Jump to content
Depresija Forum
Sign in to follow this  
prigofan

Pomoć prijateljici

Recommended Posts

Zdravo svima.

 

Kao Å¡to naslov reče, moja prijateljica mi se skoro otvorila. Ukratko ću opisati problem njen, koji ja do skoro nisam u potpunosti znao, i na koji imam delimičan odgovor i rijeÅ¡enje, ali da bih joj koliko toliko pomogao (kao neko neprofesionalan i nestručan u toj oblasti), volio bih čuti vaÅ¡a miÅ¡ljenja, prijedloge i savjete.

 

Ima tek 17 godina, ali ja jako pametna, bistra, Å¡irokih shvatanja. Jako dobro zna matematiku, engleski jezik, programiranje, uživa u nekonvencionalnim stvarima. Voli gluposti i banalije, to je ispunjava. Na primjer, često zatraži da joj poÅ¡aljem neki svoj selfi ili tako neÅ¡to, da bi mogla da gleda moja duge trepavice (kao muÅ¡karac imam zaista duge trepavice - na koje sam ponosan :D). Voli besmislice, jer joj je i previÅ¡e realnog i objektivnog. Uglavnom, jako simpatična cura, puna ljubavi i empatije. Često mi kaže kako ima previÅ¡e ljubavi u sebi, i da ima stalnu potrijebu da je izbaci, kako želi nekog jako stisnuti, da mu "kvrcaju rebarca".

 

Prije neki dan mi reče kako ne može naći niÅ¡ta za obući, da joj otac ne vidi ranice (neke su i svježe) od posjekotina koje sebi nanosi nožićem i žiletom. Slala mi je sliku.. ne izgleda ni malo prijatno za oko.

 

Roditelji su joj se razveli pre nekolke godine. Braća su otiÅ¡la sa majkom njenom, a ona je se odlučila ostati sa ocem, jer je znala kakva joj je majka osoba i da njen otac ni za Å¡ta nije kriv. Sa 9, 10 godina je morala sve da radi sama, da kuha, rasprema, usisava, pere veÅ¡, dok je njena majka sjedela na fotelji i gledala serije. Otac njen je njenu majku držao, kao malo vodice na dlanu, dok je ona to profesionalno iskoriÅ¡tavala. Sa njima je živio neki rodjak od njenog oca (mislim čak da je bio njegov rodjeni brat - mada mi nije htela reći tačno ko je to bio) u kući, do prije 2 godine, kada je konačno umro. Bio je teÅ¡ki psihički bolesnik i tu je se krio dio njenog problema i traumatične proÅ¡losti.

 

Njen otac je dugo radio u Beogradu, po nekoliko mjeseci ne bi dolazio kući, tako da je ostajala sama sa tim čovjekom i njenom naravno mamom. Bila je tada jako mala. Tek pet godina je imala kada je doživjela te dvije velike za nju traume (pri tom valja dodati da je svaki dan bila izložena psihičkim torturama).

 

Prva. Taj očev rodjak ju je jednom prilikom tjerao sa sekirom. Ona je bježala od njega, krila se u nekoj staroj "fići" koja je bila blizu njihove kuće. Bila je zima, mrak, nigdje nikoga, mrtva tiÅ¡ina, sama, u kolima.. bježući od umobolnog čovjeka.

 

Druga. Majka njena i taj rodjak su imali seks stalno. Jednom prilikom ju je majka natjerala da gleda kako se njih dvoje seksaju. Seća se svega, boje koÅ¡ulje, čarape, majčinih genitalija i grudi, penisa tog rodjaka, sperme koju je majka njena naposlijetku primila i progutala. Nije tada znala Å¡ta je sve to Å¡to se deÅ¡ava, ali joj je bio straÅ¡an prizor, dranje majke prilikom penetracije, slike i prilike koje nikada prije toga nije vidjala ni znala za to.

 

Nikada to ocu nije rekla. Čak se zbog toga sada malo kaje. Kada ode u drugi grad, kako bi vidjela braću i majku.. majka bi joj samo rekla.. "ćao" i otiÅ¡la. Ne da joj nikud da ide, sve dok ne napuni 18 godina. A opet pri tom kaže, kako je bezuslovno voli i da bi život za nju dala.

 

Zbog toga ima sada napade panike vrlo često. Zbog tih misli koje ne može da kontrliÅ¡e i koje ju ubijaju, iscrpljuju i razaraju, sebe bode, reže, seče, čak je jednom pokuÅ¡ala da se ubije, sečući vene. Ima i bulimiju. Prejeda se, samo na to da ne misli. Kaže, kako ih čak može otvorenih očiju vidjeti. Kada je mrak u sobi, ako je spavala probudi se, i vidi njih dvoje kako imaju seks. Ne može ni da spava. Ima teÅ¡ku insomniju. NajviÅ¡e Å¡to je spavala u proteklih pet ili Å¡est godina je bilo dva sata, a prije maksimalno pet ili Å¡est. Naprosto, ne može da spava, a voljela bi. Mozak joj ne dozvoljava. U 5 minuta zna 15 raspoloženja da promijeni. Da se smije, da plače, da ćuti, da zaspi na trijen, da opet histerično plače, pa opet da se smije.

 

Išla je kod nebrojeno puno psihologa, ali nikada ništa nije uspjelo da joj pomogne.

 

Volio bih joj pomoći nekako. Ako biste znali Å¡ta da činim/čini, bio bih jako zahvalan.

 

Zdravo mi ostajte.

Share this post


Link to post

A ufff. :( :( :(

 

Budi joj iskreni prijatelj i sto veca podrska, to je nekako najvise sto mozes uciniti.

 

Sretno. :therethere:

Share this post


Link to post

:(

 

Složila bih se sa M@M. Budi joj podrška.

 

I razgovaraj sa njom da ide kod psihijatra koji radi sa mladima. Mnogo je bolje kada se na vreme reaguje, Å¡to se kasnije ode kod lekara, leÄenje duže traje.

Share this post


Link to post

Samo nikako ne osudjivati bilo koji njen postupak.

 

Jednostavno joj budi bezrezervna podrska u svemu, bez suvisnih pitanja samo s pokojim odgovorom. :)

Share this post


Link to post

Apsolurno nikako da ne odustaje od leÄenja, ma koliko leÄenje bilo dugotrajno i naporno.

Takve traume koje se dugo vuku, dugo se i leÄe, i ona može pomisliti zbog toga Å¡to je posetila već toliko psihologa bez uspeha, da joj nema nade i osećati da je umorna od svega, mora neko da je hrabri da mora da nastavi sa leÄenjem, da to traje i ne nestaje lako, ali da ima u budućnosti lepÅ¡eg života za nju.

Hrabri je, daj joj snage za svakodnevne njene napore da pregura dan, istiÄi njene pozitivne osobine, njene jaÄe strane, daj joj da se oseća cenjeno i prihvaćeno.

Mislim da je to onoliko koliko jedan pravi prijatelj može.

Share this post


Link to post

Psiholozi su uglavnom nesposobni za ozbiljnije sluÄajeve.

Treba da ide kod psihijatra koji je ujedno i psihoterapeut.

Mislim da se kod nje radi o posttraumatskom stresnom poremećaju, a posledica su depresija i paniÄni napadi, bulimija.

Tu bi trebalo da idu lekovi i obavezna psihoterapija.

 

PriÄaj sa njom, neka se ispovedi, majka joj je oÄigledno neleÄni psihiÄki bolesnik Äim je radila to Å¡to je radila.

Treba da shvati da ona nije kriva ni za Å¡ta.

Share this post


Link to post

Hvala na odgovorima svima. Uglavnom se trudim biti jako nenametljiv i rezervisan. Blagonaklon sam i ne zelim da je previse izlazem nekim negativnim mislima i postupcima. Podrzavam je u svakoj njenoj licnoj odluci, koja nema veze sa destrukcijom. Pokusacu je nekako nagovoriti da zatrazi malo strucniju pomoc, nek ide kod psihijatra. Ali nekako, bas kao sto rekoste, ima kao neki manjak nade sto se tice tih profesionalnih lica. Jer, kako sama kaze.. kada ode, vec na ulazu u ordinaciju zna sta ce joj reci. Zbog toga joj se cini kao da je u svemu tome sama i bez ikoga ko bi joj mogao pomoci. Jedino se meni ispovjeda, i jedino u meni vidi neku vrstu sigurnosti. Kaze, nikome sem meni ne govori nista svom problemu, jer misli da ja jedini necu reci njenom ocu za njene probleme. Zao mi je, jer je jako dobra i empaticna osoba, nije zasluzila sve ovo sto joj je zivot dao. Tako da... Pokusacu ispostovati savjete i vidjeti, da li je ikako mogu nagovoriti da se pridigne i sama pokusa otici kod nekog dobrog psihijatra.

 

U vezi svih novosti, cu obavjestavati. Hvala vam ljudi!

Share this post


Link to post

Idi ti sa njom, ako joj je tako lakse.

 

Ovo je uzasna prica i bojim se da su simptomi ozbiljni, autodestrukcija i ekstremne promene raspolozenja. Njih mora da pomene psihijatru.

 

Pogledaj malo po internetu da li ima neka informacija kod koga biste mogli ici, da li ima nekog koga pacijenti hvale, i da li neki dr ne vazi za dobrog.

 

Ono sto mi nije jasno zasto ti psiholozi nisu reagovali zvanjem socijalnih sluzbi, jer ovde je rec o teskom zlostavljanju maloletne osobe.

 

Ako je ovo sve tacno sto si napisao, a verujem da jeste, onda izrastas u dobrog coveka.

Share this post


Link to post

I usput nemoj da zaboravis da pazis na sebe. Pogledaj malo isto po internetu o podizanju tolerancije na stres, o reagovanju u kriznim situacijama... i to izbegavaj ako je pisao neki life coach ili motivator, samo tekstove diplomiranih, sertifikovanih citaj. Naci ces sigurno nesto sto ce ti koristiti, mada su ti vec ovde napisali nekoliko dobrih saveta.

Share this post


Link to post

Pokusacu je nekako nagovoriti da zatrazi malo strucniju pomoc, nek ide kod psihijatra. Ali nekako, bas kao sto rekoste, ima kao neki manjak nade sto se tice tih profesionalnih lica. Jer, kako sama kaze...Kada ode, vec na ulazu u ordinaciju zna sta ce joj reci. Zbog toga joj se cini kao da je u svemu tome sama i bez ikoga ko bi joj mogao pomoci. Jedino se meni ispovjeda, i jedino u meni vidi neku vrstu sigurnosti. Kaze, nikome sem meni ne govori nista svom problemu, jer misli da ja jedini necu reci njenom ocu za njene probleme. Zao mi je, jer je jako dobra i empaticna osoba, nije zasluzila sve ovo sto joj je zivot dao. Tako da...Pokusacu ispostovati savjete i vidjeti, da li je ikako mogu nagovoriti da se pridigne i sama pokusa otici kod nekog dobrog psihijatra.

 

Veoma se delikatna uloga nalazi na tebi u ovom trenutku,te zbog toga možda nije ni fer oÄekivati od tebe samog da preuzmeÅ¡ celokupni taj teret i sam-samcit ga nosiÅ¡ na svojim plećima,a sve to bez ukljuÄenosti nekog profesionalnog lica...Prevelika je to odgovornost,kao prvo.

 

Druga stvar koja je veoma znaÄajna u ovoj priÄi jeste to da bi i ti sam trebalo da nastojiÅ¡ da održiÅ¡ odreÄ‘enu emocionalnu distancu od ovog "sluÄaja" (da to tako nazovem),s obzirom da Äoveka u ovakvim situacijama emocije neretko znaju jako lako da ponesu,a naroÄito kada je u pitanju krhka i osetljiva osoba suprotnog pola...Nadam se da razumeÅ¡ Å¡ta otprilike hoću da kažem,a to je da-osim Å¡to paziÅ¡ na nju,istovremeno je neophodno da pripaziÅ¡ i na sebe i svoje emocije (pri Äemu u svakom trenutku treba da imaÅ¡ jasnu svest o tome zbog Äega si ti u stvari motivisan da radiÅ¡ sve ovo Å¡to radiÅ¡ kada je ona u pitanju).

 

Sve u svemu,po mom miÅ¡ljenju (koje je samo miÅ¡ljenje i niÅ¡ta drugo)-previÅ¡e ste prisan odnos vas dvoje razvili da bi ti njoj mogao da pružiÅ¡ pomoć u pravom smislu te reÄi,a da u celu tu priÄu ne bude ukljuÄen i neki profesionalac (ili po mogućstvu-možda Äak i viÅ¡e njih).

Share this post


Link to post

I usput nemoj da zaboravis da pazis na sebe. Pogledaj malo isto po internetu o podizanju tolerancije na stres, o reagovanju u kriznim situacijama... i to izbegavaj ako je pisao neki life coach ili motivator, samo tekstove diplomiranih, sertifikovanih citaj. Naci ces sigurno nesto sto ce ti koristiti, mada su ti vec ovde napisali nekoliko dobrih saveta.

 

Tacno je zaista sve sto je napisano. Hvala na iskrenom komentaru i pomoci. Cjenim to. Tacno je sve sto je receno, tako da cu gledati kako da sto prije to resimo. Ali nemam previse nade da ce se neki drasticni skok njenog raspolozenja desiti. Uglavnom, obavestenja ce redovno stizati. :happy:

Share this post


Link to post

Veoma se delikatna uloga nalazi na tebi u ovom trenutku,te zbog toga možda nije ni fer oÄekivati od tebe samog da preuzmeÅ¡ celokupni taj teret i sam-samcit ga nosiÅ¡ na svojim plećima,a sve to bez ukljuÄenosti nekog profesionalnog lica...Prevelika je to odgovornost,kao prvo.

 

Druga stvar koja je veoma znaÄajna u ovoj priÄi jeste to da bi i ti sam trebalo da nastojiÅ¡ da održiÅ¡ odreÄ‘enu emocionalnu distancu od ovog "sluÄaja" (da to tako nazovem),s obzirom da Äoveka u ovakvim situacijama emocije neretko znaju jako lako da ponesu,a naroÄito kada je u pitanju krhka i osetljiva osoba suprotnog pola...Nadam se da razumeÅ¡ Å¡ta otprilike hoću da kažem,a to je da-osim Å¡to paziÅ¡ na nju,istovremeno je neophodno da pripaziÅ¡ i na sebe i svoje emocije (pri Äemu u svakom trenutku treba da imaÅ¡ jasnu svest o tome zbog Äega si ti u stvari motivisan da radiÅ¡ sve ovo Å¡to radiÅ¡ kada je ona u pitanju).

 

Sve u svemu,po mom miÅ¡ljenju (koje je samo miÅ¡ljenje i niÅ¡ta drugo)-previÅ¡e ste prisan odnos vas dvoje razvili da bi ti njoj mogao da pružiÅ¡ pomoć u pravom smislu te reÄi,a da u celu tu priÄu ne bude ukljuÄen i neki profesionalac (ili po mogućstvu-možda Äak i viÅ¡e njih).

 

Istina je to. Ne zelim biti kljucna uloga u njenom zivotu, niti zelim biti njen otac Vol. 2. Za sve sto se desava i sto ima na umu, i sto je muci, mora i treba reci svom ocu. Bez obzira na to koliko radi ili nema vrijemena da joj se posvjeti. Mislim da ja ne bi trebao preuzimati ulogu svemocnog lica-pomagaca. Moje je samo, da vidim, mogu li nesto konkretno uciniti sto bi joj moglo pomoci. Jer osecam interno potrijebu da to ucinim, pa makar i mali neki aktivni korak, znacio bi joj. Kad i ako uopste krene kod nekog strucnijeg lica na terapije, ja se tu u potpunosti sklanjam i ne pridajem znacaja situaciji, samo bih je zbunjivao ako bih nesto rekao sto nije u saglasnosti sa onim sto joj psihijatar-psihoterapeut govori i savjetuje. Tako da, komentar je na mjestu.

Share this post


Link to post

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
Sign in to follow this  

×
×
  • Create New...