Jump to content
Depresija Forum

ruzza

Honorable Members
  • Content Count

    7,875
  • Joined

  • Last visited

  • Days Won

    40

ruzza last won the day on January 19

ruzza had the most liked content!

Community Reputation

1,418 Excellent

1 Follower

About ruzza

  • Rank
    CAR

Profile Information

  • Gender
    Female
  • Location
    Rostock, Germany

Recent Profile Visitors

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

  1. Tesko... ponavljam u sebi neke kratke fraze, pokusavam da brojim dok disem, a ako nije velika frka smiruje me nesto glupo kao sto je resavanje ukrstenih reci ili neka glupa igrica ...
  2. ruzza

    Otac

    Pablo, mozda treba da pokusas korak po korak, kao sto su te ranije savetovali nasi forumasi, da potrazis neku sobu koju bi mogao da platis od plate, pa polako... mozda da citas mogucnosti za odlazak u neko inostranstvo, znam da je tesko ali nije nemoguce... On ima svoju patologiju i prenosi je na tebe, i to se nikada nece zavrsiti. Bice samo gore. Jer mi roditelji (ja sam roditelj dvoje dece) kako starimo, tako vise mislimo o deci i kao brinemo ili stvarno brinemo, a neki od nas se direktno emsaju deci u zivot, makar ta deca imala preko 30 ili cak 40 godina... I od nas, roditelja, treba bezati. Iskreno, govorim ovo kao majka. VErujem da bi mojoj deci bilo bolje da se osamostale cim jos malo porastu (ssad imaju po 17 godina). Pobaj da polako gledas neke mogucnosti, da gledas u buducnost, a nemoj da misis o njemu ili njegovim postupcima, nemoj da trosis energiju na to ako ikako mozes... Jer on se nikad nece promeniti. Ali ti mozes da se promenis i da pobegnes! Ne daj se!
  3. Slazem se, cim covek shvati da je zlostavljan morao bi da nekako reaguje... Ali nekad ne shvatis odmah...
  4. Jedino resenje da se spreci to drzanje lekcija je da od samog pocetka komunikacije s nekom osobom (ako ti to nije roditelj ili neko koga znas od rodjenja) postavis odmah pravila da to nece moci. Kazes lepo "nemoj da mi drzis lekcije". Ili tako nekako. Jer ako saslusas makar do pola, ako odcutis prvu recenicu, gotovo je... ta ce osoba celog zivota da te smara. Jer sustinsko je pitanje ovde "Zasto ljudi nekome drze lekcije?" Dal iskreno mislimo da nas vole toliko da zele da nam pomognu pa nam zato kao pricaju sta treba? To je potpuno nelogicno, jer da nas zaista vole, valjda bi nas saslusali i probali da razmisle kako je nama u nasoj kozi, a ne bi odmah poceli da nam govore savete iz svoje koze, koja je drugacija? Dakle ubedjena sam da vecina ljudi, medju kojima su najvise zastupljeni roditelji, drze te lekcije jer su sami nesrecni ili iskvareni iznutra, i govore zapravo o sebi, a ne o nama. Oni nas uopste ne konstatuju kao individue, oni samo istresaju na nama svoje frustracije. To je kao kad na sahrani nekog manje poznatog, ljudi koji su dosli jer je "red da se dodje" pocnu da placu. Za kim ooni placu? Za sobom, naravno. Tako i ove lekcije, i popovanje i sve to... To je ustvari sebicno izbacivanje licnih frustracija koje sa nama, kojima su lekcije upucene, nema ama bas nikakve veze... inace, meni svi drze lekcije jer sam dopustila i jer se od pocetka postavljam tako. Pustam. Govorio mi je psihijatar da je to zato sto ja verujem ljudima, generalno. A to kao nije bas najmudrije. Ne treba dopustati nikome da ti drzi lekcije. S kojim pravom? Naravno, ako si navucen na heroin ili aktivno seces vene u javnosti, naravno da te treba spreciti, ali one klasicne lekcije o tome kako treba da se ponasas i dal ovo treba da radis ovako ili onako... to su besmislice.
  5. Fenix, koliko imas godina? Ima li neka sigurna kuca u koju mozes da odes kao zrtvaporodicnog nasilja?
  6. Trebalo bi da postoje drzavne ustanove gde bi se to moglo prijaviti, nekakve socijalne sluzbe itd. Medjutim, to se sve raspalo i svuda se raspalo, dakle i na istoku i na zapadu, sve se raspalo. Ali ako taj psihik´cki bolesnik ima nekoh´g od poverenja, ako postoji ijedna osoba koja je tu, koja ima razumevanja, koja veruje, treba se njoj obratiti, Ispricati. Saslusati misljenje. Mozda naucimo nesto pametno. Mozda ta osoba visi realnije od nas (psihicki zlostavljanih). Ako nemamo nikoga, onda obicno trpimo. Ali valjda postoji neki veci smisao. Ili postoji granica do koje neko moze da trpi zlostavljanje, pa kad dodje do nekog nivoa nepodnosljivosti, VALJDA cemo da reagujemo. Na zalost, mi koji smo psihicki bolesnici, vidimo i osecamo realnost drugacije od onih koji nas okruzuju. Tako da nekad njihovo tumacenje tumacimo kao zlostavljanje, a mozda to nije... Ili ne tumacimo zlostavljanje nromalno. ili ne prepoznajemo zlostavljanje. Nama treba lecenje i neko kome mozemo da verujemo. Ako nista ne pomogne, postoje neki manastiri ili religijske ustanove, neznam za sve zemlje sveta ali znam za bivsu SFRJ i znam za neke zajednice u Americi i Kanadi, gde odes pa ti pomognu na svoj nacin. I kazu da zaista pomognu. JEr ti ljudi koji su zaista religiozni, oni su po definiciji dobri ljudi i prici ce nam s dobrim namerama. Na svoj nacin.
  7. Ako mislis na pucanje koze na usnama, to je verovatnije od zime i vetra, jer je napolju niska temperatura. Lekovi tesko izazivaju pucanje koze. Mogu neki lekovi da izazovu susenje koze a onda i efekat tog ljustenja ili "pucanja" (predpostavljam, bez krvi)... ali to su retki ekefti. Ako ih primetis, treba da pijes puno vode i da mazes povremeno kozu lica i usana i ruku nekom kremom, bio kojom, obiv´cnom kremom za ebe ili Niveom, ne trreb da dajes pare na neke specijalne kreme.
  8. Moze i tako... znas kako kaze onaj neki u filmu Ko to tamo eva :" Sve zavisi snajka od toga sta vi hocete". E tako i za nas vazi. Sve zavisi od toga sta MI hocemo. Kao da mi hocemo da budemo te dijagnoze, lakse nam je da odustanemo od borbe i da se prepustimo tome, tom stanju "dijagnostifikovanog"pasivniog cekanja smrti. A Primal Pain draga moja, pisem i tebi i sebi, i pitam i sebe i tebe zasto je to tako. Zasto bismo odustajale? A onda, od cega odustajemo? Sta je to sto postoji van dijagnoza, van nas, van negde.. Nesto... Nekakav ZIVOT, nesto neuhvatljivo, ljubav, snovi, pad i let, gde je bre to sve? Ko nas je slagao da to postoji i da tako mora? Koje su tvoje dijagnoze? Depresija, na primer. Ti nemozes biti depresija. Ti mozes da povremeno stvaras depresiju, u sebi i oko sebe. Ali postoji i nesto drugo. Ali sta, majku mu? I kako se to drugo pravi? I kad se to pravi? I kojom energijom? Nista neznam. Samo imam osecaj duboko u utrobi da se osecam slicno kao ti, i da to NE MOZE BITI slucajnost. TO nije slucajno. NEsto nas tera da se tako osecamo, Postoji neki razlog zasto je tako. Mi neumemo da ga otkrijemo ali postoji. Ako ista saznam, ja cu ti javiti. I ti javi meni. A do tad sta bude... Uostalom, kako god postojimo, i to je nesto. Ipak postojimo. PA zar nije tako? Ne daj se, grlim te JAKO.
  9. Istina... ali kada pricamo s drugima, treba da ih i slusamo, a ne samo da ih dozivljavamo kao sopstveni publiku. Ako bismo SVI slusali one s kojima pricamo, mozda bi uvek ponesto naucili. Mozda duhovnik nije mogao da carobnim stapicem promeni stanje tvoje svesti, ali je sigruno izrekao neke misli koje bi ti mogle pomoci... Problem ljudi je sto slusaju samo sebe...
  10. Golube, a jel si primetio one ljude koji npr plate, pa pakuju stvari polako, bez obzira na red iza sebe... Ja to svakog dana vidim, to su ljudi svih polova, godista i etnickih grupa, Oni polako pakuju, ne jebu zivu silu, ni majke sa decom koja vrsite, ni bake sa onim hodalicama, ma nista... Pakuju polako, slazu kartice, stoje tako, svi stojimo, jos se kasirka ljubazno javi i kaze "dovidjenja" a red se otegao, .. E ti ljudi su pametniji od nas, od tebe i mene, koji se sludimo, da pobegnemo sto pre, da ne smetamo, da se sklonimo... i tako mi gubimo stvari, kartice, papire, pare, a oni lepo polako... Sta je nama??????? Te situacije na kasi su odlicnaa vezba, da probamo da se ponasamo opusteno. Kad odes u neku radnju gde te niko nezna, sta te kosta da probas da lagano sve slozis, kao da si jedini u radnji? Ja probam, ali odustanem posle 2 sekunde, uhvati me neprijatnost, smetam, smetam, necu da smetam.. i tako uvek histericno i izvinjavam se na svim jezicima na svetu...
  11. Macaroni, dobro dosla i nisi sama, tu nas ima puno... KAzes da ti je doktorka Ana Munjiza. E bio je, dok sam ja studirala, re 200 godina, jedan DIVAN cika profesor Munjiza, mislim da se zvao Marko, boze kakav divan covek i psihijatar, mora da je Ana neka njegova rodjaka, i mora da je dobra, jer on njega je mogla samo da nauci korisne i dobre stvari... Drzi se ti dotorke... Tearpija traje dugo. Ja isto pijem ´Venlefaxin, posle taznih drugih AD koje sam probala. Taj je onako naj-ujednaceniji, on deluje na serototnin i na noradrenalin, pa ko zna mozda nije lose... Drzi se terapije kako ti je ona rekla, probaj... I redovno idi na sastanke. I kad ti je muka, i kad nije, moras ici... To je najvaznije. I svaki put kad odes, treba osle sebi da zahvalis, neznam, popijes kafu negde sama, sednes i cesitas sebi, napises par recenica, bilo sta... kupis sebi neki cvet ili neku glupost jeftinu, da das znacaja sebi i pohvalis se sto si vila na terapiji. TI imas 20 godina i pocinjes studije, dakle pred tobom su prirodne zivotne promene. DEpresija se tu nije jos razmahala, ti se jos menjas i sazrevas, i mozda ce ti biti laske uz necije prisustvo kao nor te doktorke... Samo polako. Korak po korak. Ceo zivo je pred tobom. Sada mu postavljas pravila. I ti to mozes i ti to hoces, i nasla si pomoc i radis sve kako treba. Zelim ti mnogo srece u borbi sa tugama i problemima, toga be uvek biti, ali ces ti nauciti da se boris s tim... Ne daj se, rasti, postani bar delimicno ono sto zelis! Ne daj se"!!!!!!
  12. Na zalost, vrlo retko placem, a bas bih volela da mogu da placem stalno, jer mi se cini da mi je nakon plakanja malo lakse, Ponekad mi se desi da krenem da placem usred posla ili u tramvaju ili tako nekako, ne kontrolisem vise sebe, ali mozda je to efekat menopauze ili ko zna cega... Svejedno, nemogu da se rasplacem kad ja to hocu, nego kad moja podsvest dozvoli. Molim te, ne daj da te ta nametnuta prisila zaustavi da izbacis iz sebe tugu ili sta god... Pa sto da ne placu muskarci? Ovaj svet je toliko pogresno ustrojen, prosto nemam reci... Na svakom koraku nekakva ogranicenja i glupa nametnuta pravila...
  13. Nikada nisam ovde pisala, neznam uopste kako to radi... Muka mi je, bolesna sam, osecam se prilicno lose i ne vidim izlaz Sta sldece? kako? Zasto? Zivim 54 godine postujuci neka pravila, iskreno i otvorenog srca. I evo me, bolesna sam i sama. Niko me ne jebe 2 posto. Ali nikg nije briga. Jer su navikli d aja sve mogu. I onda se pitam, pa sta ja to umisljam, ja sam brate SAMA i ostacu SAMA. Tako je sudeno.

  14. Interesantno je da svi mi, kad odrastamo pa nam roditelji govore sta treba a sta ne treba da radimo, s gadjenjem odbacujemo roditeljske savete i osudjujemo ih za sve nase probleme. A kad odrastemo i postanemo "samostalni", mi nadjemo neke nepoznate ljude, vrlo cesto bez ikakvog obrazovanja, koji nam naplacuju da bi nas savetovali, i njih hvalimo, obozavamo, kujemo u zvezde. Neverovatno.
×
×
  • Create New...