Jump to content
Depresija Forum
Sign in to follow this  
AxlRose

Anksiozno-depresivni poremećaj (F41.2)

Recommended Posts

Zanimaju me vasa iskustva sa ovom dijagnozom. Kako ste se osjecali i tako to...

Edited by blackadder
Promenjen naslov.

Share this post


Link to post

Axl,

Nije te dugo bilo...

Daj neko malo konkretnije pitanje, na ovo moze da se odgovara do sutra.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Gdje si, Atina :)

Pa, kontao sam da se napise ukratko o tome...Kako se osjeca covjek sa ovom dijagnozom, da mi malo opisete to anksiozno-depresivno stanje...

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Ukratko, osecas se kao da bi svasta ali ne mozes nista. Osecas da si bezvredan, tezak promasaj, osecas kao da su ti noge zalivene betonom na jednom tamnom mestu okruzenom tvojim najdubljim strahovima i avetima i samo cekas momenat kada ce koji sa neke strane da te scepa. I place ti se i urla ti se istovremeno. I pobegao bi odatle ali su ti noge preteske, jer su zalivene onim betonom. Konstantno se u tebi prelivaju najrazlicitija osecanja u roku od par sekundi nakon sto naidje okidac koji ti opali anksiozne reakcije. Sve to prati jedna opsta blokiranost u misaonom procesu: Uglavnom si zaglavljen u ruminirajucim monolozima u kojima sebe demotivises, obeshrabrujes, vredjas and so on.

(tako je kod mene)

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

U mome slucaju distanciran...Sutis za sebe, ako te sta ko pita-odgovoris...Sa par prijatelja OK, opusteno, ali zato sve ostalo-katastrofa...

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Kod mene zavisi od jacine simptoma, faze depresije i od toga koliko sam duboko zaglibila. Uglavnom je isprazan, formalan. Tj.zavisi kakve ljude imas oko sebe. Licno imam hladne i distancirane odnose u porodici, moji ne razumeju kroz sta prolazim niti osecam emotivnu toplinu i razumevanje. Nema neke tolerancije niti razgovora o problemima sa kojima se rvem, pa samim tim to ostavlja posledice na mene. Cesto sam besna na njih i svadljiva. Nema normalne komunikacije niti konstruktivnog resavanja problema i izazova. Jednostavno, nemas sa kime da popricas kako treba pa vremenom dignes ruke...Odavno sam odustala da im objasnjavam kako mi je, uglavnom samo molim da me puste na miru kada osetim nesnosljive pritiske. To je ono spolja. A iznutra da ti ne pricam, najradje bih vristala da me neko cuje, shvati, uvazi, podrzi, obrati paznju itd. Sa blizim drustvom slicno, svako ima neki svoj fazon i neki svoj zivot, probleme, porodicu,...Podelimo to sto imamo, malo o problemima popricas, malo o nekim dubljim stvarima, ali ne znam kako bih ti rekla...Ne doticemo se.

Verujem da to isto zavisi i od osobe do osobe, ne ocekujemo svi isto pa razlicito i reagujemo. Ja se, recimo, cesto svadjam jer sam nezadovoljna time sto me niko ne kapira. Ne mogu da prihvatim to. A znam i za neke koji su se pomirili sa time i potpuno distancirali od porodice, i njima je taj povrsni odnos skroz OK sa njima. Smeju se, popricaju i nastave dalje. Ja ne pamtim kad sam se smejala sa mojima. Sa drustvom se nasmejem ali tezak je taj osmeh, mogu ti reci, jer ispod njega je dusa prazna. Pa me to natera da se povlacim od ljudi. A kad se povucem, skontam da ne mogu bez ljudi jer se bojim suicida i onda opet pohitam ka makar nekom coveku. I tako non-stop, tamo-amo, dok ne resim neke stvari sa sobom i dok ne naidje neko ko ce me "videti" i razumeti.

I samo da naglasim, sa pravim prijateljem je sve ovo daleko lakse. Makar tu unutrasnju sigurnost da te neko kapira imas.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post
Quote
Ja ne pamtim kad sam se smejala sa mojima. Sa drustvom se nasmejem ali tezak je taj osmeh, mogu ti reci, jer ispod njega je dusa prazna.

Dobro si ovo napisala,pronalazim se u tekstu...Ne onaj osjecaj koji te prati 24/7, al' dobar dio vremena.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Skroz te razumem...I zao mi je sto moramo da prolazimo kroz ovakve stvari. Nadam se tome da ce mi nekad u buducnosti biti drago sto sam prolazila kroz ovaj pakao, da sve ovo ima neku svoju svrhu.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post
On 11/21/2018 at 4:39 PM, s_marsa_pala said:

Ako si nekad video histericnu macku, otprilike takvi umeju da budu odnosi, kao sa histericnim mackama :D

Hahaha, zeznuto, znaci :)

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Kakvi ste pod lijekovima? Kako oni uticu na vas?

Edited by blackadder

Share this post


Link to post
On 11/21/2018 at 9:47 PM, AxlRose said:

Hahaha, zeznuto znaci :)

 

Pa da :sleep:

Meni lekovi pomazu kad su mi potrebni...Smirim se posle nekog vremena, sredi mi se ta hemija koja pobrljavi u glavi od stresa i onda sam super. Jedno vreme dok sam imala i prisilne misli i bila u nikad gorem stanju, terapija Anafranilom me je doslovce spasila. Da mi ga doktorica nije ukljucila, ne zelim da zamisljam sta je moglo biti. Inace, nisam stalno na lekovima, vec sam u dovoljnoj meri upoznala sebe i znam otprilike da procenim kad je vreme za neku terapiju, pa se shodno tome i javim lekaru.

Ono sto mi najvise pomaze je kontakt sa pojedinim ljudima, postepena socijalizacija (nakon sto lek odradi svoje i sredi me malo) i psihoterapija. Nemam dovoljno reci hvale za gestalt terapiju.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Prisilne misli? Jel' možeš da mi opišeš malo to "nikad gore stanje" u kojem si bila?

Izvini ako pitam previše...

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Zabrinutost i sekiracija. Blokirajuća anksioznost.

Lekovi: Seroxat i Rivotril.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Prisilne ili opsesivne misli. Da se odmah ogradim: Pricam iskljucivo iz svog iskustva a ti, ako zelis, mozes procitati o tome i iz nekih strucnih tekstova. Verovatno i ovde ima nekih tema a konto toga. To su misli koje te opsedaju svakog dana a pritom nisu konstruktivne, ne doprinose ti nikakvom napretku...Jednostavno ti fiksiraju misaoni proces za neku glupost (najcesce neki tvoj iracionalni strah) i vrte se kao burgija. Bukvalno ti misaoni proces izgleda kao kad onu rucnu burgiju uzmes u ruke i vrtis li-vrtis li-vrtis, bez prestanka. A ta rupa koju pravis burgijom (odnosno tim mislima), to su ti zapravo paralisuce emocije (abnormalan strah-sto duze burgijas, to dublja rupa i dublji ponor u koji upadas biva, i onda je jaci i intenzitet strahova). Primer: Kod mene strah od povracanja. Imala sam mucnine (simptom depresije, panicnih napada i anksioznosti), na te mucnine mi se nadovezao strah od povracanja. Kad treba da jedem "ne mogu jer mi je muka, ako pojedem povraticu, ne smem da povratim jer me je strah" i tako u krug "povraticu, povraticu, muka mi je, muka mi je" itd...Dok god mi je u telu postojala senzacija mucnine, dotle mi je u mislima bilo "povraticu." Kod mene je Anafranil u jednom udarcu sredjivao mucninu, negativnost, samokritiku, preosetljivost i strahove u jednom cugu.

Nikad gore stanje kod mene je izgledalo ovako: Prikovan si za krevet, nemas volje ni snage da ustanes, spolja oko tebe se nista ne desava jer si nefunkcionalan zato sto ti je mozak (misaoni proces) fiksiran svim mogucim negativnim i prisilnim mislima. Nisi sposoban da razmisljas trezveno a kamo li da vidis resenje, postavis pozitivan cilj i napravis strukturu kako doci do njega. Cilj moze da ti bude i jedna najbanalnija radnja kao sto je tusiranje sebe. Jednostavno, previse si u toj nekoj crnoj rupi, preduboko, bez volje, smisla, iscrpljen konstantnim abnormalnim osecanjima krivice, tuge, teskobe, jednog opsteg besmisla, ne znas ni ko si ni sta si ni kuda bi, znas samo da zelis sto dalje odatle. Ali ne znas kako. Dakle, da sumiramo: Sve je to u tebi, u tvojoj glavi, odvija se citava drama u unutrasnjem zivotu a spolja se nista ne desava, jer nisi sposoban. Obicno ili spavas ili places ili gledas u plafon a u tebi je jebeni haos od zivota. Ako i ustanes-kreces se jedva, kao zombi, bez snage jer ne mozes ni da jedes ni da pijes (setimo se, strah od povracanja, muka ti je, povraca ti se)...Vrtis u glavi sve moguce logicne zakljucke, analize-paralize, trazis nacin kako da dodjes do tog jebenog smisla da se trgnes, da se makar malo pridignes iz tog crnila u kome se davis jer hoces da zivis ipak i uprkos svemu (ovo obicno dodje kad dotaknes samo dno i kad shvatis da nemas dalje osim u smrt, ja nisam zelela ali sam povremeno imala i te suicidalne misli koje su vise bile prisilnog karaktera i emitovale se vise kao moj strah od smrti, podsecale me da se trgnem i da zelim i treba da zivim)...Eto, otprilike tako nekako izgleda moj najdublji ponor. Sad, ne znam kako sam uspela da ti ga docaram. Nadam se da sam ti makar malo pomogla da dodjes do tih odgovora za kojima tragas.

Imam jos nesto da dodam, ne znam iz kog razloga se interesujes za ovu temu, ali imam samo da dodam tebi ili bilo kome ko procita: Resenje postoji, ne odustaj, grebi i rukama i nogama i bori se za sebe...Zasluzujes to.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Bas si detaljno opisala, nadam se da si sada dobro.

Razlog zbog koga se interesujem za ovu temu je taj sto mi draga osoba ima ovu dijagnozu. Prije nekog vremena je i potpuno obustavila kontakt sa mnom, ne znam koliko je ta bolest mogla uticati na takvu odluku...Pored toga sto je sa mnom obustavila kontakt, nestala je i sa svih drustvenih mreza...Nismo blizu, tako da ne znam u kakvom je stanju...

Koliko je kod tebe potrajalo to nikad gore stanje?

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Po meni je anksioznost bilo koje vrste mogla da utiče, ako se osoba plašila razočaranja. Ali depresija...Samo ako je bila baš, baš jaka.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post
On 11/22/2018 at 1:39 AM, AxlRose said:

Bas si detaljno opisala, nadam se da si sada dobro.

Razlog zbog koga se interesujem za ovu temu je taj sto mi draga osoba ima ovu dijagnozu. Prije nekog vremena je i potpuno obustavila kontakt sa mnom, ne znam koliko je ta bolest mogla uticati na takvu odluku...Pored toga sto je sa mnom obustavila kontakt, nestala je i sa svih drustvenih mreza. Nismo blizu, tako da ne znam u kakvom je stanju...

Koliko je kod tebe potrajalo to nikad gore stanje?

 

I te kako moze da utice, ali je pitanje iz kog je razloga to uradila. Ja sam se povlacila od onih koji su mi nanosili bol ili ukoliko sam na nekoga sama ljuta jer npr.ne moze da ispuni moja ocekivanja (koja su pritom detinjasta i nerealna) a ja nisam u stanju (onda kad sam takva) da prihvatim da nije do te osobe vec do mene i izborim se sa tim svojim osecanjem ljutnje. Imaj na umu da je u takvom stanju osoba iscrpljena od unutrasnje borbe i nema kapacitet da se nosi i resava sve dodatne stvari koje je opterecuju. A vrlo se lako opteretimo sitnicama, veruj mi. NIje to do toga TADA jer smo cepidlake, ili sebicni, ili ______ (napisi po zelji), vec je do smanjenog kapaciteta za obradu emocija, uglavnom se na to svede. Ne znam u kakvom je stanju i koliko joj je zapravo bilo tesko u tom momentu kad je prekidala ali po svemu sudeci, ako se povukla, znaci da nije mogla nesto da izdrzi.

Imala sam cesto ovu potrebu i u par navrata gasila FB profil kad mi je nesto smetalo ili kada sam pokusavala da tako metaforicki odgurnem sve od sebe (a zapravo pokusam da skrenem paznju da mi je tesko jer nisam znala kako da dodjem do paznje nekih ljudi koji su mi znacili). Takodje, ovo moze biti i poziv u pomoc i "testiranje" da vidimo kome je stalo do nas. Sta god da je u pitanju kod nje, mozes samo da pretpostavljas i nagadjas. Istinu ti jedino ona moze reci, i to ako hoce.

Koliko je potrajalo...Huh...Davno je sve to bilo a i ne moze se dati precizan odgovor jer pre tog "nikad gore" imas period tihe depresije, blazi oblik, koji-ako se zanemari i ne reaguje na vreme-moze samo da napreduje postepeno do tog "nikad goreg" ili se naprosto desi neki stresan dogadjaj koji bude okidac i baci te na dno instant. Period koji mi je trebao da se podignem iz toga u potpunosti bio je nekih godinu dana. Bilo bi i brze da nisam obnovila kontakt sa osobom zbog cijih sam se postupaka i dovela na dno. Onog momenta kada sam definitivno prekinula kontakt, u roku od par meseci vec je bilo bolje.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Hvala ti na ovako opsirnim odgovorima, pomogla si mi da bolje razumijem u kakvom su stanju osobe sa dijagnozom ovog poremecaja.

Edited by blackadder

Share this post


Link to post
On 11/20/2018 at 11:52 PM, AxlRose said:

Gdje si, Atina :)

Pa, kontao sam da se napise ukratko o tome...Kako se osjeca covjek sa ovom dijagnozom, da mi malo opisete to anksiozno-depresivno stanje...

 

Evo me :) Bas sam se pitala sta je s tobom, gde si...

Malo sam na brzaka preletela postove, u vecini se slazem sa svim sto je napisala S_marsa_pala, s tim sto bih jos dodala da je sve to jako, jako iscprljujuce...Umoris se za cas, pre svega mentalno a onda i fizicki...

Ja sam tada jako razdrazljiva, vrlo nervozna i sve reakcije su mi takve...PREosetljiva sam na sve sto mi se kaze, nekad napeta kao struna, a sto se tice odnosa sa bliznjim - idu mi na zivce, svedem ih cesto na minimum (iako me razumeju), gledam da se sklonim od svih, a najradje bih pobegla od sebe na prvom mestu, da mogu...I svasta nesto...

Edited by blackadder

Share this post


Link to post
Quote

Evo me :) Bas sam se pitala sta je s tobom, gde si...

Bio sam se malo bio zasitio Foruma, a i trudio sam se da sto vise vremena provodim vani. Sad kad je zahladilo a i dan pokratio, evo me opet ovdje :)

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Ne znam je li neko imao slicne simptome ali, pored svega navedenog u postovima, ja u takvom stanju sve tragicno i katastroficno gledam, sve mi tesko pada pa makar to bio i neki banalan problemcic, a nekad sam u stanju da od gluposti ili sitnice napravim problem...

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
Sign in to follow this  

×
×
  • Create New...