Jump to content
Depresija Forum

ruzza

Honorable Members
  • Content Count

    8,291
  • Joined

  • Last visited

  • Days Won

    70

Everything posted by ruzza

  1. ruzza

    Da li placete?

    Na zalost, vrlo retko placem, a bas bih volela da mogu da placem stalno, jer mi se cini da mi je nakon plakanja malo lakse, Ponekad mi se desi da krenem da placem usred posla ili u tramvaju ili tako nekako, ne kontrolisem vise sebe, ali mozda je to efekat menopauze ili ko zna cega... Svejedno, nemogu da se rasplacem kad ja to hocu, nego kad moja podsvest dozvoli. Molim te, ne daj da te ta nametnuta prisila zaustavi da izbacis iz sebe tugu ili sta god... Pa sto da ne placu muskarci? Ovaj svet je toliko pogresno ustrojen, prosto nemam reci... Na svakom koraku nekakva ogranicenja i glupa nametnuta pravila...
  2. Nikada nisam ovde pisala, neznam uopste kako to radi... Muka mi je, bolesna sam, osecam se prilicno lose i ne vidim izlaz Sta sldece? kako? Zasto? Zivim 54 godine postujuci neka pravila, iskreno i otvorenog srca. I evo me, bolesna sam i sama. Niko me ne jebe 2 posto. Ali nikg nije briga. Jer su navikli d aja sve mogu. I onda se pitam, pa sta ja to umisljam, ja sam brate SAMA i ostacu SAMA. Tako je sudeno.

  3. Interesantno je da svi mi, kad odrastamo pa nam roditelji govore sta treba a sta ne treba da radimo, s gadjenjem odbacujemo roditeljske savete i osudjujemo ih za sve nase probleme. A kad odrastemo i postanemo "samostalni", mi nadjemo neke nepoznate ljude, vrlo cesto bez ikakvog obrazovanja, koji nam naplacuju da bi nas savetovali, i njih hvalimo, obozavamo, kujemo u zvezde. Neverovatno.
  4. Moj muz, koji godinama ne radi nsita, nema kontakt s ljudima itd. e njemu se desava da MISLI da mu se zacrvenelo uvo. A nije. I on je ubedjen, pricao o tome, pokazuje, gleda, i tako satima. A nista se ne vidi, niti to mediciski ista znaci. Dakle, ne brini zbog usiju. Kontrolisi pritisak, pij lekove redovno, obrati paznju na srce, a usi nemoj ni da gledas...
  5. Dragi Koba, izvini... Znam ... Ali volela bih da mogu bilo sta da uradim da pomognem, bilo sta sto mogu... ali na zalost, slabo sta ustvari mogu da pomognem. Ne daj se... Hvala ti draga Gerda, divno si me "iskritikovala" ali sve si u pravu... preterala sam, istina je, ali eto, bas sam prolupala... Izvinite svi, eto, ispadoh bas budala . Nikako se ne ljutim, cak je divno napisano i hvala ti na crnom humoru, bas mi prija... Nadam se da ce makar to nekom na trenutak skrenuti crne misli.
  6. ruzza

    Knjige

    U pravu si, zanemarena je a mozda je medju najboljim napisanim kjnigama... Hvala sto pominjes
  7. Pre svega je delotvoran osecaj zaljubljenosti (u bilo koga, bilo sta). A onda neki rad, veliki, uporan, energican rad. Ucenje, neki experimenti, nesto, neka istrazivanja, ali moze i neko sredjivanje, ljustenje paprika za mamin ajvar ili pranje tepiha... ali dugotrajno i energicno... A hemija je slabije delotvorna. Cak i razgovori s drugima. Najbolje deluje kad nekog volis ili nesto mnogo volis, ili kad nesto radis, ali kad mnogo radis. To mogu da preporucim. Deluje.
  8. Ma nije to tako strasno, to se zove "lumbalna punkcija", jedan ubod i gotovo... a iz krvi moze svasta da se utvrdi jer je tehnologija napredovala i moze da se detektuje minimalna kolicina bilo cega sto je u krvi... naravno, nema mogucnosti da se uzme uzorak mozga ali postoje neki metaboliti koji bi ukazali na stanje u mozgu. A moze i genetika da se uradi svakome, danas je sekvenciranje celog genoma ocas posla... tumacenje sekvenci je komplikovanije ali i to je sve lakse iz dana u dan... Dakle, moglo bi svasta da se uradi...
  9. Meni je nebitno kako se zove to stanje, i vrlo mi se ne svidja ona klasifikacija psihijatrijskih dijagnoza, jer je sve to nekako zasnovano na statistici i nekakvim deskriptivnim odgovorima... Bilo bi dobro da nama uzmu krv i uzorak likvora, one tecnosti koja je oko mozga i u komorama mozga, i oko kicmene mozdine (ono kad ubodu iglu u ledja, sto mnogo boli) i da nam analiziraju hemijski kakav je nivo metabolita serotonina, dopamina, noradrenalina itd. To je potpuno izvodljivo, neki ponesto malo i rade i objavljuju pomalo, ali niko nece da uradi veliku studiju. E kad bi se svima nama to odredilo, dakle fizicki parametri stanja u kojima smo, kad smo bolje, kad smo gore, kad smo na lekovima, kad nismo, kad nam neko umre, kad se menja vreme... dakle da nam to mere vise puta i da onda lepo imamo precizne podatke o neurotransmiterima u nasem mozgu. Ili kad bi nam svima radili one super metode magnetne ili nuklearne rezonance, kad snimaju onako aktivnost u nekim delovima mozga... pa kad bi se to izracunalo, e onda bi se mogao oformiti dobar spisak dijagnoza, pa neka te bolesti zovu "bolest broj 1" ili "bolest broj 2", svejedno je, ali da se zna ko cega ima vise ili manje. Pa da se prema tim nalazima pravi predlog terapije. Ali niko to nece da radi. U medjuvremnu, psiholozi koji nemaju predstavu o anatomiji ljudskog mozga, ili neki drugi usko a visoko obrazovali strucnjaci, prave te klasifikacije dojagnoza samo zato da bi omogucili osiguravajucim zdravstvenim kompanijama i farmakoloskim kompanijama da zaradjuju novac. Tako da je meni sada svejedno sta ce mi ko upisati u karton ili na neki papir, bas me briga. Jer ja NEZNAM koliko imam u mozgu serotonina i neznam dal je uopste to problem. Kako da znam kad nikad nuiko nije merio?
  10. od jutros imam i jos jednu dijagnozu, treba da se potvrdi kod kardiologa, ovo je od more doktorke koja je opsti internista... imam nekakvu dijabeticarsku bolest srca, neku kardio-neuropatiju, pojma nemam sta, ali to je kao povecan rizik za infarkt itd. A boli me duze vreme, nemogu nromalno da disem, umaram se itd, oticu mi noge i sve to... i ja ignorisem sve te simprome, idem na posao, rmbam nesto... kao idiot... zasto to mora tako? zar nemam u sebi nimalo samopostovanja, samo-brige????
  11. Slazem se skroz, ali prihvatanje je tesko ostvariti... ja cesto mislim da sam nesto prihvatila, a ustvari sam se s vremenom navikla ili otupela, pa mi se cini da sam kao prihvatila, a onda mi se odjednom vrati sav bes i ljutnja... i posle mnogo godina... Ne uspeva mi to s prihvatanjem... pa sam nekako zakljucila da je to deo moje bolesti ili patologije, ta nepromenljivost, sustinska. Duboko u meni se neko ne miri i ne prihvata, a ova spoljasnja, razumska "ja" kao fol navikne se.. Bojim se da lazem sebe... Ali i to je nacin prilagodjavanja na zivot. A odgovornost je neophodna, za svako zrelo ljudsko bice... Ako su u pravu oni istocnjaci koji veruju u reinkarnaciju, onda mi je malo jasnije: imas sansu da se suocis sa izazovima, gresima, sa zlom. I boris se. I ako se ne izboris na dobar nacin,r adjas se ponovo, i ponovo, i ponovo, dok ne dostignes onaj nivo duhovne snage da zaista oreuzimas odgovornsot, da zaista prihvatas, da si zaista snaznije i cvrsce ljudsko bice... navodno se na kraju, kad se skroz procistis, sjedinis sa Bogom, ili svetolscu ili sta god postoji van nas...
  12. "Oporavak od depresije". To vazi samo za one akutne depresije, ili nezna sad kako se to zove u savremenoj psihijatriji, ali ne vazi za mnoge od nas. Ljudi koji vise godina "boluju", posebno oni koji od detinjstva/adolescencije imaju ozbiljne probleme (mozemo da koristimo samo one fizicke, koji se mogu meriti: anoreksija, preterana gojaznost, prljavstina i zapustanje sebe, fizicko samopovredjivanje, problemi sa spavanjem itd.), za njih trajnog oporavka nema. Nema. To je jednostavno medicinski/bioloski tako. Mozda, ako verujete u Boga, u sebe, u neznam kakva cuda, koja se nemogu materijalno izmeriti i objasniti, mozda je onda moguce. Ali onaj ko veruje, veruje. Taj i nije ovde na forumu, taj je sa svojom verom negde, srecan u svojoj veri. Dakle, nema oporavka. Postoji samo mogucnost da se na takvo "bolesno" stanje naviknemo, i da snagom razuma i naucenog ponasanja, odupremo nekim od problema. Samo malo. Volela bih da mogu da verujem. Makar da verujem u mogucnost oporavka. Ali nemogu. Pokusavam, zaista. Ali jasno mi je, iz svega sto sam u zivotu naucila, da je to bioloski nemoguce. Sto se tice nerazumevanja okoline, putanje je sta je okolina i postoji li uopste mogucnost da se u zivotu ne bude apsolutno sam. Ali apsolutno, potpuno sam. Jer ko je i sta je "okolina"? U toku detinjstva imamo nekad "najbolju drugaricu" ili "najboljeg druga", posle se zaljubimo, pa ako nam je zaljubljenost uzvracena, to su neke kratke faze kada osecamo da nismo sami. I naravno kad smo bas mali, pa u mamu i tatu gledamo kao u bogove i dozivljamo ih kao deo sebe. Ali u zivotu, van tih kratkih perioda "zablude", mi smo apsolutno sami. Tako da nama ta okolina koja nas ne razume, ustvari ne znaci nista, sustinski nam ne znaci niosta. Mi samo Mislimo da nam znaci njhovo misljenje ili prihvatanje. Ali nam sustinski to ne znaci nista, niti nam moze dugotrajno pomoci. Ako sami sebe ne prihvatimo, onda nema sanse nizasta.
  13. Ubedjena sam da si ti sam ukapirao, da je psiholog samo bio svedok tvog suocavanja sa sobom... I ako je otisao u neko inostranstvo, ne znaci da ti ne mozes da nastavis sam sa sobom svoja sabiranja i oduzimanja... Verujem u tebe!
  14. Pogledala sam ovaj snimak, fantasticno... Hvala ti!
  15. Dragi Visitor, drago mi je da te vidim, ali mi je zao sto imas tu novu dijagnozu. Znam da je nemoguce promeniti stvari odjednom ili promeniti puno toga, ali verujem u tebe, secam se tvojih saveta i znam da si puno radio na sebi, i verujem da jos uvek radis na sebi, i da ces uspeti da se izboris sa vecim delom problema koje nosis sa sobom, a koji su posledica delovanja Narcisoidne osobe u tvojoj neposrednoj blizini... Ne daj se... Mora biti nekih lepih trenutaka koji te cekaju i mora biti neke radosti u tvom zivotu... Ne daj se druze!
  16. Draga Biljana, Samo ne razumem zasto ti daju Mendilex, tj.jel imas ti neke neuroloske smetnje i koliko dugo pijes Haloperidol ili neke antipsihotike? Mozda sada daju Biperiden i srodne lekove odmah sa antipsihoticima? Sto se tice oticanja nogu, slicno sam ja iskusila kad su mi davali neki novi antipsihotik, Abilify ili tako nesto, neki atipicni D2 blokator (ja imam samo depresiju ali ne mogu da spavam godinama i sve AD su mi davali, pa su krenuli da mi daju i antipsihotike kad sam bila u bolnici)... Dakle, otvorlie mi se rane po nogama, od tih edema pukla koza... Imam i sad bordo fleke po nogama. Uzasno nesto... I od tad redovno pijem Torasemid (tj.Lasix), kad god mi se ucini da vezujem vodu... A pijem i zeleni caj, dve solje deluju kao jedan Lasix, probaj, stvarno deluje odlicno. Piskim satima, casnu rec ti dajem. I nisi narkomanka naravno, samo slusaj svoj organizam i ako tebi bude lakse s lekovima, ti lepo uzimaj, bas te briga sta ko misli ili pise... Ne daj se!!!
  17. Po zakonu i ugovoru, imam dva dana sobodno i radim 8 sati dnevno, plus 1 sat obaveznih pauza. Ali prakticno radim 10 sati dnevno (sa tim pauzama od ukupno 1 sat koje ja naravno ne koristim) i radim 2 subote mesecno. Ponekad mi plate te subote, a prekovremene sate nam ne placaju, mozemo da ih iskoristimo kad nam oni kazu. Nemamo neki zakon koji nas stiti jer nasa firma nema taj neki sindikat, nemam pojma o cemu se radi... Ja mogu da radim i vise ali posle 7 godina u ovoj firmi, posle silnog posla, cak i novca koji sam svojim projektima obezbedila za firmu, posle raznih stvari, naravno i nekih gresaka (ali nista skandalozno), ja se osecam kao poslednje g....Kao matora krpa koju svi gaze... Osecam se tuzno i osecam se potpuno bezvredno.
  18. Zao mi je, Pablo...Ja sutra konacno ne radim i vec mi je tesko jer na poslu makar radim to nesto...A kod kuce...Ugh... Ne znas sta je bolje ili gore...Mada, normalno je zeleti da ne radis makar vikendom, da malo budes sam sa sobom, setis se zivota... Zao mi je...Ali se nadam da ces sutra uvece imati malo slobode i malo vremena za sebe...
  19. Mene drzi neka napetost, strah itd skoro konstantno. I imam par bocica Rivotrila iz Srbije, i kad popijem jednu tabletu, meni se posle pola sata odjednom rasire pluca, pocnem da disem dublje, pocnem da mislim lakse, cak kao enke planove pravim... Tj hemija deluje. Neznam za AD i AP, to ne osecam tako odmah kao anksiolitik, ali nesto se menja u mozgu. I sire. Cinjenica da mi imamo receptore za sve te serotonine, GABA-u, noradrenaline itd znaci da mi takodje imamo i "lekove" u sebi, jer nebismo imali receptore za nesto sto mi sami ne pravimo (posto neurotransmieri ne rastu na drvetu i nema ih u hrani u tom obliku). Dakle, mogli bismo i sami. Ja bih mogla da odem da trcim 1 sat ili da ribam patos ili sta god, da se umorim kao sto mi je negde savetovao Skenderbeg, da se umorim ali bas dobro, i sigurno bi mi strepnja malo popustila. Sto se depreisje tice, teze je, ali mozda nije nemoguce. U tom smislu, mi bismo svi trebali prva da odemo u neke lepe sanatorijume u Svajcarskim Alpima, na jedno 6 meseci minimun´´m, gde bi se skoncentrisali na sebe, svaki dan vidjali terapeuta, imali sve materijalno obezbedjeno. Pa posle tako jednog resetovanja, mogli bi da probamo da popravljamo te depresije i ostalo, oa tek onda, ako bas ne ide, da nam daju lekove...
  20. Neznam zaista, ja cesto ne razumem ljude, tako da postoji i obrnuti poremecaj... Mene brine moja cerka, koja govori veoma tiho i brzo, i vrlo je tesko razumeti. Kad bi postojao onaj subtitl, sve sto ona govori je fantasticno, duhovito na onaj najbolji Monthy Phyton/South Park nacin, ili veoma mudro, bez suvisnih reci. Ali je zaista nerazumljivo. Ja sam se s godinama naucila da je razumem, ali je skoro nerazumljiva. Ona doduse ima rascep usne i nepca, istoriju operacija na nepcu, po ustima, nosi neke uzasne proteze itd ali smo isli godinama kod logopeda i oni kazu da je sve OK, samo treba da govori glasnije. Medjutim, psiholoski problem koji ima, a o kome samo ona zna kakav je, utice na to da govori veoma tiho i nerazumljivo. Dobro, ona nema shizoafektivni poremecaj (najverovatnije nema to) ali mi je jasno tvoje pitanje jer ... To je jako tesko, kad si drugaciji na BILO KOJI nacin, i kad te ljudi ne razumeju. A ti govoris savrseno razumno, po svom sistemu vrednosti. Onda se osecas jos vise usamljeno. I verujem da ti je vrlo tesko. Mozda je glupo poredjenje, ali, moje dete, kao i mnogi mladi koje neko ne razume sta govore, moraju da se osecaju usamljeno, a kako bi drugacie? I to je strasno tuzno. Najgore resenje je da pocnes da cutis, jer tako ces sebe onemoguciti da odrzis i onaj minimum socijalnih aktivnosti koje sada imas. Mozda treba da se potrudis da sa onim ljudima do kojih ti je zaista stalo, da sa njima pokusas da govoris jednostavnije, u kracim recenicama, kako bi mogli da te prate... Ali nemoj da cutis... Pre ili kasnije, pored tebe ce se stvoriti neko ko ce te razumeti... Ubedjena sam u to... Ne daj se...
  21. Nemoj molim te da razmisljas tako, proci ce to, ti simpromi kad se skidas s nekih lekova traju neko vreme ali prodju... spavaces kad-tad... samo se ne daj, probaj da nesto radis cime ces zaokupiti misli... bilo sta... ne daj se...
  22. Prepisuju se zato sto lekari neznaju sta da rade s nama, pa kad antidepresivi ne deluju, onda prepisuju dalje... Antipsihotici su na osnovu preciznih mesta delovanja u mozgu ustvari nepotrebni, cak i kontraindikovani, kod depresije, one depresije kako su je oni u "nauci" definisali. Nedostatak serotonina. Meni su licno davali mnoge recepte i cak ne u malim dozama, jednom sam bila u bolnici ovde u Nemackoj oko 3 medelje, pod njihovim nadozorom, dali su mi silne lekove ne bih li kao spavala po 5-6 sati u kontinuitetu. nije uspelo. Ali su mi bubrezi prilicno osteceni, itd. Psihijatri pisu recepte jer im tako kazu da treba, jer naucni casopisi pisu da to treba, jer naucni projekti govore da treba, na kongresima naucnika se prica da to treba... a sve te naucnike finansira iskljucivo farmakomafije tj velike kompanije koje prodaju te iste lekove. Tako da lekari pisu recepte bez velikog razmisljanja...
  23. Kazu da ima... Postoje ljudi koji ozdrave. Ali to ne vazi za nas, koji od detinjstva nosimo ove probleme. Mislim da je nama teze da se zaista promenimo. Ali mozemo da naucimo da zivimo s tim, i moze da nam bude mnogo lakse da zivimo. To sigurno moze. I sa lekovima i bez, ali obavezno uz psihoterapiju. Bice bolje. Sto vise radimo na sebi, to ce nam biti bolje. To je sigurno.
×
×
  • Create New...