Jump to content
Depresija Forum
Sign in to follow this  
blackadder

Izneveriti roditelje

Recommended Posts

Svi smo mi svesni Äinjenice da je život jedna komplikovana rabota,te da u naÅ¡im životima ne može sve uvek biti samo i jedino onako kako mi to želimo. U nizu neprijatnih situacija koje nam život s vremena na vreme neminovno prireÄ‘uje,nalaze se i one situacije u kojima na ovaj ili onaj naÄin svojim postupcima izazivamo razoÄarenje kod svojih najbližih (u ovom sluÄaju,konkretno-kod svojih roditelja). MeÄ‘utim,da li se ponekad plaÅ¡ite da ćete izneveriti svoje roditelje do te granice da ćete od njih doživeti-ni manje,ni viÅ¡e nego-odbacivanje? Drugim reÄima,da li je ikada bilo situacija kada su odreÄ‘ena vaÅ¡a ponaÅ¡anja kod vaÅ¡ih roditelja izazivala negativne reakcije koje su bile do te mere izražene da biste poÄeli da osećate da je pretnja od njihovog razoÄarenja i eventualnog odbacivanja toliko realna da takoreći "visi u vazduhu?"

 

Let's talk!!!

Share this post


Link to post

Nisam nikad tako mislio.Moji roditelji iskreno nisu nikad shvatali moje probleme,koprcao sam se u psihiÄkoj bolesti godinama.Kad sam rekao da idem na invalidsku komisiji su rekli badava ideÅ¡.Kad me ta komisija poslala u mirovinu,a roditelji poÅ¡tuju autoritete i doktore,tek onda su shvatili da sam ja zapravo bolestan.Od tog trenutka nikad nisu radili pritisak da moram raditi,osnovati obitelj.Samo im je bitno da ne zavrsim na psihijatriji i da živim normalno kolko mogu.Ne oÄekuju viÅ¡e niÅ¡ta od mene.Sve viÅ¡e im pomažem,posebno majci i pomirili su se da neću biti ko ostala djeca.

Share this post


Link to post

Ma da, desilo mi se evo tacno se i dalje secam trenutaka sasvim bistro. Zbog toga verujem da sam kasnije razvila uzasan strah od njihovog odbacivanja koji kada sad, navedena da o tome kroz ovu temu razmisljam, dozivljavam nekako krajnje preteranim.

Jer.. kada bolje razmislim, kada bi me sada zbog necega odbacili trebalo bi da se osecam sasvim ok jer nema nekog razloga, ne znam.. bas glupost iracionalna.

Mozda sam se samo prilagodila tome kako da odbacena ne budem. Mozda.. nemam pojma.

Share this post


Link to post

Uf, mislim da nisam iznevjerio ja njih, otac je iznevjerio mene. (majka me je razumjela jer je i ona imala taj famozni F, stari je ionako uspio provaliti, doduše pobjeglo mu, izlaprdao se ali je pokazao što iskreno misli, provalio je da je nakon oboljenja mame on ostao s njom samo iz samilosti, pa zamisli ti te humanosti). Po njemu su svi psih. bolesnici ustvari wasting of time, ljudi koje bi trebalo u ustanove (ok, možda ne ako privređuju ali da tada njihovim prihodima upravlja onaj "normalan", po mogućnosti upravo netko poput njega, jer on ZNA). Bolesne osobe su nešto što, eto, iz "humanosti" trpiš.

 

X puta mi je rekao da je meni lako ali kako je njemu teÅ¡ko. ZnaÄi ja nemam problema meni je život Å¡a-la-la ali on se pati. (zanimljivo je kako su istu provalu imali starci mog frenda, ujedno su i naÅ¡i susjedi, možda je taj stav i od njih prekopirao, deÄko je pao na bauÅ¡teli, zavrÅ¡io u kolicima a njegovi njemu provale - VidiÅ¡ Å¡to si nam napravio!!! c´mon, ono, sebe je valjda usrećio Å¡to je kiÄmu polomio)

 

Propitujem se svaki dan, ne bih volio da ja nekako grijeÅ¡im duÅ¡u, pa svaki postupak važem 5 puta, ali ipak s obzirom na oÄev stav imam dojam da je on ustvari iznevjerio mene.

Share this post


Link to post

Mislim da moji nisu takav tip ljudi da bi me odbacili i sami su vezani za svoje i bice tako do kraja zivota, postoji mogucnost da ako moj zivot toliko propadne da mi vise ne mogu pomoci da se onda razvezemo pa da ja zivim svoj zivot kakav god bio, a oni njihov uz patnju. Oca sam vec razocaravao, mozda se pomalo i navikava, a sa druge strane pati za mojim i njegovim pripustenim prilikama jer on iskljucuje svaki drugi faktor i po njemu je sve apsolutno do same osobe i svako moze bas sve.t

Share this post


Link to post

Jesam ih razocarala i taj moj postupak je mozda bio gori nego da sam se ubila. Ubila sam njih u pojam. To sto sam uradila - uradila sam iz nepromisljenosti. I dan danas se secam njihovih izraza lica kad sam im saopstila te vesti. Necu to sebi nikada oprostiti, boli me i daljee i plus sto sam na taj nacin upropastila i svoj zivot. Sada, kad god im nije dobro zdravstveno prvo krivim sebe jer verujem da su to posledice stresa koji su tad doziveli. Nisu me odbacili, bili su mi podrska najveca. Beskrajno im hvala i nadam se da ce uspeti nekako to da potisnu.:(

Share this post


Link to post

A sta na primer kada roditelji odbacuju decu a deca to dozivljavaju kao prihvatanje?

 

Banalan i glup primer bio bi obicno odbacivanje neke detetove osobine i nametanje neke druge, roditeljima odgovarajuce. Pa sad zbog toga dete ima osecaj da kada bi bilo onakvo kakvo je zaista onda ne bi bilo prihvaceno..

Share this post


Link to post

Mislim da je to normalan proces vaspitavanja, kad roditelj ne odbacuje dete u celini, već samo koriguje neku lošu osobinu, ako sam dobro razumela pitanje Iz?

Ako je u manjem uzrastu, ako je već u nekim ozbiljnim goinama, onda je verovatno stav nedovoljne fleksibilnosti roditelja da prihvati svoje dete kao odraslog Äoveka sa tim osobinama...

Share this post


Link to post

Mislim da je to normalan proces vaspitavanja, kad roditelj ne odbacuje dete u celini, već samo koriguje neku lošu osobinu, ako sam dobro razumela pitanje Iz?

Ako je u manjem uzrastu, ako je već u nekim ozbiljnim goinama, onda je verovatno stav nedovoljne fleksibilnosti roditelja da prihvati svoje dete kao odraslog Äoveka sa tim osobinama...

 

samo bi dodala, ponaÅ¡anje se mijenja kod djece, osobine ne, nemoguće je promijeniti neÄije osobine

Share this post


Link to post

Nemam steah od od odbacivanja jer mislim da me nikad ne bi odbacili. Insn da kazem "strah" da ih izneverim da budu tuzni zbog toga.

Share this post


Link to post

Kad si zivio u pomalo disfunkcionalnoj porodici kao ja gdje su svadje i lomljava bili folklor,kojem su se i roditelji prije par godina razveli i ne pricaju cak ni sluzbeno...mogu reci da ni od sinova nisu nista posebno ocekivali,nit razocarenja nit odbacivanja...ravna linija.

Share this post


Link to post

U idealnom slucaju roditelji bi trebalo da vaspitaju dete na takav nacin da ono ne oseca preveliku presiju zbog izneverenih ocekivanja kada nesto krene po losem.

Ali, posto sve nije idealno, a roditelji, najcesce nesvesno i nenamerno, iz nekog svog licnosnog ostecenja detetu ucine takvo sta, vreme je da se dete osvesti i shvati da ne treba ziveti za roditelje, vec za sebe, sto NE podrazumeva neke radikalne mere, ukoliko nisu u pitanju neki ekstremni pritisci, vec redefinisanje odnosa i novo postavljanje granica od strane deteta.

 

Neki, kao ja, to shvate kasno, i postaju korisnici psihoterapijskog ili psihijatrijskog biznisa.

Share this post


Link to post

ne treba ziveti za roditelje, vec za sebe

 

Tako jednostavna i istinita reÄenica,a tako teÅ¡ko "utuvljiva" u glavu većine ljudi na ovome svetu...

Share this post


Link to post

Ali, posto sve nije idealno, a roditelji, najcesce nesvesno i nenamerno, iz nekog svog licnosnog ostecenja detetu ucine takvo sta, vreme je da se dete osvesti i shvati da ne treba ziveti za roditelje, vec za sebe, sto NE podrazumeva neke radikalne mere, ukoliko nisu u pitanju neki ekstremni pritisci, vec redefinisanje odnosa i novo postavljanje granica od strane deteta.

 

JoÅ¡ kad bi mi samo neko rekao kako postići da se i sami roditelji osveste,pa da i oni shvate da možda ipak nije u redu da dete proživi ceo svoj život samo i jedino za njih,te iskljuÄivo radi njih i ni radi Äega drugog...

 

(I da li je uopšte moguće da oni shvate takvo nešto? Ono,kao...Ikada? :unsure:)

Share this post


Link to post

Tigrice,ako su roditelji ,i dijete već u nekim ozbiljnim godinama onda neće viÅ¡e shvatiti.Neke stvari bi trebalo promjeniti dok je Äovjek mlad.Npr ući u brak,odseliti se od kuće i sliÄno.Kasnije u podmaklim godinama je malo tko spremam na promjene,naravno nije nemoguće,ali ja općenito govorim za većinu sluÄajeva.

Share this post


Link to post

JoÅ¡ kad bi mi samo neko rekao kako postići da se i sami roditelji osveste,pa da i oni shvate da možda ipak nije u redu da dete proživi ceo svoj život samo i jedino za njih,te iskljuÄivo radi njih i ni radi Äega drugog...

 

(I da li je uopšte moguće da oni shvate takvo nešto? Ono,kao...Ikada? :unsure:)

Pa to je tesko reci kada su nepoznati neki intimni detalji i sto se kaze, dinamika odnosa. Nisam siguran da li je moguce dati neki dobar i pravi odgovor na to pitanje, a ono je bas od sustinskog znacaja.

To je bas pravo pitanje za psihoterapeute. Njihov je posao da se bave procenama odnosa i mogucim resenjima. Makar se islo i kod onih drzavnih, koji nisu u mogucnosti da posvete vise od nekoliko minuta paznje.

Share this post


Link to post

Tigrice,ako su roditelji,i dijete već u nekim ozbiljnim godinama onda neće više shvatiti.

 

Ali ne...Ne mogu ja da prihvatim to :11565:

Share this post


Link to post

U najgorem slucaju mislim da mozes da naucis da ti takva situacija izaziva manje stresa. A to je najgori slucaj, potencijalno postoji i osrednji i dobar ishod.

Pritom nisam siguran da je mnogo ljudi u stanju da u potpunosti prevazidje tu ne-idealnu podelu zivotnih karata, najcesce ostane neka posledica.

 

 

Samo da dodam, da ne bude da pricam nesto sa visine.

Nisam se ni ja potpuno pomirio sa svime sto su mi donela izneverena ocekivanja. Ali jesam sa time da nema svrhe traziti krivca, desilo se nesrecnim sticajem raznih okolnosti. Nisu svesno hteli, to znam u mom slucaju. To mi je donelo dosta unutrasnjeg mira.

Share this post


Link to post

Ali ja hoću savrÅ¡ene roditelje!! :oioi: Hoću da mi život sve nadoknadi...Najbolje bi bilo kada bi nekim Äudom mogli da se potpuno podmlade,poÄnu sve iz poÄetka (i život,i roditeljstvo,i brak i sve,dakle-sve ono Å¡to su zabrljali)...Te da ovaj put konaÄno sve (ili barem neÅ¡to,ne mora Äak ni sve-ali da makar neÅ¡to!) urade kako treba...

 

I da,znam :rolleyes: Sad će mi neko reći: "Ali sada si upravo ti ona koja danas-sutra sa svojom vlastitom decom možeš da uradiš sve onako kako smatraš da treba,te da njima sve nadoknadiš"...Ali ja više nemam snage ni volje ni za šta,i u tome je najveći problem :unsure:

Share this post


Link to post

Ne znam kolko tigrice imaÅ¡ godina,jer sve u vezi sebe krijeÅ¡ kao zmija noge,ali vjerujem da nisi viÅ¡e jako mlada.Ne znam Å¡to bi ti sad htjela od roditelja,da se odjednom promjene?.Ako niÅ¡ta drugo,a želiÅ¡ neke promjene,probaj popriÄati s njima Å¡to želiÅ¡,Å¡to planiraÅ¡.Ako te vole,a siguran sam da je tako,možda se iznenadiÅ¡ njihovim postupcima,Ovako,da se sami od sebe promjene,da poÄnu neke stvari ispoÄetka,jako teÅ¡ko.Å to se tiÄe mojih roditelja.Da su radili greÅ¡ke,jesu.Da su me povrijedili,jesu.Sad su stari i sve je to proÅ¡lost.Ne znam kad smo se zadnji put svaÄ‘ali,svi smo u istome sranju Å¡to se preživljavanja tiće.Dal bi imali protiv toga da se zaposlim,,niti malo.Dal bi im smetalo da odem živjeti s curom,isto ne bi bilo problema.Ne oÄekuju da se ja brinem o njima,nisu posesivni,kako će sve to biti joÅ¡ jednog dana kad joÅ¡ viÅ¡e onemoćaju,iskreno ne znam,Znam samo da sestra ima obitelj u NjemaÄkoj,tamo živi i od nje ne bude koristi,Dakle sve će biti na meni,ali o tom,potom kad do toga doÄ‘e.

Share this post


Link to post

Ti kao da nisi baÅ¡ najbolje shvatio,Joed,da reÄenica: "NajviÅ¡e bih volela da se najednom podmlade" ne znaÄi da ja sad zaista i oÄekujem da ću sutra ujutro da se probudim i odjednom pronaÄ‘em podmlaÄ‘ene roditelje,LOL :dry:

 

A da se tu nikada niÅ¡ta neće promeniti-to je i meni u potpunosti jasno,i to odavno...Problem je samo u tome Å¡to u mom mozgu oÄigledno postoji neki deo koji nipoÅ¡to nije spreman da se sa tom Äinjenicom i pomiri.

Share this post


Link to post

Savrsene roditelje je malo ko imao, a mi ostali, a samosvesni, moramo da se zadovoljimo nekim drugim stvarima, na primer umecem izgradnje prihvatanja nepromenljive proslosti i ublazavanjem stresa koje nam taj udes sa neidalnom prosloscu nanosi. To sto navodis su zelje mnogih, verovatno vecine, verovatno i velike vecine koje su roditelji (obicno nenamerno) zeznuli na ovaj nacin, a nisu u stanju da opusteno prihvate posledice.

Prednost je sto si svesna veceg dela problema.

 

Cini mi se po tom vrcavom stilu i koriscenju smajlija da nemas bas toliko mnogo godina koliko se tebi cini da imas. Isto tako mi se cini da bi mogla imati uspeha kod nekog psihoterapeuta. Ako si ikako u finansijskoj mogucnosti. Samo obavezno utrosi mnogo vremena na to da proucis kako koja vrsta psihoterapije funkcionise, na cemu se zasniva, na kakvim pretpostavkama, kakva je metodologija, da li cenis da bi ti prijala ili ne, da li to mozes finansijski da izdrzis i, jako bitno, da li ti taj neki buduci terapeut odgovara posle prve ili druge posete. Ili nekoliko poseta.

 

Za regulaciju stresa prva je kbt terapija, za preostali deo problema mozda kbt, mozda neka druga, to ces morati da procenis sama.

Ako nisi u mogucnosti sa novcem, onda bar pokusaj da izvuces neki savet od nekog pristojnog drzavnog.

Share this post


Link to post

Tigrice,sve sam dobro shvatio :) .Ne znam koje želje imaÅ¡, tj Å¡to je ono Å¡to ti smeta,ili Å¡to bi htjela promjeniti u životu.Mislim da smo jednom priÄali,ili si spomenula,a to je da bi možda htjela raditi,ali su roditelji kao protiv.To mi ostalo negdje u glavi,ako sam u krivu onda moja greÅ¡ka.No,da ne duljim,mislim da bi to bilo super,ako bi uspjela raditi,imali bi jedan prihod viÅ¡e,plus,ne vjerujem da bi roditelji puno izgubili time,I dalje bi bila s njima,mogli bi se i dalje osloniti na tebe.Ispunila bi neke socijalne i druÅ¡tvene potrebe na poslu.

Share this post


Link to post

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
Sign in to follow this  

×
×
  • Create New...