Jump to content
Depresija Forum
Sign in to follow this  
ahil

Socijalna fobija

Recommended Posts

Carny dobrodosla... :)/>

i ja se prepoznajem u tvojoj prici i mislim da si na pravom mjestu,totalno isti problemi :D/> . koliko vec imas sf i dali si se vec lijecila? jel uzimas kakve lijekove? ja zoloft. nedavno sam pocela lijecenje premda sf imam od 17-te. nisam imala pojma sta mi je. sad imam 23. to bi ti bilo dobro da odes sa ahilom na terapiju, i ja se nalazim u zg sa forumasima pa mi je to puno pomoglo jer sam do sad mogla samo sa deckom izac, i meni se stanje pogorsavalo, sad je vec bolje. pisi

 

Jura, mislim da ti nemas socijalnu fobiju, a ako i imas onda ti nije tako izrazena kao meni... :smrk:

Share this post


Link to post

Dear Ebony, trebala si me vidjeti prije dvije-tri godine kad kad mi je soc fob bila na vrhuncu.Jedanput sam išao kroz park i tako me "pralo" da sam morao sjest na klupu jer sam mislio da ?u past u nesvijest.Sjedio sam oko pola sata doslovno paraliziran na klupi jer sam bio uvjeren da me svi gledaju i procjenjuju.To je samo jedan primjer,imam ih bezbroj...No kad sam prije godinu dana postao informiran o tom poreme?aju i kad sam skužio da je to relativno ?est poreme?aj kod ljudi (oko 12 posto) i da nisam jedini na svijetu kojeg to mu?i odlu?io sam svim snagama ozdraviti.Pitaj svog psihi?a kaj misli o Klonopinu(Rivotril) i seroxatu,meni se ?ini da je to najbolja kombinacija lijekova.Ja je pijem ve? par mjeseci i fobija mi se smanjila za 80 posto.?ak sam negdje pro?ito da pijenje rivotrila stvara stanje obrnuto od socijalne fobije.Što se ti?e tvog straha od

"držanja šalice kave" mogli bi se na? u nekom bircu i ja ?u namjerno ispustiti iz ruke svoju šalicu pa nek se prolije po šanku pred svim tim ljudima u bircu i ja ?u se sam

sebi nasmijati i "krenuti dalje"pa da vidiš kako to nije ništa strašno.Sorry kaj sam ju?er otišo tak brzo.Uvijek popizdim nakon 15 minuta u društvu jer imam osje?aj da nisam dobro društvo kad sam depresivan i ne pri?a mi se puno.?ujemo se.

Share this post


Link to post

a ovo za park mi nisi pricao jucer... al dobro se drzis. ja pijem zoloft, pise i za njega da lijeci socijalnu fobiju, premda ja mislim da to covjek treba izlijeciti sam u svojoj glavi a lijekovi tu bas ne rjesavaju problem. nije meni bad da mi se ne prospe salica, neznam u biti cega se bojim, jednostavno osjetim da cu dobit napad i to je to. nije stvar da mi je bad. i meni je zao sta si otisao ranije pa nismo stigli puno pricat, nadam se da ces doc opet. poslije kave sam bila sa deckom na nekom tulumu i opet mi je bila fobija, nisam mogla pit. a eto nekim cudom je sa forumasima bas nemam... :)/>

Share this post


Link to post

Cao. evo me opet.

Danas se osecam neobicno dobro, verovatno zbog toga sto sam naisla na vas. Dobro je kada covek ima sa kim da podeli iskustva pa makar ona bila i negativna. Ebony, i ja sam kao i ti dosta samokriticna, verovatno mnogo vise nego sto bi trebalo. Verovatno nisam u stanju realno da sagledam sebe i svoje mogucnosti, verovatno zelim da budem nesto sto ne mogu biti, drugima se prikazujem pod velom maske i ne dozvoljavam da saznaju ko sam ustvari. Problem je u tome sto ni sama ne znam ko sam, tj. ne vidim sebe ocima drugih.

Ali naravno, treba raditi na sebi. I to postepeno. I sve shvatiti kao neku vrstu igre, sto ja, da budem iskrena, jos uvek nisam u stanju. Ja dramatizujem sitnice, zbog svoje fobije i propustam bitne stvari u zivotu.

Nisam do sada imala iskustva sa psihijatrima.Lekove ne koristim, povremeno samoinicijativno popijem bensedin, kada imam bez ikakvog povoda neki neobjasnjiv osecaj strepnje ili kada sam u tezem bedaku. A ti, Ebony? Kakva su tvoja iskustva? Kako izgleda grupna terapija? Da li tamo razgovarate o problemima zbog kojih se lecite ili o nekim drugim temama? Mislim da bas nije jednostavno pricati o svom problemu pred ljudima koji nemaju isti problem i nemaju profesionalnu obavezu prema tebi, koju ima psihijatar. Ali mozda je to samo moje vidjenje.Zelela bih da pokusam.

 

Pozdrav, pisite.

Share this post


Link to post

Znaci ti se prakticki ne lijecis? :hmmm: mislim da bi trebala otic do psihijatra, jer on te moze usmjeriti i pokazati kako da se izlijecis. mislim da nece proci samo od sebe. o grupnoj terapiji ti moze reci ahil. ja idem na autogeni trening, a grupna terapija su mi forumasi kad se nadjemo na kavi. ^_^ mozda ti psihijatar propise neke lijekove koji ce ti pomoci, nije bas dobro uzimati na svoju ruku. a kako si uopce saznala da imas socijalnu fobiju ako ne ides kod psihijatra? i meni zna biti strepnja cak i kada nisam u socijalnim situacijama, to je od anksioznosti. mislim da bi svakako trebala potrazit pomoc, mi na forumu ti mozemo biti podrska, ali sumnjam da ces se izlijecit bez terapije. barem grupna, ako nista drugo... srce.gif

Share this post


Link to post

Carny i Jura, dobrodosli na forum.

 

Carny, prestani da uzimas bensedin jer on nije lek za SF. Poslao sam ti PP sa objasnjenjem u vezi grupne terapije. Iz mom iskustva znam da kako vreme prolazi, a ako ne krenes na terapiju stanje moze samo da ti se pogorsa. Nasa bolest je specificna i mislim da je samoizlecenje nemoguce, godinama sam to pokusavao ali bez uspeha, i tek kada sam krenuo na terapiju doslo je do pomaka.

 

Zbog svih frustracija i nezodovoljstva koje sam nosio u sebi umeo sam da budem dosta neprijatan prema bliznjima, sto bi mi jos vise pogorsavalo stanje. Zbog svega toga osecao sam se neprijatno i u sopsvenoj kuci. Vremenom, radio sam na sebi i danas sam totalno drugacija osoba po tom pitanju, sebe sam naucio da budem prijatan, prostije receno to mi je sada navika i deo moje licnosti, jednostavno za mene je postalo nesto sasvim najnormalnije da u svakoj prilici budem prijatan. To moje novo usvojeno ponasanje prouzrokovalo je da se dosta bolje osecam, sada sam vedriji, nisam vise namrgodjen i primecujem da me ljudi bolje prihvacaju.

 

Sto se tice suprotnog pola, ranije mi je komunikacija sa bilo kojom zenskom osobom bila totalna katastrofa. U nekoliko zadnjih godina primetio sam da u komunikaciji sa udatim zenama nemam vise nikakvih problema. U subotu sam bio u drustvu dve udate vrlo privlacne zene, osecao sam se opusteno, salio sam se sa njima, i bio sam potpuno spontan i prirodan. Da je bila u pitanju neka slicna ali slobodna zenska osoba ja bih verovatno manje pricao, osecao bih se nelagodno, iako moram da priznam da u poslednje vreme i tu ima pomaka i nisam bas toliko zatvoren pred devojkama kao ranije. Na tom polju preostaje mi jos rada.

 

I ja imam problem kod sklapanja novih poznanstava. Mislim da je za pocetak neophodno da mi pocnemo vise da cenimo sebe i da budemo zadovoljniji sa sobom, tada ce nam biti lakse da nadjemo nove prijatelje.

 

Dok me je ranije pogadjala kritika bilo koje vrsta, dok su me uznemiravale i najmanje sitnice, dok sam osecao stalnu krivicu u vezi bilo cega, danas sam po tom pitanju dosta drugaciji. Prosto osecam to kao nekakvo cudo, sada prihvatam bilo kakvu kritiku na dosta lak nacin, na sitnice gotovo da vise i ne obracam paznju, samokritika je ostala ali ona pozitivna koja mi pomaze da analiziram moje ponasanje i da se jos vise popravim kako bih postao jos bolja osoba.

 

Dok ranije nisam bio u stanju da predjem preko gresaka koje sam stalno pravio, danas ih prihvatam kao nesto normalno, kao deo procesa sazrevanja, jer niko nije savrsen. To me je podsetilo da sam ranije stalno zeleo da ispadnem savrsen u bilo cemu sto sam radio, moja ocekivanja su bila prevelika i to me je strasno sputavalo i dovodilo do suprotnih efekata. Danas vise ne gajim prevelika ocekivanja i samim tim to mi pomaze da bolje funkcionisem na mnogim poljima.

 

Sva ova poboljsanja su usledila nakon visemesecnog tretmana na individualnoj, a kasnije jos vise na grupnoj terapiji. Tako da je moje stanje konacno pocelo da se poboljsava i popravlja iako mi je to do skora delovalo potpuno nemoguce.

Share this post


Link to post

Tek sada znam da je ono sto sam ja mislila da sam sramezljiva zapravo SF.

Mislim da su mi lijekovi puno pomogli, rijetko imam blagi sF.

Share this post


Link to post

Kako znam da imam socijalnu fobiju, a da nisam bila kod psihijatra? Pa dobro, jos uvek nemam dijagnozu, ali sta god da je u pitanju problemi su vrlo neprijatni.Oduvek sam bila cutljiva i povucena, i sigurno su koreni svega toga negde u detinjstvu. Odrasla sam u provinciji, sa jedne strane prezasticena, a sa druge trpela demoralisuce kritike. Naravno da volim svoje roditelje, i svesna sam da su mi uvek zeleli samo najbolje, ali isto tako i da nisu znali bas uvek sta je najbolje za mene. I jos uvek sam za majku dosta vezana.

Nemam problem u svakodnevnim, uobicajenim situacijama, npr. u kupovini, na ulici, kod zubara, u autobusu i sl. Nemam osecaj da me na ulici posmatraju i analiziraju.Problem kulminira samo onda kada moram iz nekog bitnijeg razloga upoznati nekoga (ko se meni cini bitan), ili kontaktirati nekoga koga povrsno poznajem a do cijeg misljenja drzim. Takva sam cak i kada su u pitanju telefonski razgovori, u stanju sam takve stvari da odlazem danima, neposredno pred tzv.okrsaj ruke mi se znoje, tresem se, crvenim, gusim se, tako da osoba sa kojom dolazim u kontakt moze sve to vrlo dobro da primeti.I posle takvih situacija se osecam nekako iscrpljeno.

A kada se, recimo, putem svojih prijatelja, nadjem u drustvu nepoznatih, u stanju sam da ne progovorim uopste, ako pocnem da pricam osecam kako crvenim...Pa onda imam strah da cu poceti da pricam i da cu u momentu zaboraviti sta sam htela da kazem.... Itd, itd.

Ne znam kako vi, ali ja sam prilicno navucena na internet, i naravno nemam problema kada je ovakav vid komunikacije u pitanju.A sada moram da pomenem jedno neprijatno iskustvo, prouzrokovano jednim internet poznanstvom. Naime, pokusala sam da se suocim sa svojim strahom sto je bilo samo kontraproduktivno, i trebace mi jos mnogo vremena da se usudim da nesto slicno ponovim. Sta mislite o sajtovima za sklapanje poznanstava? Dopisivala sam se sa vecim brojem muskaraca i shatila da je jako tesko uspostaviti kontakt sa osobom sa kojom te ne vezuju zajednicke aktivnosti.Skoro svi oni su odmah posle par poruka inicirali susret, sto ja nikako nisam mogla da prihvatim. Samo sam jednom naterala sebe da to uradim. I sta se desilo? Nesrecnim slucajem naidjem upravo na osobu, koja po nekoj mojom proceni pati od kompelksa superiornosti. Tip je bio toliko egocentrican i toliko je potencirao svoje kvalitete. Mozete misliti kakav je to bio spoj. Nekoliko dana posle toga osecala sam se totalno bolesno i sebi pripisivala kojekakve nedostatke. Kada su se moje emocije malo stisale, uspela sam da koliko-toliko realno sagledam situaciju.

Toliko od mene za sada, javljam se uskoro ponovo. Odlucila sam da krenem na terapiju, samo mi treba malo vremena da se psihicki pripremim...

Hvala svima i samo hrabro... Ahile, hvala ti na informacijama, cujemo se..

Pozdrav

Share this post


Link to post

a eto to sto opisujes je, nazalost socijalna fobija.

i meni je sve tako samo s razlikom sta je meni bilo bad i preko interneta. kad sam ovdje pisala prvi post bila sam totalno anksiozna, kao u svakoj drugoj socijalnoj socijalnoj situaciji. moras sto prije pocet razmisljat o lijecenju, i posjetiti psihijatra.

 

Sta mislite o sajtovima za sklapanje poznanstava? Dopisivala sam se sa vecim brojem muskaraca i shatila da je jako tesko uspostaviti kontakt sa osobom sa kojom te ne vezuju zajednicke aktivnosti.Skoro svi oni su odmah posle par poruka inicirali susret, sto ja nikako nisam mogla da prihvatim. Samo sam jednom naterala sebe da to uradim. I sta se desilo? Nesrecnim slucajem naidjem upravo na osobu, koja po nekoj mojom proceni pati od kompelksa superiornosti. Tip je bio toliko egocentrican i toliko je potencirao svoje kvalitete. Mozete misliti kakav je to bio spoj. Nekoliko dana posle toga osecala sam se totalno bolesno i sebi pripisivala kojekakve nedostatke. Kada su se moje emocije malo stisale, uspela sam da koliko-toliko realno sagledam situaciju.

 

uf, mene bi bilo jako strah naci se snekim preko te agencije za poznanstva, a i bojim se nepoznatih ljudi. pogotovo nebih trazila decka preko interneta. steta sto si imala tako lose iskustvo, ja sam preko foruma upoznala hrpu super ljudi. pa zasto se ne nadjes sa ahilom, ako ste blizu, mislim da odete na kavu i malo razmjenite iskustva, ako se oboje slazete... jer meni je puno bolje ot kad izlazim sa ljudima sa foruma, bas mi je pomoglo, vratilo mi se samopouzdanje a i ponovo sam u socijalnim kontaktima, buduci da sam izgubila sve prijateljice zbog sf. to mi je prvi korak ka ozdravljenju. znam da necu ozdravit ako sjedim doma sama a jos me previse strah da idem s nekim tko nezna za moj problem. probaj ovdje naci prijatelje s kojima se polako mozes izlagati fobicnoj situaciji, jer to je dio terapije. nemoj da te jedno lose iskustvo zaustavi, ovdje mozes naci ljude s kojima ces ako nista drugo bar imati zajednicku dijagnozu. steta sta nisi u zg pa da odemo skupa na kavu... srce.gif

Share this post


Link to post

Sinoc sam bio na grupnoj terapiji i hteo bih da iznesem neka moja nova zapazanja. Primetio sam da jedan deo clanova izbegava da prica o problemima, i ja sam takav bio u pocetku. Bilo mi je vrlo tesko da govorim o mojim problemima pred ostalim clanovima, dok sam bio na individualnoj terapiji taj problem nisam imao.

 

Ovo sve napominjem zbog vas koji zelite da pocnete sa grupnom terapijom da neupadnete u istu zamku kao i ja. Svi ti ljudi koji dolaze na terapiju imaju istih ili slicnih problema, i potpuno je besmisleno pred njima ne pricati o svojim problemima. Razumem da je poprilicno neprijatno zalaziti u dubinu i govoriti o sustini i biti onoga sto nas muci i proganja, bojimo se i mislimo da ako drugi saznaju vise o nama da cemo tako postati ranjiviji i da ce nas zbog novih saznanja o nama manje ceniti, i da cemo u njihovim ocima postati manje vredni.

 

Verujte mi, to je sve besmisleno, grupna terapija je pravo mesto gde treba da kazemo sve sto nas tisti i muci, potrebno je da zadjemo u najdublje i najbolnije delove nase svesti i secanja, jer samo na taj nacin mozemo doci do staze izlecenja. Priznajem, i meni je trebalo dugo da to shvatim i sada mi je mnogo lakse i na terapiju gledam kao na nesto vrlo korisno a ne kao na neku dosadnu obavezu.

 

Znaci, nije dovoljno to sto ste se odlucili da krenete na grupnu terapiju, potrebno je i da postanete aktivni ucesnik iste. Gledajuci neke clanove kako stoje u mestu i izbegavaju da pricaju o sustini problema, a istovremeno se stalno zale da neosecaju nikakav napredak jasno mi je da je problem u njima i u njihovom bezrazloznom strahu da konacno krenu sa pravom borbom. Ovako izbegavaju da pricaju o onome zbog cega zapravo i dolaze na terapiju, nedelje i meseci prolaze a problem ostaje ili se cak jos i pogorsava.

 

Ja se osecam bolje upravo zbog toga sto sam u zadnje vreme promenio misljenje i nacin na koji sam nastupao na terapiji. Dosta sam otvoreniji i nije mi vise problem da pricam o sustini i da zalazim i u najdublje i najneprijatnije detalje koji me muce.

 

Nadam se da ce ovo nekome pomoci, i da nece bespotrebno protraciti vreme, nego ce se na pravi nacin uhvatiti u kostac sa svojom bolescu.

Share this post


Link to post

imam pitanje za tebe ahile. na toj grupnoj terapiji, kada ti ispricas svoj problem i sta te muci, dali onda drugi odgovaraju, npr. slicno kao na forumu ili samo svatko prica svoju pricu? nisam nikad bila na grupnoj, pa me zanima koja je u biti svrha te terapije?

Share this post


Link to post

Naravno da i drugi odgovaraju, meni su upravo dosta pomogle sugestije i kritike upucene od drugih clanova na grupi. Psihijatrica je tu da pomogne i da animira clanove da budu aktivniji. Jedno vreme vecina clanova je bila pomalo zatvorena i grupa nije bas funkcionisala na najbolji nacin. Sada se sve to promenilo, rad na grupi je dosta kvalitetniji i vecina nas odlazi zadovoljna posle terapije. Sve smo vise upuceni jedni na druge i sve vise gledamo kako jedni drugima da pomognemo. Grupa kao da je sazrela i kao da vise nema onih kocnica od ranije uzrokovanih neaktivnoscu pojedinih clanova ukljucujuci i mene.

 

Sto se tice foruma on je super i stvarno mi je dosta pomogao i uopste nije za potcenjivanje. Na njemu sam takodje nasao dosta odgovora za probleme koje me muce.

 

Opet sa druge strane grupna terapija je korisna jer nam omogucava da se suocima sa ljudima oci u oci i izlozimo im svoje probleme i potrazimo pomoc od njih.

 

Da nisam pronasao ovaj odlican forum i da neidem na grupnu terapiju verovatno mi bi bilo jos gore nego pre, jer kako je vreme prolazilo meni je bivalo sve gore i gore.

 

Ja jos nisam izlecen i predstoji jos dosta rada predamnom, ali moram da priznam da se bas i nesecam kada sam se zadnji put ovako lepo osecao, ili bolje recano kada sam ovako bio zadovoljan sobom.

 

Napomonjem da jos nisam pronasao devojku, ali mislim da moji problemi nebi bili reseni time sto bih pronasao devojku, ipak je neophodno da ja prvo postanem zadovoljan sobom, da pocnem vise da se cenim, onda cu postati i prihvatljiviji i za druge ljude. Jedan od razloga sto sam izbegavao devojke i njihova udvaranja je upravo taj strah da ce im pored mene biti dosadno, jer kada ja sebe ne umem da cenim odmah pomislim da ni mene drugi nebi cenili i da zapravo ne vredim nista.

 

Na srecu sve je to pocelo da se menja i moje samopouzdanje lagano raste. Naucno je dokazano (ja to sebi dokazujem svakodnevno) sto je samopouzdanje slabije socijalna fobija je jaca i obrnuto.

Share this post


Link to post
Napomonjem da jos nisam pronasao devojku, ali mislim da moji problemi nebi bili reseni time sto bih pronasao devojku, ipak je neophodno da ja prvo postanem zadovoljan sobom, da pocnem vise da se cenim, onda cu postati i prihvatljiviji i za druge ljude. Jedan od razloga sto sam izbegavao devojke i njihova udvaranja je upravo taj strah da ce im pored mene biti dosadno, jer kada ja sebe ne umem da cenim odmah pomislim da ni mene drugi nebi cenili i da zapravo ne vredim nista.

 

zelim ti da uskoro nadjes djevojku... :curica: istina je, s time ti se nebi rijesili problemi, ja imam decka skoro 4 godine, u biti jos mi se pogorsalo, jer mi je on postao fobicni pratilac pa nisam nigdje mogla maknut bez njega. i prestali smo izlazit, uglavnom sjedimo i gledamo televiziju.

 

Na srecu sve je to pocelo da se menja i moje samopouzdanje lagano raste. Naucno je dokazano (ja to sebi dokazujem svakodnevno) sto je samopouzdanje slabije socijalna fobija je jaca i obrnuto.

 

i ja mislim da su socijalna fobija i samopouzdanje povezani i slazem se s tobom. ali ja ne znam kako da radim na tom samopouzdanju. ne razumijem u cemu je stvar. malo mi je poraslo otkad sam na forumu, jer sam dugo vremena jako usamljena ali i dalje ne znam kako da proradim na tome...

Share this post


Link to post

Mogu da ti prenesem neka moja iskustva kako sam uspeo da vremenom povecam samopouzdanje.

 

Poceo sam da izbegavam ljude koji me nisu cenili i pored kojih sam se osecao inferiorno. Vise sam se druzio sa osobama koje me cene i koje mi zele dobro. Vremenom njihovo drustvo mi je sve vise prijalo i ja sam se pored njih osecao sve bolje i bolje i shvatio sam da i ja vredim.

 

Ne druzim se vise sa bratom koji me je stalno iskoriscavao ali se zato vise druzim sa ostalom dobronamernom rodbinom. Brat mi je stalno pravio probleme i pored njega sam se uvek osecao lose.

 

Takodje imao sam vise ostrih polemika sa roditeljima gde sam im objasnio da imam problema i da me vise ostave na miru jer su konstantno vrsili pritisak mene, jer po njima ja zapravo uzivam i nemam nikakvih problema. Posle izvesnog vremena roditelji su konacno shvatili moj problem i sada imam normalniji odnos sa njima bez tenzija.

 

Potrebno je da izbegavas drustvo pesimisticnih ljudi koji u svemu nalaze nesto lose. Takodje treba da poradis na sebi, treba da pocnes vise da se smejes, pred ljudima treba uvek da izgledas sto bolje volje, jer ljudi vole drustvo vedrih nasmejanih ljudi. Meni je u pocetku dosta bilo tesko jer sam stalno delovao potisteno i izgubljeno.

 

Kada sa nekim komuniciras obavezno ga gledaj pravo u oci, i budi potpuno skoncetrisana na njegovu pricu. Dobar kontakt ocima i blagi osmeh provereno ostavljaju dobar utisak na ljude. Kada govoris govori jasno i glasno da te svako moze pravilno razumeti, meni su ranije cesto zamerali da govorim suvise tiho i da me je tesko razumeti.

Share this post


Link to post

Hvala ahile, pokusat cu... premda ne znam dal cu moc sa svima jer kad dobijem napad neznam ni kako se zovem a kamoli da se sjetim da govorim glasno i da mogu pogledati nekoga u oci... :P/>

Share this post


Link to post

Meni je u pocetku bilo strasno tesko da nekome gledam u oci dok sa njim komuniciram. Osecao sam toliku nelagodnost i strah da cu ispasti jos blesaviji nego pre. Dok sam svim tim ljudima gledao u oci, pojavio se za mene novi problem, oni su sada za razliku od ranije produzavali komunikaciju sa mnom tako da sam umisljao da ja to necu izdrzati. Prvih mesec dana bilo mi je stvarno naporno, ali izdrzao sam i sada je za mene sasvim normalno da nekoga gledam pravo u oci dok sa njim pricam sto je ranije bilo prakticno nemoguce.

 

Potrebno je napraviti plan i krenuti menjati navike jednu po jednu. Ja sam dugo analizirao moje ponasanje dok komuniciram sa ljudima i uvideo sam neke nedostatke. Citao sam dosta o tome zasto je bitno gledati ljudima u oci i krenuo sam u akciju sa idejom da promenim staru naviku skretanja pogleda u stranu, spustanja glave i izigravanja totalne neizainteresovanosti za komunikaciju.

 

Jednostavno jednog dana sam rekao sebi da od tada ima da gledam ljudima pravo u oci ma sta god da mi se desi. I naravno nije mi se desilo nista, uspeo sam u svojoj nameri promenio sam jednu staru naviku i sada pravim plan da krenem sa menjanjem jos nekih navika na koje sam od detinjstva naviknut a koje nisu dobre za nas sa SF.

Share this post


Link to post
Guest crna macka

Ma hajde, pa sad ispada da ?eš nakon mog prvog posta pasti u depru :eusa_naughty:

Glavu gore, to je samo moje mišljenje, temeljeno na mom slu?aju, a ako ?emo iskreno baš i nisam reprezentativan primjer, jer nisam baš previše truda uložio u to da se rješim fobije.

Ti koliko vidim imaš volje, pa vjerujem u tebe. :)/>

meni ljudi treba pomoc.

svaka veza koju otpocnem ,upropasti je ta glupa fobija.u restoran ne smem da odem jer se plasim da me neko gleda dok jedem.ako je veliki red za kafu ja izadjem jer ne volim da me svi cuju dok narucujem.

ruke pocnu da mi se tresu u restoranu tako da samo molim boga da ne ispustim casu.

ja ne znam sta da radim.nalazim se u americi i ovde je svaki dan normalna stvar ici u restorane barove a za mene to predstavlja neverovatan problem.trenutno ne mogu da idem kod psihijatra pa samu sebe pokusavam da ubedim da mogu to da pobedim i idem po restoranima i trudim se da ne mislim o tome ali mi je jako tesko.pomagajte.

Share this post


Link to post

meni ljudi treba pomoc.

svaka veza koju otpocnem ,upropasti je ta glupa fobija.u restoran ne smem da odem jer se plasim da me neko gleda dok jedem.ako je veliki red za kafu ja izadjem jer ne volim da me svi cuju dok narucujem.

ruke pocnu da mi se tresu u restoranu tako da samo molim boga da ne ispustim casu.

ja ne znam sta da radim.nalazim se u americi i ovde je svaki dan normalna stvar ici u restorane barove a za mene to predstavlja neverovatan problem.trenutno ne mogu da idem kod psihijatra pa samu sebe pokusavam da ubedim da mogu to da pobedim i idem po restoranima i trudim se da ne mislim o tome ali mi je jako tesko.pomagajte.

pozdrav!!!!

neznam zasto nemozes kod doktora,ali mislim da bi trebala otici sto prije.dobit ces tablete koje ce ti umanjiti tu paniku,a imat ces snage obavljati stvari koje sada ne mozes i imat ces snage da radis na sebi i polako se pocnes rjesavati te panike.

na forumu skoro svi pijemo ljekove i pomazu nam da se smirimo i napravimo prvi,drugi,peti...korak za bolje sutra.

znas da nisi sama,bar u americi su svi na antidepresivima :P/>

a sto se tice toga da mislis da svi gledaju u tebe dok narucujes kavu ili u bilo kojoj drugoj situaciji....ne gledaju te,vjeruj mi!!!!

znam da ti je tesko u to povjerovati,jer i sama imam s tim ponekad problema,ali ako te i netko pogleda,pa sta????nece ti se nista lose dogoditi zbog necijeg pogleda!!!!

ako i ispustis casu,nisi jedina,ispadaju i drugima.

probaj korak po korak,otici po kavu i kad te i uhvati panika ne daj se van dok ju ne narucis,bit ce ti sigurno to najukusnija kava!!!!

ja sam bila prosle god u americi i moram priznati da vam je kava groooozna :D/>

javljaj se i dalje i nedaj se!!! srce.gif

Share this post


Link to post

Crna macko, dobrodosla na forum.

 

Napominjes da nisi u mogucnosti da odes kod doktora, ja neznam sta te sprecava da odes do njega, ali veruj mi tesko ces se sama izvuci iz svega. Ja licno sam jako dugo odlagao odlazak do doktora i to mi je bila ogromna greska. Sada se konacno osecam bolje, a da nisam otisao do doktora ko zna u kakvom bi stanju bio sada.

 

Ti nosis u sebi duboko usadjeni iracionalni strah da drugi promatraju i analiziraju svaki tvoj gest ili pokret, i bojis da ces pred tim ljudima ispasti blesava i smesna. Veruj mi nije tako, prestani da se samoanaliziras, opusti se malo. Za pocetak otidji u sto manji i mirniji restoran, gde guzva nije velika, naruci kafu i pocni lagano da je pijes. Ali ipak mislim da prvo treba da odes do doktora pa da pocnes sa lecenjem.

 

Ja sam ranije stalno imao osecaj da me ljudi promatraju, nisam mogao normalno da prodjem kroz centar grada, ili da stojim na autobuskoj stanici, jednostavno u svim mogucim situacijama ja sam imao osecaj da me ljudi posmatraju i analiziraju svaki moj pokret. Odlazak kod doktora mi je mnogo pomogao i ja vise nemam tih problema od ranije. Terapija mi je pomogla da savladam neke moje strahove i da konacno malo zivnem.

 

Znam da ti je tesko, ali potrebna ti je upornost, trebas raditi na sebi. Ne dozvoli da ti vreme prolazi uzalud, nista nije prece i vaznije od tvoga zdravlja, zato otidji kod doktora i zapocni sa lecenjem.

Share this post


Link to post
Guest Guest

Crna macko, dobrodosla na forum.

 

Napominjes da nisi u mogucnosti da odes kod doktora, ja neznam sta te sprecava da odes do njega, ali veruj mi tesko ces se sama izvuci iz svega. Ja licno sam jako dugo odlagao odlazak do doktora i to mi je bila ogromna greska. Sada se konacno osecam bolje, a da nisam otisao do doktora ko zna u kakvom bi stanju bio sada.

 

Ti nosis u sebi duboko usadjeni iracionalni strah da drugi promatraju i analiziraju svaki tvoj gest ili pokret, i bojis da ces pred tim ljudima ispasti blesava i smesna. Veruj mi nije tako, prestani da se samoanaliziras, opusti se malo. Za pocetak otidji u sto manji i mirniji restoran, gde guzva nije velika, naruci kafu i pocni lagano da je pijes. Ali ipak mislim da prvo treba da odes do doktora pa da pocnes sa lecenjem.

 

Ja sam ranije stalno imao osecaj da me ljudi promatraju, nisam mogao normalno da prodjem kroz centar grada, ili da stojim na autobuskoj stanici, jednostavno u svim mogucim situacijama ja sam imao osecaj da me ljudi posmatraju i analiziraju svaki moj pokret. Odlazak kod doktora mi je mnogo pomogao i ja vise nemam tih problema od ranije. Terapija mi je pomogla da savladam neke moje strahove i da konacno malo zivnem.

 

Znam da ti je tesko, ali potrebna ti je upornost, trebas raditi na sebi. Ne dozvoli da ti vreme prolazi uzalud, nista nije prece i vaznije od tvoga zdravlja, zato otidji kod doktora i zapocni sa lecenjem.

 

 

 

 

HVALA VAM NA ODGOVORIMA.DOK SAM CITALA VASE ODGOVORE TEK SADA SAM SHVATILA DA SAM U STVARI BEZALA OD PROBELEMA I DALJE NE MOGU DA SHVATIM DA SAM BOLESNA DA MENI TREBA LECENJE.ZASTO JE MENI BAS OVO MORALO DA SE DESI????

KAD UPOZNAM NEKOG TIPA I KAD ME POZOVE NA VECERU MENI SE RUKE OHLADE.COVEK NIKAD NE BI POMISLIO U KOJOJ SAM JA FRCI OD RESTORANA.

NECU DA ISPADNE DA SAM NARCISOIDNA ALI PROPBLEM JE U TOME STO IZGLEDAM DOBRO(TAKO LJUDI KAZU)I KAD GOD ODEM NEGDE LJUDI GLEDAJU U MENE(MUSKARCI).STO MENI SAMO OTEZAVA MOJ PROBLEM.A JA SAM SA DRUGE STRANE STRASNO NESIGURNA U SEBE.KAD ME LJUDI VIDI NEGDE POMISLE BLAGO NJOJ A NE ZNAJU DA MENI NIJE LAKO.

VOLELA BIH BAR DA SAM U SVOJOJ ZEMLJI.SA DRUGE STRANE POSTO SAM OD SKORO OVDE I STUDIRAM MORALA SAM DA NADEM DODATNI POSAO I NASLA SAM NECETE VEROVATI U RETSORANU KAO HOSTESA.SVAKI DAN SAM IZLOZENA MASI LJUDI I JA SAM TA KOJA TREBA DA NAPARVI ATMOSFERU.

DA CAK SEBE I IZNENADUJEM.KOLIKO SE TRUDIM I KOLIKO SU SVI ZADOVOLJNI U RESTORANU SAMNOM DA NIKO NE BI POMISLIO KOJI PROBLEM IMAM.

SAMO DA NEMA TIH CASA!!!!!!!JAO BOZE ZNAM DA NISAM NORMALNA ALI MORACU DA SE IZBORIM SA TIM .

NEKAD KAD KUPUJEM NEKE STVARI I DODEM NA KASU SUPER PRODEM NE UHVATI ME PANIKA A NEKAD ME TAKO UHVATI PANIKA DA MI DODE SAMO DA IZLETIM.

DOK SAM BILA U BEOGRADU NISAM SMELA DA IDEM U MARKET A OVDE MORAM I SAD MI VISE NIJE TO PROBLEM JER TERAM SAMU SEBE NA TO I TAJ STRAH POLAKO NESTAJE SKORO GA NEMA.JOS SAMO DA POBEDIM TAJ STRAH SA RESTORANOM I TIM CASAMA.

HVALA VAM PUNO,OVO JE PRVI PUT DA SAM UOPSTE REKLA NEKOM TAJ PROBLEM I MNOGO MI JE LAKSE KAD ZNAM DA POSTOJI JOSS NEKO SA ISTIM PROBLEMOM.

Share this post


Link to post

Sinoc sam bio na grupnoj terapiji i proveo sam se lepo. Za razliku od ostalih clanova ja mnogo optimisticnije gledam na neke stvari i dogadjaje i deluje mi kao da pomalo nerviram neke clanove. Dok sam ranije bio stalno potisten i neraspolozen sada jednostavno ne dozvoljavam da mi niko i nista pokvari raspolozenje.

 

U mojoj blizini zivi jedan stariji covek, uvek je veseo, raspolozen za salu, nikada ga nisam video ljutog i namrgodjenog. Vec dugo godina je razveden, zivi u staroj neuglednoj kuci, nema kola, primanja su mu mala pa ipak zraci tolikom energijom i vedrinom da je to prosto zadivljijuce. Vrlo je vitalan i izgleda dosta mladje za svoje godine. Svi se pitaju u cemu je njegova tajna, jedni mu se dive, drugi mu zavide. Zene ga obozavaju.

 

Poceo sam podrobno da analiziram ponasanje i stavove toga coveka, i pojavila mi se ideja kako bih mozda mogao da pocnem da usvajam neke obrasce njegovog ponasanja. I stvarno u zadnje vreme pred ljudima se uvek predstavljam kao da se dobro osecam iako to nije uvek bilo tako. I pocelo je nesto zanimljivo da se desava, ja se uistinu osecam bolje kada se sa nekim sretnem ili kada dodjem u neko drustvo. To ponasanje kao da postaje sastavni deo mene, kao nesto sasvim normalno i uobicajeno.

 

Na primer, zbog moje konstantne neraspolozenosti izbegavao sam druzenje sa ljudima u bilo kakvim situacijama. Ako bih se sa nekim negde i nasao taj razgovor bi bio siromasan i kratak. A sada primecujem da je doslo do promene, kada se sretnem sa nekim, ta osoba primeti da sam raspolozen i veseo i jednostavno zeli da komunicira samnom, tako da se neobavezno caskanje pretvara u ozbiljnu konverzaciju.

 

Sve zavisi od nas i naseg nacina razmisljanja. Ja zivim u ne bas veselom okruzenju, koje je i dovelo do moje socijalne fobije, ali kako sam poceo da se menjam odjedno i moji problemi izgledaju manji, u stvari ja na njih sada gledam na drugaciji nacin. Resavam ih jedan po jedan.

 

Ja bih i dalje mogao da budem potisten, depresivan, namrgodjen, nedrustven ali to nebi pomoglo u resavanju mojih problema. Ranije sam bio potpuno izolovan, usamljen, osecao sam se odbaceno, to je sve proizvodilo frustracije u meni i naravno da mi je stanje bivalo sve gore i gore.

 

Prestao sam da se stalno analiziram, svestan sam da pravim greske, ali bas me je briga. Za razliku od vecine ljudi ja tek ucim kako da se snalazim u drustvu. Tek sada lagano sticem socijalne vestine koje moji vrsnjaci poseduju odavno.

 

Glavni problem sto sam godinama tapkao u mestu je sto sam zeleo brz oporavak i nisam nikada bio zadovoljan kako napredujem. Naucio sam (istina dugo mi je trebalo da shvatim) da nema brzog oporavka, da je proces dug i naporan, i da treba da se oslobodim rigidnog nacina razmisljanja koje sam od ranije usvojio. Sada sam presrecan kada nacinim i najmalecniji napredak, jer sam svestan da sam se popeo stepenicu blize ka ozdravljenju.

 

Nemoguce je napredovati na svim poljima odjednom, i potrebno je napraviti strategiju oporavka i potpuno se angazovati i raditi na sebi. Ja i dalje imam problema, ali sam svestan da je doslo do napretka i boljitka.

Share this post


Link to post

A gdje su nam Jura i Carny? :hmmm: nema ih neko vrijeme...

Macko, samo ti potrazi pomoc, mora te netko usmjeriti kako da se izvuces iz toga... i ja sam radila u restoranu, ma nocna mora, dobivala sam napadaje i od gostiju, nisam znala sta mi je. ako mozes da nabavis knjigu od dr. Starcevica: Bez straha o strahu, panici i fobiji kad budes isla u bg, to bi ti odgovorilo na puno pitanja i pomoglo, super knjiga ja sam je vec procitala. pisi nam kako napreduje lijecenje.

ahile, bas mi je drago zbog tebe, neznam dali znas kad si neraspolozen, ako se smijes na silu, postanes stvarno bolje raspolozen. samo naprijed... ^_^

Share this post


Link to post

Ja sam tek sad ukapirala da imam ovo. Kakva muka da jedem pred drugima... ali ne uvek. Nemam pojma od cega to zavisi. Inace, ja posmatram i analiziram ljude (nadam se ne upadljivo :meda:/> ), pa valjda zato mislim da i drugi analiziraju mene :meda:/>

Share this post


Link to post

Sve te raznorazne nelagode - gledati nekom u oci, jesti pred nekim, piti pred nekim...su odraz nedostatka naseg samopouzdanja...Ja sam to imala i proslo me je...Hvala Bogu...nema tu neke formule, sem rad na sebi...Sto vise radimo na sebi, to cemo imati manje prostora da se "zbunimo", osjecamo "postidjenim", nedovoljno dobrim...Samopouzdanje je kljuc. Neko toga ima previse, neko premalo...neko je imao, pa izgubio...kad se anksioznosti i brige srede, i mi ojacamo...poradimo na sebi...napravimo stvari, koje volimo...koje smo planirali...koje nesto znace...vratice se i samopouzdanje...a onda ce se ovi strahovi rasprsiti, kao pjena od sapunice...ni primijetiti necete... :meda:/>

Share this post


Link to post

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
Sign in to follow this  

×
×
  • Create New...