Jump to content
Depresija Forum
Sign in to follow this  
real thing

Bipolarni poremećaj - vaša priča

Recommended Posts

E, jos samo to i sebi da kazes i bice cool...

Eh, bipolar, bipolar...Muke moje s njim (i drugaricama koje ga imaju)...

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Što Feary tako kažeš za sebe? Meni je baš utisak da si ti jedna izmučena osoba, trenutno čak u gorem položaju nego ja, po postovima sudeći. No, ne treba da se takmičimo kome je bolje a kome gore, i tebi i meni se menjaju stanja, samo hoću da kažem, ne potcenjuj svoju muku. Nadam se da ćeš biti bolje ubrzo, i hvala ti na lepim rečima :flower:

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Ma, usporedba se odnosila samo na to da nekako imam dojam kako si ti od pocetka svega toga ipak napredovala malo vise od mene, kako si ipak savladala za sada sve ovo u malo vecoj mjeri nego ja. U onom drugom smislu, naravno da se nema razloga takmiciti :)

U svakom slucaju, hvala i tebi puno i nadam se da si makar malo bolje! :)

Edited by blackadder

Share this post


Link to post
On 7/3/2014 at 5:06 AM, Feary said:

Ma, usporedba se odnosila samo na to da nekako imam dojam kako si ti od pocetka svega toga ipak napredovala malo vise od mene, kako si ipak savladala za sada sve ovo u malo vecoj mjeri nego ja. U onom drugom smislu, naravno da se nema razloga takmiciti :) 

U svakom slucaju, hvala i tebi puno i nadam se da si makar malo bolje! :) 

 

Ja zaista negde osecam da se slazem sa Feary povodom tebe, Empire. Ostavljas utisak vrlo samosvesne (u najpozitivnijem smislu) osobe, boriš se, informisana si toliko da sam ja impresionirana, zaista. Imam utisak da ne tracis vreme, nego radis na sebi i za sebe koliko god ove okolnosti to omogucavaju. Ja, recimo, mislim da mi je dijagnoza potpuno pogresna (F43.2), ofrlje data, cak mi nije do kraja ni jasna...A opet, uopste se ne trudim da saznam nesto vise, smaram se sa doktorkom, to vise lici na razgovor sa frizerkom, ali ja ga tako postavim...Jer tako mi je lakse. Nemam tu energiju koju ti imas. Jedino sto me sad zbunilo i ne poklapa mi se sa tobom (onako kako sam te ja "skicirala" u glavi) jeste to da tvoji roditelji ne znaju za konkretan problem. Zasto im ne kazes? Prezivece, izvesno je.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Aw, pa hvala :blush: Ne volim lažnu skromnost, ali ja se ne osećam tako o sebi :( Dobro, jesam bolje, jesam se potrudila da promenim neke stvari mnogo, ovih dana čak ni ne traćim vreme :D Ali nekako sam daleko od dobrog i dalje...

 

Mislim da F43.2 često daju na početku terapije, kada ne znaju šta će drugo. Mislim da čak i dijagnoze depresije i anksioznosti počnu često kao "radne dijagnoze", na njih mogu da ti daju neke lekove, a narednih par meseci se raščisti da li je u pitanju neka druga dijagnoza...

 

E, sad...Kako tačno misliš "kao razgovor s frizerkom?" Pričate o stvarima nevezanim za tvoje stanje, ili...?

 

Moji roditelji i ja imamo dosta loš odnos. To je trijada u kojoj svako ima loš odnos sa svakim :D

Kad mi se u jednom momentu stanje vrlo pogoršalo, rekla sam ocu da imam probleme sa depresijom, da pijem lekove (tad sam još imala tu dijagnozu), da su mi dijagnostikovali i granični poremećaj ličnosti. On je na sve to reagovao iznenađujuće pozitivno i ohrabrujuće. Ali sada kad mi je dijagnoza preinačena u bipolar, strepim da mu kažem jer - šta on može da uradi? A samo će brinuti, sigurno. A ja sam sada bolje nego tada kad sam mu rekla. Verovatno ću mu reći kad se budemo videli uživo.

Mama, s druge strane, takođe zna za sklonost depresivnosti, ali njoj su lekovi kurac, ona misli da treba da pijem ovaj-i-onaj čaj i da će mi sigurno biti bolje, da "mislim pozitivno" i ne budem tako cinična, bla-bla i da ću tako biti dobro, pa me nekako smara da njoj objašnjavam bilo šta. Mislim da je dobronamerna, ali...Put do pakla popločan je dobrim namerama.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Jaoo, nasmeja me ovo sa cajevima...I moja je meni kupila ceo arsenal :) Bedak je los odnos sa roditeljima, posebno u ovim tezim momentima i pricama. Ujedno je cesto taj los odnos izvor raznih strahota. A kapiram taj tvoj trip...Sta oni mogu, samo ce brinuti, nervirati se...Ljudski je skroz. Ali u ovom momentu, prioritete moras potpuno savrseno da rasporediis. Sada si ipak najbitnija ti. Ne u nekom sebicnom, "ego-smislu", ali zaista jesi...Meni, recimo, dobar odnos sa mojima zaista mnogo cini, pomaze, poboljsava i mene kao osobu, kao roditelja. Tata mi je umro ali, recimo, mama mi je korisnija od psihijatra, bar u ovom momentu...I ovo sto si napisala za moju dijagnozu, btw, slazem se da je, eto..."Daj nesto da napisem."

A razgovor sa frizerkom...Pa, ova moja dr je utripovala da sam ja nevidjeno jaka, OK, desilo se to ludilo, ali ona je ubedjena (ili pokusava mene da ubedi?) da sam ja jaca od toga, da ce sve biti OK, zraci me nevidjeno vedrinom i optimizmom, a ja nesto bas i nemam snage a ni umeca niti uskustva da nekog (posebno nepoznatog) ubedjujem da NISAM OK. I tako, postalo mi lakse da udjem nasmejana, popricamo mi o meni, svemu sto se desilo i kako se osecam,ali...Tako pricam i sa mojom dugogodisnjom frizerkom, cak ona ponekad i bolje od ove dr vidi da mi nije ok...:) Zato sam napravila tu komparaciju. Ali, svakako, dr cu ovih dana promeniti.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Ulazim u maniju. Pocinjem da se svadjam sa svima. Ko zna sta me ceka?

Share this post


Link to post

Empire, u pravu si za radnu dijagnozu, mislim da na pocetku svima pisu anxiozno-depresivni dok ne bude tras i eto-promena dijagnoze ili u poremecaj licnosti ili bipolar, shizo...Meni je pocetna dijagnoza bila anxiozno-depresivni, pa onda F60? Sad taj histrionski koji cisto sumnjam da imam, al ajde ne mogu da se natezem vise nego cekam sledecu hipomaniju pa cemo videti sta je i kako je, nekako imam utisak da su lekari dosta sujetni i ako im kazes nesto tipa vezano za dijagnozu kao da se vredjaju sto im ne verujes, cak mi je prosla psihijatrica sto puta rekla da je promenim ako joj ne verujem tako da sam to na kraju i uradila, srecom ova sada ima vise znanja i razumevanja.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Ova moja je OK sto se toga tice, mada ja njoj ne kazem nikad: "E, mislim da imam tu i tu dijagnozu"...AI za granicni sam joj odmah rekla kako mislim da nije to jer nisam posesivna, prestala sam da dramim onako jos pre par godina, nisam nikome zapretila da cu se ubiti...Ali mi je ona rekla da se granicni manifestuje na razlicite nacine. Ja imam (tj.imala sam) derealizacije i depersonalizacije pod pritiskom a nekad i bez napada paranoje, tad su cesce i derealizacije...I dan-danas se borim protiv poriva da se iskasapim. Kako me ova paranoja spuca, imam osecaj da cu se kad-tad iseći a stvarno ne bih volela.

 

Ne znam zasto sad odjednom u ovolikoj meri, ali narusava mi svakodnevni zivot, sve mi je odjednom tesko i komplikovano. Jedva cekam da odem kod svoje dr, ovo postaje sve gore...Nisam toliko paranoicna da mislim da se bas kuje neka zavera, ali sada strepim da ce neko nanjusiti moj strah i bas zbog toga krenuti za mnom, ili sta li vec... :rolleyes::rolleyes::rolleyes:

 

Edit: Zbog prethodnog posta sam mislila da pisem ovo na temi za granicni...

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

p.s. ovo gore sam napisao sinoć pripit kad sam došao iz grada, hoću reći nisam ja neki švaler.

Share this post


Link to post

Doktor je trebalo da ima odgovor na to pitanje, ja nisam studirala deset godina da bih mogla videti šta se u nečijoj glavi dešava...Jedan veliki, limeni teg mi je na glavi. Da li ću ceo život provesti u kajanju i kažnjavanju sebe zbog nekih stvari koje uradim? Ljudi jedu, zar ne? A ja ni to nisam radila ljudski, valjano, da onako kažem "vala sam se najela," umesto toga ja sam kukala, i kasnila, i kukala i kasnila. ne znam ni gde kasnim, i šta mi to tačno beži da moram da ga/je vijam jer je imaginarno, ali znala sam da ću da zakasnim, gde? Pitanje je jasno, dakle GDE? Možda na svoju sahranu? Tamo su mi prepisali ovo za ovo i ono za ono, verovatno će od toga da bude bolje, a da li sam samo "drogirana" ili sam zaista mnogo bolje? MEDIKAMENTI!!!! Zašto, kad i kako, i kad ne i zašto da, i zašto ne treba konzumirati lek i zašto treba. Recimo da treba kad se osećaš kao jebeno kompletno govno, da prostiš-govno, izmet ili kako god da se izrazim, ne menja stanje. Medikamenti. NISTA NE RADI KAKO TREBA, LEK MISLIM. O BOZE, MALO SAM SE DUZE ZADRZALA NA KOREKCIJI NOKTIJU JER JE ZENA PRE MENE TRI SATA FARBALA OBRVE I DVOUMILA SE OKO TAMNO SMEDJE, A DA NE BUDE CRNO, A INACE SU JOJ VEC TAMNO SMEDJE OBRVE A DA NE BUDE CRNO...A on je imao isplaniran dan za nas, a JA SAM KASNILA I JA SAM KRIVA. UH.

 

Livada prepuna ružičastog cveća.

Moj želudac pokušava da svari svaku laticu.

Cveće obežava duševni mir, znam to dok mi klecaju kolena i suše mi se usne,
Trčim po livadi tog divnog, plemenitog bilja.
Želudac i dalje vari.
Izmet će, takodje, da bide ružičast, oh ta boja duševnog mira!
Zalivam ih strahom svežim poput jutarnje rose,
 
Na laticama tog svetog cveta pada ružičasta kiša.
Sunce obasjava moje lice.
Histerija je koren biljke koju uzgajam u vrtu svoga pakla, tamo je sve optička varka.
Posadila sam ružičasto cveće u svoju baštu.
Njegove latice su krupne,
a miris poput onih nametljivih letnjih parfema koji zovu na blud.
Sunce sija i u paklu.
 
Bude me mirisi svežeg mleka i žute štampe.
Jutro je čovekov najveći neprijatelj u situacijama kad smo prikovani za krevet.
Želela sam da sunca više nema, te sam odabrala pakao.
Dim cigarete i mlakog viskija, kucaća mašina i stari radni sto.
Pozvala sam Sunce da se vrati, premda je ove zime Deda Mraz poginuo.
Slatkiše čuvam za crne dane, ne bi li ih obojili u dugine boje.
Zamišljam da kao nekad hodam po toj istoj dugi dok kiša lagano prestaje da pada.
Moje telo se sjedinjava sa silom gravitacije, za te dane sam čuvala slatkiše.
Smejem se dok padam znajući da je dno daleko.

 

NE MOGU PROMENE RASPOLOZNJA. Danas zelim mir, da budem sama za sebe, sama sa sobom, ali ne moze KOMPROMISI. NISAM ZA KOMPROMISE. JA SAM JBN BOLESNA OSOBA, SHVATI VEC JDNOM.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Ja nisam nikako, padala sam u nesvest i svasta. System shut down (kad vec ja nisam umela). Cak ni lekovi za spavanje mi nisu bili ni blizu dovoljno efikasni, a mislim da sam ja mislila da mozda i ne treba da se skuliram.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Čitam ovo i razmišljam potpuno debilnim tokom: "Bipolarci, oni su veoma talentovani. Imaju lepe oči. Lep karakter, oni su tako savršeni. Ja sam niko i ništa, jadna" ...Veronika, Veronika, puklo ti je samopouzdanje komplet sa identitetom...

 

Hipomanija i ja, cool kada dođe. A dođe svake prestupne godine. Imala sam je dva puta u životu. Prvi put sve bilo cool, smršala, družila se, jela sam govna i bila među najpopularnijima u školi, svađala se sa majkom non-stop. Kući me je jedva bilo.

Drugi put češće sam izbegavala kuću. Na svaki treći dan sam jela nešto malo, čisto da se ne onesvestim, itditd...Iskulirati je gotovo nemoguće, jer ako je pozitivna (sa minimalno agresije i anxioznosti a više energije i sreće), onda u datom trenutku ni ne želim iskulirati. Zašto bih?

Ali pre tri meseca je pretila jedna faza koju sam uspela da zaustavim (na vreme videla), jer uvek važi ono "što je veći plus, gori je minus"...Tako da po raspoloženju sam malo stabilnija...

Koji ovo moj ima sa bipolarom...

Nema veze...

Skrenula sam sa trotoara. XD

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

nije mi lako, stari se polako...danas se osećam loše, ko govno, ko mrtav teret, čovek bez duše...ništa me ne zanima, ništa mi ne drži pažnju, samo okrenem guzicu i legnem...dal će ovo neko nekad da čita  da povraća...anhedonija, praznina, ništavilo, smrt duše...krećem se okolo bez nekog naročitog smisla i cilja...

 

izvod iz dnevnika, prošle godine, kad sam bio u depri...

tako da nemaš na čemu da zavidiš bipolarcima ;)

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Moji su bili još gori...Ja sam se do skoro stalno tako osećala. Sada šta znam, malo više ipak volim sebe. Tj.kapiram da i ja imam neka prava...Ali još uvek se ne borim za sebe toliko...

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Je li vam se desava kad ste neispavani kao da ste na dopingu? Ja kad malo manje spavam, umesto umora osecam nalete energije i jaku anksioznost pomesanu sa euforijom...

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

To je sasvim normalna stvar. Nema veze s bipolarom. Da, dešava mi se. Uvek.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Tako je. Čak mislim da se to svima dešava.

 

Meni je jednom bila dijagnostikovana manija nepsihotična, zbog prevelikog rizikovanja i nekih debilnih i bizarnih radnji i još puno toga, pa su me onda stavili na bipolarni poremećaj tip 1...Kasnije, kada se navodna manična epizoda završila, sledila je depresivna epizoda, pa kad se završila depresivna stavili su hipomaničnu epizodu kao dijagnozu, odnosno F31.0, pa su mi onda rekli da mi je konačna dijagnoza ipak bipolarni poremećaj tip 2, pošto majka ima tip 2 pa su kao bili sigurni da je to tako i da sam nasledio to od nje...Međutim,kako je vreme prolazilo, shvatili su da se ipak radi o graničnom poremećaju ličnosti, ili kako bi oni rekli "jako ozbiljan granični slučaj." To me je mnogo uplašilo jer nisam znao šta je to, ali su mi rekli i eto, ipak je ispalo da imam granični poremećaj.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

I meni su tako išli.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Meni su isli depresija+granicni, pa mozda bipolar+granicni, pa granicni+bipolar tip 2 (nemam psihoze i izrazenije su mi depresivne tendencije)...I tacno moze da se vidi sta je sta, bipolarni je pod kontrolom zahvaljujuci lekovima, ali granicni nikako, i znam sad odlicno vec da razlikujem sto su bile hipomanije a sto granicarska euforija i ushicenost...I iz mog iskustva granicni je mnogo veci problem :(

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

meni je prvo bio F60.2 (disocijalni poremecaj licnosti)

 

pa su konstatovali zbog manije i paranoicnih ideja da je ipak u pitanju manicna depra jer sam imala nekoliko depresivnih epizoda, bas klinicka depra sa paranojom, pa par manicnih epizoda i onda su se i glasovi pojavili, sve u okviru, kao, manicnog stanja psihoticnog nivoa...

 

a sad dobih na kraju, iako ubedjena da sam bipolarac po svemu, da je kod mene samo manija, dakle nema depresije, i kad nisam bila ni za k. to nije bila depresija vec apatija, kaze...i sad sam shizotipni manicni tip.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Meni prva dijagnoza depresija i granicni (posle prve hospitalizacije kad sam se seckala i pokusala da se secnem malo vise pa se predomislila), i posle druge hospitalizacije bipolarni.

 

Ne znam...Imala sam 19 godina kada mi je data ta dijagnoza. Neki kazu da sam premlada.

 

Menja mi se raspolozenje u toku dana...Od hiperaktivnosti i misli: ''JA MOGU SVE!'' do mrtvila. Nemam smene tipa-mesec dana manija, pa onda depresija.

 

Uglavnom sam depresivna i u toj hiperaktivnosti. I da, kad sam tako hiperaktivna u toku dana, puna sam inspiracije, ideja. Ljudi me uglavnom zgotive zbog toga i misle da sam otkacena. Ono cuveno "pozitivno luda"...Ali uglavnom vidim neki podsmeh cim se spomene moje ime. Niko me ne dozivljava ozbiljno. Kao klovn sam. I onda sam tuzna zbog toga, pa se nerviram...Pa su mi svi krivi i svi su nerazumni i nista ne shvataju.

 

Nekoliko puta su mi se desili blamovi kada se napijem kao stoka i uhvatim se nekih teskih tema sa ljudima koje povrsno znam. Iskukam im se, ispricam sve i svasta o sebi pa se posle kajem i kajem. Bude mi jos gore. Pa se izvinim sto sam im pokvarila vece...Onda osetim neki zid i odbojnost da pricam sa njima o bilo cemu i izbegavam ih. Ta moja osobina me izludjuje i najvise muci. Sto ispadnem pacenik i time odbijem ljude.

 

Inace, sa bliskim drugarima uopste ne pricam o sebi i svojim problemima. Kazem nesto usput. Nekad kada sam bas bas ocajna kazem, eto, sta mi je i ne dobijem nikakvu utehu. I eto ljutim se na njih zbog toga sto ja kada je njima tesko, iako nemaju F-ove a znaju da ja imam, tesim ih po tri sata. Toliko im se posvetim i saosetim. Posle mi zahvaljuju do neba sto sam ih izvukla. Nervira me sto sam probala tako kada je meni lose, bas lose, da im se poverim i dobila samo jedno obicno: Proci ce.

Kao da sam vazduh u njihovim zivotima.

Eto uhvatila sam skoro jednu drugaricu u teskoj lazi. Ne bih se ja ni naljutila na nju...Precutala sam. Ali problem je bio sto nisam pricala o tom dogadjaju, a znala sam istinu, dok je ona plivala sve dublje. (OK, povrsno poznanstvo, ali opet sam se previse unela i mislila sam da je predivna).

Druga drugarica ogovara druge i njihova ponasanja prema njoj, i ne shvata da se ona isto tako kako se drugi ljudi ponasaju prema njoj ponasa prema meni (sa njom se dugo poznajem i sve me vise ubija druzenje).

Da ne analiziram sada sve odnose sa ljudima. Postoji samo jedna osoba sa kojom mogu da se ispricam o lepim stvarima i u koju imam poverenja, ali opet se pazim. I ni njoj ne pricam nista sto me muci da ne bih imala negativan uticaj.

Opet sam skroz izgubila poverenje prema ljudima i dao bog da ga ne vratim nikad vise.

 

Inace ne izlazim skoro uopste iz kuce...Uglavnom sam na putu kuca-faks-kuca. Odem do kafica povremeno sa drugarima i to je to. Ne secam se kada sam poslednji put otisla na zurku. Obicno sam sva snuzdena kada se svi oko mene vesele i hvata me neka panika. Bas mi ne prija.

Ne pijem vise lekove. Otpisala sam psihijatriju. Nikad nisam pricala lepo sa njima...I kad sam probala dobila sam samo povecanje lekova.

Stvarno vise ne znam sta radim pogresno i sta me tera da donosim pogresne odluke.

Kada bih samo mogla da iskljucim emocije. Da zaboravim sve dogadjaje, sve pogresne ljude, izbore...Da krenem ispocetka. OK, opet bih sve zasrala :D

Nego skrenuh skroz sa teme, cini mi se.

Ta manicna faza, kako je nazvase, prija jer brzo razmisljam, smisljam price, pesme, ideje za sve i svasta. Ja ne znam sta je tu lose :D

Da sam takva cesce zivot bi mi bio prelep :)

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Nije nam samo avatar (bio) slican... :) Da ne ulazim u detalje sad, tvoja je prica, samo eto ako je neka uteha - nisi sama, makar i samo na forumu...

Jedino za manicnu fazu budi na oprezu. U pocetku je sjajno - posle ludnica (nadam se ne bukvalno)...Menja se iz konstruktivnog u jako destruktivno.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
Sign in to follow this  

×
×
  • Create New...