Jump to content
Depresija Forum
Sign in to follow this  
real thing

Bipolarni poremećaj - vaša priča

Recommended Posts

Ne brini, tek ce...

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Pitanje: Koliko vas uzima antidepresive i koji su? Koliko je bilo lako dobiti ih, s obzirom na prirodu ovog poremećaja?

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Zar nije osnovni lijek za bipolar Litij? I čini mi se da je puno ljudi tu sa bipolarnim poremećajem pilo antidepresive.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Jeste, ali kad ništa drugo ne deluje, jer ima mnogo sporednih efekata, čak mogu i zubi da ti poispadaju. Ja prva ne bih volela da dođe do toga da moram da ga uzimam.

Baš mi je žao što ova tema nije aktivnija. Osećam se kao da sam samo ja ovde bipolarna, a znam da nisam.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Interesuje me da li ima neko sa dijagnozom bipolara (F31.7) ko je skinut sa lekova od strane psihijatra?

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Ja imam tu dijagnozu, ali nikad neću biti skinuta sa lekova. Pijem ih doživotno...

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Da, znam da je to uglavnom slučaj, Primal Pain...

Vrv oni koji su se skinuli sa lekova ni ne dolaze na Forum više.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Imam poznanicu koja uopšte ne pije lekove. Jedno vreme je živela u Australiji, gde je i dijagnostikovana kad je imala maniju i neke grandiozne ideje o miru u svetu...Sad je ponovo ovde. Ništa ne uzima i nema nikakvih problema. Ne znam da li je u pitanju bila samo akutna manija, da li su joj promašili dijagnozu, ili je samo lude sreće.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Ne znam šta je loše u imanju ideje o miru u svijetu :blink: Meni se čini da psihijatri olako dijele dijagnoze...

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Bipolar je košmar iz kog nema buđenja dok ne umreš...

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Primal, da li bi mogla da mi učiniš nešto? Da mi ispričaš kako je sve počelo i kakva si bila pre toga. Takođe, šta se dešava ako ne uzmeš AP?

Ja i dalje mislim da je moja lekarka pogrešila, jer sam već mesec dana bez AP i samo sam depresivna, a sa AP sam imala kojekakve fiks ideje i strahove.

Jednostavno, šta god da pročitam na ovoj temi, ne mogu da pokažem prstom i kažem: "E, tako je i meni!"

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Samo znam da nešto u meni nije u redu i da me nešto boli u duši, a kad sam manična tripujem da sam gospod Bog i iznad svih. Prazna sam iznutra. Mrzim što sam obična i prosečna (u maniji), a ne znam zašto živim kad je sve patnja (u depresiji). Ne znam ni kad ni kako je počelo, ali dijagnostikovan mi je bipolar u oktobru 2011. godine, prvo kao granični poremećaj i depresija. Hospitalizovana sam dva puta u toku fakulteta. Bez AP ne funkcionišem, tako mi je rečeno. Ona to sa strane bolje vidi. Uvek sam bila čudna. Ne znam. Emocije su mi u qrcu.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Do te mere da me onemogućava da živim.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Izvinjavam se oboma ako sam trljala so na rane - nije mi bila namera. Samo pokušavam da razumem, da nađem tu tangentu sa samom sobom, ali je nema-pa nema.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

nisi ni meni, ako se meni izvinjavaš, relax.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Uglavnom, bila sam jedno kratko vreme ovde s vama zbog pogrešne dijagnoze...Je l' ne smeta da povremeno navratim na ovu temu da vas podržim, kao znak zahvalnosti što ste me trpeli?

Sve najbolje :heart:

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Kao najveci problem navela bih socijalizaciju, jer me te smene totalno izoluju od ljudi duzi vremenski period, pa se onda povratim odjednom spremna da stalno izlazim i zivim.

 

Ne dozvoljavam da me vide kada sam u raspadu i kad hocu da se sastavim posle manije.

 

Meni to izgleda kao da prozivljavam sve i svasta na 3 razlicita nacina istovremeno, sve vidim, sve osecam, sve primecujem, inspiracija mi je na vrhuncu, humor, komunikativnost, anksioznost je prisutna pa i popijem malcice da se opustim...Svuda idem, nesto poslednje mi je da sedim kod kuce. Imam blaze padove u toku dana kada naidjem na neku prepreku, neki konflikt ili nesto ''istripujem", ali idem dalje jer zapravo to nije bas tako, znam da preterujem, i prezivim u sebi.

 

Cini mi se da mi je izrazena neka sadisticka strana koju ispoljavam kada zelim da se odbranim od ljudi ako mislim da me ugrozavaju na neki nacin, paranoisem.

 

I onda polako krene sve da mi kipi, sve te sitnice koje sam zapazala i nekako potiskivala pocnu da ispredaju pricu, isparanoisem, previse dozivljaja, kao da se zavrsava neka era posle koje moram da se zavucem u svoja cetiri zida i izanaliziram sta se sve dogodilo, da sklopim kockice, da zapisem...Taj pad bude uzrokovan nekim gubitkom, nekim neuspehom koji povuce dalje neuspehe, pa bude skroz onako-paf dole...I tako sedim, shvatam sebe, shvatam druge, shvatam svet. Vidim gde gresim...Prija mi drustvo samo nekih ljudi sa kojima mogu voditi intelektualne razgovore, da citam, slusam previse muziku i vracam se u neku normalu.

 

Nakon toga krecem ispocetka sa nekim planom, stabilnija s tim sto sada znam da cu opet pasti. Tako funkcionisem. Trudim se da bude blaze i videcu da iskombinujem zivot tako da mogu da stvari prilagodjavam sebi.

 

Kada sam bila mladja bila sam neozbiljnija, konzumirala sam psihoaktivne supstance jer zasto da ne, mladi smo, bila sam pijana stalno, zloupotrebljavala sam i lekove...Samo da se otkinem od realnosti.

 

Ali to ne radim bas dugo. Nekad, baaas retko, uzmem malo cim trave kada znam da sam OK raspolozena i da mi ne preti neka opasnost od sunovrata.

 

Od faksa sam morala da odustanem jer nije bilo svrhe ici, cim otvorim knjigu da ucim ispovezem gradivo vezano za-lupam-elektrotehniku sa psihologijom koju citam u slobodno vreme, ili sa kodovanjem povezem pisanje, neke nebuloze, ne mogu da se usredsredim a presrecna sam jer je sve povezano i svet je caroban i sve ima smisla, sve je u nekoj harmoniji, svaka nauka.

 

Cega god se dotaknem ima neku skrivenu pricu.

 

I ljude previse shvatam, sve osecam.

 

Npr.kad izadjem negde, znam tacno ko se kako oseca i gledam da svako bude dobro (tako mi je i na poslu, i na faksu)...Gledam da nema problema i onda poludim ako nesto ne bude kako treba, o svemu moram da vodim racuna sve vreme. To me iscrpljuje nekad, pa kad padnem setim se svake svoje greske, ako sam bilo koga na bilo koji nacin zanemarila, povredila i ko je meni nesto lose uradio i ubijem se dok ne raspravim sve to u glavi. Svaku sitnicu. I uvek se pitam zasto to uopste nastaje, nerviraju me ljudi, ne moze sve biti savrseno...Krivim sebe za stvari za koje nisam uopste kriva niti odgovorna.

 

Tesko mi bude da se branim jer time napadam nekoga, bas moram da pazim sta govorim, grize me sve sto kazem lose.

 

I zato taj pad...On mi dodje da saberem misli, kao da sam sve vreme bila na terenu, eksperimentisala, shvatila nesto novo. To su takve neke sitnice koje smatram velicanstvenim otkricima. Osecam se kao neki naucnik, posmatrac...Posle toga sam spremnija za nove stvari, kao da sazrevam.

 

Mozda i jeste sazrevanje, samo...Malo naopako.

 

I predugo traje.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

OK, jel mogu da vas zamolim za nesto?

Da li postoji neki standardizovani test za bipolar? da li moze da se nadje negde?

Da li mislite da postoje neke pouzdane metode da se odredi da li je neko bipolar ili nije?

Ili je sve to samo nagadjanje psihijatra na osnovu 15 min razgovora?

 

Ako sam pacijent ne prepoznaje stanje manije, onda verovatno ne prepoznaje ni simptome manije, i ne vidim kako bi doktor mogao znati nesto o pacijentu cega ni sam pacijent nije svestan i sto ne moze da mu kaze? To moze da utvrdi jedino ako tog istog pacijenta prati neki duzi vremenski period? A razmaci izmedju dve manicne epizode mogu da budu i po par godina...

 

P.S. Moze biti da sam slabo edukovan na ovu temu, uveren sam da imam depresivne epizode, ali sad razmisljam, sta ako imam i manicne, a da ih nisam ni svestan...

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

U mom slučaju je bilo nagađanje psihijatra na osnovu 15 minuta razgovora, i uvalila mi je antipsihotike. Nije mi se izvinila što mi je oduzela pola godine života.

Mislim da se manija da prepoznati ako dovoljno čitaš o njoj, sad, možda će neko od bipolarnih dati bolji odgovor.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

nisam čuo za taj standardizovani test.

meni je odredila dijagnozu nakon jednog razgovora.

došao sam kod nje i rekao: "buni me da li je bog ličnost ili duh."

pretpostavljam da je pomislila: "ti si dečko, clearly, lud."

 

mislim da:

- treba vremena da se utvrdi ta dijagnoza.

- psihijatar to napiše ako sumnja na to, pa se prati stanje pacijenta, dijagnoza može i da se promeni.

 

šta znam, možda da se preispitaš da li, pored te depre, nekad imaš nekakve periode ushićenja, povišenog raspoloženja, nalete ideja koje bi neki možda okarakterisali kao "sumanute".

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

evo jedan tekst...

 

Znanje o spiritualnom iskustvu se izgubilo na zapadu. Poslednjih nekoliko vekova su mnogi nesrecnici, cija se kundalini probudila, zavrsili u dusevnim bolnicama, gde su im dati lekovi, elektroshokovi i ostala neadekvatna sredstva. Naucnici i doktori su verovali da probudjenje nije normalan nacin ponasanja i niko nije bio u stanju da ga prihvati i kontrolise, pa cak ni osobe iz najblize porodice, kao ni najblizi prijatelji. Zbog toga je u poslednjih dve stotine godina na zapadu bilo malo velikih licnosti, svi su zavrsavali u dusevnim bolnicama ili ostajali u anonimnosti kako bi izbegli tu sudbinu.

 

U Indiji je situacija potpuno drugacija. Ako pojedinac pokazuje neke nenormalne simptome, ponasa se cudno ili prica nesvakidasnje snove, podrazumeva se da prozivljava dogadjaje koji su izvan uma. Indijsko verovanje je da svest nije konacan proizvod prirode vec da se moze razvijati, i da izmedju jednog stanja postojanja i drugog, postoji kriza. Kada neko ispoljava cudne simptome, veruje se da on prozivljava tu krizu i da je njegova svest podvrgnuta procesu evolucije. Ako je npr.celokupno bice nekog deteta posveceno Bogu i ono dozivljava stvari izvan uma, onda se njegova cela porodica smatra svetom, a takvo dete je duboko postovano.

 

Mada se proces spiritualnog budjenja obicno odvija bez incidenata ili prekida, moze se desiti da blokade i necistoce u telu stvore simptome koji podsecaju na razlicita neuroloska i psihijatrijska stanja.

 

Luda osoba nema konstantan i postojan tok iskustva i njena svesnost je veoma rastrzana. Ona je neorganizovana spolja i potpuno slepa iznutra. Suprotno tome, svesnost osobe koja je probudjena je trajna i postojana. Dok osoba sa probudjenom svesnoscu moze donositi jasne odluke i sudove, luda osoba ne moze. Ludilo i spiritualno budjenje se mogu okarakterisati kao odredjeni nedostatak kontrole, ali spiritualno probudjena osoba je vodjena visom svescu, dok luda osoba nije.

 

Kada se desavaju neka vanculna iskustva, vazno je konsultovati iskusnu osobu koja zna sta je prosvetljenje, a sta ludilo. Guru moze pravilno da prosudi i odredi da li je mozak u procesu regresije ili zapravo napreduje duz transcendentalne linije. Ako postoji neko organsko ostecenje u mozgu, ono se moze izleciti, ali ako su simptomi spiritualni, osoba ce biti inicirana i bice joj data odredjena vezba kako bi joj se ponasanje stabilizovalo. Ona nece biti primorana na brak ili bilo koju drustvenu ulogu koja nije odgovarajuca za nju. Umesto toga, bice upoznata sa svetim licnostima i njihovim ucenjima. 

 

Kundalini Tantra, Svami Satjananda Sarasvati

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
Sign in to follow this  

×
×
  • Create New...