Jump to content
Depresija Forum
Sign in to follow this  
real thing

Bipolarni poremećaj - vaša priča

Recommended Posts

meni se nekad čini kao da sam si umislila sve ove simptome koje imam...zato sam dosta dugo odbijala tablete...

ne znam da li si jednostavno nisam mogla priznati da mi se to događa, ili sam jednostavno mislila da sam ih pokupila iz nečije tuđe glave...

moj bivši dečko je imao depresiju, tako da sam sam mislila da sam si umislila njegove simptome.

valjda nije tako jer ga ne viđam već godinu dana, a ja i dalje s takvom psihom...

Edited by blackadder

Share this post


Link to post
real thing said:

meni se nekad čini kao da sam si umislila sve ove simptome koje imam...zato sam dosta dugo odbijala tablete...

 

I ja sam. Još sam tvrdio da bogzna kako loše deluju na mene.

Sada kada je sve prošlo (bar mi se tako čini), pijem te lekove i sem što me uspavaju nikakvo drugo dejstvo ne vidim. K'o cedevita.

 

real thing said:

ne znam da li si jednostavno nisam mogla priznati da mi se to događa ili sam jednostavno mislila da sam ih pokupila iz nečije tuđe glave...

 

Verovatno oba.

Poprilično prepoznajem sebe u tvojim postovima.

 

real thing said:

moj bivši dečko je imao depresiju, tako da sam sam mislila da sam si umislila njegove simptome.

valjda nije tako jer ga ne viđam već godinu dana, a ja i dalje s takvom psihom...

 

Ko zna, godinu dana i nije mnogo.

 

Sa druge strane, možda on i nema nikakve veze, možda je moralo tako da bude, da i ti prođeš svoje probleme?

Šta ćeš, takva tura naišla.

 

Važno je da sve prolazi!

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

ja osjećam neke promjene tek sad sa Zyprexom...

ak ništa drugo-bar nuspojave :P

 

pila sam Xanax, Zoloft, Seroxat....

sad sam na Zoloftu, Xanaxu i toj Zyprexi...

i po prvi put mogu reći-OSJEĆAM SE BOLJE.

 

dugo mi se događalo da sam se osjećala jako depresivno i prije upoznavanja tog dečka...

i stalno sam mislila da samo tražim izlike da bi bila depresivna (umislila sam si da sam mazohist).

al sam sad s ovim lijekovima shvatila da sam tražila objašnjenje što sam depresivna, a ne razlog da bi bila...

 

kad si ti shvatio da trebaš te lijekove? koji ti je bio taj prijelomni trenutak kad si shvatio da ti trebaju?

čekaj, ti imaš BP odnedavno dijagnosticiran,a prije toga poremećaj ličnosti?

 

meni je čudno što su mi prepisali istu terapiju kao ebony, a ona ima poremećaj ličnosti...

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Ja imam tu dijagnozu, ali kod mene su podjednako teske i + i - faze.

Imam jos i anksioznost koja mi se povremeno javlja,zatim bulimiju a neretko posegnem i za kokainom ili alkoholom, sto mi sve pogorsava stanje i na kraju dodjem do dna da vise ne znam sta cu od sebe.

Kao sad.

A isto tako znam da mi ne prija ni bolnica niti bilo koji drugi vid hospitalizacije.

Cesto mi se desava da ne popijem lek,zaboravim a nema ko da me podseti...

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Predlozila sam ti ranije da navijas sat na mobilnom da te podseti da pijes lekove.

Share this post


Link to post

Dragi moji forumashi,

 

Zelela bih da podelim sa vama razmishljanja koja me muche vec duze vreme. Lechim se od bipolarnog afektivnog poremecaja vec 7-8 godina. Sada sam u remisiji, takoreci zdrava.

 

Pred maturu u gimnaziji sam imala porodichnih i ljubavnih problema, bezala sam iz shkole i tako zapadala u sve vecu i vecu letargiju. Na kraju godine bila sam neocenjena iz mase predmena, raskinula sam dugu vezu, i nisam znala odakle da pochnem sa razreshavanjem situacije. To je za mladog pubertetliju bio veliki kamen oko vrata.

 

Po preporuci pedagoga uputili su me u Palmoticevu, na lechenje. Tada pochinje moja borba sa boleshcu i samom sobom.

 

Mislim da je vazno i da kazem da je i moja majka nekoliko puta bila hospitalizovana u IMZ. Nemamo iste dijagnoze. Majka godinama ne pije lekove, iako lekar na tome insistira. Dobro se oseca, u penziji je, ali je vechito nezadovoljna. Chini mi se da je jednostavno takva.

 

Majka bolnicu vidi kao drugu kucu i slepo veruje psihicima.

 

Prvi put su mi dijagnosticirali prolaznu psihozu i otpustili me ranije, kako bih polagala maturu i prijemni za faks. Od tada sam promenila 3 doktora.

 

S druge strane, moj otac nije zeleo da poveruje da mu sa cerkom neshto ipak nije u redu. Tako da sam, u dogovoru sa njim, jer sam vidno emocionalno i mentalno otupljivala od lekova i bila jako stondirana, batalila terapiju. Teshko mi je bilo i da se skoncentrishem. Ubrzo sam se upisala na fax i trudila se da tu bolnu epizodu zaboravim.

 

I stvarno mi je neko vreme bilo dobro. Pochela sam da dajem ispite i nashla novog dechka.

 

A onda, pri prvoj prepreci, poklekla sam. Pitam se, da li je to nama nizi prag tolerancije i organizam manje otporan?! Ponovo sam se nashla u bolnici. Kakvo muchenje. Trebalo je gledati sve one lekare koji su me dozivljavali kao svoj lichni neuspeh.

 

Skoro sam bila na kontroli. Od poslednje hospitalizacije proshlo je vishe od 9 meseci. Dobro se osecam, zivot mi je sredjen, pred udajom sam i radim.

 

Ipak, ne muchi mene to shto su mi rekli da cu lekove morati da uzimam do kraja zivota (pijem Eftil i Metoten), vec to shto mi se stalno mota po glavi misao da pred svakim vecim problemom bezim u bolest, jer, mozda glupo zvuchi, ali tu sam sigurna, zatvorena u svoja 4 zida.

 

Poslednji put sam se razbolela kad sam ostala bez posla, a uzimala sam terapiju redovno. Ne znam kako to da opishem, svesno sam se predala. Kako da ne verujem dovoljno u sebe.

 

Zimus sam se ponovo nashla, tako se bar to tada chinilo, u groznoj situaciji. Uplashila sam se za zravlje brata (osnovano) i pojavila se aksioznost, lupanje srca, nisam mogla da zaspim, rojile su se svakakve misli...I shta sam uradila? Sela sam i otvoreno razgovarala sa verenikom. Razumeo me je, ohrabrio, uverio me je da ne mogu nishta da promenim - pokushala sam. Tada kao da mi ukalupio mozak da pochne da proizvodi pozitivne misli. Spasio me je bega u ponor, a samo me je saslushao i kriza je proshla. Spavala sam kao beba u njegovom zagrljaju, a nisam uzela nishta!

 

Sada vishe od svega zelim da budem mama. Zivim u drugom gradu, mirnijim nachinom zivota. Nema maskarada po chitavu noc, sumnjivih likova i zbunjujucih situacija.

 

Pitam se samo da li bih ostatak svog zivota mogla da provedem bez potpore lekova,ne plasheci se da se uhvatim u koshtac sa onim shto nosi novi dan.

 

Treba josh i da kazam da mi je dr na poslednjoj kontroli priznala kako su, od mojih ukupno 10 hospitalizacija, bile zaista potrebne 3-5 (ni sama nije sigurna).

 

Dok me izjeda ovaj crv, pitam vas, i trazim vas savet i mishljenje, da li neko ima slichna razmishljanja i da li je prolazio kroz neshto slicno?

 

Hvala forumashi :heart:

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

sve je moguce!

strah koji imam, kao i ti, jeste vracanje u depresivno stanje. mislim da bih umrla kada bi me opet zadrzali na psihijatriji zbog nervnog sloma ili napada panike. plasim se.

probaj bez lekova, ne znam. bice sve drugacije kad se rodi dete. nadam se da ce i u mom slucaju da bude tako.

ja sam vec 5 meseci bez lekova i nije me do sada hvatala depresija, samo hipohondrija i nekolicina sumanutih ideja (kako je to moja doktorica rekla, mada ja ne vidim nista sumanuto u tome)...mislim da nas samo saznanje da smo bolesni tera nazad u ambis (tamo gde smo sigurni u kandzama nase dijagnoze)...

pokusaj da se ponasas kao da nisi psihicki u kurcu i bice ti bolje, barem ja tako postupam, veruj mi delotvorno je.

cak sam i pogazila doktoricin savet vezan za trudnocu gde spominje postporodjajnu depresiju. samo treba da se izboris sa sobom i kazes: "mogu ja to, sa mnom je sve u redu" i da zacrtas cilj, pre svega razlog zasto si ti u redu-dakle, ti imas CILJ. sve ostalo je lako.

srecno!

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Hvala ti na podrshci! Tvoj primer me zaista hrabri. I moj verenik se plashi, moracu ponovo da razgovaram sa njim o tome.

Kada sam sa dobrom drugaricom prichala o porodici, otvoreno mi je rekla da nije za to da se se produzuje takva loza - bukvalno tim rechima. Sachekacu da se josh neko javi pa cu rezimirati utiske...Josh jednom, hvala ti!

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Drugarica ti je baš dobra. Koja okrutnost.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post
Finger said:
Drugarica ti je baš dobra. Koja okrutnost.

 

Nazalost...

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Od skoro sam dobio novu dijagnozu - bipolarni afektivni poremecaj.

Za pocetak zanima me koliko na ovom forumu ima bipolaraca?

A kasnije i da pricamo o nekim iskustvima. Recimo, da li jos neko sem mene voli manicne epizode? :)

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Ne znam zasto niko ne odgovara, ali evo tu sam ja. Mislim, prirodno da vise volimo manichnu epizodu od depresivne, ali manichna sa sobom donosi i puno kajanja.

Koja su tvoja iskustva? :clapping:

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Pa realno mislim da i nema toliko bipolaraca ovde. Zato se niko ne javlja...

 

Quote
Koja su tvoja iskustva? :clapping:

 

I ja volim maniju najvise na svetu. Ono kad ne prespavas pola ili celu noc. Kada si pun energije, pricas 200 na sat, kad mozes da radis mnogo toga...Kad si kao Supermen. :D

Ali ja sam sada u nekom mracnom raspolozenju i to traje barem 2 dana. :( 

I naravno da usled manije ima kajanja, jer posle nekad ne mozes da verujes sta si tada radio.

Ne znam, meni je prijala ta ekstrovertnost posle mnogo godina introvertnosti, a onda sam se smorio jer sam skapirao da sam se ipak previse otvorio.

Treba imati neku granicu. Jer su neki ljudi kao vukovi, jedva cekaju da cuju nesto od tebe, i onda da to zloupotrebe prvom prilikom. :(

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Moja dijagnoza je bipolarni poremećaj. Liječim se šest godina (od 2004)...

Ako nekoga zanima pomoć ili savjet, tu sam.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Ja ne znam da li sam bipolarac, meni pise na papiru depresivus mixtus...Pet dana sam bila totalno down, patila sam zato sto mrzim sebe i svoj zivot a i ceo svet, i lekove sto pijem i sve-sve-sve, i onda glava me zaboli od tih misli...Ne mogu da slusam ljude, ni price ni nista...A juce sam otisla u teretanu, uvece sam izlazila sa drustvom, super sam se osecala, sve naucila, otisla na salsu...I sve, i spremila sobu...Pa onda samo sedim i ne osecam se nikako...Ni dobro, ni lose...Nikako...Tako provedim ceo dan gledajući u lekove i u plafon. I ne radim nista ali nemam cak ni osecaj krivice zbog toga. Samo postojim. I nije mi lose, ne mogu reci da mi je lose, a ni ne zelim da mi bude dobro, zato sto to nije normalno, a ustvari ne znam...Mozda sam poludela od svih ovih lekova...Sve je pocelo sa nesanicom, pa depresijom, pa lekovi, lekovi, pa sve vise, pa i mesano, sad vise ne znam nista...Jedva cekam da idem na kontrolu...A ko zna kako cu da se osecam onda kad dodjem na red...Mozda cu u tom trenutku zaboraviti na sve ovo, i da joj kazem da sam OK, uspesno sam se izlecila...Mozda nisam ni bolesna, mozda to ni ne postoji...O cemu pisem ja? Izvinjavam se...Necu da izbrisem post ako sam vec toliko pisala, interesuje me keko se leci bipolarni poremecaj?

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

@To sam ja, moraš uzimati terapiju koja ti stabilizira raspoloženje. Ne znam što koristiš, ali ja uzimam baš za bipolarni Litijum karbonat...I puno mi pomaže...Ali bitno je i raditi na promjeni životne filozofije...Raditi na sebi...Uz terapiju...

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Bipolarni poremećaj

 

Klinička depresija uistinu je težak problem. No kada se pojavljuje u kombinaciji s manijom, tada govorimo o bipolarnom poremećaju. Jedino što je sigurno kod bipolarnog poremećaja jest to da je posve nepredvidiv. Tijekom manične faze bolesti (stoji u The Harvard Mental Health Letter) bolesnik može biti nepodnošljivo nametljiv i dominantan, a njegova euforija, koja je popraćena nepromišljenošću i nemirom, može začas prijeći u razdražljivost ili bijes.

 

Oboljeli često osjeća silnu snagu, kao da mu ništa nije nemoguće. Mahnito vježba ili funkcionira uz vrlo malo sna, spavajući tek dva do tri sata noću, a ipak se budi pun energije.

 

Međutim, s vremenom su počinju nadvijati tamni oblaci. "Kad bi euforija dosegla vrhunac," kaže jedna pacjentica, "duboko u sebi osjetila bih nekakav nemir, kao da u sebi imam motor koji se ne može ugasiti. U trenu bih postala agresivna i destruktivna. Bez ikakvog bih se povoda verbalno okomila na ukućane. Bila sam bijesna, puna mržnje i potpuno izvan kontrole. Nakon tog zastrašujućeg izljeva emocija iznenada bi me svladao umor, počela bih plakati i potpuno bi me obuzela depresija. Osjećala sam se bezvrijedno, te me progonio osjećaj da sam zla. No isto sam tako već sljedećeg trena mogla biti izrazito dobre volje, kao da se ništa nije dogodilo."

 

Ovakvo ćudljivo ponašanje koje je svojstveno onima koji pate od bipolarnog poremećaja može i te kako zbunjivati članove njihove obitelji. Ako imate supružnika koji je raspoložen i pričljiv, a već u sljedećem trenutku malodušan i povučen, to vas može zbunjivati. Stalno si moramo ponavljati da se on zapravo ne može kontrolirati.

 

Ironično je to što bipolarni poremećaj može jednako toliko (ako ne i više) opterećivati i same oboljele. "Zavidim ljudima koji su uravnoteženi i stabilni," kaže drugi pacijent. "Stabilnost je mjesto koje oboljeli od bipolarnog poremećaja samo posjećuju. Nitko od nas ne ostaje tamo trajno."

 

Uzroci

 

Što uzrokuje bipolarni poremećaj? Kod bipolarnog poremećaja, utjecaj nasljednih faktora izraženiji je nego kod depresije. Neka znanstvena istraživanja pokazuju, kažu u Američkom medicinskom udruženju,da članovi uže obitelji onih koji boluju od bipolarne depresije (a to su roditelji, braća, sestre i djeca) 8 do 18 puta češće obolijevaju nego oni u čijoj obitelji nitko ne pati od tog poremećaja. Isto tako, oni u čijoj užoj obitelji netko pati od bipolarne depresije skloniji su teškoj depresiji.

 

Za razliku od depresije, čini se da bipolarni poremećaj jednako pogađa i žene i muškarce. Najčešće se javlja u ranoj zreloj dobi, no kod nekih je zabilježen već u tinejdžerskim godinama ili čak u djetinjstvu. Pa ipak, analiziranje simptoma i postavljanje ispravne dijagnoze može čak i medicinskim stručnjacima biti pravi izazov. "Bipolarni poremećaj je kameleon među psihičkim poremećajima jer se njegovi simptomi neprestano mijenjaju od bolesnika do bolesnika i od jedne faze bolesti do druge, čak i kada se radi o istom bolesniku," piše Mondi More s Medicinskog fakulteta Sveučilišta Johns Hopkins. "To je fantom koji se može ušuljati pod krinkom melankolije i zatim nestati, da bi se godinama nakon toga vratio u otvorenom i snažnom naletu manije."

 

Nema sumnje da je poremećaje raspoloženja teško dijagnosticirati, a još teže živjeti s njima. No nada za oboljele ipak postoji.

 

Da li postoji neko na Forumu sa ovom dijagnozom, da podeli iskustvo?

Naime, dragoj mi osobi je ustanovljena ova dijagnoza (F31.6).

Zanima me kako se ispoljava u sferi emocija, kroz sta prolazite, bilo sta iz licnog iskustva?...

Hvala.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post
NoN78 said:

Da li postoji neko na Forumu sa ovom dijagnozom, da podeli iskustvo?

Naime, dragoj mi osobi je ustanovljena ova dijagnoza (F31.6).

Zanima me kako se ispoljava u sferi emocija, kroz sta prolazite, bilo sta iz licnog iskustva?...

Hvala.

 

Trebalo bih ja to da imam, ali opet nisam bas siguran, jer ne verujem mnogo psihicima, ali ukratko-jesam nestabilan i vrlo promenljiv, uglavnom u toku dana, mada ...Ne znam, kod mene ne postoji bas neki pravilan obrazac. Ali da mogu da dodjem od smejanja i optimizma do tuge i placa u toku jednog dana, to mogu.

Moja dijagnoza je F31.8.

Sta mu dodje ova dijagnoza F31.6? Mislim, koji tip bipolara?

Ako te zanima mogu ti pricati o ovome...

 

P. S. Procitao sam sta dodje F31.6...To mu dodje kao neko mesano manicno-depresivno stanje u isto vreme. :wacko:

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

E, bas to :)

Zelim da mi pricas, zelim :)

Zanima me kako ti se to manifestuje na emocije? Jesi li u stanju da volis?

Ne znam kako da se postavim prema toj osobi...Tek od pre nedelju dana je ustanovljena dijagnoza, i tek je poceo sa lekovima (Xanax, Eftil, Rissar, Remeron).

Tnx :) 

Edited by blackadder

Share this post


Link to post
NoN78 said:
E, bas to :)

Zelim da mi pricas, zelim :)

Zanima me kako ti se to manifestuje na emocije? Jesi li u stanju da volis?

 

Imam emocije od povrsnih do vrlo jakih (ove dominiraju u poslednje vreme)...Volim drage mi prijatelje, jer pet godina nemam devojku te ti ne mogu reci da li sam u stanju i kako da volim nekog partnera. Pre neko vece sam imao bas zesci izliv emocija prisecajuci se dragih mi ljudi u mom zivotu. :)

 

Quote
Ne znam kako da se postavim prema toj osobi...Tek od pre nedelju dana je ustanovljena dijagnoza, i tek je poceo sa lekovima (Xanax, Eftil, Rissar, Remeron).

Tnx :) 

 

Veruj mi da ne znam kako da se postavis, jer u neku ruku i ti bi trebala da budes bipolarna po ponasanju, jer je sigurno razlicit pristup u tom visokoenergetskom stanju i u suprotnosti - nizeenergetskom stanju.

 

Ja bih trebalo da pijem Rispolept (2mg) i Lamictal, od danas (bio kod psihica) u dozi od 25mg. Od toga retko kad popijem jedan Rispolept (bas kad mi je lose), dok Lamictal svaki dan pijem, jer mi nekako deluje "emotivno opustajuce."

Edited by blackadder

Share this post


Link to post
spirit said:

Imam emocije od povrsnih do vrlo jakih (ove dominiraju u poslednje vreme)...Volim drage mi prijatelje, jer pet godina nemam devojku te ti ne mogu reci da li sam u stanju i kako da volim nekog partnera. Pre neko vece sam imao bas zesci izliv emocija prisecajuci se dragih mi ljudi u mom zivotu. :) 

 

Jedno direktno pitanje...Nemas devojku jer to ne zelis?

Ja zelim da budem uz njega, ali mi je pretesko, pogadja me...Sve te promene raspolozenja...Od imanja emocija, preko depresivnosti, pa do faze da ga boli k...Posle nekih stvari koje su se dogodile, gde je bio uhvacen u lazima, doneo je odluku da se leci...

Jedina stvar koja se sada promenila je da mi sada kaze kako se oseca (tipa, trenutno sam u fazi da me boli uvo za sve, javljam ti cisto da znas). Naravno, koliko se god trudila da razumem, ipak me pogadja sve to. Malo se javljam, malo me nema, cas ovako, cas onako. Rece on da od mene trazi samo malo vremena...Da ne ocekuje da ga razumem.

I tako...

Imas li ti fazu da te boli uvo za sve? Koliko sam ustanovila to je jedna od manifestacija depresivne faze, jel?

Kada si u depresivnoj fazi, sta ti prija? Da se osamis ili da te neko vuce napolje protiv tvoje volje?

O cemu razmisljas u tim - fazama?

Izvini na ovolikoj kolicini pitanja, ali mi treba neko ko prolazi kroz slicne stvari, kako bih najbolje razumela...

Hvala ti :whatever_02:

Edited by blackadder

Share this post


Link to post
NoN78 said:
Jedno direktno pitanje...Nemas devojku jer to ne zelis?

 

Zato sto sam 4 godine proveo u jednom tako praznom stanju da me realno nijedna nije htela (SA DEBELIM RAZLOGOM), i tek od ove godine se desava neka zestoka promena. Ali ovo sad pri kraju nije bas islo na dobro.

 

Sa druge strane, ja imam problem da nadjem neku slobodnu devojku, jer ja sam vec u 30-tim i kapiram da su sve skoro zauzete. Svaka je u nekoj semi, ili je udata.

 

Evo danas, hteo sam da startujem jednu devojku (OK, malcice stariju od mene) i gledam joj cak i prstenje, i ne znam da li ima neke tetove tipa srce sa nekim slovom, ili lancic. I nista...I krenem pricu sa njom, sedeci sa njene leve strane... :) I tu dodjemo do toga da je ona udata. :( Mislim, sta reci? I to mi se cesto desava u poslednje vreme. Svaka je zauzeta, a ja njih ne diram, ali vec sam pisao na nekoj drugoj temi da ce realno morati da se krene u otimacinu, jer nema druge... :P

 

Neke bas-bas redje koje sam startovao su bile i same, ali mi se tu uvek desavao neki zestok emotivni lom, usled nemogucnosti da ista od toga ispadne...Te sam tu cak upao u strah od uopste upustanja u vezu. Nekako...Suvise sam otvoren - da se izrazim yogicki, otvorena mi je jako ta Srcana Chakra, i nesto pozitivno moze da me baci izvan Mlecnog Puta u drugu galaksiju, ali zato i nesto negativno moze da mi nanese nevidjeno jak bol...Pravi pakao...Od koga mi par dana bude lose...

 

Tako da sam imao te tripove kao da budem voljno sam, dok se ne stabilizujem. I to bi bio najbolji izbor - racionalan izbor. Ali ako pitam sebe, iskreno bih ipak zeleo da budem sa nekom meni posebnom devojkom, ali ne znam kako ce se to uopste desiti i da li ce...

 

Ja sam iz jedne vrlo introvertne faze koja je trajala 15 godina ove godine usao u nevidjenu ekstrovertnost, i to je bio pravi trenutak (nikad bolji) da nadjem neku devojku...Od jeseni ja vec lagano ulazim u introvertnost, i tu se fiksiram, i sad ovako cutljiv jako tesko cu naci neku devojku. Ja nisam stidljiv, ali realno sam cutljiv (uzivo).

 

Quote

Ja zelim da budem uz njega, ali mi je pretesko, pogadja me...Sve te promene raspolozenja...Od imanja emocija, preko depresivnosti, pa do faze da ga boli k...Posle nekih stvari koje su se dogodile, gde je bio uhvacen u lazima, doneo je odluku da se leci...

Jedina stvar koja se sada promenila je da mi sada kaze kako se oseca (tipa, trenutno sam u fazi da me boli uvo za sve, javljam ti cisto da znas). Naravno, koliko se god trudila da razumem, ipak me pogadja sve to. Malo se javljam, malo me nema, cas ovako, cas onako. Rece on da od mene trazi samo malo vremena...Da ne ocekuje da ga razumem.

 

Jel znas engleski? Sto ne potrazis neku knjigu na internetu o bipolaru - posebno neku u stilu kako ziveti sa bipolarcem? Ako ne znas kako to da nadjes, ja ti mogu 99.9% naci nesto tako. :) Samo ako hoces? (ako zelis javi mi se na PP, samo ne znam kada cu ti je poslati posto sam naredna tri dana prilicno zauzet, ali evo sutra ako mi se javis ujutro, ili najkasnije do podneva, mozda i nesto posaljem odmah).

 

Mislim da je jako dobro to sto ti govori u kojoj je fazi i sta mu se desava.

 

Quote
I tako....

Imas li ti fazu da te boli uvo za sve? Koliko sam ustanovila, to je jedna od manifestacija depresivne faze, jel?

 

Ja mogu jako biti depresivan, ali tesko da me ista moze dovesti do buljenja u jednu tacku i totalne bezvoljnosti. Ali bas jaaaako mogu biti depresivan i opet cu moci npr. da komuniciram sa ljudima, ili nesto da radim, barem da slusam muziku. Secam se nekih ranijih zivotnih depresija, kada sam usled niske energije ili spavao, ili sam bukvalno lezao u krevetu i buljio u jednu tacku. Sada je to drugacije. :)

 

I nije bas da me boli uvo za sve...Ali mogu da ga skapiram ako se on tako oseca. Kad nemas volje, onda te nista i ne interesuje, a sama znas da je depra najpre bolest volje kao psihicke funkcije.

 

Quote
Kada si u depresivnoj fazi, sta ti prija?

 

Najvise volim da blejim i nista ne radim. :) A sad, ako se tu nadje neko da prica sa mnom, to je skroz OK. Ili da slusam neki mjuz, prosetam se...

 

Quote
Da se osamis ili da te neko vuce napolje protiv tvoje volje?

 

Pre bih birao da budem sa nekim, ali ne predstavlja mi problem ni kad sam sam.

 

Quote
O cemu razmisljas u tim - fazama?

 

U poslednje vreme o svom zivotu, kakve sam promasaje pravio, zasto sam nesto tako i tako radio, zasto ne verujem da ce mi biti svetla buducnost, koja je sustina moje patnje...Do pre mesec dana imao sam i suicidalne ideje. Sada ih nemam, iako mogu biti veoma depresivan u nekim momentima.

 

I ja najvise volim kad sam smiren. Kao recimo danas, kao juce...

 

Quote
Izvini na ovolikoj kolicini pitanja, ali mi treba neko ko prolazi kroz slicne stvari, kako bih najbolje razumela...

Hvala ti :whatever_02:

 

Nema na cemu.

 

Isto sto je jako vazno da ti kazem, ja ne znam koji su dijagnosticki kriterijumi za bipolar iako sam zdravstveni radnik...Ali moja stanja su prilicno uzrokovana spoljasnjim dogadjajima, na koje malo ili nikako ne mozemo uticati. Desava mi se da recimo depra bude i bezuzrocna, tj. +da ne vidim nikakav dogadjaj izvan sebe koji je doveo do nje, i takva depra takodje moze biti veoma jaka, ali ipak vise stvari ima jasnu uzrocnu-posledicnu vezu.

 

Sto ce reci, da ja promenom ambijenta, biranjem sadrzaja u vezi sa spoljasnjim svetom, a na koje mogu uticati, pravljenjem filtera prema odredjenim losim ljudima, ili ignorisanjem njih (sve ovo vec radim u poslednje vreme, ili se trudim)...Mogu bitno da uticem i na svoje stanje.

 

Nadam se da sam ti pomogao.

 

Kako izgledaju ta njegova manicna stanja? Daj molim te opisi mi to... :) Ali sto vise detalja kad te molim.

 

P. S. Inace, svasta sam prosao ove godine...Recimo, desavalo mi se da se doslovno budim sa bolom u stomaku i srcu, u teskoj depri. Da ne verujes da je moguce, ali ipak jeste...I to nije ono-probudio si se smiren, i onda je pocelo lose stanje da se razvija, nego bukvalno sam se probudio sa postojecim bolovima...

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

jaooo ljudi, ja cu da prsnem od ovoga, toliko jebenih promena, ne znam ni ko sam ni sta sam, ni kako cu na sta odreagovati...

cesto mi se cini da nema izlaza i da cu stalno biti ovakav a to niko drugi ne moze da vidi aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa stvarno cu da poludim

od najgore depresije kad vidim samoubistvo kao jedini izlaz do tolike energicnosti i uspesnosti u svemu sto radim, pa imam i neke periode kad mi je do jaja, pa onda najgori tres od zivota...

i sve u krug :( :( :( 

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
Sign in to follow this  

×
×
  • Create New...