Jump to content
Depresija Forum
Sign in to follow this  
dzejvi

Disocijacija, derealizacija, depersonalizacija

Recommended Posts

Ja verujem da je disocijacija mnogima od vas ovde poznata.

 

Mene jako muci i jako mi smeta..Ne moras da imas neki specifican poremecaj da bi dozivio disocijaciju, tako da ja necu da je povezujem ni sa jednim poremecajem, ali mi prilicno smeta.

 

Za one koji ne znaju, tu spadaju depersonalizacija, derealizacija, transformacija licnosti, dvostruka licnost, amnezija, fuga...itd.

 

Ja ne znam kroz sta od ovog prolazim, ali da je disocijacija u pitanju u to sam 100% sigurna, e sad lekar nisam da tacno definisem sta je.

 

Dok sam disocirana, radim svakakve gluposti, jer se uglavnom osecam kao da ja nisam ja, i kao da sam se promenila, i kao da se svet promenio i onda mi se sve izmesa: i stavovi koje sam gradila, misljenja o svetu, o ljudima, o sebi samoj, o nekim stvarima...Sve se preokrene naglavacke i kao da postanem apsolutno nova osoba. I trudim se da stvorim nesto, ali to nesto nikad ne moze da bude stalno, jer ce disocijacija da ga srusi. Sto ga onda i gradim, zapitam se ?

 

Ali necu da odustanem. Ali postaje sve teze i teze, a za takve stvari koliko ja znam nema leka(u smislu leka kao leka, a ne kao da je beznadezno).

 

U periodu disocijacije, promeni mi se misljenje o nekome, i onda npr izadjem sa nekim i imam utisak da delujem totalno cudno toj osobi i da ce da me ostavi, jer ja osecam da nisam sva svoja i ako se ne uklapam u taj kalup koji definise mene, koji sam naravno izgradila ja, onda mi je sve nesigurno i postajem jako nesigurna i onda sledi strah od napustanja jer mislim da nisam dovoljno dobra itd itd...

 

Sta da radim ? Kako da ne zabrljam kada sam disocirana ? - to je kljucno pitanje.

 

I pokusala sam da objasnim ljudima, i oni kao sve kul sve super, donekle me podnose ali posle ipak nekako prekinu to da rade, sto je naravno normalno. Stvarno sam se smorila vise u svom telu, ne mogu.

 

Pokusala sam da iz te "nerealnosti" koju disocijacija nosi sa sobom izadjem, odnosno udjem u realnost tako sto sam se bola na kaktus, tako sto sam sekla sebi ruke, noge, usta, stomak, prste, sta sve ne, tako sto sam se udarala namerno, gasila cigarete o sebe, bola igle i spenadle u sebe da bih se "probudila"... Ali sve je to imalo samo efekat koji kratko traje.

 

Ovde govorim o konkretnom problemu. Dovodilo me je do tolikog ludila i toliko nekih cudnih, beznadeznih, nekih neopisivih osecaja, stvaralo mi je toliki pritisak, da sam ja pokusala na najprimitivniji moguci nacin da se odbranim od toga, jer vise nisam ni znala kako: pricala sam sebi "Vrati se u realnost, vrati se u realnost". Pa dok sam se sekla, pricam sebi "Bol.Bol.Bol. Realnost. Bol.Bol.Bol. Realnost" i tako u krug. Pricala sam to psihijatrima, oni su mi rekli kako i zasto se to desava, ali mi nisu rekli resenje.

 

Ja mogu da se bodem, secem, pokusam da se ubijem, ubijem nekog drugog, sta ja znam sta sve mogu, ali sve to ima kratkorocni efekat na disocijaciju, stvara se uporna tolerancija i strah me je da ne predjem neke granice jer stvarno mislim da u tom stanju bih mogla da ubijem coveka da bih se unormalila. Jer, to su toliko nepodnosljivi osecaji, kao borba za zivot bukvalno...

 

 

I ne znam, ne znam sta da radim. Kako da ne zabrljam ? Kako da se ne osramotim pred drugima, kako da me ne ostave DOK NE ZNAM STA RADIM ? Dok ne znam ko sam, da li sam Hitler ili sam Dzejvi ? Dok mi nista nije jasno ? Kako ljudima da bude jasno sta mi se desava ?

 

I bodem se ja na kaktus, ALI JA NE OSECAM NISTA. Moja koza to ne oseca, krv curi, moja koza to ne oseca, ja ne osecam bol, dakle kao da nisam u sebi. Kao da ja nisam ja i kao da sam u snu.

 

Ne mogu vise sa ovim, muka mi je vise, zaista... Napravila sam tolike stete da bih "izasla" iz disocijacije, ali mi ne pomaze nista. A nekad ode spontano, ali cak i tih par sati je jako tesko izdrzati, ja mislim da mnogi od vas znaju o cemu pricam. To je toliko nepodnosljivo da prosto ne moze da se trpi. Ja razumem, naravno da sam pokusala i da trpim, ali je previse destruktivno, ja ne mogu zaista...

 

Znas, nije coveku ni da se ubije, cak sam i po tom pitanju bezvoljna. Bezvoljna sam da nosim svaki atom u sebi, svaki deo tih atoma. Ne mogu vise. Ne mogu.

 

Kako da se izborim s ovim ? :(

Share this post


Link to post

Ja se ne borim jer obozavam kada se utripujem da sam neko drugi jer tad nema soc.fob. i mogu normalno da pricam pomeram se i na kraju disem.

Amnezije imam ali kod mene nije disocijacija vec vestacki izazvana neka ultra blaga vrsta epilepsije i to svakako ne volim jer lupam nebuloze nesvesno. Izbori se tako sto ignorises.

Share this post


Link to post

Nekad i nije uopšte lako ignorisati. Ja sam imala nedavno jednu baš intenzivnu derealizaciju i nisam znala ni gde ću ni šta ću od muke. Bila sam potpuno prestrašena, što ne volim da priznam, ali ja sam se jebeno usrala jer je sve baš intenzivno delovalo kao da sanjam, a znala sam da ne sanjam. Nisam smela ni da uzmem anksiolitik jer sam se plašila i toga da utonem u san zato što sam bila u fazonu "šta ako upadnem u još goru noćnu moru".

Sve je bilo toliko nalik snu, veliÄina predmeta je delovala neprirodno (lampa u odnosu na sliku npr. je delovala kao da je u drugaÄijem odnosu dimenzija nego inaÄe), boje su bile Äudne i psihiÄki sam imala onaj osećaj kao u noćnoj mori kad ne znaÅ¡ Å¡ta da radiÅ¡ i gde da se skloniÅ¡.

I trajalo je sat vremena.

 

Prošlo me je postepeno, nisam ni sama sigurna kako. To je bilo toliko jako da ja to nisam imala šanse da ignorišem.

Blaže disocijacije - ignore, odmah. Ali ove ozbiljnije ti potpuno preplave percepciju i jezive su (moje iskustvo).

 

Jedino Å¡to ja znam jeste prevencija: time Å¡to ćeÅ¡ se manje plaÅ¡iti da će ti ponovo naići tako stanje (paradoksalno, ironiÄno, jbg) i poboljÅ¡anjem generalnog stanja (Å¡to ne ide preko noći, ali meni su se definitivno proredile disocijacije kako sam postajala generalno bolje).

Plus, ako znaÅ¡ Å¡ta je taÄno okidaÄ, gledaj da izbegavaÅ¡ taj okidaÄ. Meni su okidaÄi teÅ¡ki stresovi ili kada neki dogaÄ‘aj doživim izuzetno traumatiÄno, Äak i ako nije zaista. Ne znam Å¡ta su tebi i da li postoji neki obrazac, ali i o tome vredi razmisliti.

Share this post


Link to post

Ja se ne borim jer obozavam kada se utripujem da sam neko drugi jer tad nema soc.fob. i mogu normalno da pricam pomeram se i na kraju disem.

Amnezije imam ali kod mene nije disocijacija vec vestacki izazvana neka ultra blaga vrsta epilepsije i to svakako ne volim jer lupam nebuloze nesvesno. Izbori se tako sto ignorises.

 

Meni baÅ¡ suprotno, tada se stvori socijalna fobija ni od kuda. Jesi li sigurna da su to disocijacije ? Moje disocijacije su ležanje na stolu(cela) i priÄanje neÄega Äega se kasnije ne sećam, u Å¡koli npr. Histerija takoÄ‘e spada u disocijativne poremećaje, znam da nju kao disocijativni poremećaj imam, možda je zato meni intenzivnije, jer ja baÅ¡ imam poremećaj(rekli su mi lekari naravno). Nisam baÅ¡ "opuÅ¡tena", i problem nije mali. Ne mogu da ignoriÅ¡em kada želim da umrem a nemam snage da se ubijem, a istovremeno ne mogu da plaÄem i izbacim sve to iz sebe. Odu osećanja iz mene, nema niÄega, jedno ogromno niÅ¡tavilo. Sad ona Äuvena reÄenica: Valjda je od graniÄnog. Hvala Å¡to si pokuÅ¡ala da pomogneÅ¡, ali nije to to, mislim da ne prolazimo kroz isto...

 

Nekad i nije uopšte lako ignorisati. Ja sam imala nedavno jednu baš intenzivnu derealizaciju i nisam znala ni gde ću ni šta ću od muke. Bila sam potpuno prestrašena, što ne volim da priznam, ali ja sam se jebeno usrala jer je sve baš intenzivno delovalo kao da sanjam, a znala sam da ne sanjam. Nisam smela ni da uzmem anksiolitik jer sam se plašila i toga da utonem u san zato što sam bila u fazonu "šta ako upadnem u još goru noćnu moru".

Sve je bilo toliko nalik snu, veliÄina predmeta je delovala neprirodno (lampa u odnosu na sliku npr. je delovala kao da je u drugaÄijem odnosu dimenzija nego inaÄe), boje su bile Äudne i psihiÄki sam imala onaj osećaj kao u noćnoj mori kad ne znaÅ¡ Å¡ta da radiÅ¡ i gde da se skloniÅ¡.

I trajalo je sat vremena.

 

Prošlo me je postepeno, nisam ni sama sigurna kako. To je bilo toliko jako da ja to nisam imala šanse da ignorišem.

Blaže disocijacije - ignore, odmah. Ali ove ozbiljnije ti potpuno preplave percepciju i jezive su (moje iskustvo).

 

Jedino Å¡to ja znam jeste prevencija: time Å¡to ćeÅ¡ se manje plaÅ¡iti da će ti ponovo naići tako stanje (paradoksalno, ironiÄno, jbg) i poboljÅ¡anjem generalnog stanja (Å¡to ne ide preko noći, ali meni su se definitivno proredile disocijacije kako sam postajala generalno bolje).

Plus, ako znaÅ¡ Å¡ta je taÄno okidaÄ, gledaj da izbegavaÅ¡ taj okidaÄ. Meni su okidaÄi teÅ¡ki stresovi ili kada neki dogaÄ‘aj doživim izuzetno traumatiÄno, Äak i ako nije zaista. Ne znam Å¡ta su tebi i da li postoji neki obrazac, ali i o tome vredi razmisliti.

 

Hvala ti... PokuÅ¡aću da se ne plaÅ¡im, ali jeste zastraÅ¡ujuće, pogotovo ova dvostruka liÄnost i ambivalenost koju sa sobom nosi. Meni je okidaÄ neka intenzivna emocija, makar bila i lepa.. Izgubim se sama u sebi lol. Ja sam skroz druga osoba kada sam disocirana, a jedna kada nisam. I onda me je strah da me drugi ne ostave, jer sam navikla svima da se prikazujem u najboljem svetlu, i ako se ne prikažem osećam se nesigurno i onda me naravno osoba napusti jer sve zabrljam, jer sam budala.

 

Imala sam i ja te iluzije, hrana je menjala ukus, osećala sam krv u sebi umesto sprajta, neÅ¡to sliÄno lepku umesto krompira, itd.. Onda dalje, stalno mi se uvrću tako stvari, idu gore dole, razmazuje mi se slika, ako znate na Å¡ta mislim. Recimo da ste u mom telu to bi izgledalo ovako(sve):

 

tumblr_n1xcy8j32A1rsdpaso1_500.gif

 

tako mi se razmazuje. možda sam mogla da nađem bolju sliku ali whatever...

Share this post


Link to post

Svakako ne prolazimo kroz isto. Sigurna sam jer mi je dr rekao. a sobzirom da ja to imam non stop sto vi opisujete malo sam oguglala+prividjenja. na neke se stvari covek prosto mora navici

Share this post


Link to post

ja sam imala da mi se bukvalno 'odmicu" i "privlace" stvari , da "padam" kao da sam na "brodu" i sl..

da nastavim, da mi se vrti, da menja oblik,velicinu ili da nestaje. I tako dalje. Ili da ja padam-lebdim. Ili prosto mi sve deluje nestvarno, kao da sam prvi put tu a stalno sam tu....

Share this post


Link to post

da nastavim, da mi se vrti, da menja oblik,velicinu ili da nestaje. I tako dalje. Ili da ja padam-lebdim. Ili prosto mi sve deluje nestvarno, kao da sam prvi put tu a stalno sam tu....

 

dadadaadaa uzas!

 

kao one temperaturne halaucinacije

Share this post


Link to post

dadadaadaa uzas!

 

kao one temperaturne halaucinacije

 

Jedino sto je meni to non stop prisutno. Bez prekida. I to i halucinacije kako se vec zvase.

Share this post


Link to post

meni to zna da naidje i dok onako pijem kafu u kaficu i opusteno razgovaram sa nekim, samo ako se slucajno udubim u neku analizu, odjednom osjetim kao da se penjem gore negdje i jak pritisak u glavi, prelistavanje misli, nekad grcenje misica lica, i ja pokusavam ostati tu u razgovoru, ali tenzija sve jaca i sve je cudnije...a osjecaji....jezoviti i strahoviti, 'prolazak kroz tunel', zbunjenost, osjecaj lebdenja, preispitivanje misli....a one se razbukte, pa bujica misli, kao da iskocih iz sebe...ili osjecaj da nestajes.ne znam je li ko to tako prozivljavao. covjek u takvim trenucima stvarno ne zna kako da se ponasa i sta da radi.

Share this post


Link to post

cesto mi se desava da mi je sve izbkano u glavi...da neprepoiznajem poznate ljude da imam osjecaj kao da sanjam...zbunjenost neka...valjda derealizacija...ili kad se dugo zagledam u jednu osobu ne poznam je...ne znam sto je...ima tu jos toga...valjda je to to sto ti opisujes

Share this post


Link to post

cesto mi se desava da mi je sve izbkano u glavi...da neprepoiznajem poznate ljude da imam osjecaj kao da sanjam...zbunjenost neka...valjda derealizacija...ili kad se dugo zagledam u jednu osobu ne poznam je...ne znam sto je...ima tu jos toga...valjda je to to sto ti opisujes

 

jeste kroz to isto ja prolazim... jao ma ne znam vise. dizem ruke od svega

Share this post


Link to post

ja recimo danima imam osecaj da mi je beton mekan

 

ja ne osecam da stojim uopste i onda sam nestabilna, mislila sam da mi se vrti u glavi ali zapravo imam osecaj kao da ne stojim nigde, onako kao da je sve crno, apsolutno mi se culo dodira ISKLJUCI, ne znam zasto i kako ali ne osecam nista uopste ni fizicki a ni psihicki... grozna su stanja. a beton moze da bude mekan, posebno kad ruku struzes o njega, tad je najmekaniji. nisam sarkasticna, zaista u tim momentima ne osecam nista... ne zove se dzabe depersonalizacioni FENOMEN, jer je zaista nesto sto je malo tako gotovo nemoguce

Share this post


Link to post

sedim u kolima cekam majku, kazem zagusljivo ja inace ne disem kako treba.

slusalice u usima, zelim beg od realnosti.

 

 

PUFFFF

 

 

sve je postalo kao film, prozor je postao platno na kojem je bila prezentacija. gledala sam duze u ljude, mislila sma da ne postoje pa mi je to bilo ok.

fazon oni ne gledaju u mene, oni ne postoje, oni su samo na zidu, na platnu

 

 

gleda neka zena u mene, ja joj odredjujem dijagnozu

DZEJVI PREKINI VISE

misli mi lete ne znam gde sam

okrecem se da vidim kad ce mama... i ja vidim isto sto sam videla malopre, ljude, slika mi se razmazuje i sve postaje blurry

sad omasujem slova ovde ispravljam se pola texta jer mi se sve mrda

 

 

 

ne osecam postojanje svojih ruku

sad sam jela, ALI GDE JE TA HRANA OTISLA, imam li ja zeludac ? da li sam ja ziva osoba ? ko je ziv, ko je mrtav ?

sta ako ja vidim sve mrtve duse, svi su ustvari mrtvi a meni je suicid uspeo ?

 

 

 

okrecem se opet, da uzmem vodu. dehidriram cesto, kazu simptom depresije, suva usta ovo ono

ok.

 

 

okrecem se uzimam vodu, i dalje mi je ekran ispred ociju, i vda i ekran, KAKO majku mu, kako, sklonila sam glavu s ekrana, sta oce sad, sta mi se vraca

 

 

sve mi se vrti, ali nije klasicna vrtoglavica

nestabilnost

i psihicka i fizcka

nestabilnost..

oh, nestabilnost

 

 

eh.

 

 

F44.8 - Ostali disocijativni poremećaji. (Disocijativni poremećaj identiteta - viÅ¡e liÄnosti)

 

 

:) :) :) :) :): )):):):):):)

 

 

ja nikad nisam u realnosti. ja sam napravila spagu i jedna noga mi je u realnosti a druga mi je van nje. i stalno se kolebam

gde sam

ne znam gde sam

ko sam ? jos manje znam to, ima nas visak

ko su ovi ljudi oko mene ?

 

 

ne osecam se kao da mi je rodbina rodbina, TO JE NEKO DRUGI TO NISU ONI

ne osecam se kao da sam ja ja, to nisam ja, ja nisam ja, ti nisi ti, ja nikad nisam ja

 

 

disocijacija je odvratna

Share this post


Link to post

Osećam se oÄajno i disocirala sam se, a imam žarku želju da uradim toliko stvari... Samo hoću da odu derealizacija i depersonalizacija. ÄŒak sam poÄela i poneki glasić koji nije tu do mene da Äujem. Mislim da me svi gledaju. Mada ne mogu niti želim ovo nazvati psihozom jer nije, ali se osećam odvratno, odvratno, odvratno... Ja imam utisak da niÅ¡ta oko mene ne postoji ukljuÄujući i mene, i da kad priÄam priÄam u prazno, i onda se dodatno javi osećaj sramote. Ne mogu ja ovo. Malopre sam Äula neku devojÄicu kako me ogovara, a niko nije bio oko mene. ÄŒula sam kako su kola ispred mene zakoÄila, a nisu. Ne znam Å¡ta se deÅ¡ava sa mnom, ali je mnogo straÅ¡no i deÅ¡ava se od kako sam uzela veću dozu Bromazepama. Ako ti je Džejvi, trpi sad, kad nisi htela da se suoÄiÅ¡ sa problemima, trpi sad joÅ¡ veće. Majmune. I sve imam utisak da ljudi ustvari oko mene ne postoje.. I svi mi kažu da se ponaÅ¡am izuzetno nepristojno, ali ja ne znam kako se ponaÅ¡am, ne mogu pažnju da zadržim uopÅ¡te, samo mi neke nove misli dolaze i strah raste i raste i raste... I uglavnom derealizacija prekine kad odspavam, ali sad nije. Sad se nastavlja osećaj od juÄe. JuÄe sam pobegla iz tržnog centra u kola, opet je javlja agorafobija a meni je sve gore i gore... I agh, imam utisak da ja zapravo ono Å¡to stvarno radim jeste da sedim u centru grada na nekoj stolici i da sad ljudi me gledaju i Äude se, u fazonu "Å ta radi ova, ponaÅ¡a se kao da kuca neÅ¡to na kompjuteru what the fuck". NEEEEEE mnoogo je straÅ¡no ne mogu ja ovo... I trudim se da delujem Å¡to normalnije ali mi ne ide. Okolini delujem krajnje izgubljeno, kao da ne znam gde sam. Ali ja i ne znam gde sam. Jbt, Å¡to mi se nije produžila hospitalizacija... :(

Share this post


Link to post

DeÄko mi je spominjao derealizaciju i depersonalizaciju tijekom/nakon epileptiÄkog napadaja.. obiÄno ih ima tijekom sna, tako je već dugo, ali je proÅ¡li tjedan, valjda zbog vremena, pritiska tijekom cijelog tjedna i preko dana imao osjećaj, kao da je napadaj, ali ne u snu, već depers./derealizacija... nikada nisam Äula za te pojmove, dok mi on to nije objasnio...

Share this post


Link to post

Meni ovo pocinje da ide na nerve.

Disfunkcionise me.

A ponekad i zaboravljam.

Veoma Äesto delujem izgubljeno i zbunjeno. ÄŒuj Äesto. STALNO!!!

Proklet dan bio kada sam rekla da mi je ovo kul. -.-

Share this post


Link to post

imal uopće lijeka za ovo il bar poboljšanja?

 

ja bi dao sve da mogu vidit svijet kao nekad, prošlo je više od deset godina od kako mi konstantno izgleda kao u snu, nejasno, kao kroz mutnu zavjesu

i mislim da postaje gore vremenom

Share this post


Link to post

imal uopće lijeka za ovo il bar poboljšanja?

 

ja bi dao sve da mogu vidit svijet kao nekad, prošlo je više od deset godina od kako mi konstantno izgleda kao u snu, nejasno, kao kroz mutnu zavjesu

i mislim da postaje gore vremenom

 

 

Bas cu danas da pitam strucno lice.

Ima li kraja da i ja jednom disem kao koliko toliko normalan covek. Makar priblizno.

Share this post


Link to post

Dugo ovdje nije nitko postao nista, ali eto da se nadovezem na problem sa derealizacijom...

Trenutno po drugi puta prozivljavam sve zive i nezive simptome i strahove zbog iste.

Netko je iznad napisao da je "proslo deset godina otkad mu sve izgleda kao u snu i da li ce ikada vidjeti svijet onako kao prije".

Ovo je moje iskustvo:

prije 17 godina sam zapalio zadnji joint. Zadnji je bio zato jer sam prilikom konzumacije dozivio to stanje i naravno, prepao se. I otada traje moja borba. U pocetku me nije toliko smetalo, vjerojatno zato jer nisam pridavao tome puno paznje. Bio sam klinac, bilo me bas briga za sve. Onda nakon 6-7 godina su zbog toga krenuli simptomi anksioznosti, panike, strahova.. Dobio sam terapiju i nekako izasao s time na kraj nakon par mjeseci. A izades s time na kraj tako da jednostavno prestanes misliti na to i krenes dalje kao da je sve ok. Upotrijebio sam rijec "jednostavno" ali to je sve osim toga. Slusajte svoje doktore, koristite terapije koje su vam prepisane, vjerujte u sebe i imajte strpljenja. Doci ce dani kada se necete niti sjetiti tog "sna". Doci ce i dani kada cete se opet krenuti preispitivati ali necete tome pridavati veliku paznju jer ce u medjuvremenu terapija odraditi svoje. Idite na te psihoterapije, ne zapostavljajte svoje zdravlje.

Share this post


Link to post

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
Sign in to follow this  

×
×
  • Create New...