Jump to content
Depresija Forum
Sign in to follow this  
real thing

Bipolarni poremećaj - vaša priča

Recommended Posts

ja bolujem od kliničke depresije, dakle uvijek sam u minus fazi, znam da ti ovo nece bit neka utjeha, ali što bih ja dao za malo manije, nemaš pojma :)

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

verujem,ali nije ni lako menjati raspolozenja stalno,kada znas da ce prestati dobar osecaj...

Share this post


Link to post

I ja imam nagle promene raspolozenja, znam kako ti je, a nisam manicni depresivac :P

Eh, moja karijera granicara :D

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Eh, kad bi moglo s Bogom tako da se razgovara, ja bih sad letela...Bez uvrede. I ja sam imala isti trip.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

realno,nikad zvanicno dijagnostikovan sa time,ali imam nagle i jake promene raspolozenja,insomniu pa hipersomniu,ne jedem nista pa jedem sve...

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

E ljudi, ipak doktorka sumnja da sam bipolarac,LOL...Ja pricam sa Bogom, ali to mu ispadne na monolog...ALI CUJE ON MENE!

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Dugo je trajao taj period depresije, sve dok se pre par godina raspolozenje nije pocelo primetno menjati u kratkim vremenskim intervalima. Prošle godine dozivela sam pravu manicnu epizodu, a meni je najinteresantnije bilo to što ona nije bila izazvana nekim bitnim dogadjajem koji mi je ulepsao zivot. Taj ne-tako-dug vremenski period pamticu po tome sto sam ushicenje zapravo pronalazila u svom svetu maste, u kome sam stvarala sva ta dela koja ce u ljudima probuditi emocije i inspirisati ih na kreativnost, i u kome sam bila devojka koju grli i ljubi mladic koji cini to jer je zaista voli. Po prvi put nakon toliko vremena nisam spavala 12 casova dnevno. Cak su neprospavane noci bile cesta pojava. I kao da sam tek tada osetila sta znaci biti srecna u realnosti, a ne samo u masti. Uspevala sam da pronadjem radost u malim stvarima, i iako mi je koncentracija bila losija, uspevala sam da polazem ispite. Sa odusevljenjem sam to podelila sa doktorom i rekao mi je da ni to nije dobro, pa sam dalje nastavila bez Citalexa. Nekoliko narednih meseci provela sam u dobro poznatoj depresiji. Medjutim, ovoga puta znam da su mnoge od sledecih manicnih epizoda bile izazvane emocionalnim zivotom, kojeg sam ja, sem jedne noci provedene s tim mladicem i veceg broja poruka, obogatila svojim imaginacijama. Te poruke, koje su predstavljale istinsku umetnost reci, bile su moja hrana, tako da sam za nesto vise od pola godine znatno izgubila na tezini i bar se jedna vizija ostvarila. Zapazila sam da sam tada bila nadahnuta, ushicena, o svemu pricala sa osmehom na licu...Ali me od rane mladosti progone strahovi da ce se moja bezvrednost uociti, pa je bilo i onih momenata u kojima, pod njihovim uticajem, nisam mogla da razmisljam, tako da nekoliko puta nisam krenula u smeru gde se nalazi izvesna ulica vec u suprotnom, a to da se radilo o centru grada ne znam da li da pripisem svojoj skromnoj inteligenciji ili tome da mi mozak ipak propada...Litijum me navodno stiti, ali ne samo da ne vidim poboljsanje, vec se dogadja da danima pronalazim sve vise dokaza koji tvrde da je situacija jos gora. I dogodile su mi se nedavno neke vrlo simbolicne situacije iz kojih sam mogla steci prijatelje (kojih imam jako malo), ali sam ja u nekim kljucnim momentima zablokirala...I nisam ostvarila svoj cilj. Kada je pre par sedmica nastupila minus faza, nisam mogla da poverujem sta mi se dogadja. Istina, jeste podsecalo na onaj period pred pokusaj samoubistva, s tim sto sam tada bila odlucna. Ovoga puta, osetila sam jos vecu strast prema mislima o samoubistvu, svu snagu svoga bica ulozila sam u kreiranje najsigurnijeg nacina, lutala sam ulicama, ali otezano, telo je bilo tako tesko, savijala sam se...Ali nisam to ponovo pokusala, iako sam pronasla nacin. Zavrsavalo se razlivenim mastilom na stranici mog dnevnika. Pisem ovo nakon neprospavane noci. Ne znam da li nastupa manicna faza nicim izazvana. Jer sam bila Princeza samoce. Secam se da sam bratu rekla da je bolje imati bipolarni poremecaj, jer bar imas cemu da se nadas, dobices kratak period srece, dobices lep odraz u ogledalu, nece te sputavati teskoba, disaces barem na kratko i osetiti da svoj zivot drzis u svojim rukama...Razmisljala sam. Ja zaista vise ne znam da li vredi izgoreti, jer je pad u mom slucaju ekstremniji nego ikada. A lecim se godinama. Bila bih beskrajno zahvalna na komentarima, a volela bih da citam i o vasim iskustvima nakon depresije i manije. Sta mislite, da li je ponovno uvodjenje antidepresiva rizicno s obzirom da raspolozenje moze da dostigne ekstreman nivo? I da li bipolarni poremecaj vremenom jenjava? Da li je kod nekoga od vas to slučaj? Kako tada izgleda stabilno raspoloženje, i (kod onih koji imaju umetnicke sklonosti) da li inspiracija opstaje? Hvala za odgovore.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

ja imam samo manicne epizode. depresivne nisu dovoljno ceste i teske, vise sam histericna. pa nije bipolarni...

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Ne mogu vise da izdrzim ove promene raspolozenja, od naleta besa, placa, pokusaja samoubistva, ponekad smeha...Sve mi se pomesalo. Sad mi je bipolar u remisiji, ali nikako se ne osecam bolje. Mislim da mi je nesto krvrcnulo prosle godine i nikako ne mogu da dodjem sebi. Iz manicne faze sam upao u depresiju i tu sam vec 5 meseci sa malim pomacima. Uzas!!!!!!

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Ja imam manicne epizode, pijem velike doze Depakine Chrona, Normabela i Eliceu...I ne pomaze. I meni treba pomoc, iako mi moj psihijatar pomaze koliko god moze. Jako tesko se nosim sa svim tim, jer imam i PTSP i teski visestruki poremecaj licnosti. Osjecam se sigurno kod kuce u svom virtualnom svijetu i s naj-frendom...Ne bojim se ljudi uopce, ali se zato bojim sebe i svojih postupaka, jer sam stalno high, nabrijana, nervozna i jaaako tesko se suzdrzavam. Ne idem sama u grad, jer se bojim da cu nekoga napasti. Dovoljna je mala iskrica... :( Spavanje nula, noc je moje doba, tada imam najvise energije.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post
On 6/23/2013 at 9:47 PM, Tintilinic said:

Ja imam manicne epizode, pijem velike doze Depakine Chrona, Normabela i Eliceu...I ne pomaze. I meni treba pomoc, iako mi moj psihijatar pomaze koliko god moze. Jako tesko se nosim sa svim tim, jer imam i PTSP i teski visestruki poremecaj licnosti. Osjecam se sigurno kod kuce u svom virtualnom svijetu i s naj-frendom...Ne bojim se ljudi uopce, ali se zato bojim sebe i svojih postupaka, jer sam stalno high, nabrijana, nervozna i jaaako tesko se suzdrzavam. Ne idem sama u grad, jer se bojim da cu nekoga napasti. Dovoljna je mala iskrica... :(  Spavanje nula, noc je moje doba, tada imam najvise energije.

 

hej, izgubljeni rodjace

meni uz pomoc leka nema kratkih depresivnih epizoda

a dvostruke licnosti i to, pise u izvestaju lupetanje

druga stvar, zivim van sveta, tj.imam svoj i povlacim se veoma cesto tamo i niko ne moze dopreti do mene

 

i kacim se na sitnicu, tipa u razgovoru, krenem da napadam

i ne umem da kazem STOP sebi

samo naglo, ekstremno i na neki nacin sam naucila ziveti sa tim

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

angela_delamorte, ja uopce nemam depresivne epizode, stalno sam nabrijana, volim razbijati stvari...Ne volim, ali se ne mogu suzdrzati. Zadnji put sam demolirala cijeli stan i tipa i zavrsila na psihijatriji. Onda mi je psihicka strogo zabranila razbijanje stvari i ljudi. Kad god pozelim tresnuti nesto o zid, sjetim se njenog strogog pogleda i upozorenja, tako da sve ostaje na verbalnim napadima na druge...I da, cijeli svijet mi je crno-bijeli, nema boja, nema kompromisa. Koliko je to uopce izljecivo, jer mene bas i ne popusta, vec ide na gore?

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Ja imam i jedno i drugo XD 

Pila Litium i htela dr. da mi uvede cetvrti dnevno...Pa vi vidite koliko naglo XDDD

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Poznat mi je taj osecaj kada se plasim svojih postupaka kada izadjem iz stana. Jednom je taksista hteo da me bije jer nisam hteo da izadjem iz njegovog taksija. A ja sam seo u pogresan taksi. I kad je dosao moj taksi, taj taksista je stao u moju odbranu. Eto, ja sam zaratio sa celim komsilukom i sad imam ko zna koliko krivicnih prijava zbog nasilnickog ponasanja, a da pritom nisam nikoga ni udario ni ugrozio. Ali sta ces. Takav je zakon. Sad cu se razvlaciti po sudu kao da sam najveci kriminalac. Da mi je bolje psihicko stanje verovatno bih spakovao kofere i otisao sto dalje od Srbije. Ovako sam depresivan i u jako losem stanju, cekam da mi se sudi za moje manicne ispade.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post
On 6/26/2013 at 8:12 PM, Tintilinic said:

angela_delamorte, ja uopce nemam depresivne epizode, stalno sam nabrijana, volim razbijati stvari...Ne volim, ali se ne mogu suzdrzati. Zadnji put sam demolirala cijeli stan i tipa i zavrsila na psihijatriji. Onda mi je psihicka strogo zabranila razbijanje stvari i ljudi. Kad god pozelim tresnuti nesto o zid, sjetim se njenog strogog pogleda i upozorenja, tako da sve ostaje na verbalnim napadima na druge...I da, cijeli svijet mi je crno-bijeli, nema boja, nema kompromisa. Koliko je to uopce izljecivo, jer mene bas i ne popusta, vec ide na gore?

 

evo ovako, mene su prvo stavili kao anxiozno-depresivnu

pa sam onda imala neke psihotine epizode (mrsko mi sad ici po izvestaje i prekucavati)...

onda sam bila granicni, pa sam kao, sad odjednom, sa sumanutim idejama i bizarnim (ej, bizarnim?!) interesovajima. pu!

pa onda negde pise depresija, negde pise depersonalizacija

 

....

 

pa me dohvatio jedan mnogo doobar, na zalost pokojni, doktor, ispreskakao me i posle par seansi i jednog testiranja ustanovio da imam bipolarni, ali sa cescim manicnim stanjima, e sad ona su: HISTERIJA, SVADJA, NE MOGU PODNETI DA NISAM U PRAVU JER SAM UVEK U PRAVU, PUNA SAM EGO-TRIPOVA, IMAM EGZIBICIONISTICKE PORIVE I OSECAM DA SU SVI PROTIV MENE, I STALNO ME ZANIMA KAKO ME VIDE DRUGI LJUDI JER JA NEKAKO IMAM UTISAK DA MOJA DUSA/ENERGIJA/STAGOD POSMATRA MENE, RECIMO, MOJE CRTEZE, MOJE POSTOVE, MOJ FB I IMA KOMENTARE. UVEK SAM SEBI NEKAKO KUL. U MANICNOJ FAZI SPREMAM PO KUCI, ISCRPLJUJEM SE, NE JEDEM, USLUZNA SAM, PREPUNA ENERGIJE I PREVISE ANALIZIRAM, TJ. ULAZIM U DUBINE, OSETI SE PO MENI DA SAM NEPRIRODNO "UP" (ovako me dozivljava muz koji me zna kao svoj dzep).

 

u depresivnim, tj.minus, fazama (koje se jave same od sebe) nemam snage, kao da mi je nizak pritisak, stalno mi se jede nesto, htela bih biti ostavljena na miru i sve mi je teret, a dan predugacak i to traje tako par dana, nekako imam neke ideje kao da je sve protiv mene i kako neko pokusava da me otruje ili ugoji.

 

imala sam jako dugacku minus fazu 2012, ali nekako u kombinaciji sa + fazom ako racunamo histeriju i potrebu da dete od deset kila, kolica od 20 i kupljene namirnice u radnji (takodje 10 kila) vucaram po gradu, tipa nosim dete, drugom rukom guram kolica.

svekrva me ne voli i misli da sam losa mama.

onda idem iz kuce samo da dete ne bude uz nju, kao svetim se.

i sve sto kaze licno shvatam.

 

u + fazi sam iracionalni trosac novca, cela plata ode na trenutne opsesije, bratz lutke, cipele, haljine koje nemam kad da obucem, pa odlucim nesto sto je u najavi lose, pa ludim jer me muz sprecava + javi se i OKP tu, pa onda ako za 13 sekundi ne pristavim kafu nece se desiti to i to, stalno neka strepnja.

 

i onako,samo sam sebi vazna i sve sto imam je kao "eto vidite me, ovo sam ja."

depresija nekad ima i onaj simptom "ne mogu da ustanem s poda, kao da sam zalepljena."

 

nekad mi se smenjuju faze: mesec dana +, pa mirni period, pa + sa negativnom stranom istog-agresija i bes, inacenje

pa onda depra, kao zamor od svega, obicno dodje kad imam sve sto sam htela

 

u kriznim situacijama sam ja funkcionalnija od ostatka familije

racionalna sam i imam resenja

skriboman sam, sve zapisujem kako se kad osecam i na neki nacin izucavam sebe, ocu da dodjem to tih nekih...hm...delova zivota kojih se ne secam.

moram da pricam stalno kako se osecam i da analiziram, obicno muzu pricam, pa on onda ima stav o tome, pa meni super

ima tu negde i fetisizma bolesti, egocenticnosti - tipa "eto, sjebano je ali to je moje!"

onda neki rijeliti cek, "jebote sta ti ovo treba"...

 

a citajuci svoje izvestaje koje sutra nosim klinickom psihologu jer idem na retestiranje (jer doktorica koja me gleda kao vlastito dete ne moze da bude objektivna i potresa je sve)...uglavnom ne zna jel sam sad u maniji. vidi sumanute ideje i neosnovana verovanja, ubrzan tok misli, necu AP da pijem, pa hoce na drugo misljenje da vide...sta ce biti ne znam.

a i ne brine me

imam i ha ha reumatsku groznicu, nimalo bezazeln madrfakr pa ono, ako dozivim 50-tu aleluja

ali ne potresa me.

ne znam zasto.

 

na neki nacin me uzbudjuju posete lekarima, tako cesto idem po upute sa sve zivo, samo da eto, proverim...

tako nekako.

IMAM SKORO PA POTPUNE SIMPTOME KAO I TI, NEMA NEKE DEPRE NEGO VISE KAO NEKA HISTERIJA.

I NAJGORE (A NEKAD I DOBRO) JE TO STO KAD NESTO NAUMIM-TO MORA BITI ODMAH OSTVARENO ILI PUCAM.

DANAS SAM TAKO OSISALA PSA NA KECA, MISLILA DA I ONA I JA IMAMO BUVE.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Joj, Angela, spasila si me...Ja sam upravo usao u kucu histerican i pre 5 minuta razmisljao da sebi iskasapim kosu i da tako idem ulicom. Ali sad sam nekako odustao.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post
On 7/8/2013 at 11:34 PM, angela_delamorte said:

...

 

Bizarne ideje :P

Na crtežima ih imam i ja,podosta :P Al ja to ne pokazujem nikome...Pa ne moraju da znaju baš svi kako imam divnu i bizarnu maštu :P

Pogotovo ako me uhvati bes :P Nedo Bog da postoje ljudi koje ja crtam...Onoliko mršavi, dugovrati itd, sa sve bolesnim pogledom :P

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

ma, to je njeno subjektivno vidjenje

 

sad je krenula polemika od strane klijenata na mom radnom mestu, odjednom se secaju mog crteza uloska, krvavog u tanjiru

to je, znate, SOKANTNO

ja sam, ovaj, MALO SKRENULA

ooo pa hvala

Share this post


Link to post

Ma, da meni tako nešto kažu, ja bih onako ponosno: "Skrenula, kažeš? Wiiiiii":yahoo:XDD

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Moja priča...

Prva dijagnoza dobijena u studentskoj poliklinici. Depresivna epizoda i granični poremećaj ličnosti (nakon obavljenih testova kod psihološkinje).

Promenila dr, prešla privatno, složila se u početku s tim dijagnozama. Izmenjala par antidepresiva, titrovala doze, upala u hipomaničnu epizodu, dr rekla da smanjim lek, prvobitna reakcija je bila povratak depresije, pa sam ga vratila nazad, pa se vratila i hipomanija, pa sam ponovo smanjila dozu leka (na njenu preporuku) ali sam ostala u hipomaniji. Par meseci je sumnjala na bipolar, videla me akutno u jednoj krizi, i rekla to je to. Dobila psihostabilizator pored antidepresiva.

Prihvatam polako da imam taj jebeni bipolar i da ću u jednom trenutku morati da kažem roditeljima.

Bipolar + granični = odvratna nestabilnost.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Tako bih voljela da ti mogu reci nesto korisno, utjesno barem, ali kad pogledam tebe i sebe...Gle gdje si ti, a gdje sam ja, koliko si toga prosla, izgurala, iskusila...Sta ja imam tebi da kazem?

Vjerojatno ti je vec preko glave i citavog tog "vidi sto si sve vec prosla pa mozes i ovo" fazona, ali ja stvarno vjerujem da ti to mozes. Trenutno mozda nemas snage i mozda ti momentalno i ne ide bas najbolje, ali ja zbilja mislim da ces ti opet na kraju naci neki nacin, smognuti to malo snage i opet se nekako izvuci, i to puno jaca i puno prije nego sto to vjerojatno mislis. Eto, iskreno...I ne bi to rekla svakome, ni blizu :)

Drzi se!!

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
Sign in to follow this  

×
×
  • Create New...