Jump to content
Depresija Forum
Sign in to follow this  
ahil

Socijalna fobija

Recommended Posts

Imam 34 godine i vec sam se pomalo umorio od svega. Od socijalne fobije bolujem oko 20 godina, sa lecenjem sam poceo dosta kasno pre otprilike 5 godina. Obilazio sam razne psihijatre i psihologe ali doslo je do vrlo malog pomaka. Konzumirao sam razne lekove, amizol, bromazepam, ksalol, nitram, ali nijedan od tih lekova mi bas nije ni pomogao, tacnije oni me samo smire, uspavaju me, osecam se kao biljka a ne kao neko zivo bice. Prosle godine odlucio sam se za privatnog psihijatra, u pocetku je doslo do blagog poboljsanja. Posle par meseci terapije na njeno insistiranje ubacila me je na grupnu terapiju. Na moje razocarenje u grupi niko ne boluje od socijalne fobije, sto je jos gore po mene, svi oni nemaju problema u komunikaciji. U takvom okruzenju ja ne mogu doci do reci i osecam se kao da sam pao s'marsa. Ponekad se posle terapije osecam jos gore. Stvarno ne znam vise sta da radim. Zamolio bih vas za neko misljenje ili bar preporuku, takodje zamolio bih vas ako znate za nekog dobrog psihologa ili psihijatra iz Novog Sada da mi ga preporucite. Dok sam bio mladji u meni je zivela nada da ce mi jednog dana biti bolje, a sada vec gubim volju i ne vidim izlaz iz ove situacije.

Share this post


Link to post

Hej dobrodosao na forum. :D/> i ja imam socijalnu fobiju. ako pogledas malo moje postove vidjet ces koji su moji problemi. ne mogu ni kavu popit sa prijateljicom, moram pit kad ona ne gleda ili doc ranije pa popit prije nego ona dodje. ja sam se pocela prosli mjesec lijecit, a to me muci vec 7 godina, skrivala sam to od svih. jednostavno kad sam vidjela da nesto ne mogu, to sam po svaku cijenu izbjegavala. a onda sam se umorila od svega. nisam ni znala da je to soc. fobija, mislila sam da samo ja na cijelom svijetu to imam. ali kad se nadjem sa ljudima sa foruma, sa njima normalno popijem kavu i nemam nikakve napadaje. steta, ja sam u zagrebu pa nemozes s nama na kavu. al ne odustaj, kad nadjes dobrog psihijatra i kad shvatis da moras mijenjati sebe i suociti se sa svojim strahovima bit ce ti bolje. pisi nam, i ovdje ces naci podrsku i razmjeniti iskustva sa ljudima koji imaju iste probleme kao ti. sad imam 23 godine i stvarno mi je dosta te fobije i anksioznosti, ali evo polako napredujem uz veliku podrsku ljudi sa foruma. vec sam bila digla ruke od sebe i potpuno se izolirala, nisam mogla nigdje mrdnut bez svog decka. a evo sad sam bila jest u menzi i nije me bilo strah. mene strah poznatih ljudi, kad nekog sretnem automatski dobim napad. sad moras nac dobrog terapeuta i nemoj gubit nadu. pisi nam jos o svom problemu... puse :P/>

Share this post


Link to post

Hvala ti na podrsci. Pomalo sam izgubio nadu, ali ne preostaje mi nista drugo nego da se i dalje borim. Kada pogledam na raniji period moga zivota situacija je nesto bolja, ali ja ipak nisam zadovoljan jer sam nacinio neznatan napredak. Problem je sto sam dosta kasno poceo da se lecim, tako da sa svoje 34 godine ne posedujem socijalne vestine kao moji vrsnjaci i osecam se neprijatno u drustvu, a pogotovo mi je neprijatno u zenskom drustvu. Osecam teskocu kada treba da se ukljucim u neki razgovor, a kada dodje red na mene da nesto kazem ostanem bez teksta i u tim momentima osecam se vrlo neprijatno. Imam uzak krug prijatelja i poznanika i dosta tesko upoznajem nove ljude. Na poslu se osecam relativno dobro, moja nadredjena mi se cak neko vreme i udvarala ali ja nisam umeo na pravi nacin da odgovorim na njenu zainteresovanost za mene, mislim da je zbog moje nespretnosti ona verovatno pomislila da ja nisam zainteresovan za nju, sto uopste nije istina. Problem je u tome sto nemam samopouzdanja, i smatram da bi svakoj devojci ili zeni bilo dosadno pored mene tako da svaku mogucu vezu unapred osudjujem na propast. A posto se u drustvu slabo krecem postoje male sanse da upoznam neku zensku osobu, a i ono malo prilika sto sam imao sve sam upropastio. U zadnje vreme sam poceo malo vise da se rekreiram, ponekad odem do bazena, idem na trcanje ili pesacenje, jednostavno prija mi kada sam van kuce. Ebony drago mi je da si napredovala, i zelim ti da istrajes i da se konacno oslobodis ove napasti. Socijalna fobija mi punih 20 godina pravi probleme, ali ja se nedam, i jedino mi preostaje da se nastavim boriti, jer zelim normalno da zivim.

Share this post


Link to post

Ti definitivno moras promjeniti psihijatra. meni moj dosta pomaze premda sam se nedavno pocela lijecit. ali potreban je angazman i sa tvoje strane. Dali citas neku literaturu vezanu uz tvoju problematiku? Koje situacije izbjegavas zbog svoje fobije? sta ti stvara najvecu nelagodu i koje od tih simptoma imas (lupanje srca, drhtanje, knedla u grlu, gumene noge, valovi topline i hladnoce, nesvjestica, vrtoglavica, dali u takvim trenutcima mislis da ces poluit, izgubit kontrolu)? kakvi su ti pomaci koje si postigao i na koji nacin? Imas li koga kao podrsku (prijatelja, prijateljicu tko zna za tvoj problem ili nekog kome bi se mogao povjeriti). Moras potraziti pomoc na pravom mjestu i izboiti se s tim. uf najradije bih ti ja pomogla al ne mogu na daljinu. mogu ti prenjeti svoja pozitivna iskustva. ja toliko mrzim tu socijalnu fobiju koja i meni toliko zagorcava zivot da mi je muka. Jesi li otkrio koji su uzroci tvojih problema. ja mislim da ja nemam realnu sliku sebe, ne mogu se prihvatiti takva kakva jesam, i jos k tome ostala sam na razini 15-godisnjakinje. i ne mogu se toga oslobodit, jednostavno ne zelim dalje i to sprjecava moj oporavak. Lijekovi te sami po sebi nece izvuc, moras puno radit sam na sebi, naravno uz dobrog psihijatra. dali si kao dijete bio prezasticen ili odbacen od strane roditelja? meni je za moju sf uvelike kriva i majka koja me drzala u staklenom zvonu i usadila mi tu nesigurnost. tako sam ja ostala i dalje njena mala curica premda imam 23. god. moras pronac uzrok problema i onda ga polako rijesit uz kombinaciju psihoterapije, lijekova i izlaganja fobicnim situacijama. jel imas jos neke dijagnoze? samo nemoj odustat, nije ti jos kasno da se rijesis toga. napisi mi jos malo o tom problemu kako se ti tocno osjecas u takvim situacijama. dali imas fobiju od svih ljudi ili samo od nekih? probaj se sto vise educirati o tome, citaj knjige i forum, moras nac nekoga tko ce ti pomoci da se suocis sa svojim fobicnim situacijama, a mozda nadjes i osobu koja ce te razumjeti. a najvaznije ti je zelja da se izlijecis, ja znam da je to izljecivo, ali nije moguce preko noci. ovdje mozes slobodno pisati o svojim problemima, bez straha i srama, jer svi ih imamo, neki manje , neki vece. ja bih htjela pomoci svima koji imaju sf jer ih potpuno shvacam, a na zalost ljudi koji nemaju takvih problema nas ne mogu shvatiti. pisi, jer lakse je kad znas da nisi sam u tome... :P/>

Share this post


Link to post

Zdravo Ahile! (to mu dodje kao Ahilova peta ili se varam?) :(/>

 

Kao prvo, predlozio bih ti da prochitash temu koju sam ja otvorio a tiche se upravo anksioznosti i socijalne

fobije koja muchi mene, ebony i tebe. :)/> Verujem da cesh se pronaci u svim ili vecini primera. Iskrenost

je najbitnija i ako ochekujesh da ti neko pomogne onda mora tachno (do detalja) da zna shta te muchi.

Znam da je ponekad teshko, nekad ne znash odakle da krenesh...

 

Ja imam 26 godina i do pre neki dan, kada sam doshao na ovaj forum, nisam ni razmishljao o lechenju.

Znao sam odavno da imam taj problem (prepoznao sam ga negde u doba kada sam krenuo u srednju

shkolu) i nikada nishta nisam uradio po tom pitanju. Stanje bi se nekad poboljshalo, nekada bi se

pogorshalo ali u svakom sluchaju ni ja nisam smeo da dopustim da dodjem u ove godine a da se nikome

ne obratim za pomoc.

 

Shto se tebe tiche, moj ti je savet da ne odustajesh od lechenja! Bez obzira koliko ti beznadezno sve

izgledalo ne smesh to sebi da dopustish! Ako treba promeni psihica, promeni ih i sto ako treba sve dok

ne nadjesh nekoga sa kojim cesh biti zadovoljan i sa kojim cesh osetiti napredak.

 

Bash kao shto reche ebony, lekovi bez psihoterapije sigurno ne vrede nishta! Oni ce ti znachiti samo

dok deluju, a uzrok ce i dalje ostati tu. Morash se suochiti sa tim situacijama koje su ti neprijatne kao

shto cu morati i ja i mnogi drugi. To je put do ozdravljenja.

 

Puno pozdrava iz Beograda i dobrodoshao na forum! :kiss:

Share this post


Link to post

Dragi Ahile,

Dobrodosao na Forum! Moram ti reci da svi ovdje imamo tu "Ahilovu Petu"...Ja nemam Socijalnu Fobiju ali nekoliko clanova zna mnogo o tome i kao st vidim vec se javljaju. Ne odustaj od borbe!

pozdrav

Sunchi

Share this post


Link to post

soc.fobija-ahhhh

pa od rodjena,tako sam vaspitan....pod staklenim zvonom a onda kad je trebalo preuzeti probleme i suprostaviti se ljudima sam poceli su ozbiljniji problemi....radim na tome,pomognu mi antidepresivi i xanax ali bez njega opet muke....pisacu vise kasnije!

Share this post


Link to post

Da, da...to stakleno zvono nam je izgleda svima doslo glave.. :rolleyes:/>

 

Ja nemam tipicnu socijalnu fobiju.. Kod mene se to vise manifestuje kao neki stid pred osobama koje ne poznajem dobro... Pocnem se crveniti, dlanovi mi se pocnu znojiti..

 

I znate sta sam primijetila u posljednje vrijeme.. Kad idem ulicom i ucini mi se da sam vidjela nekoga poznatog, noge mi se automatski odsijeku, osjetim grc u zelucu i srce mi pocne ubrzano lupati.. I kad se taj neko priblizi i skontam da sam pogrijesila, simptomi ostanu i dalje i jos neko vrijeme me proganja taj osjecaj uznemirenosti..

 

Freak, totalni! :mellow:

Share this post


Link to post

Moji problemi pocinju jos u ranom detinjstvu. Bio sam previse zasticen sa majcine strane dok otac prakticno nije ni vodio racuna o meni. Kada bih se latio bilo kakvog posla otac je uvek govorio kako ja nisam sposoban bilo kakav posao da dovrsim, takvim njegovim stavom ugradio mi je dotatnu nesigurnost, tako da sam uvek imao osecaj da kada bih nesto odradio cak i perfektno ja sam umisljao da to nisam dovoljno dobro odradio.

Imam 6 godina starijeg brata koji je totalno drugaciji od mene, kroz celo moje detinjstvo stalno mi je pravio probleme i obozavao je da mi dokazuje kako su ostala deca bolja i sposobnija od mene. Ja sam osoba koja voli da pomaze drugima tako da je moj brat maksimalno zloupotrebljavao tu moju osobinu i iskoriscavao me. Brat se odselio i ja vise ne kontaktiram sa njim i osecam se mnogo bolje zbog toga, jer sam se pored njega uvek osecao kao osoba drugog reda. Moji roditelji nikad nisu nista primecivali i za njih je moje ponasanje bilo nesto sasvim normalno.

Ozbiljniji problemi pocinju da se javljaju u 8 razredu da bi negde na kraju srednje skole eskalirali. Totalno sam se izolovao i vrlo retko sam negde izlazio. U drustvu sam se osecao neprijatno, a pored devojaka sam delovao potpuno izgubljeno. Jedini svetao period zbivao mi se na zadnjem semestru studija, gde sam uspeo da nadjem malecno drustvance sa kojim mi je bilo super. Ali na zalost studije su se zavrsile i svi oni su se razbezali po zemlji i inostranstvu tako da sam izgubio kontakt sa njima i sve se nastavilo po starom.

Kada sam u drustvu rodbine ili malog broja bliskih prijatelja osecam se opustenije i tada lakse komuniciram, problemi nastaju kada se nadjem u drustvu nepoznatih ljudi a pogotovo u zenskom drustvu.

Vec neko vreme razmisljam da napustim grupnu terapiju koja ne daje nikakve rezultate, cak naprotiv ja se osecam jos losije posle svake seanse. Ne razumem moju psihijatricu kako misli da se uklopim u grupu ljudi koji ne zatvaraju usta i gde ja ne umem da se uklopim i da se izborim za rec. To mi izgleda isto kao da neplivaca terate da skoci sa daske sa visine od 20 metara direkto u duboki mracan bazen. Ne preostaje mi nista drugo nego da pokusam kod nekok drugog.

Hvala vam puno na podrsci koja mi mnogo znaci.

Share this post


Link to post

Ne razumem moju psihijatricu kako misli da se uklopim u grupu ljudi koji ne zatvaraju usta i gde ja ne umem da se uklopim i da se izborim za rec. To mi izgleda isto kao da neplivaca terate da skoci sa daske sa visine od 20 metara direkto u duboki mracan bazen. Ne preostaje mi nista drugo nego da pokusam kod nekok drugog.

Hvala vam puno na podrsci koja mi mnogo znaci.

 

Ja mislim da ona time zeli da naucis kako da se izboris za svoje mjesto pod suncem.. Da bas u takvom okruzenju, koje je razlicito od tebe (u ovom slucaju, puno pricljivije), pokusas nametnuti svoju pricu, ideje, misljenja, stavove..

Jer, gledaj...zivot je upravo takav.. Niko te nece maziti i paziti, vec ce te prvom prilikom satrati, ako se ne znas izboriti za sebe..

Mislim, da je njen pristup logican, samo je sad do tebe, kako ces se znati postaviti u datoj situaciji.. da li ces i dalje sutati i pustiti da oni vode glavnu rijec ili ces im se nametnuti svojom pricom i postati punopravni clan grupe..

 

Sretno!

Share this post


Link to post

ahile, dok osjecas tu nelagodu jel imas kakve simptome? napisi detaljnije... jel ti pocne lupat srce, drhtat, znojenje dlanova... definitivno su tvoji krivi za tvoj problem. ali napisi kako se ti osjecas u takvim situacijama. dali izbjegavas neke konkretne situacije? ja ne mogu jest i pit pred drugima, ponekad niti pisat i sl. a ti? :oioi:/>

Share this post


Link to post

Josh jedan ovde :oioi:/>

I ja patim od SF, negde od kraja osnovne shkole, sada imam 19 godina i na terapiji sam nekih pet meseci.

 

I ja sam bio pod staklenim zvonom kada sam bio mali, mama previshe mazila, cale totalno ignorisao, u stvari ne totalno, ponekad me je tretirao kao nesposobnog, i ja imam starijeg brata koji me ceo zhivot zadirkuje, dakle prilichno slichna situacija kao kod tebe Ahile. Sem shto sam mladji...

Valjda mi je to prednost, ne znam. Bilo je malo progresa kad sam pocheo sa terapijom medjutim sada vishe ne bash, napisao sam malopre temu o tome u folderu anksioznosti (sorry moderatorima ako sam pogreshio folder smile.png ).

 

Ne znam shta da kazhem za tvog psihijatra, neobichno mi je da te stavi u grupnu terapiju sa ljudima koji nemaju isti problem, Marioneta je napisala neshto shto mozhe da zvuchi logichno medjutim ne verujem bash, ne bi trebao biti prisiljavan ni na shta pa tako ni na prichu sa ljudima koji ne razumeju tvoj problem, bar ne dok ne dodje do nekog realnog pomaka u terapiji.

Predlazhem ti da probash kod drugog shrinka. Znam da je to oduka koju je teshko napraviti.

 

Pisacu josh sutra, moram sada na spavanje :)/>

Edited by REI

Share this post


Link to post

Ahile, dobro došao kao i svi koji ste aktivni na ovom topicu.

Tvoji problemi vjerojatno se vuku iz djetinjstva i mislim da je rije? o manjku samopouzdanja koje se onda temelji na socijalnoj fobiji. I moje je mišljenje da ne trebaš izravno raditi na lije?enju socijalne fobije nego na povratku samopouzdanja. Kažeš da se lije?iš oko 20 godina. Hrabro prijatelju, ništa nije izgubljeno. Ljudi se lije?e godinama od raznih bolesti. Ponekad su rezultati manje vidljivi pokenad više. Ali pogledaj, kada malo razmisliš, kada se ne bi lije?io bilo bi ti još i gore. Možda bi totalno psihi?ki pukao, zatvorio se u sebe i bježao od ljudi više nego što misliš. Možda ti je ovo lije?enje za koje misliš da nije dobro za tebe zapravo urodilo odre?enim rezultatom. Prema tome, glavu gore prijatelju. Mislim da je u lije?enju socijalne fobije zapravo problem što se kod mnogih ljudi umislimo da u njima ima nešto negativno, te da nam žele nešto loše u?initi. Ako to nemamo u svijesti sigurno imamo u podsvijesti, i tako naš mentalni sklop reagira. Najbolje lije?enje kod tebe bilo bi rad na povratku samopouzdanja tj. da samoga sebe uvjeravaš da si vrijedan, da imaš svoje kvalitete, da te drugi vole, što je i istina - imaš ljudi koji te vole, i to te treba puniti pozitivnom energijom. Vrati se malo dalje u djetinjstvo i u prošlost, sjeti se nekih nepravdi koje si doživio i u srcu pokušaj oprostiti ljudima koji su ti nanijeli tu nepravdu. Osjetit ?eš strahovito olakšanje. Vidjet ?eš. Probaj. S druge strane isto ono što trebaš raditi na sebi, lije?enje socijalne fobije traži da to tražiš i u drugima. U drugim ljudima trebaš tražiti ono što je lijepo, kvalitetno, pozitivno, jer svaka osoba te kvalitete ima pa ?eš to kod njih i prona?i. I vidjet ?eš da ?e ti to pomo?i u lije?enju od socijalne fobije. Svakako da se ne trebaš trsiti sada pri?i svakoj osobi. Po?ni od onih koje su ti simpati?ne, drage, od onih koje voliš....Ako se budeš otvarao onim ljepšim stranam a u sebi onda ?emo ti mo?i re?i bravo prijatelju! A ja ti to kažem i sada, jer ne sumnjam da ?eš uspjeti. :oioi:/>

Share this post


Link to post

Ponovo jos jednom hvala vam svima na podrsci, puno mi znaci.

Prvo da napisem nesto o mojim simptomima koji se javljaju kada se nadjem u nelagodnim situacijama. Povremeno sa kolegama sa posla odem na pice, i pored toga sto te ljude relativno dobro poznajem ja osecam nelagodu. Pri samoj pomisli da cu morati ici sa njima u neki kafic ja se uznemirim, osecam suvocu u ustima, pocinje da mi zuji u glavi, dlanovi mi se znoje, srce pocne da mi lupa, pocnem ceo da se preznojavam, osecam pritisak i vrucinu u glavi, koncetracija mi totalno opadne, i kada dodje red na mene da nesto kazem jezik mi se zaveze. Svestan sam da mi nedostaje samopouzdanje i da je ono usko povezano sa SF. Kada sam u drustvu bliskih prijatelja dosta sam spontaniji i tada sam potpuno drugacija licnost, otvorena i spremna na salu. Problem je sto bas i nisam stekao punom takvih prijatelja. Sebi dosta tesko priznajem da postoje ljudi koji me vole, jer ja unapred stvorim sliku da ja zapravo nikome ne nedostajem i da niko ne zeli moje drustvo i na taj nacin odbacujem ljude od sebe, osecam se kao u zacaranom krugu iz kojeg ne umem da izadjem. A kada razmisljam o devojkama mislim da bi im bilo dosadno pored mene i odmah u startu osudjujem bilo kakvu vezu na propast iako se nisam ni malo potrudio.

Sto se tice terapije mislim da bih ipak trebao da budem malo uporniji i da ne bih tek tako trebalo da odustanem. U grupi je duplo vise zenskih nego muskih, tako da je i to verovatno dodatni problem. Svestan sam da bih vise trebao da poradim na sebi jer to je jedini nacin da postignem ozbiljniji napredak. Vasi saveti su mi stvarno pomogli da moj problem sagledam na realniji nacin i da shvatim da moje iracionalno razmisljanje ne vodi nikuda.

Share this post


Link to post

Ahile, terapija ti može pomo?i, ali ona ne?e puno napraviti ako ti sam ne poradiš na sebi. ?uj, ti ideš sa kolegama na cugu. Oni su spontani i normalni. Ni ne slute što se tebi doga?a. Pokušaj si u glavu "utuviti" tu ?injenicu. I bit ?e ti puno lakše. Sama ?injenica da znaš da oni ni ne slute što tebe mu?i može ti biti veliko ohrabrenje. A Bože dragi, moj posao je takav da moram govoriti pred ljudima, ponekad me uhvati socijalna fobija, ali uvijek si postavim u glavi ?injenicu da nitko ne zna toliko re?i i znati o onoj temi koju ?u ja ljudima prezentirati. Tako isto, kada ti iznosiš u društvu u kojem osje?aš strah neko tvoje mišljenje, to mišljenje je TVOJE i ti možeš suvereno vladati svojim stavom a da nitko ne može primjetiti da ti se nešto doga?a. Ajde legendo, hrabro naprijed. Pokušaj tako postaviti stvari i uspjet ?eš. :D/>

Share this post


Link to post

citam te i vidim sebe...

prezasticen od roditelja a u isto vreme strah od oca,pa i majke koja ga je u velikoj meri podrzavala ....

Naime,zabranjivano mi je da se druuzim sa nekim ortacima sa kojima sam odrastao,nazivajuci ih pogrdnim recima i lepeci im svakakve negativne etikete ,zabranjivajuci mi da treniram sportove zbog losih ocena u skoli{iako sam bio nevidjeni talenat}...

s;druge strane....nemoj ti sine,tata ce to uraditi,kupiti...nemoj ti da se mucis a onda drugi dan:ti si besposlicar!dokle mislis tako ziveti?nista ne radis?nosices dzakove,mesaces malter na gradjevini ! itd itd...

a onda je bes u meni kao aksioznom detetu trazio beg od toga,uzimajuci neku vrstu droge i alkohola ne zato sto mi prija vec da bi se malo opustio od napetog zivota,pretnji,ucena i dokazao u drustvu svoju laznu vrednost....

onda prvi panicni napadi,pojacana aksioznost ,depra i sve redom...

ima jos mnogo toga...ali nazalost nemogu ti pomoci vec samo ohrabriti da nas ima mnogo sa takvom vrstom problema ili...

Share this post


Link to post

Dragi Ahile!!!

 

Evo sad kad si vise opisao svoj problem, mogu ti reci slijedece stvari, mozda ti to vec znas ali ti je najbolje sad krenut od toga:

 

1. u drustvu bliskih prijatelja osjecas se sigurno i nemas fobiju zato jer od sebe nemas prevelikih ocekivanja, jednostavno znas da ce te prihvatiti takvog kakav jesi

 

2. kada si sa kolegama sa posla i sa djevojkama strahujes da ces im biti dosadan i automatski u zelji da ne bude tako sebe zelis predstaviti u najboljem svjetlu, biti netko drugi odnosno nesto sto nisi ti i onda ti dolaze takvi napadi.

 

Buduci da se lijecis vec 20 god, jesi li ikada pokusao od sebe imati manja ocekivanja?

npr. ti zelis da tvoji simptomi nestanu, da sve bude super, da se super uklapas u drustva, druzis, ali jesi li ikada mijenjao neke svoje stavove o sebi? Znam da je tesko, ali na tome bi trebao raditi.

 

niti ja se uopce ne mogu skoncentrirati u drustvu, stalno razmisljam o tome dali oni vide da mi je lose i sta moram reci da ne ispadnem dosadna ili glupa. u dubini ti je nesigurnost, a na povrsinu ti izlaze simptomi u vidu socijalne fobije. takodjer unutarnji govor, kada si u takvom drustvu i jave ti se misli tipa STO AKO dobijem napad, vide da mi je lose, ispadnem dosadan i sl? to automatski vodi k novom napadu i onda se vrtis u zatvorenom krugu.

 

moras se u sebi mijenjati, lijekovi ti nisu dovoljni, a ocito nisi imao kvalitetne psihoterapeute koji bi ti pomogli da napravis strukturne promjene licnosti.

 

ovo sve sto sam ti napisala je meni moj psihijatar rekao na zadnjoj seansi pa probaj razmisliti o tome...

sretno i pisi :D/>

Share this post


Link to post

Ako zelim da poboljsam sadasnje stanje u kojem se trenutno nalazim jasno mi je da treba da pocnem sa menjanjem stavova prema zivotu. To nije nimalo lak proces, pogotovo kad si naviknut na jednu vrstu ponasanja jos od detinjstva. Na primer kada nesto radim ja sebe teram da taj posao odradim perfektno sto cesto dovodi do nervoze. Priznajem da u zadnje vreme manje marim da li sam nesto odradio perfekto ili ne, sto je ipak mali napredak.

Ja sam prilicno cutljiva osoba i tesko mi je da se ukljucim u bilo kakav razgovor, ali ipak danas na poslu u toku pauze skupio sam malo hrabrosti i ukljucio se u razgovor, ljudi su me prihvatili, ja sam se malkice raspricao i naravno sada se osecam mnogo smirenije i opustenije. Moje kolege sa poslu su prilicno pricljive i dosta je tesko izboriti se za rec pored njih, tako da su mi odlicna prilika za vezbanje mojih socijalnih vestina.

Primetio sam da u zadnje vreme dosta lakse komuniciram sa udatim zenama, verovatno iz razloga sto su vec zauzete pa ne moram da se dokazujem pred njima. Sada mi preostaje da pokusam taj nacin ponasaja da primenim na slobodne zene i devojke (uh kako to lepo zvuci u teoriji).

Posto u utorak idem na terapiju polako pocinjem da pravim plan. Cinjenica je da do sada nisam bas ozbilno razmisljao o terapiji i nisam se pripremao za nju sve do njenog pocetka. Ostali clanovi uvek iznose svoja razmisljanja i impresije o terapiji a ja izgledam kao da sam iskljucen iz svega toga. Resenje je u tome da se vise posvetim sebi i svome nastupu na terapiji. Ovako, ponasam se kao da me je bas briga za sve, dodjem na terapiju, ne ulozim ni malo truda, precutim celu seansu i posle se pitam zasto mi je lose. Mora mi biti lose kada se ni ne trudim. Vecina tih prica sa terapije i nisu nesto posebno, i cesto sam imao utisak da bih ja mogao nametnuti zanimljivije teme, stvar je u tome da treba da smognem malo hrabrosti i da se malo otvorim prema drugima sto verovatno jedan broj njih i zeli. Tacnije na prosloj seansi jedna devojka se pozalila na mene da sam previse cutljiv, i da bih trebao malo da progovorim. Stvar je u tome da od pocetka pokusam da se opustim, i da pocnem da se ponasam kao ja, a ne kao neka druga cutljiva nezinteresovana osoba sto ne zelim biti.

 

Stvarno ste sjajni, pomogli ste mi da sagledam neke stvari na drugaciji nacin, i verujte mi , osecam se dosta bolje zbog toga. Hvala vam.

Share this post


Link to post

Ajde, samo naprijed. Naravno da i ti moras uloziti truda i to velikog. samo se opusti na toj terapiji, nemas sta izgubiti. ocito prije nisi bio dovoljno motiviran za izljecenje jer je tesko promjeniti neke stavove o sebi i o zivotu. I bez obzira ako ti i bude lose ti pricaj, sve dok potpuno ne zaboravis na strah i ne budes usredotocen samo na svoju pricu, pomoci ce ti, vjeruj mi. Onda ces nam napisati kako je bilo nakon sto si promijenio stav o sebi i o terapiji. sretno i pisi! srce.gif

Share this post


Link to post

Danas sam provalio radnog kolegu pred redom od 30 ljudi u jednom supermarketu...i 5 minuta smo se takmicili koji ce drugom bolje spustiti...kakva fobija ba, ne postoji to kod mene vise

Share this post


Link to post

Vec treci dan u kontinuitetu ja se osecam bolje. Ranije se retko desavalo da mi i jedan dan bude bolje, ali posle se sve nastavi po starom i po nekoliko dana nisam uspevao da se izvucem iz krize. Svestan sam cinjenice da ce mi se losi dana verovatno vratiti, ali me raduje da sam konacno uspeo da poboljsam svoje stanje i sve zahvaljujuci tome sto sam poceo sebe da menjam, jer od iscekivnja da ce se desiti neko cudo nema nista. Primetio sam da me ljudi bolje prihvataju i to sve iz razloga sto delujem optimisticno, opusteno. Cutanje i povlacenje u sebe vodi samo u izolaciju. Mozda nemam socijalne vestine i nisam tako dobar u komunikaciji, ali kroz vezbu moze dosta da se postigne.

 

Juce sam se hrabro ukljucio u jedan razgovor, u jednom momentu sam se zbunio, posle par sekundi uspeo sam da povratim koncetraciju, i nastavio sam da pricam. Posle tog iskustva delovalo mi je da sam mozda pred tim ljudima ispao pomalo blesav. Pa sta i ako sam ispao blesav, bitno mi je da sam zavrsio misao i svi su razumeli sta sam hteo da kazem. Sledeci put ce biti bolje i ja cu verovatno biti opusteniji i pravicu manje greske, samo kroz vezbu se postaje majstor.

 

Razmisljam celo vreme o mojo vecerasnjoj grupnoj terapiji. Moram da priznam da do sada nikada nisam razmisljao o terapiji i nisam se pripremao na nju. Odlazak utorkom na terapiju dozivljavao sam kao neku dosadnu obavezu i jedva sam cekao da prodje. Ovo je prvi put da na sve gledam na drugaciji nacin. Do sada je sve delovalo prividno da ja kao nesto resavam po pitanju SF, a zapravo nista se nije desavalo, terapije su prolazile bez ikakvih rezultata jer ja prakticno nisam ni ucestvovao u njima, samo sam fizicki bio prisutan. Kljuc resenja je u mom angazovanju. Nemam velika ocekivanja, jednostavno primenicu recept koji koristim par dana, pricati, pricati i samo pricati...

Share this post


Link to post

Tako je moj ahile, to ti je dobar stav!

Negdje sam procitala ovo: onaj tko dodje kod psihijatra i kaze doktore izlijecite me - nece se izlijeciti. izlijeciti ce se onaj tko dodje i kaze - doktore recite mi sto ja trebam napraviti da bi se izlijecio. To ti je taj stav i angazman. vidim da si dobro shvatio, moras biti zadovoljan sa sitnim detaljima a ne ocekivati cudo. jer ti se sam trebas izlijeciti i na tome moras raditi. tako mi je drago da ti je bolje. i ja sam jucer uspjela popiti kavu sa jednim prijateljem, a danas idem prvi put na autogeni trening. na dobrom si putu da se konacno izlijecis, mogao si vec biti zdrav da si ranije imao takav stav. samo nastavi tako dalje, i napisi kako je bilo na grupnoj terapiji. srce.gif

Share this post


Link to post

Sinoc sam bio na grupnoj terapiji, i zelim da vam prenesem moje impresije koje sam tamo doziveo. Ranije sam odlazak na terapiju dozivljavao kao dosadnu obavezu, stalno sam gledao na sat i jedva sam cekao kraj svake terapije. Za celo vreme seanse ja bih cutao i delovao bih totalno nezainteresovano. Sinoc je bilo potpuno drugacije, po prvi put sam se osecao kao clan grupe. U samom pocetku javio se mali strah da ce sve biti po starom, ali ipak smogao sam snage i konacno sam progovorio. Posle sam u vise navrata govorio o razlicitim temama. Pomalo sam i sam sebe iznenadio jer nisam ocekivao da ce sve proteci tako dobro, naravno glavni razlog je sto nisam imao nikakava ocekivanja. Ranije sam uvek gajio prevelika ocekivanja i to je po pravilu jos vise pogorsavalo moje stanje.

 

Simptomi su gotovo nestali, pozeleo sam da vreme sto sporije prolazi i da terapija sto duze potraje. Primetio sam da sa vise paznje i interesovanja gledam na probleme koje drugi clanovi na terapiji iznose. Primio sam par kritika i na njih sam gledao na dobronameran nacin i uopste me nisu uznemirile, ranije bih se zbog kritika uznemirio i osecao bih se jos losije, a sada sam u stanju da prihvatim kritiku i da se osecam jednako dobro kao pre primljene kritike.

 

Citao sam dosta o tome kako covekov mozak moze da se menja. Vrseni su eksperimenti gde su pracene grupe ljudi koje su uspele posle izvesnog vremena da promene obrasce ponasanja i da se potpuno promene. Primecujem da je i kod mene poceo taj proces, cinjenica je da jos nisam pronasao devojku i da jos uvek imam uzak broj prijatelja, ali i pored toga ja se osecam bolje i nekako kao da sam konacno zivnuo.

 

Svestan sam da je predamnom jos dosta rada i napora. Mislio sam da za mene nema pomoci, bio sam umoran od svega i delovalo je kao da sam se predao. Sada uvidjam da se resenje nalazi u nama samima, potrebno je da nas neko sa strane pokrene, da nam da smernice, i lagano korak po korak, uz ozbiljnije angazovanje nemoguce postaje moguce.

 

Da se razumemo ja sam tek na pocetku, stvar je u tome da sam za razliku od ranije sada poceo da se radujem i najmanjim promenama na bolje, moji kriterujumi su se snizili, i nemam vise tako velika ocekivanja.

 

Kamen po kamen palaca...

Share this post


Link to post

Bravo, Ahile! :curica:

 

Bas mi je drago zbog tebe.. Vidis kako si naucio da polako otpustas kocnice, da se otvaras prema drugima i da pazljivo slusas tudje probleme.. To je ogroman napredak..

 

Sada, kada si se poceo osjecati kao ravnopravan clan grupe, ces jedva cekati svaki naredni termin okupljanja i svaki put ce ti biti sve lakse, jer ces na te ljude vremenom poceti gledati kao na bliske prijatelje, sa kojima ces moci dijeliti sve sto ti lezi na dusi.. A vidjet ces koliko ce ti to goditi i kako ces se svaki naredni put osjecati sve bolje i bolje..

 

Bravo!

Share this post


Link to post

Hey stari! Svaka ti ?ast :D/>

Vidiš, nemaš se ?ega bojati.

Treba polako raditi na sebi i uspjet ?eš. Mislim, tko sam ja da ti sad nešto govorim i solim pamet, jer sam možda u goroj situaciji nego ti, ali ovaj mali pomak je za svaku pohvalu...

Samo naprijed i pokušaj duboko u svojem srcu prona?i oslnonac i snagu kako bi mogao polako i?i dalje. Vidjet ?eš, snaga se nalazi u nama samima. A možda u samome sebi prona?eš neke stvari, neke sposobnosti i toliko divnih sadržaja kakve ni sanjao nisi. Probaj....

I drž se legendo! :D/>

Share this post


Link to post

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
Sign in to follow this  

×
×
  • Create New...