo zabludi. Ili mozda bolje - da se ne menjamo, da zivimo u svom svetu iluzija, verovanja da negde drugde mora biti bolje nego sto je ovde gde smo. I sama ta misao ponekad je dovoljna da nas barem za trenutak uteshi.. U svakom slucaju - moja vrata su ti otvorena. Pa ti sad vidi kad i kako ces doletiti.
  12. Vidi Laura, ovo sto si ti napisala bas je pravi primer onoga kad sam rekla da svuda nosimo sebe i da sredina cesto puta nema veze s tim, iako mi verujemo da je bas u tome problem (ili jedan od problema). Evo recimo, ti si za Hrvatsku napisala da je jedan od problema sto sve sve svodi na neke crnjake ili teske prognoze. E sad, ako bi htela, ja bih isto to mogla da napisem za Kanadu (a verujem i za svaku drugu zemlju). Recimo, zadnjih nedelja ovde na vestima slusam samo o ekonomskoj krizi, recesiji, o tome kako ljudi ostaju bez posla, sta nas sve tek ceka (jer po njima, ovo je tek pocetak, tek ce da dodju 'crni' dani). Zatim, kad je crna hronika u pitanju - dvoje dece umrlo od trovanja carbon-monoksidom, clan porodice ubio ostale clanove pa zatim sebe (mislim da je otac u pitanju), u jednom delu Toronta bila pucnjava pa zbog toga nastradala neka zena koja se slucajno nasla na ulici i cekala da se upali semafor...I onda nakon takvih i slicnih vesti, ja se neku noc vracam u metrou, dvojica se potuku bas u vagonu gde sam ja bila, neka uspanicena zena pritisne alarm, metro se zaustavi, ja pomislim - ajd' dobro sad cemo barem svi izaci - kad ono, pokaze sa kad se upali alarm da se metro zaustavi ali vrata ostaju zatvorena (valjda da ne bi i "krivci" pobegli, sto meni doduse bas i nema logike jer sta npr. da se nesto zapalilo a mi svi tako sedimo i cekamo zatvoreni u vagonu dok stigne neka pomoc). Uglavnom, ja tako sedim, gledam paniku medju ljudima, a u glavi mi upravo te vesti kako su se ljudi "slucajno potukli, sve je pocelo kao nevazno, ali onda se pokazalo da je neko od njih imao pistolj pa je tu stradao i neko 'ko nije imao veze s tim". I naravno, kao posledica takvih misli, strah samo sve vise raste. Zatim, uzmimo u primer tebe (ili mene). Recimo da smo se mi u zivotu po nekim da nazovemo opste prihvacenim standardima sasvim dobro snasle i da zivimo jedan sasvim pristojan zivot, bez obzira na razlicite zemlje u kojima se nalazimo. A ipak, sigurna sam da mi nosimo u sebe vece strahove od mnogih koji nemaju nista, koji zive u nekoj siromasnoj, nikakvoj zemlji bez ikakve perspektive, koji se mozda bore s raznim ozbiljnim, teskim bolestima i da ne nabrajam sad dalje - nije svrha ovoga da se mi sad kao osecamo srecne jer je nekome tamo mnogo teze - vec pre svega da shvatimo da koren nasih problema dolazi mnogo vise iz nas samih, a mnogo manje zbog sredine u kojoj se nalazimo. Poenta je da mi sami biramo koliko cemo u odredjenoj sredini primecivati vise ono pozitivno a koliko ono negativno. Mi, koji se inace na neki nacin plasimo zivota, skloni smo da vise vidimo onu negativnu stranu jer, ako nista drugo, a to barem podrzava i na neki nacin opravdava to kako se osecamo. U stilu, kad je sve tako crno, nije ni cudno da se i ja tako osecam. Problem je medjutim u tome sto to zapravo i nije koren, odnosno uzrok, nasih osecanja, strahova, depresije. To je u najboljem slucaju samo okidac. E sad, s promenom sredine mi mozda mozemo smanjiti broj tih "okidaca". Ali uzroke i dalje nismo resili. I to je poenta onoga sto sam ja zelela reci kad sam napisala da nekako sve manje verujem da promena sredine zaista moze resiti nase probleme.
  13. Znas, tako sam i ja dugo vremena mislila. Moj tata je imao obicaj ponavljati onu staru izreku da covek gde god ide nosi sebe.. Ali, ja sam nekako uvek mislila da s promenom odredjenih vanjskih okolnosti mozemo promeniti i sebe. I to je donekle tacno. Ali, smo donekle.. Jer jedan deo nas uvek ostaje isti, gde god odemo nosimo i taj deo i vrlo cesto nakon pocetnog odusevljenja i privikavanja na novu sredinu mi se vracamo sebi onakvima kakve smo ostavili tamo odakle smo i otisli. Jedno vreme moze biti bolje, da li zato sto je to stvarno tako ili naprosto iz naseg verovanja da nam treba biti bolje samo zato sto smo promenili sredinu. Ali, pre ili kasnije (samo je pitanje vremena i "povoljnih" okolnosti) ono sto je u nama zivelo pre nego sto smo promenili sredinu, ponovo ozivljava i mi se jos jednom suocavamo sa samima sobom. Iz tog razloga, sad mnogo vise verujem da covek gde god se zatekao prvo treba da resi probleme koje ima sa samim sobom, ako je to uopste moguce. Jer, mada to cesto ne zelimo priznati (ili ni sami toga nismo svesni) vecina nasih problema je zapravo mnogo vise kreirana u nasim glavama a mnogo manje sredinom u kojoj zivimo. Ali, posto je uglavnom vrlo tesko tako nesto prihvatiti mi smo skloni da uzroke problema vise trazimo u onom sto nas okruzuje, dakle u onome sto se vidi, nego da se zagledamo u sebe i trazimo ono sto se na prvi pogled ni ne vidi. Tako je lakse i jednostavnije. Pre ili kasnije, svaki novi pocetak prestaje da bude "nov" i postaje navika. I ako do tada nismo resili probleme sa samima sobom, mi se opet nalazimo u istom krugu vlastitih misli koje su jos jednom usmerene na ono sto je oko nas. Umesto na ono sto je u nama. To je naravno samo neko moje generalno misljenje, u nekom proseku - sto naravno ne znaci da ne postoji i oni ljudi za koje je promena sredina zaista jedini i pravi odgovor.
  14. Ja bih rekla da naslov ove teme treba da bude nesto poput "u cemu ste omeli sami sebe". Jer, depresija nije neka "visha sila" na koju nikako ne mozemo da uticemo. Uz izuzetak samo vrlo malog procenta ljudi kod koji je depresija genetski uslovljenja, uglavnom je kod vecine ljudi depresija stecena pod uticajem odredjenih okolnosti i naucenih obrazaca ponasanja, odnosno razmisljanja. Kad kazemo 'u cemu nas je omela depresija', mi u stvari dozvoljavamo sebi ideju da je depresija nesto protiv cega se ne mozemo ili ne umemo boriti, pa prema tome ne preuzimamo ni odgovornost za sve ono sto se pod uticajem iste dogadja. I tako je lakse, naravno, to je neka vrsta linije manjeg otpora. Depresija je nesto tamo izvana sto nas ometa, a mi potpuno nemocni stojimo, gledamo i prepustamo se.. Posle se okrenemo i zakljucimo sta sve zbog te tamo 'depresije' nismo uspeli da ucinimo. U velikoj vecini slucajeva depresija je uglavnom rezultat nezdravo naucenog i pogresno usvojenog oblika razmisljanja. Za to mozemo kriviti svoje roditelje, ili odredjene okolnosti u datom momentu. Medjutim, pre ili kasnije, svi dodjemo u situaciju da imamo izbor - ostati dosledan tom nezdravom razmisljanju ili ici protiv sebe i onoga s cime smo se identifikovali i - menjati se u pravcu koji zelimo. Ali, kako je vecini ljudi uglavnom tesko, skoro pa nemoguce, izaci iz tzv. zone komfora mi cesce biramo da ostanemo dosledni nezdravom nacinu razmisljanja, a samim tim sebe osudjujemo na hronicne epizode depresije, u vecoj ili manjoj meri. I ako se usudimo zazaliti za necim sto nismo (ili jesmo) ucinili, uvek je tu depresija kao vecni krivac. Jer neko ili nesto mora biti krivo.. A kao i mnoga psihicka oboljenja, depresija je uglavnom simptom straha od zivota. Nemogucnost suocavanja sa samima sobom, sa zivotom, realnoscu..Zapravo, neka vrsta fobije od zivota. Bezanje od stvarnosti za koju nismo imali dovoljno snage. I zbog cega smo ucinili neke propuste. Ali, MI smo to ucinili - a ne depresija kao zaseban problem. Bio je to nas izbor da zivimo "ugodno" s onim na sta smo navikli. Jer ma kako se depresija cinila teskom, i dalje je u vecini slucajeva ugodnija od suocavanja i menjanja samih sebe. Uteha je, svakako, da cak i "najzdraviji" covek ima nesto u cemu je ometen, nesto sto nije iz 'ko zna kojih razloga ostvareno. I taj ce verovatno kriviti nesto - ako ne depresiju - onda neke druge ljude, okolnosti, situacije.. Sve cemo mi uciniti samo da ne pogledamo, da ne vidimo sebe u pravom svetlu. Jer moze biti da je bas to ono najgore sto se coveku moze desiti.. A na kraju, mozda to nije ni depresija, ni drugi neki ljudi, ni okolnosti ni situacije..vec naprosto zivot..u kome samo oni koji nista ne traze mogu dobiti ili postici sve ono sto su hteli..
  15. Razumem te potpuno. I sama sam prosla kroz slicna, chudna pitanja. I moram reci, na mnogim sam mestima bila, mnogo razgovora prosla, mnogo poslova promenila - ali na takva pitanja koja pojedine firme u Srbiji postavaljaju nigde nisam naisla. Na takve stvari covek prosto ne zna da li bi se smejao, plakao ili jednostavno - ostao bez reci.
×
×
  • Create New...