Jump to content
Depresija Forum
Sign in to follow this  
Hyperdrive

Nerazumevanje okoline kad oporavak od depresije traje dugo, ili terapija ne radi

Recommended Posts

Nastavljamo diskusiju sa teme o infograficima i ilustracijama koja je krenula u tom pravcu.

Share this post


Link to post

Niko ne piše? Pa,moje iskustvo, evo, a mislim da i ostali doživljavaju bar nešto od ovoga.

Misle da se ne trudim, izmišljaju da je to tako urođeno i da nema pomoći jer je urođeno (za šta nemaju dokaza), da su me zaposeli demoni, da nisam bolesna već tvrdoglava i bezobrazna...

Spisak je zapravo stvarno duuuug.

Share this post


Link to post

sve u svemu,u Danskoj je mnogo drugacije.Razumevanje se lakse pronalazi na svakom cosku.

Share this post


Link to post

Ja nemam okolinu pa nema ko da me ne razume :D

 

:D :D :D

 

sve u svemu,u Danskoj je mnogo drugacije.Razumevanje se lakse pronalazi na svakom cosku.

 

kako je to lijepo Äuti

Share this post


Link to post

sve u svemu,u Danskoj je mnogo drugacije.Razumevanje se lakse pronalazi na svakom cosku.

 

Ovo je stvarno lepo cuti. kad budes imala vremena Ina mozes da napises malo detaljnije..

 

OT: iskljucujuci par osoba (2,3)

ostali misle da sam razmazena, lenja, bezobrazna, tvrdoglava...da se ne trudim..ni po pitanju depresije ni agorafobije..

Da sve to moze uz volju i trud ali eto ja ne ne trudim ili ne dovoljno..

Ima toga jos ali ovo je ukratko.

Share this post


Link to post

Hah Å¡ta reći na to osim da izbjegavam da iko zna za moju dijagnozu a oni koji znaju (bliza porodica) misle da sve glumim da bi izbjegao obaveze ili Å¡ta već. Pih Äak mi je sestra rekla da sumnja u moju dijagnozu, i da sve to Å¡to ja govorim psihijatru da sam proćitao na internetu.

 

Al opet nekada pomislim ionako mi njihovo razumjevanje nebi nešto posebno ni pomoglo, tako da bolje da misle da sam glumac nego da sam lud :)

Share this post


Link to post

ostali misle da sam razmazena, lenja, bezobrazna, tvrdoglava...da se ne trudim..ni po pitanju depresije ni agorafobije..

Da sve to moze uz volju i trud ali eto ja ne ne trudim ili ne dovoljno..

 

uglavnom standardno razmiÅ¡ljanje okoline, a nažalost Äesto i samih ljudi imaju psihiÄke probleme

 

Al opet nekada pomislim ionako mi njihovo razumjevanje nebi nešto posebno ni pomoglo, tako da bolje da misle da sam glumac nego da sam lud :)

 

meni Äesto pomogne neÄije razumijevanje, nekako je sve lakÅ¡e uz podrÅ¡ku uz ljude koji razumiju, mislim da se težina problema vidi u tome s koliko ga ljudi možeÅ¡ podijeliti, da li se moraÅ¡ nositi s neÄin sam ili će tu biti ljudi oko tebe koji će te pogurati, koji će saÄuvati da se ne slomiÅ¡ skroz

Share this post


Link to post

Hah Å¡ta reći na to osim da izbjegavam da iko zna za moju dijagnozu a oni koji znaju (bliza porodica) misle da sve glumim da bi izbjegao obaveze ili Å¡ta već. Pih Äak mi je sestra rekla da sumnja u moju dijagnozu, i da sve to Å¡to ja govorim psihijatru da sam proćitao na internetu.

 

Jao Bože,Titimiti,pa to je zaista užasno :unsure: Kakvi su to,bre,ljudi,u p*Äku materinu...Ovo je tako grozno i podmuklo.

 

Evo ne znam zaÅ¡to,ali sva sam se nekako zgrozila kad sam ovo proÄitala...

Share this post


Link to post

meni Äesto pomogne neÄije razumijevanje, nekako je sve lakÅ¡e uz podrÅ¡ku uz ljude koji razumiju, mislim da se težina problema vidi u tome s koliko ga ljudi možeÅ¡ podijeliti, da li se moraÅ¡ nositi s neÄin sam ili će tu biti ljudi oko tebe koji će te pogurati, koji će saÄuvati da se ne slomiÅ¡ skroz

 

Tacno ali nazalost malo je takvih ljudi. Svaki takav covek dragocen je k'o suvo zlato.

 

Ja danas, po ko zna koji put, doziveh razumevanje..doduse nisam ga ni ocekivala jer ta osoba nije to nikad ni umela

ali danas mi nije dan kad to mogu da iskuliram..Placem, on nastavlja da prica kao da je sve ok, ja placem on- samo placi.. :blink:

Share this post


Link to post

ali danas mi nije dan kad to mogu da iskuliram..Placem, on nastavlja da prica kao da je sve ok, ja placem on- samo placi.. :blink:

 

dobro poznata situacija :unsure:

Share this post


Link to post

Kruska, to je bilo sa toliko odsustva i trunke, atoma, saosecanja..ne mogu da objasnim sa koliko hladnoce i onoga mrtav-hladan.

A ja pred tom osobom zaplacem vrlo, vrlo retko.

Share this post


Link to post

ima i normalnih ljudi s malo suosjećanja (pod normalnih mislim da nisu psihopate i sl.) sve viÅ¡e vidim da će ljude prije iritirati neÄija patnja, ili će biti potpuno ravnoduÅ¡ni, nego Å¡to će suosjećati s nekim, a to te nekako joÅ¡ viÅ¡e ukopa

Share this post


Link to post

Doživljavala sam sve i svašta, zato sam i otvorila temu.

 

Za moju primarnu dijagnozu (F60.3), koja je bila oÄigledna od detinjstva, ljudi su govorili da je to samo "skretanje pažnje". Kad sam se stabilizovala i kad su ispadi postali retki, viÅ¡e sam se izolovala, onda su poÄeli da me pitaju da li sam autistiÄna ili, termin koj 90% ljudi pogreÅ¡no koristi, "antisocijalna". Ma kakvi, jbt? Ja sam se plaÅ¡ila da ću opet poÄeti da pravim ekcese i da se svaÄ‘am sa svima.

 

Å to se depre tiÄe, moja je specifiÄan podtip, trebalo bi da bude klasifikovana kao F32.81, predmenstrualni disforiÄni poremećaj. Dok nisam bila na ovoj terapiji, uglavnom sam imala ispade samo i jedino tokom tog perioda - koji zna da traje i po dve sedmice. I roÄ‘ena majka mi kaže da je to izgovor, jer sve žene imaju PMS. More, PMS je normalna stvar i traje 2-3 dana. To Å¡to su ga mediji pretvorili u nekakvo ludilo je druga stvar. PMDD je patologija, Äesto komorbidna sa policistiÄnim jajnicima i da bi bio dijagnostikovan moraju da postoje dokazi da je osoba opasna po sebe i okolinu, da tad ima izražene fiziÄke smetnje, da je manje sposobna za rad itd.

 

A ova "kliniÄka" depra u koju me je uvukla pogreÅ¡na dijagnoza bipolarnog i plinsko svetlo moje doktorke da ću "dobiti maniju" ako ne budem uzimala antipsihotik? To je već druga priÄa. Samo oni koji su me viÄ‘ali leta 2017. znaju koliko sam bila jadna i nefunkcionalna. U to vreme je pola ljudi mislilo da sam ljuta na njih, a ja jedva govorila i nisam imala izraze lica. A kako je dijagnoza promenjena, ooodmah da tražim posao, ooodmah mogu sve...

 

...Ä‘avola. Ja sam se Äak i ovde pravila da se osećam super, a objektivno mi je dobro tek od kraja aprila-poÄetka maja.

 

No sad, ako tipa zaboravim jednu stvar kad odem u prodavnicu, "više nikad neću biti ista i sposobnosti su mi umanjene".

Share this post


Link to post

Ja ne popijem lek i krene haos po mozgu, a moji mama i tata i cela moja strana porodice bi da bacim lekove jer sam zdrava. Toliko zdrava da sam 5 meseci blejala po psihijatriji. Dijagnoze su mi bipolarni i granični. 

 

Share this post


Link to post

"Oporavak od depresije".

To vazi samo za one akutne depresije, ili nezna sad kako se to zove u savremenoj psihijatriji, ali ne vazi za mnoge od nas. Ljudi koji vise godina "boluju", posebno oni koji od detinjstva/adolescencije imaju ozbiljne probleme (mozemo da koristimo samo one fizicke, koji se mogu meriti: anoreksija, preterana gojaznost, prljavstina i zapustanje sebe, fizicko samopovredjivanje, problemi sa spavanjem itd.), za njih trajnog oporavka nema. Nema. To je jednostavno medicinski/bioloski tako. Mozda, ako verujete u Boga, u sebe, u neznam kakva cuda, koja se nemogu materijalno izmeriti i objasniti, mozda je onda moguce. Ali onaj ko veruje, veruje. Taj i nije ovde na forumu, taj je sa svojom verom negde, srecan u svojoj veri.

Dakle, nema oporavka. Postoji samo mogucnost da se na takvo "bolesno" stanje naviknemo, i da snagom razuma i naucenog ponasanja, odupremo nekim od problema. Samo malo.

Volela bih da mogu da verujem. Makar da verujem u mogucnost oporavka. Ali nemogu. Pokusavam, zaista. Ali jasno mi je, iz svega sto sam u zivotu naucila, da je to bioloski nemoguce.

 

Sto se tice nerazumevanja okoline, putanje je sta je okolina i postoji li uopste mogucnost da se u zivotu ne bude apsolutno sam. Ali apsolutno, potpuno sam.

Jer ko je i sta je "okolina"? U toku detinjstva imamo nekad "najbolju drugaricu" ili "najboljeg druga", posle se zaljubimo, pa ako nam je zaljubljenost uzvracena, to su neke kratke faze kada osecamo da nismo sami. I naravno kad smo bas mali, pa u mamu i tatu gledamo kao u bogove i dozivljamo ih kao deo sebe. Ali u zivotu, van tih kratkih perioda "zablude", mi smo apsolutno sami.

Tako da nama ta okolina koja nas ne razume, ustvari ne znaci nista, sustinski nam ne znaci niosta. Mi samo Mislimo da nam znaci njhovo misljenje ili prihvatanje. Ali nam sustinski to ne znaci nista, niti nam moze dugotrajno pomoci. Ako sami sebe ne prihvatimo, onda nema sanse nizasta.

Share this post


Link to post

Slazem se sa ruzzom. Nemam sta da dodam. Tuzno ali istinito. 

Share this post


Link to post

ZAo mi je sto ne mogu celu temu lepo da procitam pa cu eto doprineti svojim misljenjem, a onda i licnim iskustvom.

Ovo prvo znacilo bi da konstantne podrske s necije strane ne moze biti, pa cak i da je ta osoba sam bog otac neba i zemlje, nece imati razumevanja za sva tvoja sranja. Zato mislim da covek mora stvoriti neki svoj nacin da gura dok se oslanja tu i tamo na druge da mu pomognu u resavanju stvari.

A ovo drugo znacilo bi da mi se u zivotu mnogo puta desavalo da me najbolje razumeju osobe koje jedva poznajem. Zasto je to tako... valjda jer ni same ne razumeju kompleksnost price vec vide samo neku povrsinu. I to je sasvim dovoljno nekad.

Ko nas zna on zna i kako disemo i nije cudno da da mu presednemo, da mu postanemo teret i da krene da nas optuzuje i krivi za to u sta smo se nasli jer i njega mozda vucemo dole i jer je istrosio sve nacine kojima je mozda pokusao da nam pre tog pucanja zivaca pomogne. Imajte razumevanja i za njih. Jbg.

Edited by NewDawn Fades

Share this post


Link to post
23 hours ago, Primal Pain said:

Ja ne popijem lek i krene haos po mozgu, a moji mama i tata i cela moja strana porodice bi da bacim lekove jer sam zdrava. Toliko zdrava da sam 5 meseci blejala po psihijatriji. Dijagnoze su mi bipolarni i granični. 

 

koji lijek uzimas Primal Pain?

Share this post


Link to post
15 hours ago, ruzza said:

Ako sami sebe ne prihvatimo, onda nema sanse nizasta.

to da - prihvatanje je po meni onaj kljucni korak - donosi mir, a time priprema teren da se prijedje na drugi kljucni korak:

preuzimanje odgovornosti nad vlastitim zivotom kojeg nitko drugi osim nas ne moze i ne treba zivjeti

istina je da smo mi posljedica vlastitih (ne)odluka, (ne)izbora, (ne)akcija

ne mozemo kao odrasle osobe vjecito nastaviti bacati krivicu na druge - uglavnom na roditelje koji su nas obiljezili i uglavnom podosta sredili odmalena...

ali i oni su bili na svoj nacin i obiljezeni i njih je kao male netko sredio, a mnogi od nasih roditelja su bili i bolesni - od nekog smo povukli genetsku predispoziciju

meni je barem daleko lakse zivjeti otkad sam pocela prihvatati, prestala kriviti druge i postala svjesna da sam odgovorna za sebe i svoj zivot ja, nitko drugi 

 

 

Share this post


Link to post
15 hours ago, ruzza said:

Ali onaj ko veruje, veruje. Taj i nije ovde na forumu, taj je sa svojom verom negde, srecan u svojoj veri.

 

to ne - ja sam tu i ja vjerujem,  a ubijedjena sam da nisam jedina

u cega vjerujem? 

vjerujem da postoji neko zdravo jezgro u meni - u svima nama, nesto iskonsko, zivot na kraju krajeva

potpuni oporavak? pa ako cemo pravo, bioloski smo ionako svi dizajnirani da starimo, vremenom se "kvarimo", trosimo ... i na kraju umremo

zasto se ne bi sredila nasa kemija - uz pomoc odgovarajucih lijekova, promjena nasih vlastitih hormona, kemije... sazrijevanjem, drugacijim pogledom na zivot?

zasto ne?

pa eto barem u tolikoj mjeri da mozemo funkcionirati u tom nekom malom prostoru koji nam je nadohvat mogucnosti

i da nam to bude dovoljno - da mozemo sebi time obezbijediti ... da tako kazem - kruha i radosti dovoljno za neku ...  ljudima dostupnu srecu?

nisu bogme ni svi zdravi i "normalni" ljudi sretni

 

Share this post


Link to post
4 hours ago, Gerda said:

to da - prihvatanje je po meni onaj kljucni korak - donosi mir, a time priprema teren da se prijedje na drugi kljucni korak:

preuzimanje odgovornosti nad vlastitim zivotom kojeg nitko drugi osim nas ne moze i ne treba zivjeti

 

 

 

Slazem se skroz, ali prihvatanje je tesko ostvariti... ja cesto mislim da sam nesto prihvatila, a ustvari sam se s vremenom navikla ili otupela, pa mi se cini da sam kao prihvatila, a onda mi se odjednom vrati sav bes i ljutnja... i posle mnogo godina... Ne uspeva mi to s prihvatanjem... pa sam nekako zakljucila da je to deo moje bolesti ili patologije, ta nepromenljivost, sustinska. Duboko u meni se neko ne miri i ne prihvata, a ova spoljasnja, razumska "ja" kao fol navikne se.. Bojim se da lazem sebe... Ali i to je nacin prilagodjavanja na zivot.

A odgovornost je neophodna, za svako zrelo ljudsko bice... Ako su u pravu oni istocnjaci koji veruju u reinkarnaciju, onda mi je malo jasnije: imas sansu da se suocis sa izazovima, gresima, sa zlom. I boris se. I ako se ne izboris na dobar nacin,r adjas se ponovo, i ponovo, i ponovo, dok ne dostignes onaj nivo duhovne snage da zaista oreuzimas odgovornsot, da zaista prihvatas, da si zaista snaznije i cvrsce ljudsko bice... navodno se na kraju, kad se skroz procistis, sjedinis sa Bogom, ili svetolscu ili sta god postoji van nas...

Share this post


Link to post

Blago meni,ja onda ima da se rodim najmanje još jedno 1000 puta :mellow2:

Share this post


Link to post

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
Sign in to follow this  

×
×
  • Create New...