Jump to content
Depresija forum

Archived

This topic is now archived and is closed to further replies.

sister

Da li se suocavate sa svojim strahovima?

Recommended Posts

Sve u svoje vreme Sis, jedno po jedno, probijati zaÄarane krugove.

Put je dugaÄak i težak, treba nam hrabrost da se ne bojimo nepoznatog.

 

"We choose to go to the Moon and do the other things, not because they are easy, but because they are hard." JFK

Share this post


Link to post

da vas utesim sa tim strahom,imam najveci strah kad mi se zavrti u glavi tad ne mogu ni da stojim ni da legnem,nadjem neki polozaj i sedim pa po malo ustajem dok ne prodje vrtenje ali ostane mutnoca u glavi,imam strah da vozim da mi se ne zavrti zato i ne vozim niti pokusavam,izlazim na ulicu nekih 50 m koje pre nisam mogla jos treniram i nije mi sve jedno,izlazim svaki dan po dvoristu idem jer sam i taj stah imala,imala sam strah jer sam imala napad panike u kolima kad mi se zavrtelo da me neko vozi sad po malo svaki dan sedam da me muz provoza dok se ne opustim,,,imam strah kod nekog da odem da mi se ne zavrti jer se ta vrtoglavica jaka desi bez najave,jos nisam pocela kod nikog da idem ali i to cu polako krenuti...najvise me nervira jaka bas vrtoglavica ..

Share this post


Link to post

Tako Å¡to bi moja svest postala svesna tog uzroka koji se nalazi u podsvesti, a s obzirom da dalje taj uzrok odlazi u svest, mozak bi se lakÅ¡e prilagodio tome jer bih znao sa Äime imam posla, mogao bih lakÅ¡e da se ponesem sa tim.

Ovako me drnda bez one stvari.

Ja ne oÄekujem da bi to bilo lako, jer bi verovatno bio scenario kao gledanju Ä‘avolu u oÄi, a poÅ¡to je to iracionalno, pokuÅ¡ao bih da ne padam u strah i paniku u tom momentu.

Cilj bi bio da iracionalno sagledam iz perspektive racionalnog i samim tim dovedem mozak u stanje da prevaziđe to nešto što u stvari i ne postoji.

Ne znam da li si me skapirala Sis, malo sam anxiozan :)

Uzrok moze biti, a najverovatnije i jeste sasvim racionalan - np. neki dogadjaj, trauma, neka prica koju si slusao...

Zajeb i jeste sto je posledica iracionalna.

I kao sto rekoh, uzrok tesko da je samo jedan. I tako u krug.... oh faking life...

 

moze bit uzrok bilo sto, kad ga je ne znam. kao sto sam gore rekla, ne sjecam se djetinjstva, a uzrok svega ovoga mora biti tamo. nisam jos uspjela dovoljno duboko prokopati da se sjetim bitnih stvari. prije 10 godina imala sam 3 sjecanja, sad ih imam 20-ak valjda. ali to su sve samo "klipovi" od par sekundi.

a ova prva 3 su: zvuk sirene i trcanje s treceg kata stepenicama u podrum, sama hodam prema vrticu jer starog nema, a mama radi, te susjeda godinu dana mladja koja me suta nogama ispred zgrade.

pa si zamisli sto je moralo biti toliko lose da sam toliko jako potisnula, ako se ovoga normalno sjecam i ne shvacam kriticno. kad bih znala, radila bih na prihvacanju toga kao dijela svoje proslosti i gotovo. ovako se nemam za sto uhvatiti.

 

Pozdrav green i light

Ja kopam već godinama po svojem mozgu i Å¡to ti kažeÅ¡ sjetim se djelova slagalice iz proÅ¡losti koji su me povrijedili i kažem si trebao si drugaÄije regirati onda i nikako da si oprostim te propuÅ¡tene stvari i mislim da to jako doprinosi mojoj anksioznosti. Kako vi izlazite s time na kraj?

 

takodjer kao light, izlaska jos nema, inace ne bih ni bila ovdje na forumu :) ja se pokusavam sjetiti djetinjstva jer sam uvjerena da je tamo uzrok mog stanja, ali ni u jednom trenutku si ne zamjeram za postupke. voljela bih da sam glupaci opalila samar kad me tukla i voljela bih da nisam uvijek samo sjedila sa strane, ali takva sam i ne mislim da sam si sama kriva za ovo. tako da je moja situacija mozda drukcija.

 

ti si zamjeras ono sto ne trebas. na koncu, ljudi smo i grijesimo, ali uvijek ima izlaza. ne smijes si zamjerati, ako nastavis nikad se neces izvuci. ako si u nekom trenu donio krivu odluku samo potvrdjuje da si ljudsko bice. ne znam kako ti pomoci, jednostavno se moras natjerati da promijenis nacin razmisljanja, utuvi si u glavu da je proslost proslost i ne mozes sad vise nista s tim, mozes jedino iskoristiti sadasnjost i buducnost. znam da je to isprano i stalno se ponavlja, ali istina je. jednom kad se rijesis tereta proslosti na konju si. ali toga se ni ja jos nisam rijesila, kad se sjetim mozda i uspijem :)

Share this post


Link to post

vrhunac suocavanja - bicu model za kupace kostime na nekoj reviji u subotu.

 

inae ja ne idem ni na bazen , plaze gde ima ljudi jer mi je neprijatno

 

pozelite mi srecu

Share this post


Link to post

ja sam nasao nacin kako maknuti anksioznost i djeluje

trudim se dosegnuti vrhunac anksioznosti ,radim one stvari koje sam mislio da necu nikad npr. voziti auto evo polozio sam prije mjesec dana a prije toga sam strahovao da cu nekoga pokupit na zebri ne namjerno vec slucajno naravno.I sam sam sebi dokazao da mogu sve toi evo vozim ko baba ali sam sigurnjak teski hahaha...skuzio sam da je bitno doci do one faze kad je najgore da bi osjetio popustanje anksioznosti ,i ja idem u inat strahovima ma koliko oni bili stisnem zube i kasnije se smijem njima u facu.

Share this post


Link to post

Angi, ko ti rekao da ne mozes manekenka da budes, taj te slagao :D

Share this post


Link to post

najgluplje potrosenih sat vremena u zivotu.-ej cico maco trebaju nam modeli za reviju , da li bi neko od tvojih devojaka hteo. cico mico cekacete sat vremena da nasa uzurbana manekenka proba destetak krpica sto znaci sat vremena, a vas dve,cico mico nemate obline , na sta ce odeca liciti na vama. ti imas 29 godina? i ju, ko bi rekao. cico mico ne vidi se dobro odeca na tebi, nemas visinu ni obline, cico mico na sta ce da lici to na tebi, ne mozes izneti, a nema veze sto nisam naglasila da mi trebaju devojke visoke dva metra sa oblinama ... zuris? nema veze sto zuris, stoj ovde i cekaj mozda budes zamena, znate kako je sa zenama, u poslednji cas dobiju hihihi. cico mico nabijem te ne k. i tebe i tvoju jeftinu garderobu, mojih sat vremena kostaju novaca

 

e tako

 

imam DECIJU gradju, veli

 

ali glava mi je ok hahhaa

Share this post


Link to post

najgluplje potrosenih sat vremena u zivotu.-ej cico maco trebaju nam modeli za reviju , da li bi neko od tvojih devojaka hteo. cico mico cekacete sat vremena da nasa uzurbana manekenka proba destetak krpica sto znaci sat vremena, a vas dve,cico mico nemate obline , na sta ce odeca liciti na vama. ti imas 29 godina? i ju, ko bi rekao. cico mico ne vidi se dobro odeca na tebi, nemas visinu ni obline, cico mico na sta ce da lici to na tebi, ne mozes izneti, a nema veze sto nisam naglasila da mi trebaju devojke visoke dva metra sa oblinama ... zuris? nema veze sto zuris, stoj ovde i cekaj mozda budes zamena, znate kako je sa zenama, u poslednji cas dobiju hihihi. cico mico nabijem te ne k. i tebe i tvoju jeftinu garderobu, mojih sat vremena kostaju novaca

 

e tako

 

imam DECIJU gradju, veli

 

ali glava mi je ok hahhaa

 

Aj se trampimo evo ti moja gradja imam oblina gde god hoces. xD Nadam se da nije visina problem... :lol: :lol: :lol:

Share this post


Link to post

SuoÄavala sam se, nije pomoglo niÅ¡ta.

Sada se viÅ¡e ne suoÄavam ni sa Äim, samo tražim efikasan naÄin da pobegnem i zaobiÄ‘em sve Å¡to me plaÅ¡i, pa dok ide, ide.

Share this post


Link to post

PokuÅ¡avam da se izborim sa svojom sramežljivošću, nekad uspjeÅ¡no, nekad baÅ¡ i ne. Jedini strah koji imam je strah od blamiranja pred drugim ljudima, svjesna sam da je iracionalan taj strah, ali ne mogu si pomoći. Nemam strah da će me strefiti taj paniÄni i da će mi se neÅ¡to dogoditi, da ću umrijeti, oboljeti i sliÄno, to me uopće ne zanima, samo imam strah da ću ispasti Äudna u socijalnim situacijama. :(

Glas joÅ¡ uspijem kontrolirati, ali mi ruka kad se potpisujem drhti. Mnogo puta i ja pomislim da mi to suoÄavanje samo Å¡teti, da se svejedno zblamiram...

Share this post


Link to post
Guest

suoÄim se to ne uklanja strah, Äesto ga i poveća, strah ne mogu ukloniti, ali barem ne moram dozvoliti da me moji strahovi kontroliraju

 

nemam strahove :(

 

svi imaju strahove, osim ako nisi oštetila dio mozga koji kontrolira emocije :D

Share this post


Link to post

Na pocetku sam se suocavala.

Kod mene je na pocetku postojao samo strah od voznje (zbog nezgode koju smo doziveli). Prvo sam izbegavala voznju, dok suprug nije rekao "Dodji sebi, moras se suociti s tim!". Nakon jedne voznje, istim putem na kom smo doziveli nezgodu, meni je bilo jos gore, nisam mogla disati, prste sam zabila u tapacirung auta, i toliko su mi se zgrcili, da mi je trebalo 10 minuta da uspem da odvojim prste od sedista. Raskrvarila sam skoro sve prste ispod noktiju, koliki sam stisak imala. Pokusala sam jos sigurno deset puta da se suocim sa tim, nije mi uspevalo, svaki put je bilo sve gore. Onda su dosli drugi strahovi, vezani za ucesce u saobracaju. Recimo, bojala sam se da predjem pesacki prelaz- imala sam unapred kombinaciju- vodicu dete u skolu, trebacemo preci put, auto koji nam ide u susret ce zakrivudati, i pokositi i mene i dete. Jedno vreme sam se bojala uopste da izadjem iz kuce. A onda, posle nekog vremena provedenog u dobrovoljnom pritvoru, pocela sam se bojati losih stvari koje mogu da mi se dogode u kuci. Dugo sam se bojala zaspati, jer me je plasio onaj osecaj propadanja, kada padam u san.

Nekako, vremenom, neki strahovi, ne mogu da kazem da su iscezli, ali nisu toliko izrazeni. A neki novi su se pojavili.

Share this post


Link to post

Ne bih da pametujem, pretpostavljam da si sama sa sobom i sa psihijatrom prezvakala tu temu ko zna koliko puta, ali ne mislis li da je svaki iracionalni strah zapravo strah od smrti?

 

Sa ovim bih se potpuno složila.

 

Ne mora da znaÄi da je to generalno tako,ali u mom liÄnom primeru to je tako.

Ja imam agorafobiju i socijalnu fobiju sa veoma jasnim "sadržajima".Kad treba da negde otputujem ili se suoÄim sa nekom "važnom" liÄnošću (autoritet),u mojoj glavi se formiraju vrlo precizni scenariji koji doslovce predviÄ‘aju moju smrt u tim situacijama.

 

Neko bi rekao-neviđen idiotluk.

Ja bih na to rekla-znam. ALI...poenta je:

 

ÄŒak i kada "scenario" ne predviÄ‘a moju fiziÄku smrt,on u suprotnom obavezno predviÄ‘a moju duhovnu smrt i uniÅ¡tenje (propast samopoÅ¡tovanja,nepovratni gubitak ugleda pred velikim brojem ljudi-dakle pred "celim svetom",ili možda neka ledeno-zlobna opaska koju bi autoritet izrekao a koja bi mogla da proguta moje celokupno (krhko i ionako skoro nepostojeće) samopoÅ¡tovanje u deliću sekunde...Dakle-i to je vid smrti.

 

PlaÅ¡im se da ne budem "samlevena",bilo fiziÄki ili simboliÄki...A ovo simboliÄko uniÅ¡tenje za mene (tj.muÄenje,kasapljenje i na kraju muÄko i sadistiÄko ubijanje mog samopoÅ¡tovanja) je gore nego fiziÄka smrt.A to je već neÅ¡to Å¡to od ljudi mogu doživeti svakog trenutka (za fiziÄku smrt je ipak verovatnoća mnogo manja).

 

To je,zapravo,možda i koren tog Äudnog straha zvanog "socijalna fobija".Da će nas drugi ljudi zverski,podlo i muÄki duhovno ubiti.Možda ne da će na nas nasrnuti fiziÄki,razjareni u gomili i raskomadati nas,ispuÅ¡tajući neke animalne zvuke dok nam otkidaju deo po deo tela dok krv prÅ¡ti na sve strane,ali zato postoji strah da će nam zauvek zgaziti i uniÅ¡titi ovo malo samopoÅ¡tovanja koje imamo i koje nas jedva drži u nekom,kakvom-takvom životu...To krhko,vazduÅ¡asto samopoÅ¡tovanje je kao neko naÅ¡e simboliÄko srce koje kuca,i koje Å¡alje krv (energiju) u razliÄite sfere naÅ¡eg života...Ako to srce bude spljoÅ¡teno,zgaženo i uniÅ¡teno,duhovno umiremo i mi.Otuda kod sociofobiÄnih ljudi taj užasni,traumatiÄni strah od bilo kakvog poniženja,kritike,pa Äak i obiÄnog ruganja (pa i onog najbezazlenijeg).

 

Dakle,mi koji imamo SF se bojimo da će ljudi raskomadati naÅ¡e samopoÅ¡tovanje (bezduÅ¡no,zverski i animalno).Možda se u tom sluÄaju ne bi prolila naÅ¡a krv u fiziÄkom smislu,ali bi na zato sve strane leteli raskomadani ostaci od naÅ¡e duÅ¡e...Dok bismo mi bespomoćno stajali i nemo gledali kako je zveri nepovratno ubijaju i komadaju (i gutaju deo po deo).I zato,to naÅ¡e krhko "samopoÅ¡tovanje" (nazovi),mi smo stavili pod jedno stakleno zvono,i to na taj naÄin Å¡to maksimalno izbegavamo da se srećemo sa ljudima,pažljivo biramo sa kim komuniciramo i viÄ‘amo se,i biramo o kojim temama priÄamo,i u kakvoj se prostoriji nalazimo,i ko je sve prisutan...i stavljamo sebe u svojevrstan vakuum.Eto,tako funkcioniÅ¡e socijalna fobija.Dakle,sve samo da se ne sretnemo sa nekim ko bi razbucao naÅ¡e samopoÅ¡tovanje jednim veÅ¡tim "kung-fu" potezom...A mi nakon toga ostali duhovno mrtvi,ili duhovno biljke do kraja života.

 

Tako da...nije svaka smrt materijalna smrt.Postoji i ova druga,mnogo jezivija i mnogo gora smrt.

Volela bih da Äujem Å¡ta i drugi misle o tome...

Share this post


Link to post

MISLILA SAM DA NEMAM STRAH

juce pre odlaska na onkologiju paralisem se od panicnog

bukvalno me glava zaboela, ne mogu da stojim

ukocena, zaplicem jezikom

pita me lik iz hitne kako se zovem reko "jshjkADKad' PA NE MOGU BRE DA PRICAM I STOJIM aloooo

Share this post


Link to post

malo off topik

ali svi imaju strahove, onaj tko tvrdi da nema jos ih nije otkrio

a onaj tko zna svoje strahove bar zna cega se treba kloniti

ili makar minimizirati neugodnu situaciju

Share this post


Link to post

2B ne znas a opet se plasis, jel to?

Share this post


Link to post

@arhaic_tiger, ovo je jedno od najboljih opisa socijalne fobije koje sam procitao, svaka cast.

Share this post


Link to post

pa da

 

i stignemo na psihoterapiji do toga ali ja prekinem zbog love

tako da sad sedim i razmiÅ¡ljam Å¡ta je to zbog Äega sam ja zapravo anksiozan

ne znam nešto me sputava da budem ono što jesam

 

I kod mene je slicno. Ok, nekad znam zasto sam anksiozna, ali nekad sedim i preispitujem se sta je to sto mi stvara toliku anksioznost i nekad stvarno ne znam cega se zapravo plasim.

Share this post


Link to post

I kod mene je slicno. Ok, nekad znam zasto sam anksiozna, ali nekad sedim i preispitujem se sta je to sto mi stvara toliku anksioznost i nekad stvarno ne znam cega se zapravo plasim.

 

Isto i kod mene.

Share this post


Link to post

Hm ja imam strahove citav zivot...stalno paralisan strahom

Neki su nepovratno nestali

Bojao sam se recimo za vreme rata oba iscekivanje napetost da poludis

Posle saobracajka prva druga treca...

Bojao sam se da predjem ulicu i da se vozim autobusom

No ipak sam i prelazio ulicu bled ko krpa i vozio se autobusom kao da cu da umrem

I sada imam razna scenarija u glavi o necem strasnom i ruznom...

Ali recimo bojim se oluje i grmljavine do te mere da mi dodje da odem u atomsko skloniste

Suocavao sam se sa tim...izlazio sam napolje kada puca i seva...

I posle sam prestao da se plasim

Posle sam izgubio oslonac i fobija se vratila...tako da uspem da se kontrolisem za vreme oluje bojim se al ajd sta ces cutis i cekas da prodje...

Bojim se uvek ali moras gurati napred suocavati se funkcionisati

Strah od smrti je kod mene isto izrazen..

Mada strahovi mogu da se pobede i prevazidju...

 

Suocavanje je izuzetno tesko ali vremenom strah slabi posle par suocavanja i nestaje...

 

Share this post


Link to post

×
×
  • Create New...