Jump to content
Depresija Forum

Archived

This topic is now archived and is closed to further replies.

Shone

Poremećaji u razvoju

Recommended Posts

Aspergerov sindrom (AS) je oblik autizma, a autizam je neuropsihijatrijski poremećaj koji utiÄe na naÄin na koji se osoba ukljuÄuje u živote ostalih ljudi i kako funkcioniÅ¡e u svom svetu. To nije mentalna bolest, niti je uzrokovana loÅ¡im vaspitanjem. U težim oblicima remeti detetov normalan život i razvoj. U blažim oblicima predstavlja izraženu razliÄitost od drugih.

 

Aspergerov sindrom

 

 

Aspergerov sindrom dospeo je na listu mentalnih poremećaja 1994. kada je opisan kao stanje ljudi normalne inteligencije i jeziÄkih sposobnosti, ali slabih druÅ¡tvenih veÅ¡tina.

 

MeÄ‘utim, novi priruÄnik mogao bi ostati bez njega.

 

Razlog? Istraživanja Aspergera nisu pronašla razliku između te i drugih dijagnoza autizma.

 

Ukoliko se struÄnjaci slože, Aspreger će biti kategorizovan kao visoko funkcionalni autizam.

 

Uzrok nastanka

 

 

Niko ne zna Å¡ta uzrokuje pojavu AS, iako mnogi nauÄnici prepoznaju genetske faktore. Sprovode se brojna istraživanja Äija je svrha povećanje razumevanja ovih bolesti i nalaženje naÄina za njihovo leÄenje i spreÄavanje.

 

KliniÄka slika

 

 

AS je razvojni poremećaj obeležen nesposobnošću razumevanja - kako se ponaÅ¡ati u druÅ¡tvu. Druga obeležja su nespretnost i neusklaÄ‘eni pokreti, poremećaj druÅ¡tvenog kontakta s ekstremnom egocentriÄnošću, ograniÄenim interesima i/ili neuobiÄajenim interesovanjima, ponavljanim rutinama i ritualima, pogotovu govora i jezika i neverbalnim komunikacionim problemima. UopÅ¡teno, deca sa Aspergerovim sindromom pokazuju vrlo malo izraza lica osim ljutnje i žalosti. Mnoga deca imaju izvrsnu memoriju i talentovani su za umetnost (muzika, slikarstvo, književnost) pa ih zanimaju jedno ili dva podruÄja. Mogu nadugo i naÅ¡iroko razgovarati o omiljenoj stvari, ili ponavljati reÄ ili frazu nebrojeno mnogo puta. Deca sa AS sklona su boravku u "sopstvenom svetu" i zaokupljena sobom i svojim rasporedom. Njihova Äula su intenzivnija, snažnije osećaju povrÅ¡ine, temperaturu i ukus, a misli su im usmerenije. AS se obiÄno primećuje u trećoj godini.

 

Deca s Aspergerovim sindromom imaju bolju prognozu od ostalih oblika razvojnih poremećaja i imaju veću verovatnoću odrastanja i nezavisnog samostalnog funkcionisanja. Ipak će ove osobe u većini sluÄajeva i dalje pokazivati blage poremećaje pri druÅ¡tvenim kontaktima. TakoÄ‘e je povećan rizik za razvoj psihoza (mentalni poremećaj) i/ili poremećaja raspoloženja kao Å¡to je depresija u kasnijim godinama. Iako odrasli s AS imaju uspeÅ¡ne karijere i zanimljive živote, uvek će ih smatrati neobiÄnim ljudima.

 

Dijagnoza

 

 

Nedostaci uzrokovani Aspergerovim sindromom ne uoÄe se uvek lako, pogotovu u blažim oblicima. Dete je obiÄno proseÄne ili natproseÄne inteligencije, ali nema uobiÄajene potrebe za drugom decom, niti nagone.

 

LeÄenje

 

 

Ne postoji specifiÄno leÄenje za Aspergerov sindrom. LeÄenje je simptomatsko i rehabilitaciono i ukljuÄuje psiho-socijalne i psiho-farmakoloÅ¡ke intervencije kao Å¡to su: psihoterapija, edukacija roditelja, promena ponaÅ¡anja, vežbanje druÅ¡tvenih veÅ¡tina, edukacija i/ili primena lekova (psihostimulansi, antidepresivi, beta blokatori). Specijalizovani terapeuti za autistiÄne poremećaje postoje, ali u većini sluÄajeva, roditelji su ti koji moraju najviÅ¡e povući. Roditelji moraju popuniti praznine u nedostatku odgovarajućih programa radeći kod kuće sa decom.Terapija lekovima preporuÄuje se samo u sluÄajevima ekstremnog ponaÅ¡anja koje se mora kontrolisati. Ali ti lekovi ne leÄe uzroke ovog sindroma. Iako se neki simptomi mogu ukloniti lekovima, glavni problem joÅ¡ uvek ostaje.

Share this post


Link to post

Å ta je autizam?

 

Autizam je složeni razvojni poremećaj koji se obiÄno javlja tokom prve 3 godine života. Mnogi struÄnjaci veruju da ovaj problem nije izazvan jednim uzrokom. Postoje ozbiljni pokazatelji da autizam nastaje kao posledica razliÄitih faktora koji utiÄu na razvoj mozga, njegovu strukturu i funkcionisanje. Ispoljava se kroz probleme u Äulnom opažanju, govoru, miÅ¡ljenju i razumevanju socijalnih situacija. Zbog toga se ponaÅ¡anje i odnos sa spoljaÅ¡njim svetom razvija drugaÄije.

Uprkos poÄetnim verovanjima u suprotno, autizam nije retka pojava. Poznato je da, ukoliko se podrazumeva ceo spektar autistiÄnih poremećaja, poremećaj može uticati na skoro 6 od 1000 osoba.

Autizam može da se desi svakoj porodici, bez obzira na rasnu, nacionalnu i etniÄku pripadnost, socijalni i ekonomski status, i Äetvorostruko je uÄestaliji kod deÄaka nego kod devojÄica.

Rana dijagnostika, tretman i ukljuÄivanje u obrazovni proces su kljuÄni za decu sa autizmom. Tako im se može pomoći da razviju svoje socijalne i komunikacione veÅ¡tine, postanu samostalniji i vode ispunjeniji i produktivniji život.

Kako se postavlja dijagnoza?

 

Dijagnoza autizma se postavlja na osnovu posmatranja ponašanja. Ukoliko su u ponašanju prisutna sledeća tri elementa…

  1. problemi u komunikaciji što podrazumeva teškoće u razumevanju i usvajanju svih oblika komunikacije (izraz lica, gest, razvoj govor);
  2. problemi u socijalnim odnosima koji podrazumevaju poteškoće u uspostavljanju veza sa drugim ljudima i nemogućnost prilagođavanja zahtevima sredine;
  3. ograniÄeni i ponavljajući oblici ponaÅ¡anja koji se manifestuju kroz ponavljanje istih pokreta, radnji, reÄi i interesovanja i kroz težnju ka istovetnosti i otporu prema promenama:

 

…onda se sa sigurnošću može reći da se radi o autizmu.

UÄestalost javljanja?

 

Prema najnovijim podacima autizam se javlja kod 20-60 dece na 10 000 roÄ‘enih. UÄestalost autizma je ista u svim sredinama bez obzira na rasnu, nacionalnu ili etniÄku pripadnost, socijalni ili ekonomski status.

Uzroci autizma?

 

Mnogi struÄnjaci veruju da ovaj složeni problem nije izazvan jednim jedinim uzrokom. Postoje ozbiljni pokazatelji da autizam nastaje kao posledica razliÄitih faktora koji utiÄu na razvoj mozga, njegovu strukturu i funkcionisnje.

Å ta autizam nije?

 

Danas se sa sigurnošću može reći da:

  • autizam nije mentalna bolest
  • deca sa autizmom nisu nevaspitana deca sa problemima u ponaÅ¡anju
  • autizam ne nastaje zbog “hladnih†roditelja koji nedovoljno obraćaju pažnju na svoju decu
  • autizam ne nastaje zbog emocionalne liÅ¡enosti i stresa

TaÄno je…

  • da su osobe sa autizmom osećajne (emotivne)
  • da osobe sa autizmom žele komunikaciju
  • da osobe sa autizmom mogu da se obrazuju
  • da osobe sa autizmom mogu da rade

Da li postoji lek?

 

Lek za autizam nije pronađen. Deca sa autizmom odrastaju u odrasle osobe sa autizmom. Mnogima od njih će biti potrebna briga i staranje tokom celog života.

Kako pomoći?

 

Postoji mnogo programa za pomoć i rad sa osobama sa autizmom ali nijedan nije podjednako dobar i dovoljan za svakoga. Zbog toga u kreiranju individualnih programa moraju da uÄestvuju svi neposredno zainteresovani: osobe sa autizmom koliko god je to moguće, roditelji, Älanovi porodice, medicinsko osoblje, terapeuti i angažovani struÄnjaci.

Važno je znati…

 

Rana dijagnostika, tretman i ukljuÄivanje u obrazovni proces su kljuÄni za decu sa autizmom. Tako im se može pomoći da razviju svoje socijalne i komunikativne veÅ¡tine, postanu samostalniji i vode ispunjeniji i produktivniji život.

KarakteristiÄne odlike ponaÅ¡anja dece sa autistiÄnim spektrom

NEZAINTERESOVANOST

PRILAZE DRUGIMA UZ POMOĆ I PODRŠKU ODRASLIH

KADA IM SE NEKO OBRAĆA, NE REAGUJU

KORISTE RUKU ODRASLOG DA DOÄU DO ONOG Å TIO ŽELE

SMANJENA MOGUĆNOST ZA IMITATIVNU KREATIVNU IGRU

PREDMETIMA SE BAVE NA STEREOTIPAN NAÄŒIN, OKREĆU IH, REÄAJU…

PONAVLJAJU REÄŒI ONAKO KAKO IH ÄŒUJU

NEMAJU INTERESOVANJE ZA DRUGU DECU

GOVORE TAKO ŠTO ČESTO PONAVLJAJU ISTI SADRŽAJ

PONAÅ AJU SE JEDNOLIÄŒNO

NE USPOSTAVLJAJU KONTAKT POGLEDOM

IMAJU NEOBIÄŒNE POKRETE

POVREMENO SE SMEJU BEZ VIDLJIVOG RAZLOGA

MOGU DA RADE NEKE STVARI JAKO DOBRO I BRZO ALI NE I ONE KOJE PODRAZUMEVAJU RAZUMEVANJE SOCIJALNIH ODNOSA

 

PraktiÄni saveti

  • Sloga u porodici gde postoji dete sa autizmom je jako važna kako bi roditelji izdržali pritisak koji stoji pred njima, da uspeÅ¡no vaspitaju i podižu dete sa autizmom.
  • Nema razloga da roditelji optužuju jedan drugog zaÅ¡to je dete sa autizmom. Diskusije o genetskim crtama u porodici su veoma interesantne, meÄ‘utim roditelji ne smeju da ih upotrebe u konfliktnim situacijama, jer to ne dovodi ni do kakvog reÅ¡enja. Umesto bezvrednih rasprava koje dovode do neprospavanih noći i razoÄarenja i dovode u pitanje njihovo strpljenje, roditelji bi trebali da probaju da budu mirni i sabrani i da održavaju raspoloženje na jednom korisnom nivou.
  • Dobri odnosi u porodici imaju veoma dobar efekat na dete sa autizmom, delimiÄno jer dete oseća harmoniju u kući i biva srećnije, a delimiÄno Å¡to dobri odnosi u porodici olakÅ¡avaju praktiÄne situacije, a ostaje i vremena za drugu decu u porodici.
  • Autizam kao hendikep Äini da jedan deo roditelja izgradi meÄ‘u sobom stabilniji odnos i da baÅ¡ taj problem uspostavlja bolju relaciju meÄ‘u njima.
  • Idealno je ako roditelji mogu da dobiju podrÅ¡ku od struÄnih grupa kao Å¡to su psiholozi, pedagozi, rehabilitaciono osoblje i da kontakti sa Å¡kolom i pred-Å¡kolom budu na dobrom nivou.
  • Ako se život prihvati sa jednostavnošću i razumevanjem za situaciju u kojoj su se roditelji naÅ¡li, onda će i svakodnevni život izgledati sasvim normalno, porodia će da funkcioniÅ¡e dobro, roditelji će imati vremena i za svoje aktivnosti, moći će da se posvete i drugoj deci, a istovremeno će moći da izgrade blizak odnos sa svojim detetom koje ima autizam.
  • Autizam nije hendikep koji se vidi spolja. Po svom fiziÄkom izgledu se ova deca ne razlikuju od druge. Roditelji Äesto Äuju komentare kako njihovo dete nije vaspitano i nalaze se pred dilemom kako da reaguju i odgovore okolini u vezi sa detetovim ponaÅ¡anjem. Roditelji ne treba da se opterećuju okolinom, treba da ignoriÅ¡u poglede i komentare spoljne sredine. Podrazumeva se da roditelji treba da izvode svoju decu u park, na igraliÅ¡ta, u Å¡etnju i na sva druga mesta koja su dostupna drugoj deci bez hedikepa.
  • Veoma je važno da roditelji rano vaspitavaju dete sa autizmom tako Å¡to će ga uÄiti poželjnom ponaÅ¡anju meÄ‘u ljudima, kako bi problem njihove razliÄitosti bio prihvaćen od okoline.
  • Ni jednom roditelju nije lako da prihvati Äinjenicu da je baÅ¡ njegovo dete roÄ‘eno sa autizmom, koji obuhvata funkcionalne smetnje i hendikep koji ostaje Äitavog života (ali u toku života može doći do poboljÅ¡anja unutar simptoma). Roditelj mora da prihati da dete ima autizam, da igradi novi stav o životu deteta, kao i nova oÄekivanja kako će njegovo dete da se razvija. To je bolan proces. Roditelji moraju da se prilagode novonastaloj situaciji i da nade koje su imali ranije o svom detetu neće moći da se ostvare. Od tog trenutka planovi za razvoj deteta moraju da se izmene.
  • Ako je moguće, roditelji bi trebali sebe da oslobode odgovornosti za detetov autizam. Energiju treba da Å¡tede za Å¡to bolje posvećivanje detetu.
  • U druÅ¡tvu, unutar grada i opÅ¡tine, trebalo bi da postoje institucije i struÄne grupe koje će da pomognu roditeljima u procesu savladavanja svog razoÄarenja, osećaja odgovornosti, griže savesti i da krenu u normalan život, uprkos deÄijem hendikepu.
  • U vreme dok Äekaju dijagnozu, roditelji su veoma tužni, nesrećni, uznemireni i misle da je samo njihovo dete sa Äudnim ponaÅ¡anjem, i da ne postoje druga deca sa sliÄnim problemom. MeÄ‘utim, kad se postavi dijagnoza i roditelji doÄ‘u u kontakt sa drugom decom koja imaju autizam, tada osete olakÅ¡anje jer ima i drugih koji imaju decu sa dijagnozom autizma.
  • Lokalna udruženja za autizam pružaju podrÅ¡ku roditeljima, jer oni grade nova poznanstva sa drugim porodicama Äija deca imaju autizam, razmenjuju iskustva i praktiÄne savete. PodrÅ¡ka i entuzijazam vode ih napred i zato je korisno da se druže sa drugim porodicama. Poželjno bi bilo da svaki grad ima lokalno udruženje koje će da radi na pružanju podrÅ¡ke porodicama u kojima neko dete ima autizam.
  • Proces da se dete sa autizmom nauÄi neÄemu je mukotrpan i dugotrajan. Potreban je veoma ambiciozan rad koji zahteva puno vremena. U porodici u kojoj postoje i druga deca, može se Äiniti da je nemoguće naći vremena da roditelj posveti vreme i njima. MeÄ‘utim, dobra organizacija same porodice, dobre rutine, daju mogućnosti i vremena i za drugu decu.
  • U svojoj svakodnevnoj Å¡emi, roditelji ne smeju nikada da zaborave vreme koje će posvetiti sebi i svom partneru. Roditelji moraju da izdvoje vreme za svoje odmaranje, hobi i da se odvoje na trenutke od porodice i grade druge socijalne kontakte, kao na primer na sreću svoje prijatelje i svoje roditelje. To je jedini naÄin da roditelji izdrže dugotrajni proces, koji zahteva puno energije da bi detetu sa autizmom i porodici pružili sve Å¡to je potrebno. Trenutak izdvajanja vremena za sebe je trenutak skupljanja energije za dalje korake.
  • U porodici gde postoji dete sa autizmom a ima i druge dece, roditelji bi trebali da osmisle kako da druga deca imala svoj kutak, da brat ili sestra imaju mogućnost da zakljuÄaju svoje vredne stvari ili igraÄke, kako dete sa autizmom ne bi doÅ¡lo do njih i oÅ¡tetilo ih. Roditelji moraju da posvete vremena i drugoj deci. Ona u porodici moraju da imaju uslova da ih posete drugovi. Uz jednostavno objaÅ¡njenje o autizmu, njihovi drugovi mogu da dobiju odgovor zaÅ¡to se dete sa autizmom drugaÄije ponaÅ¡a. Na taj naÄin se olakÅ¡ava ostaloj deci u porodici da se ne stide svog brata ili sestre sa autizmom. Dete sa autizmom može da se nauÄi da neke igraÄke ili stvari ne sme da dira.
  • Jedan deo dece veoma teÅ¡ko oÅ¡tećene u razvoju, sa veoma niskom inteligencijom, ima strahovitih problema u procesu uÄenja i ima ograniÄene mogućnosti u sticanju novih znanja. ÄŒak, da bi se nauÄile neke praktiÄne rutine iz dnevnog života, potrebno je izuzetno strpljenje, postupnost, puno vremena i ponavljanja. Potrebno je redovno i svakodnevno organizovati sticanje rutina kod deteta. Posebnu pažnju treba posvetiti elementarnim znanjima i liÄnoj higijeni. NauÄiti dete da ide u toalet je dugotrajan proces, neki put viÅ¡egodiÅ¡nji. Važno je dete uÄiti da jede samostalno i pedantno, da sipa sa merom u tanjir, da ostavi tanjir na mesto, obriÅ¡e salvetom ruke i usta.
  • Dobro je imati mnogo strpljenja, da se roditelji raduju svakom najmanjem napretku kada je dete neÅ¡to nauÄilo. Uprkos teÅ¡kim funkcionalnim smetnjama koje deca sa autizmom imaju, ako se poduÄavanje pruža sa radošću i entuzijazmom, ova deca mogu da nauÄe mnogo toga Å¡to im je potrebno za svakodnevne aktivnosti. Ako roditelj na vreme krene da trenira dete, na primer, da pere zube i uz to koristi detetovu naklonost ka zvuÄnim signalima, onda je lako nauÄiti dete da pere zube elektriÄnom Äetkicom. Motivacija deteta, stpljenje roditelja i trening daju kao rezultat da je dete nauÄilo jako važan momenat iz liÄne higijene.
  • Dete treba kod kuće u igri pripremiti za posete zubaru i lekaru. Na primer, ako roditelji sa stetoskopom pokažu detetu kako to funkcioniÅ¡e u stvarnosti.
  • Većina autistiÄne dece je puna energije i veoma aktivna. Većina dece sa autizmom je dobrog zdravlja. Jedan deo dece ima epileptiÄne napade. Pre nego Å¡to se poÄne medicinska terapija, treba naći fiziÄki uzrok koji prethodi epileptiÄnom napadu. Potreban je period posmatranja, da se na primer, vidi da li je epileptiÄni napa d vezan za visoku temperaturu, napad ljutnje ili ima viÅ¡e razloga koji ga uslovljavaju, ili se može utvrditi EEG snimanjem. Ako se lekovi rano ukljuÄe u terapiju, trebalo bi da se dobro posmatra koji su negativni efekti lekova. DogaÄ‘alo se da deca sa autizmom dobiju lekove protiv epilepsije, a da epileptiÄni napadi bivaju uÄestaliji. Kasnija ispitivanja su otkrila da ovoj deci nisu bili potrebni lekovi jer su sami lekovi izazivali napade.
  • Deca sa autizmom, Äak i ona koja imaju govorni jezik, teÅ¡ko pokazuju i reÄima ukazuju roditeljima da ih neÅ¡to boli. Roditelji su ti koji treba da prepoznaju da se deca zdravstveno ne osećaju dobro. Poželjno je, ukoliko je moguće, dete nauÄiti da iskaže da ga boli grlo ili stomak jednostavnim reÄima, pokretom ili slikom.
  • Ako je potrebno da dete bude primljeno u bolnicu, onda je poželjno da roditelj ostane uz dete, da objasni osoblju detetovu bolest, da ispriÄa o detetovom ranijem iskustvu kod lekara. Deca se osećaju sigurnija ako uz sebe imaju neki predmet, jastuk ili igraÄku za koju su vezana. Deca sa autizmom mogu imati izraženu otpornost prema narkozi i to lekari treba da imaju u vidu. Kada se dete budi iz narkoze, najÄešće je zbunjeno i poželjno bi bilo da neko koga dete dobro poznaje bude uz njega tada.
  • Roditelji ne treba da su uznemireni zato Å¡to dete pokazuje tendenciju da u periodima jede samo jednoliÄnu hranu, npr. periodi gde dete jede samo makarone,kaÅ¡astu hranu ili jednu vrstu povrća. U nekom drugom periodu dete će na svoju volju poÄeti da jede drugu hranu. Važno je da na stolu bude mogućnost izbora. Ako je moguće, neka roditelj postepeno u jelo ubacuje neÅ¡to od korisnih namirnica koje dete do tada nije prihvatalo. Deca sa autizmom preferiraju hranu koja ne zahtevaju žvakanje, a sokovi, voćne kreme, jogurti su omiljeni. Na ovaj ili onaj naÄin deca sa autizmom unesu dovoljno kalorija kroz svoju ishranu i gotovo da nema sluÄajeva gde su deca sa autizmom neuhranjena. Deca sa autizmom su zdrava i napredna u svom fiziÄkom razvoju.

 

Važno je znati

Å ta autizam nije?

  • Autizam nije mentalna bolest
  • Deca sa autizmom nisu nevaspitana deca sa problemima u ponaÅ¡anju
  • Autizam ne nastaje zbog emocionalne liÅ¡enosti, tj. sindroma ’’hladnih roditelja’’

TaÄno je:

  • Osobe sa autizmom su emotivne
  • Osobe sa autizmom žele komunikaciju
  • Osobe sa autizmom mogu da se obrazuju
  • Osobe sa autizmom mogu da rade

Da li postoji lek?

Lek za autizam još nije pronađen. Osobama sa autizmom potrebna je podrška tokom celog života da bi ostvarili i iskoristili svoj potencijal.

Share this post


Link to post

Rettov sindrom (RS) je progresivni neurorazvojni poremećaj koji se javlja iskljuÄivo kod ženske dece. KarakteriÅ¡e ga steÄena mikrocefalija, mentalna ******acija, autistiÄno ponaÅ¡anje, ataksija, karakteristiÄne stereotipni pokreti ruku i gubitak njihove funkcije.

Uzrok nastanka

 

Rettov sindrom je genetski poremećaj. To je verovatno najÄešći genetski uzrokovan teÅ¡ki intelektualni i fiziÄki hendikep koji se dogaÄ‘a kod ženske dece u 1 od 10.000 sluÄajeva. Nedavno je otkriveno da veliki deo obolelih od Rettovog sindroma ima mutaciju ili greÅ¡ku na MECP2 genu X hromosoma.

 

 

 

KliniÄka slika

 

 

TipiÄna istorija bolesti devojÄice sa Rettovim sindromom podrazumeva normalan ante - peri i rani postnatalni period. Na uzrastu izmeÄ‘u 6 i 18 meseci, najÄešće oko godinu dana, nastaje stagnacija u razvoju, najviÅ¡e izražena na planu motornih funkcija. Ova faza razvoja poremećaja Äesto proÄ‘e neopaženo. Nekoliko nedelja ili meseci nakon toga, postepeno se javljaju znaci regresije: devojÄica gubi do tada steÄene sposobnosti, u prvom redu na planu komunikacije i socijalnih interakcija. Broj do tada nauÄenih reÄi se smanjuje, reÄ‘e se ili nikako ne odaziva na poziv, ona gubi interes za kontakt sa roditeljima i okolinom, kao i interes za igru. Kontakt pogledom postaje redak i kratak. DevojÄica je zatvorena u svom svetu i njeno ponaÅ¡anje se, praktiÄno, ne razlikuje od autistiÄnog.

 

U ovoj fazi, Äesti su emocionalni poremećaji – iznenadni i, naizgled, bezrazložni napadi dugotrajnog plakanja, vriÅ¡tanja ili smejanja. Ritam spavanja je poremećen, a ukupna koliÄina spavanja smanjena. U poÄetku neupadljivo i retko, ali vremenom sve Äešće i izraženije, javljaju se stereotipni pokreti rukama u vidu tapÅ¡anja, gnjeÄenja dlanova, stavljanja prstiju u usta ili uplitanja prstiju, Å¡to ubrzo postaje dominantna nevoljna aktivnost. Istovremeno, funkcija hvatanja postaje sve loÅ¡ija: devojÄica grabi predmete celom Å¡akom, relativno kratko ih zadržava i ispuÅ¡ta ili baca, do potpunog prekida korišćenja ruku za bilo koju aktivnost, ukljuÄujući i reakcije odbrane.

Ukoliko je prohodala, hod postaje ataksiÄan (teturav), a ataksija trupa se zapaža i u stojećem i u sedećem stavu. KarakteristiÄno je klaćenje devojÄica sa noge na nogu pre propulzije.

 

Poremećaj ritma disanja može da bude prisutan od samog poÄetka razvoja sindroma ili nastaje kasnije. Najupadljiviji su hiperventilacija, krize apneje i forsirano izduvavanje vazduha. U ovoj fazi, kontakt pogledom se produžava i intenzivira i Äesto je praćen osmehom. Ret devojÄice jasno pokazuju izraze zadovoljstva i nezadovoljstva.

 

Poremećaj simpatiÄke inervacije ispoljava se promenama periferne cirkulacije i trofiÄkim promenama na ekstremitetima, pretežno donjim. Stopala Ret devojÄica su mala, hladna i lividna. Iako se devojÄice raÄ‘aju sa normalnim obimom lobanje, smatra se da već od drugog meseca rast lobanje poÄinje da stagnira. Mikrocefalija umerenog stepena karakteristika je Retovog sindroma na starijem uzrastu. Telesni rast je takoÄ‘e usporen, Å¡to postaje naroÄito uoÄljivo u kasnom detinjstvu i adolescenciji.

 

Iako devojÄice sa Retovim sindromom imaju izražene probleme sa ishranom – njihovo žvakanje i gutanje je otežano, crevna peristaltika usporena, Äesti su meteorizam i opstipacije – ******acija rasta se ne smatra posledicom nedovoljnog i neadekvatnog unosa kalorija.

 

EpileptiÄne krize, razliÄitog izgleda i uÄestalosti, prisutne su u oko 70-80% devojÄica sa Retovim sindromom. Nakon nekoliko godina ili decenija, motorni i koÅ¡tano-zglobni poremećaji su uznapredovali do te mere da obolela osoba postaje potpuno nepokretna i vezana je za kolica. U ovom stadijumu poremećaja, stereotipije rukama se smanjuju, ruke su sada najÄešće mirne i spojene ispred grudi ili ispod brade; hiperventilacija je slabije izražena ili odsutna; epileptiÄni napadi se proreÄ‘uju ili potpuno nestaju. Na hipomimiÄnom licu joÅ¡ samo intenzivan pogled, iako sa usporenom fiksacijom, ostaje znak kontakta sa okolinom. U celini, odrasla osoba sa Retovim sindromom je nepokretna, telesno nedovoljno razvijena, sa izraženim deformitetima kiÄmenog stuba i, pretežno, donjih ekstremiteta, duboko mentalno ******irana.

Dijagnoza

 

Dijagnoza je kliniÄka i utvrÄ‘uje se putem znakova i ponaÅ¡anja. U mnogim se sluÄajevima danas potvrÄ‘uje genetskim testom.

 

LeÄenje

 

Kao i kod većine razvojnih poremećaja, specifiÄno medikamentno leÄenje Retovog sindroma ne postoji. Bromokriptin, dopaminergiÄni agonist, u nekoliko sluÄajeva doveo je do poboljÅ¡anja u motornim i kognitivnim funkcijama. Buspiron, agonist serotonina, uz pojaÄavanje GABA-ergicke inhibicije, može da bude koristan u smanjenju poremećaja disanja. Primena melatonina kod ograniÄenog broja pacijentkinja poboljÅ¡ala je dužinu i kvalitet spavanja. L-karnitin kod starijih devojaka sa Retovim sindromom dao je izvesna poboljÅ¡anja motorike. Fizikalna terapija jedan je od osnovnih oblika tretmana Ret devojÄica i ona treba da se sprovodi kontinuirano. Masaža, sprovoÄ‘enje pasivnih i aktivnih vežbi pomaže perifernu cirkulaciju, održavanje punog opsega pokreta u zglobovima, odlaže nastanak kontraktura i deformiteta.

Share this post


Link to post

Kod odraslih osoba naziv afazija se odnosi na poremećaj već usvojenog jezika i govora.

Uzrok nastanka

 

Uzrok afazije je poznato ili nepoznato moždano oÅ¡tećenje (oÅ¡tećenje koje je minorno, tj. molekularno ili neurobiohemijsko, pa je morfoloÅ¡ki nevidljivo, odnosno ne može se dokazati dijagnostiÄkim postupcima). NajÄešći uzrok afazija je moždani udar. Uzroci su obiÄno vaskularne lezije, tumori, traume, degenerativne bolesti CNS-a. Može nastupiti i povredom glave, udarcem ili infekcijom.

KliniÄka slika

 

Afazija je nesposobnost upotrebe jezika: kao takva, ona se manifestuje kroz sve jeziÄke modalitete: pogaÄ‘a sposobnost sluÅ¡anja i govora, Äitanja i pisanja, a ne zavisi od sluha i vida.

 

Broc - ova afazija (motorna) - Retko se javlja u Äistoj formi i tada je reÄ o vrlo uskoj i preciznoj moždanoj leziji. Broc-ovu afaziju karakteriÅ¡u: redukcija govornog izraza, osoba razume govor, može da Äita u sebi ali ne može da se izrazi govorom, govor je nefluentan i isprekidan, dizartriÄan, negramatiÄki organizovan i telegrafski. Poremećeni su: Äitanje na glas, pisanje, ponavljanje. Pacijent je svestan stanja i to mu smeta. Kod motorne afazije bolesnik razume sve Å¡to mu se govori ili Äita. Razumevanje govora je saÄuvano, ali onemogućen je spontani govor tj. govorno oblikovanje misli. Teže oblike motorne afazije oznaÄava i nemogućnost izvoÄ‘enja svesnih, namernih pokreta govornim organima. LakÅ¡e oblike motorne afazije obeležava otežana verbalizacija, usporeni govor (bradilaliÄan), izražavanje vrlo kratkim reÄenicama (telegrafski stil). Rukopis mu je težak, Äesto puta i nespretan. Motornu afaziju dosta Äesto prate oduzetost desne strane tela, oduzetost artikulacijskih organa, Å¡to joÅ¡ viÅ¡e otežava sliku bolesti i usporava rehabilitaciju.

 

Wernicke - ova afazija (senzorna) - takoÄ‘e se retko javlja u Äistoj formi. Primarno je prisutan poremećaj razumevanja. Ovde treba napomenuti da se ne radi o smanjenju nivoa opÅ¡te inteligencije. U ovom sluÄaju poremećaj razumevanja karakteriÅ¡e to da pacijent : ne razume govor, ima fluentan i dobro artikulisan govor, sintaksa je oÄuvana, ali je opÅ¡ti utisak da je govor isprazan, Äitanje na glas, ponavljanje i imenovanje takoÄ‘e su otežani. Kod senzorne afazije bolesnik nema problema s govorom, ali nedostaje smisao govora pa ni sam bolesnik ne zna Å¡ta je zapravo rekao. Nerazumevanje govora, svoga i tuÄ‘eg, rezultuje upotrebom besmislenih reÄi (neologizmi) i njihovom pogreÅ¡nom upotrebom tj. ispremeÅ¡tanjem slogova u reÄima (parafazija). Sam govor je moguć, ali takav bolesnik Äesto mnogo govori (Äesto kažemo da je logoroiÄan), ali, nažalost, bez smisla i nerazumljivim reÄnikom. Tu se Äesto javlja i problem s Äitanjem. Pacijent nije svestan svog stanja.

 

Konduktivna afazija - (tzv. senzo - motorina) nastaje kao posledica prekida anatomskih veza izmeÄ‘u senzornih i motornih delova mozga. Karakteristike ove afazije su: govor je uglavnom fluentan, dolazi do poremećaja imenovanja, nemogućnost ponavljanja reÄi, razumevanje delimiÄno oÄuvano, Äitanje moguće u sebi, ali ne i na glas. Pacijent je obiÄno svestan problema i pokuÅ¡ava se ispraviti .

 

Globalna afazija - radi se o najÄešćoj formi afazije. Uglavnom se javlja kao posledica infarkta mozga posle zaÄepljenja glavne grane arterije cerebri medije. Karakteristike su: pacijent ne govori, ne razume govor, ne Äita, ne piÅ¡e, ne ponavlja reÄi, ne imenuje viÄ‘eni predmet.

LeÄenje

 

Neophodno je da se Å¡to pre traži pomoć logopeda koji će nastaviti u bolnici već zapoÄetu terapiju ili će je tek zapoÄeti. Bilo bi dobro poÄeti Å¡to ranije, jer Äekanje negativno deluje na rezultat i trajanje terapije. Može se reći da je rehabilitacija skoro nezamisliva bez saradnje porodice, koja mora biti stalna, uporna, bez prekida, Å¡to nije lako, jer rehabilitacija traje godinama. ÄŒlanovi porodice sa bolesnikom moraju ponavljati ono Å¡to je radio kod logopeda i pomagati mu u savladavanju pismenih i usmenih zadataka.

Share this post


Link to post

ReÄ disleksija nastala je iz grÄke rijeÄi "dys" (Å¡to znaÄi slab, loÅ¡, neprimeren) i reÄi "lexsis" (jezik, reÄi). Disleksija je, prema definiciji Orton Dyslexia Society, jedna od nekoliko teÅ¡koća u uÄenju. To je jeziÄno utemeljen poremećaj konstitucijskog porekla koji obeležavaju teÅ¡koće u kodiranju pojedinih reÄi, a koje obiÄno odražavaju nedostatne sposobnosti fonoloÅ¡ke obrade. Disleksija se karakteriÅ¡e razliÄitim teÅ¡koćama u razliÄitim oblicima jezika, Äesto ukljuÄujući uz probleme Äitanja i ozbiljne probleme u sticanju veÅ¡tine pisanja.

Uzrok nastanka

 

Većina struÄnjaka slaže se da je glavni uzrok disleksije zamena funkcija leve i desne moždane polovine. Za jeziÄke funkcije mozga, dakle, i za Äitanje i pisanje, zadužena je leva moždana polovina koja se joÅ¡ naziva analitiÄka. Kod disleksiÄara zbog kaÅ¡njenja razvoja leve polovine jeziÄke funkcije preuzima desna. Kako desna polovina primarno vrÅ¡i funkcije sinteze vizuelnog i auditivnog tipa, pojavljuju se teÅ¡koće pri analizi reÄi, a to objaÅ¡njava zbog Äega disleksiÄari misle na neverbalan ili vzuealan naÄin.

 

 

I geni su važni, ali ne i presudni za nastajanje disleksije. Naime, dete može da poseduje gen za razvoj disleksije, ali to ne mora da znaÄi da će imati taj poremećaj. Na razvoj disleksije utiÄu i govorno podruÄje i naÄini poduÄavanja Äitanja i pisanja. Razlikuje se analitiÄko-sintetiÄki metod poduÄavanja i globalni, koji je pogodniji za disleksiÄnu decu. U naÅ¡em jeziku važi naÄelo da kako Äujemo, tako i piÅ¡emo - zbog toga je važno analizirati glasove, Å¡to Äešće dovodi do pojave disleksije.

KliniÄka slika

 

Disleksija se javlja u najranijem detinjstvu i obiÄno se otkriva u ranom Å¡kolskom dobu, kada dete poÄinje da savladava veÅ¡tine Äitanja i pisanja. DisleksiÄna deca su proseÄne ili natproseÄne inteligencije, izrazito kreativna, s razvijenim posebnim, vizuelnim, stilom miÅ¡ljenja. Odstupanja u ranom razvoju deteta mogu najaviti pojavu poteÅ¡koća u uÄenju Äitanja. Deca s disleksijom pri Äitanju menjaju redosled slova ili slogova u reÄi, zamenjuju ili izostavljaju neka slova, menjaju, dodaju ili izostavljaju pojedine reÄi. DisleksiÄna deca opisuju da im se pri Äitanju reÄi okreću u razliÄitim smerovima, da slova „igrajuâ€, da ne mogu da uhvate red, ili da se reÄenice stapaju.

 

 

Rukopis im je Äesto neuredan i nerazumljiv, takoÄ‘e dolazi do izostavljanja i zamene pojedinih slova i slogova i teÅ¡koća pri izražavanju misli u pisanom obliku. DisleksiÄno dete je Äesto dezorijentisano u vremenu i prostoru i ne može taÄno da odredi vremenski sled dogaÄ‘anja. Zavisno od oblika i nivoa disleksije, dete može da ima sve ili samo neki od navedenih simptoma.

 

Deo njih može se javiti i kod odreÄ‘enog broja dece koja nemaju disleksiju, Å¡to Äesto zbunjuje roditelje i nastavnike. MeÄ‘utim, simptomi kod dece s disleksijom su brojniji, jaÄe izraženi i dugo traju. Zato je važno razlikovati decu koja imaju prolazne teÅ¡koće u Äitanju i pisanju, decu koja imaju trajne teÅ¡koće (disleksija) i decu koja imaju teÅ¡koće u okviru opÅ¡te smanjenih sposobnosti. Svakoj od navedenih grupa treba pristupiti na prilagoÄ‘en naÄin.

Dijagnoza

 

Posumnjate li da neko dete ima disleksiju, potražite struÄno miÅ¡ljenje logopeda ili defektologa. Danas postoje vrlo jednostavni testovi pomoću kojih se može sa sigurnošću utvrditi disleksija.

LeÄenje

 

 

Budući da ne postoje dva deteta sa disleksijom i istim simptomima, i deca predÅ¡kolskog uzrasta pokazuje razliÄito izražena odstupanja u veÅ¡tinama i sposobnostima koje su važne za usvajanje Äitanja i pisanja. Iz toga sledi da ne postoje univerzalni programi pomoći, nego je program i pristup za svako dete individualan. SpecifiÄni programi se temelje na rezultatima logopedskih procena, sistemski su, postupni i razvojno primereni. JeziÄko - govorni tretman je temeljan i u njega se ugraÄ‘uju vežbe za podsticanje nerazvijenih veÅ¡tina i sposobnosti (vidnih, sluÅ¡nih, grafomotoriÄkih, pažnje, pamćenja...).

Dete sa disleksijom ili ono kod koga postoje naznake da bi moglo postati disleksiÄno, najteže uÄi auditivnim putem. Znamo da se kod nas Å¡kolsko uÄenje (joÅ¡ uvek) zasniva upravo na auditivnim metodama. Zato je važno osigurati uÄenje putem svih Äula i pronaći naÄin koji najbolje odgovara svakom detetu. Kako je auditivni put uÄenja najslabiji, treba ga ojaÄati odgovarajućim vežbama kojima će jaÄanje auditivnih sposobnosti biti prezentovano i kroz druge kanale (slikama, bojama, razliÄitim materijalima). Važno je takvom detetu dati jasne naloge (ne složene nego deo po deo) i viÅ¡e nego drugoj deci približiti pojmove vremena i prostora. Izuzetno je važno imati veru u dobar ishod, pokazati strpljivost u radu, havliti dete za svaki uspeh i podizati mu samopouzdanje.

Share this post


Link to post

Godinama su djeca s loÅ¡om motornom koordinacijom smatrana samo nespretnima, bez posebnog razumijevanja problema s kojima su se takva djeca suoÄavala, mada je već posljednjih 100 godina loÅ¡a motoriÄka koordinacija u djece prepoznata kao razvojni problem. Od tada su koriÅ¡teni brojni termini kojima se pokuÅ¡alo obuhvatiti djecu s takvim razvojnim problemom. NajÄešće koriÅ¡teni bili su sindrom nespretnog djeteta, senzorna integracijska disfunkcija, developmentalna dispraksija, minimalna cerebralna disfunkcija i dr. Takva neujednaÄena terminologija otežavala je svakodnevni rad kliniÄara kao i prouÄavanje samog razvojnog problema. Nakon Internacionalne konferencije o djeÄjoj nespretnosti 1994. g. poÄeo se rabiti termin "razvojni poremećaj koordinacije" (engl. developmental coordination disorder, DCD) kako bi se opisalo ovo stanje u djece s motoriÄkom inkoordinacijom.

 

DEFINICIJA

 

Razvojni poremećaj koordinacije (RPK) se definira kao oÅ¡tećenje motoriÄke koordinacije koja utjeÄe na svakodnevne životne aktivnosti i akademska postignuća, a koje nije poslijedica intelektualne nesposobnosti, pervazivnog razvojnog poremećaja ili općeg medicinskog stanja.

 

KLINIÄŒKA SLIKA

 

Simptomi razvojnog poremećaja koordinacije znaÄajno variraju od djeteta do djeteta. Glavna karakteristika je abnormalan razvoj jedne ili viÅ¡e tipova motoriÄkih vjeÅ¡tina pri Äemu se u obzir uzme djetetov kvocijent inteligencije i dob. Djeca s razvojnim poremećajem koordinacije Äesto imaju poteÅ¡koće u zadacima koji ukljuÄuju male i velike miÅ¡iće, poput oblikovanja slova prilikom pisanja, bacanja ili hvatanja lopte ili zakopÄavanja gumbiju.

Po nekim autorima postoje razliÄiti tipovi poremećaja sa Å¡est generalnih gupa simptoma. To su:

1. općenita nestabilnost ili lagano drhtanje

2. snižen mišićni tonus

3. povišen mišićni tonus

4. nesposobnost stvaranja glatkog pokreta zbog problema u spajanju dijelova pokreta u cjelinu

5. nesposobnosti stvaranja pisanih simbola

6. problemi u vizualnoj percepciji vezani uz razvoj oÄnog miÅ¡ića

Poremećaj može dovesti do socijalnih i akademskih problema u djece. Zbog nerazvijene koordinacije, djeca ne žele uÄestvovati u aktivnostima u kojima su loÅ¡i. Izbjegavanje može dovesti do konflikata ili odbacivanja od strane vrÅ¡njaka. TakoÄ‘er, djeca koja imaju problema u pisanju ili crtanju mogu biti obeshrabrena i odustati od akademskih ili umjetniÄkih želja unatoÄ svojoj normalnoj inteligenciji.

EPIDEMIOLOGIJA I ETIOLOGIJA

 

Tijekom godina raslo je zanimanje i znanje o djeci s RPK-om. Tako se danas pretpostavlja da se RPK pojavljuje u 5 do 8% Å¡kolske djece. Ono Å¡to otežava toÄnu procjenu stvarnog stanja je Äinjenica da joÅ¡ uvijek postoji neujednaÄena terminologija i klasifikacija, kao i Äinjenica da se RPK joÅ¡ uvijek ne dijagnosticira u svakom pojedinom sluÄaju.

Uzrok RPK-a je nedovoljno jasan. Postoje razliÄite teorije koje pokuÅ¡avaju objasniti etiologiju. Nekoliko njih spekulira da se ona nastavlja na cerebralnu paralizu, da je sekundarna prenatalnom, perinatalnom ili neonatalnom oÅ¡tećenju, ili je sekundarna oÅ¡tećenju neurona na staniÄnoj razini u neurotransmiterskim ili receptorskim sustavima.

DIJAGNOZA

 

Dijagnoza razvojnog poremećaja koordinacije se obiÄno postavlja kada roditelj ili uÄitelj primjeti da dijete zaostaje za vrÅ¡njacima u uÄenju, ima problema u Å¡koli ili se Äesto ozlijeÄ‘uje zbog svoje nespretnosti. LijeÄnik prvo treba pregledom iskljuÄiti druge moguće bolesti i stanja koja bi mogla rezultitati motornom nespretnošću. Potrebno je uÄiniti i pregled edukatora-rehabilitatora koji će iskljuÄiti druge tipove poteÅ¡koća u uÄenju.

 

 

KljuÄ dijagnoze leži na djetetovoj abnormalnoj nespretnosti Å¡to se zakljuÄuje u usporedbi djeteta s djecom iste dobi i inteligencije. Razlika izmeÄ‘u djeteta s razvojnim poremećajem koordinacije i samo nespretnog djeteta teÅ¡ko se može utvrditi. Ali, da bi se dijagnoza postavila potrebno je da nespretnost ima znaÄajne negativne posljedice. Negativne posljedice mogu biti vidljive u Å¡koli, igri ili drugim aktivnostima koje se svakodnevno odvijaju. Isto tako, motorne poteÅ¡koće ne smiju biti uzrokovane nekom drugom definiranom bolesti ili biti posljedica mentalne ******acije.

 

PROGNOZA

 

Usprkos novim saznanjima joÅ¡ uvijek je raÅ¡ireno miÅ¡ljenje da nespretna djeca svoju nespretnost jednostavno "prerastu" i da nije potrebno time razbijati glavu. Ako je to u proÅ¡losti možda i bilo tako, danaÅ¡nji su zahtjevi druÅ¡tva sve veći i od djeteta se oÄekuje sve viÅ¡e, Å¡to samo po sebi zahtjeva takoÄ‘er i dobru motoriÄku koordinaciju. Danas osim toga znamo da djeca svoj deficit ne prerastu sama po sebi, nego, naprotiv, rastu uz njega. Postoje studije koje pokazuju da djeca koja su bila nespretna u dobi od 6 ili 7 godina, bez intervencije, ostaju takva i nakon 10 godina. Same vjeÅ¡tine se vremenom poboljÅ¡avaju, ali u usporedbi s vrÅ¡njacima uvijek budu loÅ¡ije.

Zapravo umjesto da prolazi, možemo reći da se problem povećava. Bez intervencije motoriÄke poteÅ¡koće u većini djece nastavljaju utjecati na svakodnevne funkcijame i do adolescencije i mogu imati znaÄajne edukacijske, socijalne i psiholoÅ¡ke poslijedice. Studije su pokazale da loÅ¡a motoriÄka koordinacija može utjecati na djeÄje samopouzdanje, uspjeÅ¡nost unutar grupe, Å¡kolski uspjeh te u izbor slobodnih aktivnosti. Studija uÄinjena u Callgariu u Canadi 2002 ispitivala je vezu izmeÄ‘u djece s RPK i riziÄnima za RPK i problemima u pažnji, uÄenju i psihosocijalnoj prilagodbi, u usporedbi s djecom bez motoriÄkih problema. Pokazala je da su sva djeca s motoriÄkim odstupanjima riziÄna za navedene probleme.

TeÅ¡ko je dati prognozu u djeteta s RPK-om. Vrlo je Äesto preklapanje RPK-a s drugim poremećajima. Smatra se da istovemenu prisutnost RPK-a i ADHD-a (attention-deficit-hyperactiviti disorder) nalazimo Äak u 50% djece. Djeca s udruženim RPK-om i ADHD-om imaju loÅ¡iju prognozu i dugoroÄno teže smetnje nego djeca s samim RPK-om. Možemo reći da kompleksniji oblik RPK-a ima za poslijedicu loÅ¡iju prognozu. Ne smijemo zanemariti važnost djetetove okoline u prognozi djetetova razvoja. Sigurno je da će dijete s RPK-om koje je u Å¡koli izloženo bullingu imati znaÄajno niže samopouzdanje od djeteta koje je prihvaćeno i uvažavano u svojoj okolini. Isto tako, ne smijemo zanemariti uvjete u kojima dijete odrasta kao ni zainteresiranost roditelja za svoje dijete i njegov prosperitet.

 

TERAPIJA

 

Nema jedinstvene terapije za svu djecu s razvojnim poremećajem koordinacije. Nužno je prepoznati kljuÄne probleme i njima odgovarajuće pristupiti. U neke djece to znaÄi staviti naglasak na pisanje, dok u druge djece glavni problemi su vezani za opću motornu koordinaciju. Po potrebi se ukljuÄuju struÄnjaci razliÄitog profila: fizijatri, fizioterapeuti, radni terapeuti, edukator-rehabilitator, psiholog i dr.

 

PREVENCIJA

 

Vrlo Äesto Äujemo od roditelja Äija su djeca vježbala zbog neadekvatnog motornog razvoja da su im djeca spretnija u usporedbi s vrÅ¡njacima koji nisu morali vježbati. Stoga, iako se službeno smatra da se razvojni poremećaj koordinacije ne može prevenirati, mi vjerujemo da pravovremenim prepoznavanjem neadekvatnog motornog razvoja i njenog ispravljanja, znaÄajno se može utjecati na motoriÄku spretnost.

Share this post


Link to post

Å ta je diskalkulija?

Diskalkulija je teÅ¡koća u formiranju matematiÄkih pojmova, usvajanju matematiÄkih relacija i operacija. Obicno se pojavljuje uz disgrafiju i disleksiju.

 

 

KliniÄka slika diskalkulije

Kod deteta nastaje problem jer ne uspeva da savlada osnovne raÄunske radnje dok su druga deca istog uzrasta, istih sposobnosti, inteligencije i uloženog truda uveliko ovladala raÄunanjem. Moze da se javi kao samostalan problem a nekad može da se proÅ¡iri i na oblast Äitanja. Deca su detinjasta u odnosu na uzrast. Decu dovode sa sumnjom da su intelektualno ometena iako je inteligencija normalna. Roditelji se ipak prisete da je to njihovo dete, za razliku od brata ili sestre, znatno kasnije nauÄilo (ili joÅ¡ nije nauÄilo) da rukuje novcem, da razume razlike izmeÄ‘u koliÄina, zapremina stvari ili stvari kojima se neÅ¡to gradi. Smatrali su to nekim deÄjim hirom i „razmaženošću“.

Tek kada je dete poÄelo da pohaÄ‘a Å¡kolu, pokazalo je svoje specijalno nepoznavanje znaÄenja mesta broja u nizu (serija), razlika izmeÄ‘u veliÄina i vrsta (klase), da ne razumeju suÅ¡tinu menjanja i ostajanja uvek permanentnim onih brojeva i vrednosti koje uÄestvuju u adiciji i inkluziji klasa. Zbog nerazumevanja serija i klasa, ono potpisuje brojeve u koloni za sabiranje tako da ne poÅ¡tuje potrebu da stotine budu jedne ispod drugih, desetice takoÄ‘e, jedinice isto tako. Zatim im je kolona postavljena u krivo, a rezultat po pravilu loÅ¡. Doživljaj telesne celovitosti je ispod uzrasta. Centralni problem razvojne diskalkulije vidimo u sledećoj pojavi. Deca i kada umeju da reÅ¡avaju zadatke oÄiglednim sredstvima, nisu u stanju da izvedu isti kvalitet matematiÄkih operacija ako se zadatak zada samo reÄju i govorom.

Kod dece se najÄešće radi o razvojnoj diskalkuliji, odnosno o teÅ¡koćama koje se formiraju u ranom razvojnom periodu, i ispoljavaju se odmah Äim je dete poÄelo da upoznaje pojam broja i obavlja elementarne raÄunske radnje. U svakom individualnom slu aju su mogu e razne kombinacije simptoma, odnosno oblika razvojne diskalkulije. Jedno dete može imati nekoliko oblika diskalkulije ili samo jedan

 

Razlikujemo sledeće oblike diskalkulije:

Verbalna - poremećaj razumevanja i vlastite upotrebe matematiÄkog reÄnika

PraktognostiÄka - poremećaj sposobnosti manipulacije stvarnim ili naslikanim objektima.

LeksiÄka - poremećaj sposobnosti Äitanja matematiÄkih simbola i njihovih kombinacija.

GrafiÄka - poremećaj sposobnosti pisanja matematiÄkih simbola.

IdeognostiÄka - poremećaj sposobnosti razumevanja matematiÄkih pojmova i raÄunanja u sebi

Operacijska - poremećaj sposobnosti izvoÄ‘enja raÄunskih radnji.

 

Simptomi diskalkulije:

 

-Kod deteta s diskalkulijom mogu se uoÄiti brojne specifiÄne greÅ¡ke: zamenjuje brojeve pri Äitanju, pisanju i raÄunanju, Äak i kada koristi kalkulator ponavlja isti broj ili radnju i u nemogućnosti je da predji na sledeći broj, odnosno radnju

-vrlo je usporeno, Äak i u elementarnom raÄunanju

-loÅ¡e pamti brojeve u nizu, aritmetiÄke Äinjenice i formule

-narušava smer rešavanja

-ne može odrediti koji je broj veći, a koji manji

-Äesto se i u odraslom uzrastu koristi prstima za brojanje

-ne može zapamtiti niti slediti algoritam rešavanja

-loša prostorna i vremenska organizacija

-teškoće zapamćivanja rasporeda

-teškoće razlikovanja levo-desno

-teÅ¡koće u prisećanju imena osoba, odnosno loÅ¡a sposobnost povezivanja imena s osobom; najÄešće Äine zamene s imenom koje poÄinje istim glasom

-teškoće prisećanja položaja brojeva na satu

-teÅ¡koće praćenja rezultata tokom druÅ¡tvenih i sportskih igara; Äesto ne znaju da odrede koji igraÄ je na redu

-loša sposobnost pamćenja sportskih pravila, plesnih koraka, teškoće u izvođenju brzo izmjenjivih sekvenci telesnih pokreta

Share this post


Link to post

TeÅ¡koće pri pisanju koje se manifestuju nepravilnim rukopisom tj. poremećajem lineacije i grafomotornog Äina dijagnostikuju se kao disgrafije.

 

Uzrok nastanka

 

 

Prema uzroku disgrafije se dele:

  • Nasledna disgrafija
  • TeÅ¡koće u pisanju uzrokovane delovanjem spoljaÅ¡njih nepovoljnih faktora na dete u razvoju
  • Kombinovani oblik (najÄešći uzrok disgrafije - kombinacija predispozicija sa delovanjem dva do tri spoljaÅ¡nja nepovoljna faktora)

KliniÄka slika

 

U simptome disgrafija spadaju meÅ¡anje velikih i malih slova, nepravilna veliÄina i oblik slova, nedovrÅ¡ena slova, nastojanje da se pisanje koristi kao komunikaciono oruÄ‘e, smanjena brzina pisanja ili prepisivanja, priÄanje sa sobom u toku pisanja, opÅ¡ta neÄitljivost. ZgrÄeni prsti prilikom pisanja; neobiÄan položaj tela, ruÄnog zgloba i papira prilikom pisanja; nepotrebno brisanje napisanog; neprepoznavanje velikih i malih slova, kao i normalnih i kurzivnih slova; pogreÅ¡no korišćenje margina i redova; neorganizovano pisanje po strani; nedovoljna brzina prilikom prepisivanja; opÅ¡ta neÄitljivost; potreba za verbalnim signalima; oslanjanje na mentalnu sliku onoga Å¡ta npr. radi ruka dok piÅ¡e; primena verbalnih uputstava i sporo planiranje.

 

DisgrafiÄan rukopis je neuredan, loÅ¡e postavljen u prostoru stranice na kojoj je izveden, bez jasno izvedenih margina. Tekst je Äesto neuredan, redovi su ulomljeni, talasasti ili silaze koso, ne prateći oÄekivan horizontalni pravac. ReÄi su izmeÄ‘u sebe stisnute ili je prostor izmeÄ‘u njih neujednaÄen, Äas je Å¡iri , Äas je uži. Druga grupa obeležja disgrafiÄnog rukopisa odnosi se na loÅ¡e oblikovanje slova. ÄŒesto se ispravljaju slova docrtavanjem delova, "retuÅ¡iranjem''. Slova se ne nadovezuju nego se Äesto nadodaju, sudaraju ili jedna iskaÄu iznad drugih. Neka su slova ''atrofiÄna''. Treću grupu obeležja disgrafiÄnosti Äini nepoÅ¡tovanje proporcija delova slova i oblikovanje slova u odnosu na tri zone u okviru kojih se rukopis postavlja. OvlaÅ¡ voÄ‘ena lineacija je nekada ujednaÄena, pa je ceo rukopis tako postavljen da slova deluju nesigurno, tanka su, a nekada su u celini pisana krutom tvrdom lineacijom koja para podlogu.

 

 

 

Disgrafije su klasifikovane u 4 osnovne grupe: vizuelne, auditivne, jeziÄke i grafomotorne.

Vizuelne disgrafije nastaju usled izmenjene vizuelne percepcije i diskriminacije, poremećaja vizuelne memorije, prostorne orijentacije i suženog opsega vizuelne percepcije. NajÄešći simptomi su nedovoljno uoÄavanje razlika izmeÄ‘u slova sliÄnih po obliku, zbog Äega dolazi do njihove zamene. Poremećaje prostorne orijenatacije naroÄito srećemo kod dece kod koje nije uspostavljena dominacija jedne polovine tela.

 

Auditivne disgrafije nastaju usled nerazvijenog fonemskog sluha kada i pored normalnog fizioloÅ¡kog prijema zvuka ne postoji auditivno diferenciranje fonema. Sposobnost auditivnog uoÄavanja razlika izmeÄ‘u akustiÄki sliÄnih glasova uslov je za izgradnju jasne auditivne predstave tih glasova, pa ne raspolaže ni odgovarajućom auditivnom memorijom za njih. Auditivne disgrafije dolaze do izražaja u diktatu i u svim oblicima samostalnog pisanja.

 

JeziÄke disgrafije u osnovi imaju patoloÅ¡ki jeziÄki razvoj i patoloÅ¡ki nerazvijen govor. Sreću se obiÄno kod uÄenika koji imaju razvojnu disfaziju. To su deca sa oskudnim reÄnikom i izrazitim agramatizmom, Äije poreklo nije dijalekatske prirode. U sliÄnu kategoriju spadaju i predÅ¡kolska deca s proÅ¡irenim artikulacionim smetanjama.

 

Grafomotorne disgrafije proistiÄu iz nerazvijenih i nekoordiniranih grafomotornih pokreta ruke, koji dovode u pitanje sam rukopis kao takav, a ne njegovu sadržajnu i pravopisnu (ortografsku) stranu.

 

 

Prema nivou izraženosti postoje:

  • Laka disgrafija
  • Izražena disgrafija
  • Agrafija (potpuna nesposobnost pisanja, obiÄno je prelazno stanje koje nakon prve do druge godine Å¡kolovanja prelazi u stabilnu disgrafiju, praćena je ozbiljnim specifiÄnim teÅ¡koćama u poÄetnom uÄenju - dete ima velikih problema u uÄenju slova).

Dijagnoza

 

Deca Äiji je problem disleksija i/ili disgrafija Äesto su intelektualno natproseÄna, pa na svoj poremećaj mogu da reaguju povlaÄenjem u sebe, izbegavanjem Äitanja i pisanja i drugih Å¡kolskih zadataka. Iz tog razloga, treba dete na vreme odvesti kod logopeda, koji će proceniti vrstu i težinu poremećaja i ukljuÄiti ga u tretman.

LeÄenje

 

Na osnovu simptomatologije, izraÄ‘uju se individualni planovi i programi tretmana za svako dete. Roditelj ima važnu ulogu u realizaciji programa, koji je veoma Å¡irok i ukljuÄuje vežbe : auditivne percepcije (razlikovanje, pamćenje, analize i sinteze glasova), vizuelnog pamćenja i razlikovanja slova, grube i fine grafomotorike artikulacije glasova, logomotorike, impresivnog i ekspresivnog govora, pisanje Å¡tampanih malih i velikih slova azbuke u svesci s kvadratima, pisanje reÄenica, zatim diktat, prepis i slobodan sastav.

Share this post


Link to post
Guest
This topic is now closed to further replies.

×
×
  • Create New...