Jump to content
Depresija Forum
Sign in to follow this  
Karlito

IMATE LI KOSMARE?

Recommended Posts

mene snovi izlude.. neku vecer sam sanjala da sam rekla bivsem da ga volim i cijeli dan sam plakala i bila ljuta na sebe heheheeheh

Share this post


Link to post

Preksinoc sam spavao 12 sati, prvi put poslije 3 godine. Sinoc normalno, oko 7 sati. Uglavnom, tako mirno spavam, a kako vec duze vrijeme nisam i budim se u dobrom raspolozenju tako da se ni ne sjecam sta sam sanjao.

Share this post


Link to post

U principu ih nemam,ali desavalo mi se pri periodu skidanja sa antidepresiva da se neki provuce.

Valjda zato sto tada imam plitak san,pa snove dozivljavam realnije.

Par puta mi se desilo da se probudim sa cvorugom na glavi,ili masnicom na nozi ili ruci.

Verovatno se ritam u snu......ali ujutro se uglavnom nicega ne secam.....

:zev:

Share this post


Link to post

ja sanjam da sam završila u nekakvoj ustanovi (bolnici),a doktor kao zna za moju depresiju..ali se pred menom pravi da ne zna.i prijeti mi da ?u izgubiti stopala...noge,ako se ne pokrenem..a ja se nemam volje pokrenuti

užassss kako sam se samo prepala

Share this post


Link to post

mene je sinoc probudilo nesto iz sna neki kosmar nesto samo znam da sam bauljao po stanu i vratio se u krevet.prokleti flormidal i ko ga izmisli.umesto da odspavam ko covek prirodnim snom ne vredi promena vremena radi svoje....

Share this post


Link to post

Ja imam cudan problem koji bi se mogao nadovezati na ovu temu, tek da ne otvaram novi topic. Ako je to pak problem, a vi recite, rado cu se ukloniti.

 

Naime, kosmare nemam, cak ih uopste nemam (ili neznatno retko) za sve vreme moje anksioznosti cemu je evo vec 10 god. Imala sam STRAAASNE, gotovo istovetne po sadrzaju i JAAAKO uznemirujuce, par godina pre toga ali su, iz meni nepoznatog razloga, nestali. Inace sam osoba koja prilicno cesto sanja i utvrdila sam da sto duze spavam vece su sanse da cu nesto sanjati.

 

Elem, sva dosadasnja logika, kada su snovi u pitanju, pada u vodu od pre nesto vise od mesec dana. Naime, opet iz meni nepoznatog razloga, pocela sam da sanjam... pa, meni izgleda tokom citavog perioda spavanja. Kao da zaspim i istog momenta krenu snovi. Nebulozni, nepovezani, situacije iz svakodnevnog zivota+ neke nove konstrukcije moga mozga. Izmenja se sijaset situacija, ljudi, dogadjaja, mesta, okolnosti... kao da za jednu noc sanjam 15-ak razlicitih snova koji se nadovezuju jedan na drugi. Imam utisak da to traje do samog budjenja. Problem lezi u tome sto se ja budim izmucena (a pre toga sam imala ok san i normalno se budila), sa pojacanom anksioznoscu (takodje izvestan period pre toga nisam imala te jutarnje napade), sa osecajem da ce mi glava eksplodirati i da sam psihicki daleko umornija nego kada sam otisla da legnem.

Da napomenem, nista od lekova nisam menjala, pijem Demetrin+Anafranil i od njih ranije nisam imala slicnih smetnji. Pocela sam, doduse, ponovo da pijem Bromokriptin, za regulaciju hormona (povisen mi je prolaktin) pa se pitam da nije on, u interakciji sa Anafranilom mogao da da tu nus pojavu.

Ne znam, ljudi, ali jaaako sam umorna od toga, a evo poslednjih dana kasnim i jedva se dovucem na posao posto mi treba vreme da se stabilizujem posle ustajanja, a i kad stignem nizasta nisam, kao da me neko pregazio.

 

Moze li neko da mi kaze nesto na ovu temu? Neka slicna iskustva? Mozda Dzudi da da svoj strucan sud!?!

Stvarno sam uuumorna! Please neki komentar!

 

Hvala vam unapred

Pozz

Share this post


Link to post

Moguce je da ti se desavaju neke promene u zivotu koje pokusavas da procesiras na taj nacin. ili je konacno poceo da se "vari" sadrzaj koji si do sada pokusavala da izbegnes, ali ocigledno je da je krenuo da se manifestuje na tom nesvesnom nivou.

moj savet ti je da spavas ili 7h i 30 min ili 8h i 15 min (tako da se ne budis u sred ciklusa sna), ne vise i ne manje od toga. isto tako, ako se probudis po zavrsetku ciklusa, manja je veovatnoca da ces se secati sna. jdan ciklus traje oko 45 min (zavisi), pa vi sada zbrajajte. sto kaze moja psihologica, bolje je odspavati 6h nego 6h i 30 min, jer cemo se, budeci se u sredini ciklusa, samo osecati umornije.

 

elem, ja inace imam fobiju od mraka, pa kad se to spoji sa nocnom morom... veselo. probudim se i ne mogu da se pomerim od straha. a kad se pomerim, sta god radila, ne mogu da se otresem atmosfere iz sna i da se unormalim. tek kad svane bude mi lakse.

 

 

Share this post


Link to post

Hvala Toljka! Tazmislicu o tvojim idejama!

 

P.S. Zasto ne spavas sa nekom upaljenom lampom, pa da ne bude mrak kad se probudis u sred noci?

Share this post


Link to post

zamislite ja kad spavam i kad imam kosmare posle to kada ustajem il.i kada sam u toj ustanovi ja vise nemogu da podnesim da spijem u toj sobi a imam samo jednoj ali to je to moram kupiti stan od 1000 m2 da imam puno sobe

Share this post


Link to post

Stalno imam kosmare i budim se u strahu....onda mi treba jedno dva sata da profunkcionisem nekako...i tako vec godinama...bedan zivot...isti simptomi kao oni koje je nabrojala ONLYME...potpuno isti...srecom(ili na nesrecu) ja ne radim ali postaje nepodnosljivo...jutarnja anksioznost mi je najjaca i najmucnija...

Share this post


Link to post

imam problem i sa nesanicom i sa kosmarima..

uvek sanjam isto..kako padam sa velike visine..menjaju se zgrade, mostovi, planine, gradilista..ali u sustini sve se svodi na istom..bacam se sama ili se okliznem i padnem..ili njeko slicno sranje..

dok padam sve dozivljavam jako realno..strah..onaj osecaj u stomaku kao da si u avionu.. pucanje srca itd..

budim se u panici.. imam bukvalno svih simptoma panike i anksioznosti..

nije toliko problem da se smirim.. popijem tabletu..ili cekam da prodje samo po sebi.. najgore je sto ostaje neko lose raspolozenje u meni, ko da mi je neko umro..pa sam sjebana dan-dva..

toliko i mi ti treba da se uspavam bez tableta.. dan-dva posle kosmara..

ne znam zasto imam kosmare..ne znam ni zasto imam fobiju od visine.. dobija sam je u 18-oj godini.. i to je bio prvi ozbiljniji simptom da nesto nije u redu sa mnom.. nije prosla ni godina ja sam vegetirala ko fikus u krevetu zbog proklete depresije..

nemam nikakva losa iskiustva s visinom..ali ne samo sto se bojim nego je i sanjam..

nemam uvek kosmare.. samo kad sam pod stresom..ili u periodu kad imam ucestale PN..

Share this post


Link to post

kad spavam spavam tako cisto da odmorim se inace ne sanjam vise nista ruzno ali uvek je prisutna neka strepnja sta li je jbm li ga.

evo popodne sam se bas odmorio kao lav!!!

ne bih ni da pricam kako se osecam kada ustanem....

Share this post


Link to post

Juce sam sanjao da me jure nekakva cudovista po zgradi.Vec sam taj isti san sanjao ali ovaj put dok sam sanjao shvatio sam da sanjam i da to nije stvarno (to mi se cesto desava..hehe)...ali opet svaki put kad bi neko od njih iskocio ispred mene ja bih se uplasio...kako mrzim takve snove strave i uzasa :zz_banghead:

Share this post


Link to post

Ovo vise nije normalno,svaku noc sanjam neke gluposti,horore,duhove,mrtve ljude,ponekad(u cel vek jedan djevrek0 imam nekim lep san(skoro sam se u snu ljubila s Vukom Kosticem :srce: ).Sanjala sam skoro i kako stojim na nekoj raskrsnici i nekako znam da je s leve strane groblje i prolaze dva duha,beli providni kao,trce malo dalje od mene,nisu me ni pogledali,kamoli vidli.Sanjala sam,sada se ne setjam,pre valjda,dedine smrti,pre sest godina,kao ja ulazim u njegovu sobu i on mi kao kaze nesto da mu pomognem i gusi se kao,ja samo stojim,posle nekoliko meseci je umro.Mnogo me strah takvih snova,posto sam procitala da nece da se ostvare ako nekom ispricam,tada sam imala 10 godina i nikom nisam rekla,pa se sada osetjam krivom za to.N zm zasto,skroz bezveze.

2. najcesci kosmari su u vezi sa vodom.Posto ne znam da plivam,ogroman strah od bazena i vode(KUPAM SE :aha: :beljbelj: )Neke poplave strasne,mutna voda,plava voda,ulazim u nju,bezim od nje,lelelele,zasu

Jednom sam sanjala da me je nesto kosato cudoviste ujelo za ruku,kada sam se probudila imala sam dva CRVENA UBODA NA PRSTU,KAO OD VAMPIRA :skandal: :ludilo:

Share this post


Link to post

Hahahaha snovi su najvece provale na svijetu...zamislite jos snove koje su produkt nasih mozgova! :lolcina:

ili recimo mog...sad mi je u modi da sanjam kako me jedan covjek ubija...na razne nacine...zadnji put:probusena metkom. :whistling:

Share this post


Link to post

Kosmari su sastavni deo mojih noći. Uglavnom se sećam detalja i obrisa, ali osećaji koje oni izazovu u toku noći, prate me danima.

Sećam se da sam se redovno noću budila u užasu joÅ¡ kao dete. Uvek bi tata doÅ¡ao kod mene i ja bih nekako pred zoru nastavila da spavam relativno mirna. Bila sam tek detence. To su mi možda i najranija sećanja na detinjstvo. Kada to tako kažem, sledim se. Zar je strah ono Å¡to je obeležilo period života koji bi morao biti koliko toliko uljuljkan i siguran? Nisam o tome do sada razmiÅ¡ljala na ovaj naÄin.

Sada imam 32 godine. Košmari su i dalje tu. Oni su inicirali da se obratim lekaru. Došlo je dotle da sam se svake noći budila u vrisku i suzama i užasnom strahu te moj muž više nije znao šta bi sa mnom. Sve je to užasno iscrpljujuće.

DeÅ¡ava mi se i da se uopÅ¡te ne sećam sna, ali me probudi ogromna tuga i strah koji fiziÄki Äesto osećam kao ogroman pritisak i bol u celom telu. Kada popuste ti osećaji, ostane užasna praznina koja me danima odvaja od celog sveta i sebe same. Kao provalija koja se otvorila svuda oko mene a ja sam u njenom srediÅ¡tu i ne mogu preko. Niti padam. Nema me. A tu sam.

Tokom terapije sve je prestalo. Nisam sanjala. NiÅ¡ta. Odmorila sam se. Zaista sam se odmorila. Svi smo se odmorili. Medjutim, kako prestanem s lekovima, oni se vrate joÅ¡ jaÄi i joÅ¡ teži. I Å¡ta sad?

Share this post


Link to post

imam problem i sa nesanicom i sa kosmarima..

uvek sanjam isto..kako padam sa velike visine..menjaju se zgrade, mostovi, planine, gradilista..ali u sustini sve se svodi na istom..bacam se sama ili se okliznem i padnem..ili njeko slicno sranje..

 

nemam uvek kosmare.. samo kad sam pod stresom..ili u periodu kad imam ucestale PN..

 

Potpisujem. Pogotovo ovo zadnje. I ja imam te "ponavljajuće snove - noćne more". I to kad sam pod nekim velikim stresom.

 

Moje noćne more su takoÄ‘er uvijek jedan te isti san -- sanjam uragane / tornadoe. Nekad ih vidim izdaleka, kako njih desetak crnih stupova od neba do zemlje uniÅ¡tavaju Äitav grad u kojem živim, ili kako jedan veliki tornado ide na mene i moju kuću, a nemam se gdje skloniti, pa me sravni sa zemljom, a ja se probudim od užasa...

Share this post


Link to post

Ja opet ne spavam. Pokušavam, ali ne ide. Ako zaspim, budim se svakih dvadesetak minuta u sve gorem stanju. I tako do jutra. Kad svane, valjda više nemam snage. Ustajem posle 5, 6 sati takvog spavanja i guram dan. Još uvek funkcionišem. Sve je teže.

Share this post


Link to post

Ja opet ne spavam. Pokušavam, ali ne ide. Ako zaspim, budim se svakih dvadesetak minuta u sve gorem stanju. I tako do jutra. Kad svane, valjda više nemam snage. Ustajem posle 5, 6 sati takvog spavanja i guram dan. Još uvek funkcionišem. Sve je teže.

 

Moja dobra prijateljica je imala sliÄne probleme. Kaže da su joj pomogli antidepresivi i yoga. U biti, nju je bio muÄio posao koji je radila i život u tuÄ‘ini, nikako se nije snalazila, ali nedavno se vratila iz inozemstva za stalno, prestala je raditi to Å¡to ju je opterećivalo i sada je puno bolje... iako, znam da nije svatko u takvoj situaciji da može odjednom eliminirati sve loÅ¡e faktore iz života. IdeÅ¡ li na godiÅ¡nji nekamo? Možda da taj period pokuÅ¡aÅ¡ iskoristiti za barem malo opuÅ¡tanja? :)

Share this post


Link to post

Ja opet ne spavam. Pokušavam, ali ne ide. Ako zaspim, budim se svakih dvadesetak minuta u sve gorem stanju. I tako do jutra. Kad svane, valjda više nemam snage. Ustajem posle 5, 6 sati takvog spavanja i guram dan. Još uvek funkcionišem. Sve je teže.

 

 

takodje!!!!:whistling:

Share this post


Link to post

Da.

 

Mnogo su teški i neizdrživi i bude me no ne mogu prestati viđati likove i u budnom stanju i onda hodam po kući kao duh i opet ih osjećam....

 

I ne smijem ići u krevet nastaviti spavati jer znam da ću samo ladno nastaviti sa još gorim prikazama....

Share this post


Link to post

Sinoć se vratilo ludilo u punom svom sjaju. I dalje ne spavam kao Äovek. Spavam kao zver. Budim se kao zver.

Trebalo je jutros ranije da idem na neki kraći put pa sam pokuÅ¡avala da zaspim kako god. Legla oko tri. U 4:40 budi me užas. Takve koÅ¡mare uopÅ¡te ne mogu da objasnim. Ne mogu taÄno da odredim Å¡ta me to toliko isprepada. Toliko je detalja u njima. Kao da sanjam u nekoliko nivoa. ÄŒesto uhvatim sebe da razmiÅ¡ljam u nekoliko nivoa istovremeno. Možda prosto moj mozak tako funkcioniÅ¡e. Ili nas ima viÅ¡e unutra, ko će ga znati.

Opet me je probudila tuga a ne strah. Ali ta tuga je po sebi užasavajuća. Toliko snažna da fiziÄki boli.

PokuÅ¡avam da nateram sebe da ovde bar opiÅ¡em sadržaj sna ali Å¡to se viÅ¡e muÄim napad panike me jaÄe steže. Toliko se tresem u ovom trenutku da jedva kucam po tastaturi. Toliko je hladno. Moram prestati.

Najgluplja Äinjenica je to Å¡to sam ja vrlo svesna dok sanjam. Dakle, ja ZNAM da je to samo san. ZNAM da se niÅ¡ta loÅ¡e ne može desiti. Ali, ne vredi. Strah raste dok ne dostigne trenutak kada pomislim da se nikada viÅ¡e neću ni probuditi, da ću umreti u strahu. Da će me tuga pojesti. Tada znam da moram da se probudim. Ako se ne probudim, nema povratka. Ni jednom nisam uspela sama da se trgnem. Svaki put je muž morao da me budi i to teÅ¡ko. Sinoć isto. Uspem da povratim neke svesne funkcije, uspem da pustim glas ali to je viÅ¡e neko cviljenje (tako to moj muž zove). ÄŒim se osvestim, iz mene se prolomi urlik i grozan, grozan plaÄ. Pobogu, ja satima plaÄem kao dete. PlaÄem naglas, guÅ¡im se u jecajima. Užas. Ja viÅ¡e nisam dete. Imam 32 godine. To je poražavajuće. Sutradan sam iznurena, nemam snage ni za Å¡ta. NajviÅ¡e me je sramota. Žao mi je. Žao mi je Å¡to moja porodica trpi.

Ne želim ponovo na terapiju. Antidepresivi su zaista pomagali. Jesu. Snova nije bilo. Spavala sam mirno. Odmorila sam se. Ali kako prestanem da ih pijem, posle svega desetak dana sve poÄne ispoÄetka. Ne želim da i za deset godina gutam tablete samo da bih živela. To je tako poražavajuće.

Pokušavam da izguram bez lekova. Zato ne spavam. Plašim se da sanjam. I zato sam tako prokleto umorna. I zato mi je tako teško da sastavim dan. Ali pokušavam.

Hvala svima na razumevanju.

Ja o ovome nikome ne priÄam. Samo ovde. Znam. I to je poražavajuće.

Share this post


Link to post

Noćas sam sanjala neke Cigane a među njima je bio neki prelep kome sam ja bila žena. A imao je još dve-tri pored mene i živele smo s njim istovremeno...ludilo od sna... :D

Share this post


Link to post

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
Sign in to follow this  

×
×
  • Create New...