Jump to content
Depresija forum
Sign in to follow this  
Iimitless

Da li vam je psihoterapija pomogla?

Recommended Posts

Mislila sam se da li da napišem moja iskustva sa psihoterapije. Nisam našla ni odgovarajućeg psihoteraputa ni tehniku,vrstu psihoterapije.Probala sam sa BKT, vodila dnevnik, itd, nije išlo, mesec dana trajalo. Drugi mesec odem na telesnu ili već kako se zove i to nije uspelo. Ne mogu da meditiram, ne razumem. Onda shvatim, sve tehnike u kojima treba da analiziram samo produbljuju moje stanje i prave ga gorim. Zaključak je da mene ne treba pustiti da razmišljam ili da još nisam spremna da izvučem iz mene događaje, suočim se i stavim gde im je mesto. Po savetu psihijatra da ne ulazim previše u analize to i ne radim. Tragam i dalje, verovatno ću probati ponovo za neko vreme.

Share this post


Link to post

Ne. Isao duze vremena na psihoanalizu, dosta sam para potrosio. Navukao me na vodenicu, raskopao sve i svasta po proslosti, rastumbao mi je licnost i onda sam resio da prekinem. Jako znaju da budu zanimljivi i slatko recivi, odusevljen sam kako razmislja covek. Nekada pomislim da sam ga placao da bi slusao kako razmislja.

Razmisljao sam da probam sa KBT. 

Edited by Dek

Share this post


Link to post

Počela sa psihoterapijom, već mesec dana. Trenutno svašta iz moje prošlosti, vidim da analizira, teške stvari izlaze na površinu, pita me nakon toga da li sam dobro, jesam. Nikakva emocija, ništa. Videćemo kako će ići.

Share this post


Link to post

SEBE SAM UPOZNAO NA PSIHOTERAPIJI

- Kada se zbilja „emotivno razbijete“, ne možete posle odigrane scene da se odmah vratite svom biću. Nekad je potrebno nekoliko meseci ili čak godina da se posle neke uloge oporavite. Meni je trebalo skoro dve godine da se posle filma „Dovlatov“ povratim i fizički i psihički. Za tu ulogu morao sam da se ugojim dvadeset kilograma, što je nosilo određene posledice, a da ne pominjem koliko je emotivno taj proces bio težak. Tada kod sebe neke stvari načnete, a kasnije želite da ih zatvorite. Kao kada želite da skinete krastu, pa onda počne da krvari ponovo. Onda opet prolazite iste stvari kroz koje ste mislili da ste prošli, pa shvatite da morate još da prolazite. Bude veoma teško na psihičkom planu, a naročito što sam ja to doživljavao već pri prvoj velikoj ulozi, pa još kad sam otišao potpuno sam u Rusiju, gde nisam poznavao nikoga.

Da li ste osećali potrebu da se obratite psihologu?

- Moja je sreća što nemam nikakav problem s tim pa već godinama odlazim na terapiju i o tome ponosno govorim. Mnogo mi pomaže, smatram da je to stvar lične higijene, poput tuširanja ili pranja zuba. Terapija je moj najbolje utrošen novac. Pomaže mi da upoznam sebe, a to je isto vrlo težak proces. Neke stvari jednostavno ne želite da prihvatite. Imate, recimo, neki problem i mislite da je mnogo strašan, a rešenje vam je ispred nosa. Onda uvidite banalnost svega toga i to vas zapanji. Kažem sebi: „Deset godina muči me jedna stvar, kako je nisam odmah video“.

O čemu obično govorite na tim terapijama?

- To je kontinuirani rad na nečemu, nekad samo prepričavam prethodni dan, samo se ispričam. Nekad pokušavam da izvučem problem koji se nalazi duboko u meni i koji me muči. Imam neki svoj proces. Ne postoji jedna specifična stvar, to kod mene nije stvar incidenta. Suština je u tom konstantnom upoznavanju sebe i mapiranju sopstvene psihe. A gde je psiha, tu je i emotivni aparat.

U kojoj meri je važno da za terapeuta izaberete pravo lice, plaši li vas nekad koliko ste u stanju da sebe ogolite pred nepoznatom osobom?

- I to se nauči, morate da se nosite s tim šta pričate, kome pričate, ali najvažnija stvar je da zapravo pričate „sami sa sobom“. Čak nije ni neophodno da na kraju dobijete „dijagnozu“. Znam da mnogi greše tako što na terapiju odlaze u nadi da će im neko drugi promeniti život. Onda je terapeut zapravo nekakva „vaspitačica“ od koje očekujete da vam obriše nos. Ne, vi morate sami sebe da menjate. A ljudi veoma lako odustaju od toga jer nemaju snage.

Vi niste odustali. Šta ste postigli za sve ovo vreme?

-Sve više sam sa samim sobom „na ti“. Promenio sam odnos prema sebi, način na koji preispitujem svoje postupke, naučio da prepoznam zamke koje samom sebi pravim i na kojima klecam. Dešavaju se tu i krize. Osetim da stojim u mestu, da se ništa ne menja nabolje. Zvučaće vam čudno, ali kad to osetite, tada se zapravo krećete. Kad počinjete da pružate otpor prema terapiji, pitate se zašto bacate pare a ne rešavate problem, tad treba nastaviti.

Ne krijete da ste u emotivnom smislu sami. Da li ste naučili kako da se izborite sa samoćom?

-To je čudna stvar, svi beže od samoće, a od nje zapravo ne treba bežati. Treba preispitati šta nas kod nje u stvari plaši. Mnogi u strahu od samoće ulaze u odnose koji suštinski ne valjaju, tek da ne bi bili sami. Samoća je prirodno stanje, treba stići do toga da vam donese mir. Treba tražiti odgovarajuću osobu u životu, ali ne očajavati ako ona ne dođe. Takođe, treba napraviti i kompromis sa sopstvenim prohtevima i shvatiti šta želite. Dok sve ovo govorim, svestan sam da ni ja još nisam sve to savladao, još sam u procesu učenja.

Milan Marić, glumac

Share this post


Link to post

Prvi put kod studentskog psihologa sa 20 godina.. neka tetka starog kova. Na neki način loše uradio test završavanja rečenica. Pustila dvoje preko reda pre mene, ostavila me da visim za kraj, i hladno mi rekla ''nije tebi ništa, nemaš ti nikakvu depresiju''... Što kaže blekader, neka mi kaže šta ne valja jebemumater pa da sam Hanibal Lektor zaslužio sam da čujem šta ne valja.

 Onda neki psihoterapeut koga je keva našla, bivši konobar u Švici. Matoran na prvom sastanku priča o nekakvim incestima u prigradskim naseljima, i mazanju tela kremom (!?), drugi sastanak nam bio u kafani gde je on pričao 90% vremena i govorio rečenice kao ''tvoja majka kaže da je problem taj i taj'', ''moraš se opustiti'' i slične nebuloze.

Psihijatrica na pitanje keve da li AP utiču na spavanje kaže - ne. Posle dva minuta kad je čula da se dešava da noću ne spavam (zamenim dan za noć) se iščuđava kako sa 20mg AP ne mogu da zaspim...

Sad mi keva preti psihoterapijom, ali uspešno odbijam da idem. Bolje te pare utrošiti u nešto drugo.
 

Edited by Rodja

Share this post


Link to post
1 hour ago, Rodja said:

Matoran na prvom sastanku priča o nekakvim incestima u prigradskim naseljima, i mazanju tela kremom (!?)...

Wtf :wacko:

Share this post


Link to post

Davno je to bilo, ali se kroz maglu sećam da sam imao neku jaku temperaturu, 39 sa nešto. I keva ga pozvala, i došao sa nekom kremom koja kad se namaže kao koža diše ili šta već. Ne sećam se da li sam se mazao sam ili me je neko od njih dvoje (psihoterapeut, keva) mazao, uglavnom bila je creepy neprijatna scena kao u drami apsurda. Znam da sam se pitao šta koji kurac psihoterapeut ima da skida temperaturu... iz dva susreta sa njim, sam zaključio da je težak čudak. 
Sećam se da je mojoj majci rekao: baš ste vezani za sina... I onda počeo priču o tome kako svaka druga kuća u Kaluđerici (prigradsko naselje Beograda) ima neki slučaj incesta !?
Na drugom sastanku u kafani u gradu, priča on meni kako je sve shvatio iz razgovora sa mojom kevom, kako treba da sam opušteniji, komunikativniji bla bla. Naravno rekao mi da ga pozovem da organizujemo sledeći susret. Posle toga mu se više nikada nisam javio a kevi rekao da joj ne padne na pamet više da mi nabacuje takve ''stručnjake''.

Uglavnom dobro sam ja ovoliko lud s obzirom na to kakva sam psihička i fizička maltretiranja doživeo. 

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Restore formatting

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

×
×
  • Create New...