Jump to content
Depresija Forum
Sign in to follow this  
Shewolf

Nemam podrske u svemu ovome

Recommended Posts

Nema ti druge do oslonca na samog sebe i sopstvene snage. Ja svaki slobodan trenutak provodim pijan ili pod sedativima. Personifikuj lekove. Oni su ti jedini prijatelji.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

danas su ti svi manje vise depresivni pa to smatraju normalom

onda ove "obicne" depresivce nazivaju bitangama/ljencinama

Share this post


Link to post
On 7/11/2015 at 12:54 AM, svetionik85 said:

Nema ti druge do oslonca na samog sebe i sopstvene snage. Ja svaki slobodan trenutak provodim pijan ili pod sedativima. Personifikuj lekove. Oni su ti jedini prijatelji.

 

Ja zapravo ne pijem lekove...Ne znam koliko to zaista pomaže. Mislim da problem proističe iz realne situacije u kojoj se neko nalazi i da je to ono što treba rešavati. Lekovi deluju kao bekstvo. I to je nešto, verovatno, onda kada se ništa ne može promeniti... :( Ali dokle se može bežati? I čudno mi je, toliko čudno, da društvo generalno ovakve stvari može da gleda toliko hladno i nezainteresovano.

Prvo uništen sredinom u kojoj je živeo, a potom prepušten sam sebi da se snalazi. Upotrebljen, slomljen i bačen. Opet, mislim da svi mi tako završimo na kraju...Jednom, kad god to bilo.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Mislim da je najbolje i najdelotvornije kada se iz problema iscupas - SAM. Mene je moja dr ustondirala lekovima i sutnula u dupe da se sama koprcam. I dalje se koprcam, ali daleko sam sigurnija u sebe i daleko se bolje osecam, ne u smislu da sam srecnija nego smirenija, odmerenija, nasla sam neku ravnotezu, stabilnost, sama. Koliko sam samo kritika i optuzujucih reci progutala od najblizih, nikoga da te razume, zagrli, samo pogledi puni sazaljenja i osudjujucih optuzbi. Ma jebite se svi, SAMA CU! I stvarno, za mene je najbolje tako.

Share this post


Link to post

Ah,kakva je to agonija...I ja ću to tako da pokušam (jer verovatno je to jedini mogući način koji može da postoji,i jedini put u životu)...

ALI...

Problem je jedino u tome što ću ja na tom putu vrlo brzo pući,ako ne i vrlo brzo doslovce umreti...Toga sam i više nego svesna..."Koprcati se sam"... :unsure: Za mene lično,to je agonija kojoj nema kraja.

Eh,šta ti je slab karakter :unsure:

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Znas kako, razmisljala sam o tome, o samoci. Pa sta? Pa sta ako si sam? Sve je vise ljudi koji su sami. Ja idem na kafu sama, na kupanje idem sama, u citaonicu idem sama, vozim bajs sama, setam sama, ponekad nadjem drustvo ali uglavnom se resim i kazem, ja idem, ako nadjem nekog super, ako ne, sama. Ponekad se sa nekim skontam, popricam, upoznam, ali uglavnom ne. Znam, u pocetku je postojala frustracija, ali je vise nema. Navikla sam se. Neces umreti. Oguglaces. Zivot ne ceka, resi se da zivis. Znam da je tesko, i sama sam se od samoce razbolela, iako sam se mnogo druzila ali sve je to bilo povrsno i lazno, nikoga nisam pustala blizu da ne bi video koliko sam trula. I pukla sam. A onda je postalo sve mnogo gore. I gore. I onda sam opet pukla, ali nisam otisla u ludilo, postalo mi je svejedno. Sada sam sama sebi i oslonac i podrska i najbolji prijatelj, ako se izneverim bicu ja kriva. Mislim da to i jeste poenta. Da ocvrsnes, da postanes uravnotezena individua, nezavisna od drugih, stabilna. Mislim da tek tada, kada si nezavisan i stabilan mozes graditi stabilne odnose od kojih neces ocekivati nemoguce. Niko te ne moze spasiti osim tebe same. A zamisli da te neko spasi, pa se izmakne? Da li te je onda spasio? Da li ces ostati stabilna? Uzmi zivot u svoje ruke.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

@matilda. Jako lijepi post :)

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Slazem se. Matilda, hvala ti mnogo za ovaj post. Toliko je divan i prepun pozitivne energije da je to nevjerovatno!

To su upravo moje misli kojima samu sebe tjesim. Nije lako biti sam, bez podrske, uz ljude koji ne pokusavaju razumjeti vec samo osudjuju. Ipak, sto prije shvatimo da zapravo samo sebe imamo, to bolje. Ja sam prije zivjela u uvjerenju da ce se pojaviti neko ce me "izlijeciti", neko uz koga cu se osloboditi svih crnih misli. Koja zabluda...Kad prodju godine, tek tad shvatis da nikog nije briga. Svako zivi svoj zivot i nikoga nece zaboljeti to sto sam ja npr. preplakala noc.

Ne nadam se vise nikome. Ne cekam. Uzmem jaknu, izjurim iz stana i hodam...Gdje me noge odnesu. Sjednem na klupu u parku, osluskujem zvuk vjetra. Uprkos svemu, lijepo je biti ziv. Imam i par prijateljica s kojima se vidim ponekad, ali sad nekako vise volim te svoje solo setnje :)

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Hvala ljudi :wub::blush: Sad, ne znam, mozda sve to i jeste pozitivno sto sam rekla, ali ja uvek ocekujem najgore, toliko mracim, da ne znam kako uopste ustajem iz kreveta :( Ali ustanem, i zainatim se, pokazem srednji prst bolescugi i picim dalje. Mora tako, nema drugog nacina.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post
On 7/24/2015 at 12:54 AM, Lynn said:

Slazem se. Matilda, hvala ti mnogo za ovaj post. Toliko je divan i prepun pozitivne energije da je to nevjerovatno!

To su upravo moje misli kojima samu sebe tjesim. Nije lako biti sam, bez podrske, uz ljude koji ne pokusavaju razumjeti vec samo osudjuju. Ipak, sto prije shvatimo da zapravo samo sebe imamo, to bolje. Ja sam prije zivjela u uvjerenju da ce se pojaviti neko ce me "izlijeciti", neko uz koga cu se osloboditi svih crnih misli. Koja zabluda...Kad prodju godine, tek tad shvatis da nikog nije briga. Svako zivi svoj zivot i nikoga nece zaboljeti to sto sam ja npr. preplakala noc.

Ne nadam se vise nikome. Ne cekam. Uzmem jaknu, izjurim iz stana i hodam...Gdje me noge odnesu. Sjednem na klupu u parku, osluskujem zvuk vjetra. Uprkos svemu, lijepo je biti ziv. Imam i par prijateljica s kojima se vidim ponekad, ali sad nekako vise volim te svoje solo setnje :) 

 

Oh My God,kako je ovo lepo rečeno (i kako je samo bolno tačno!) Naročito je dobro rečeno ovo "kad prođu godine"...Jer,ja moram za sebe da kažem da sam tek u poslednjih par godina počela realno da prihvatam tu životnu činjenicu (i to ne čak ni prihvatila do kraja,već samo počela da je prihvatam)...A gde bi mi bio kraj da sam to naučila pre-recimo-desetak godina... :( Ili da sam kao dete možda bila neki genije,pa da sam to shvatila već u pubertetu?!...Gde li bi mi tek tad bio kraj? :shok:

 

Ovako,gomile i gomile vremena protraćene na pogrešne ljude i pograšna očekivanja..."Da me zavoli ovaj,da me zavoli onaj" (najviše od svega,da me zavole neki tzv."bližnji",tj.članovi bliže i dalje porodice)...I te gomile protraćenog vremena su danas,kao neka zmija otrovnica,sklupčane u mom želucu,i polako me izjedaju iznutra,konstantno i svakodnevno...

 

Ah,te životne iluzije...To prokletstvo.

 

Sada je,slobodno mogu da kažem-za većinu stvari u životu čak i prekasno...Kasno sam omudrela.U tupavoj emocionalnoj i psihološkoj zavisnosti od drugih prošlo je isuviše vremena-ama,to je čitav jedan bačeni život.Čak i sada se (koliki sam ja zavisni debil! :oioi:) ipak s vremena na vreme ponadam da bi mi naklonost ljudi iz okoline zbilja ulila neku životnu snagu i možda me čak i izlečila od svega...Ali to je samo varka.Isprazna varka i ništa više.Ipak,ona ponekad deluje tako stvarno...:whatever_02: Međutim,tek danas,kad je već postalo prekasno za sve,ja tek sada polako počinjem da shvatam da čak i ti članovi porodica nas depresivaca u stvari žive u nekim sasvim drugim svetovima od naših,i da imaju neke samo svoje životne puteve...Da smo svi mi na ovom svetu strogo odvojeni jedni od drugih,te da su sva preklapanja sa drugima (onda ako do njih uopšte i dođe) u svojoj suštini neverovatno površna...Pa čak ako se i desi da nekad u životu sretnemo nekog ko je zavisan od nas,ko nije u stanju da živi ako nije deo našeg života,ko ne može bez nas...I ako ja ikad negde sretnem neku takvu osobu,biće mi potpuno jasno da je u pitanju-patologija...Ista kao što je i ova moja.I ta patologija je odvratna.U takvim međuljudskim odnosima nikad ne može biti ničeg lepog ni romantičnog.To su poremećeni odnosi.I što je najstrašnije od svega-čak ni takve,patološki vezane ličnosti za mene,neće biti briga jesam li ja ili nisam preplakala noć.Jer u samoj osnovi svake patološke vezanosti leži egoizam,sve zajedno sa potpunim slepilom za emocije onog drugog.

 

Dakle,šta onda zaključiti?Šta je to što mi u stvari jedino na ovom svetu imamo?

 

Samoća... :mellow2:

 

:(

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Za sta je to tacno kasno, ako mozes da pojasnis?

Share this post


Link to post

archaic_tiger - sve stoji, ali samo najjači ljudi mogu podneti potpunu samoću dugo...nama ostalima su potrebne emocionalne štake u vidu drugih ljudi...nije tu ništa poremećeno ako shvatiš to tako kako jeste - da su ti potrebni drugi.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Ne ide to, ta duga samoća...

"Velika zvezdo! U čemu bi se sastojala tvoja sreća kada ne bi imala one kojima sijaš!" kaže Ničeov Zaratustra suncu, posle 10 godina boravka u samoći! Znači, i njemu dokurčilo...I tako on silazi sa planine, nešto filozofira, ovo ono...

Poenta je da ne možeš dugo biti potpuno sam, pogotovo ako si mentalno slab...To valjda možeš samo ako si totalno lud ili totalno mudar, nznm...Pa onda bar chatuj, skajpuj, forumaši i sl.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

matilda, postovi sa #3 stranice su hladni

jel ti ne fali drustvo nekakvo ili momak...doduse ne znam tvoju starost pa bacam toplu vodu :P

 

ali ono sama/sam, to...

samoca ubija, to je jedan od zivotnih zakona i vredi za sve ne samo za ljude

svaka cast za samostalnost i ocvrsnuce karaktera ali te to onda bome i promjeni

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Exley, imam godina koliko i ti. Poenta je sledeca, ja nista ne volim da ukrasavam i ulepsavam, nemam iluzije, nisam u zabludama, ne zivim u lazi, vidim svet onakav kakav jeste i stvar je sledeca, da je on grozan. Hladno ili ne, strogo ili ne, surovo ili ne, meni je svejedno. I opet pricam iz iskustva. Onda kada mi je bilo najteze i kada sam u najvisoj meri bila u potrebi da ne budem sama i da imam nekog ko me razume, kao sto biva, taj neko se stvorio, namestio mi se, ispruzio je ruku i prihvatila sam je. A onda mi je ta ista osoba, bez reci objasnjena i utehe okrenula ledja. Koliko je ta osoba licemerna i koliko se okoristila o mene, onda kada mi je bilo najgore, ja nemam dovoljno ruzne reci za nju i to sto mi je uradila. I od tada ne verujem nikome osim sebi. I to je ono zbog cega sam napisala:

 

On 7/20/2015 at 8:03 PM, matilda said:

I pukla sam. A onda je postalo sve mnogo gore. I gore. I onda sam opet pukla, ali nisam otisla u ludilo, postalo mi je svejedno. Sada sam sama sebi i oslonac i podrska i najbolji prijatelj, ako se izneverim bicu ja kriva. Mislim da to i jeste poenta. Da ocvrsnes, da postanes uravnotezena individua, nezavisna od drugih, stabilna. Mislim da tek tada, kada si nezavisan i stabilan mozes graditi stabilne odnose od kojih neces ocekivati nemoguce. Niko te ne moze spasiti osim tebe same. A zamisli da te neko spasi, pa se izmakne? Da li te je onda spasio? Da li ces ostati stabilna? Uzmi zivot u svoje ruke.

 

Mnogo gore. Kada ti neko kome verujes svojim zivotom zabode noz u ledja.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post
On 7/25/2015 at 6:15 PM, weirdo said:

archaic_tiger - sve stoji, ali samo najjači ljudi mogu podneti potpunu samoću dugo...nama ostalima su potrebne emocionalne štake u vidu drugih ljudi...nije tu ništa poremećeno ako shvatiš to tako kako jeste - da su ti potrebni drugi.

 

Weirdo,sve to što ti ovde kažeš je bez sumnje tačno,samo što bih ja to ipak malo drugačije formulisala...Naime,tačno je to da samo najjači mogu da podnesu-ne samoću,već spoznaju o samoći...Jer samoća je svakako sve vreme tu,pa sad hteli svi mi to da vidimo ili ne.Dakle,radi se o tome da svi mi zaista jesmo sve vreme sami (bez obzira da li svoje dane provodili bez ikakvog kontakta sa drugima,ili pak bili okruženi gomilom ljudi).Dakle,svi mi zapravo moramo neprekidno da podnosimo tu samoću...Tu nema nikakve dileme,niti nas bilo ko za to išta pita-u smislu hoćemo li ili nećemo.

 

A najveći broj ljudi zaista ima te "emocionalne štake",tu si u pravu,ali koje su takođe (kao što već rekoh)-prazna iluzija.

 

Hoću reći,ja ovde ne pričam o samoći kao o odsustvu kontakata i komunikacije sa drugim ljudima (kao ni Lynn),nego o samoći u onom mnogo dubljem,takoreći metafizičkom smislu.Uvek mi možemo imati kontakte sa ljudima,to svakako nije sporno.Ko god želi,taj može da uredi svoj život i svoje vreme tako da neprekidno komunicira i bude sa drugim ljudima (ja čak i znam neke takve ljude koji gotovo nikad nisu sami-konstantno su okruženi drugima,trude se da su drugi oko njih i lepo im je...Za neke od njih bi se često dešavalo da se upitam da li ti ljudi makar jedan trenutak u toku dana ikad provedu bez društva drugih? :huh2:).Ali u onom dubljem smislu,pitanje je koliko su ti drugi ljudi zaista "sa njima"...Može se desiti da okrenu leđa čim toj osobi u životu nešto krene nizbrdo.I to tako i biva,najčešće,što je najveća ironija od svega...Podmuklo i užasno,znam.Ali videla sam da se to dešava,puno puta :( Onda takva napuštena osoba obično u relativno kratkom roku nađe neko novo društvo za sebe...Pa ako bude trebalo,naći će ponovo neku novu "ekipu" i sve tako...Ali mene niko neće onda moći da ubedi da je ta osoba suštinski nešto manje sama na svetu nego što sam to,recimo,ja ili bilo koji drugi,"očigledni" usamljenik.

 

Dakle,sam ljudski kontakt je lako naći,to makar može svako...Izuzetak su možda samo ljudi sa tim nekim fobijama od kontakta i komunikacije,ili sa paranoidnim impulsima,pa ih ti neki njihovi poremećaji možda u tom segmentu sprečavaju...Ali činjenica je da,čak i onda kada bi se takvi ljudi svi nekim čudom odjednom potpuno izlečili od takvih poremećaja (zbog kojih inače užasno pate),oni bi tada,što je-opet-najveća ironija od svega,vrlo brzo uvideli da taj kontakt sa ljudima i ne bi rešio bogzna šta (u onom suštinskom smislu,u kojem je to njima u dubini duše potrebno).

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Mnogo gore. Kada ti neko kome verujes svojim zivotom zabode noz u ledja.

 

istina :(

Share this post


Link to post
On 7/26/2015 at 5:58 PM, matilda said:

Exley, imam godina koliko i ti. Poenta je sledeca, ja nista ne volim da ukrasavam i ulepsavam, nemam iluzije, nisam u zabludama, ne zivim u lazi, vidim svet onakav kakav jeste i stvar je sledeca, da je on grozan. Hladno ili ne, strogo ili ne, surovo ili ne, meni je svejedno. I opet pricam iz iskustva. Onda kada mi je bilo najteze i kada sam u najvisoj meri bila u potrebi da ne budem sama i da imam nekog ko me razume, kao sto biva, taj neko se stvorio, namestio mi se, ispruzio je ruku i prihvatila sam je. A onda mi je ta ista osoba, bez reci objasnjenja i utehe okrenula ledja. Koliko je ta osoba licemerna i koliko se okoristila o mene, onda kada mi je bilo najgore, ja nemam dovoljno ruzne reci za nju i to sto mi je uradila. I od tada ne verujem nikome osim sebi.

 

:appl:

Edited by blackadder

Share this post


Link to post
On 7/25/2015 at 6:13 PM, matilda said:

Za sta je to tacno kasno, ako mozes da pojasnis?

 

Pa znaš kako,u ovoj fazi života u kojoj se trenutno nalazim,vrlo jasno shvatam da je takoreći celog života trebalo živeti potpuno drugačije-ne za 180,nego za 360 stepeni drugačije...Nekako sam sve izgrešila i sve propustila u životu dokazujući se drugima (u smislu "koliko ja vredim"),pri čemu je najveća ironija to da ja na kraju nisam uspela ništa nikom nikad da dokažem (štaviše-ljudi bi me na kraju samo još više prezreli).Da sam na početku znala i koliko-toliko shvatala da treba uvek da budeš sam i nezavisan,tada makar ne bih dozvolila da me svako ponižava i da se nada mnom iživljava kako ko stigne...I ne bi bilo sve ove boli koju ja danas osećam zbog toga,a koja je iz godine u godinu sve jača.I ne znam kako to da zaustavim,ne umem,ne mogu...Hoću,i želim više od svega da zaustavim tu bol,ali jednostavno ne umem i ne mogu...

 

A kakve to sve veze ima sa tim što ja kažem da je kasno?Pa,nemoj da se naljutiš na mene,ali nekako pretpostavljam da ćeš mi ti (ali i mnogi drugi) sada reći kako u suštini u životu nikad nije ni za šta kasno,da uvek može novi početak,a samo je potrebno da se mi "trgnemo" i da mi presečemo...Kako nas toliko toga u životu čeka,a samo je potrebno da mi konačno krenemo tim (jedino ispravnim) putem veselja i bezgraničnog optimizma...Možda mi niko to i ne bude rekao,ali eto-ja to tako pretpostavljam...Jer obično bude tako.

 

Međutim,kad je u pitanju sve to sa novim početkom i optimizmom,ljudi veoma često zaboravljaju to da,što više godina prolazi,postaje sve teže i sve više kasno započeti iznova bilo šta...Šta ja da započnem iznova sada?Može neka mala promena da se uvede u život,to svakako uvek može...Ali problem je u tome što,kad dođeš u "neke godine" (kao što su ove u kojima sam ja sada),tada čak i velika,drastična promena jeste u suštini uvek-mala.Početak je bio samo onaj jedan koji smo imali kada smo se rodili,i u tom ranom periodu je čak i ona najmanja sitnica u životu mogla da znači (a i značila je) puno...A upravo u tom periodu,za mene nije bilo ni makar jedne jedine,pa čak ni najmanje pozitivne sitnice u životu...I tako su prošle godine i godine i godine,i najveća ironija jeste to da je meni sada sve u životu postalo-sitnica,beznačajno i ništavno.Jednostavno,to je depresija...To je depresija i napravila od mene.I koliko god da se ja donekle ponekad i slažem sa tim nekim pričama o optimizmu (i koliko god ne želim ni drugima da kvarim to),ja verujem,nažalost,da u svima nama postoji ona jednom izgrađena baza koja se nikada više,do samog kraja života,ne može promeniti.Može čovek,svakako,da menja neke površne delove svoje ličnosti,ali onaj koren,ona osnova,onda kada se jednom formira,ostaje ista zauvek,sve do same smrti te jedinke.

 

A moja osnova je crna i trula...I boli užasno,ne znam kako je ovo uopšte moguće...To je onaj osećaj kada te boli nešto suštinsko,kao da te boli sama unutrašnjost kostiju,ili kao da te sama osnova kičme boli...Samo što je to bol,naravno,ne na fizičkom-nego na psihičkom planu...I boli beskrajno,i ti tada dobro znaš da to neće nikad moći da do kraja prestane...I nikakvo kukanje po forumima to neće moći da zaleči niti da ublaži onoliko koliko čoveku treba da bi normalno živeo.

 

Eto,na to mislim kad kažem da je za mene kasno...Dakle,ne u smislu da ću umreti sutra i takve stvari...U tom pogledu još uvek nije kasno...Svi ćemo mi fizički poživeti-ako ne dugo,a ono bar sigurno duže nego što bismo to želeli...Takve smo mi sreće (tj.preciznije-ja)...Ali pitanje je koliko smo mi iznutra ostali živi,a koliko smo mrtvi?

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Matilda... :heart:

 

Ja sam par puta doživela to zabadanje noža u leđa od ljudi od kojih nisam to nikad očekivala. Od ljudi koji su se nekada izdavali kao podrška. Bivši dečko. Prođe godinu dana i ne nož, nego sekira u leđa.

 

Kažeš da ustaneš i pokažeš srednji prst - ja to nekako ne umem da uradim, sem kad mi je previše.

 

Kad mi je loše ali ne i najgore, ležim. Nemam snage. Nekad se nateram da ustanem ali sve je to jalovo. Nateram se da odem sa društvom na piće, bezalkoholno čak, i ćutim sve vreme jer bolje ne mogu. Odem u šetnju, teške su mi noge i razmišljam kako je sve sranje.

 

S druge strane, kad baš ozbiljno dogori, e tad sam wonderwoman i mogu svima da pokažem srednji prst i uradim ono što treba.

 

U čemu je fora? Bukvalno nemam pojma. Ne znam ni da objasnim bolje od ovog. Ljudi koji znaju za deo mojih dg (niko ne zna za granični ali se za bipolar prilično pročulo) mi nekad kao pohvalu kažu "svaka čast što si uspela <štagod>". Nekako mi skoči motivacija, drmne me adrenalin, kad pomislim svetu "e nećeš me sjebati nego ću ja tebe sjebati" i tada mogu da koristim svoj pun potencijal.

 

Ja nalazim oslonac u nekim ljudima, ali ne ona vrsta oslonca da ih cimam svako malo ili da ne mogu da se razdvojim, nego imam par ljudi s kojima mogu da pričam. Možda će mi jednom zabosti nož u leđa, ne znam...Trenutno ne deluju tako i ne plašim se toga, ali uvek postoji šansa da se tako nešto desi, samo me ne opterećuje sad. Jako znači što mogu da pričam s nekim ko razume. Drug i drugarica imaju BPD. Nema veće utehe kad ti se zbog BPD-a sve smrači i ne znaš gde ćeš i šta ćeš i gubiš kontakt sa realnošću u kojoj god formi, a onda dođe neko kome je to sve vrlo poznato i samo kaže: razumem.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Archaic tiger, nije mi bila namera da ti ulijem optimizam, i sama sam pesimisticna poprilicno. Nije mi bila namera da ti kazem da skocis iz kreveta i okrenes novi list, jer je to nemoguce i apsurdno. Opet cu na svom primeru da pokazem. Ja osecam otpor pri svakom ustajanju, ali ustanem. Osecam otpor da izadjem u setnju, ali izadjem. Osecam otpor kada treba da idem na posao, ali odem. Itd, i sl. Jedino ne osecam otpor na forumu. I ceo taj otpor, predubedjenja, predvidjanja, mracenja, hejtovanja i paranoju ja otpisujem na to sto sam bolesna. Znaci, ja to sve lepo podvedem pod simptom. I sta radim ja onda kada skontam da bolestina govori iz mene? Odem na posao, u setnju, ustanem, resavam sudoku. Sta god. E, sad, nisam ja odjednom stala na crtu depresiji, robovala sam im desetak godina dok ih nisam osvestila. Od 15te, do 25te. I sta da sam ja rekla u 25toj posle hospitalizacije da je kasno za mene? Ustondirana i umrtvljena lekovima, bez volje da zivim i da postojim, bez ikog da me razume i da mi kaze, dobro je ispalo kako je moglo da ispadne. Skotrljala sam se u podrum zivota bez svetlosti i nade. Ali, kako i ti kazes uvek postoji ali. Napipala sam stepenice, i polako, jednu po jednu sam se uspentrala cetveronoske. Ucila sam jednu po jednu stranu godinu dana. Jedna strana za jedan dan. 7 ispita do kraja. Trebalo mi je pet godina, ja sam racunala tri, ali opet je dobro ispalo. Jedan korak, pa jos jedan, pa jos jedan. Okupaj se. Zadaj sebi zadatak da se kupas svaki treci dan. Kreni od toga. Otvori prozor, operi zube, nikakve nagle i neuravnotezene i ishitrene promene. Polako, mic po mic. Mozda da krenes u dnevnu bolnicu da te uvedu u ritam. Dnevna nije strasna, meni je pomogla. Kasno je onda kada se ti predas, godine nemaju tu bitnu ulogu. Ne odustaj. Bori se.

 

Empire <3, imam ja mesto gde se izduvavam, nisam ja od kamena :)

 

PS. Daleko od toga da sam ja nesto uspela, da je moja borba zavrsena. Jer nije niti ce ikada biti. Vazno je da nesto smisleno radis i da se osecas korisno i svrsishodno. Daj se u neku pricu, u nesto sto ce ti posluziti kao stake, da ne potones i da se ne predas skroz.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Uh, davno nisam pročitala nešto što uliva nadu kao ovaj tvoj post. :) Svaka čast, stvarno. I slažem se, borba nije nikad gotova i neće nikada biti, takva je priroda stvari, samo da naučimo da je svedemo na nešto podnošljivije...

 

Ja pre lekova nisam mogla da ustanem iz kreveta, skoro bukvalno, da sam muško pišala bih u flašu bez dileme, sve je bilo užasno. Lekovi su pomogli i podigli me. I dan danas je meni teško da ustanem iz kreveta, kamo li se da bavim sranjima, učim, sve mi je teže već, pa ovo, pa ono...Ali trudim se da se ne dam, kako god znam i umem. Ako baš-baš ne mogu, dam sebi oduška, odležim duže, posle me grize savest...Ali trudim se da barem tu grižu savesti otklonim. Jebiga, nekad je bolest jača od mene koliko god se ja trudila da budem jača od nje.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Nemam podrsku od nikoga oko depresije, a svi zivotni problemi koji su me snasli mi onemogucuju da se izlijecim. Nalazim se pred zidom vec mjesecima. Ne znam dokle cu izdrzati stvarno.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Ista stvar i sa mnom. Nemam ni od koga nikakvu podrsku ni razumevanje. Ni ne trazim je. Znam da bi mi uz podrsku bilo neuporedivo lakse. Nije lako izaci iz ovog lavirinta.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

I ja bolujem od depresije i anksioznosti. Lakše kontroliram obe bolesti s godinama, ali se ne poboljšavaju, već naprotiv...

 

On 7/2/2015 at 7:19 PM, osjetljiva said:

Moji nitko ne znaju da sam na AD. Da znaju, komentar bi bio "ti od lijenosti ne znaš što bi, pa izmišljaš bolesti."

 

Većina tako komentira, malo te obeshrabri i spusti još više kada vidiš da ljudi koje voliš misle da si niškorist. Voljela bih znati u čemu je njihova tajna da su tako motivirani za život...Mene nije moja lijenost umorila koliko fiziološka bolest (teški kronični sinusitis koji imam godinama).

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
Sign in to follow this  

×
×
  • Create New...