Jump to content
Depresija Forum
Sign in to follow this  
archaic_tiger

Radoznali učitelji

Recommended Posts

Da li vam se ikada dešava da vas negde na ulici (ili drugim javnim mestima) "dočepaju" određene ličnosti koje su vas poznavale u vreme kada ste bili deca (a možda čak predstavljale i značajan deo vašeg detinjstva),te da iste te ličnosti onda počnu da tu-na licu mesta-ispituju,proveravaju i "opipavaju" koliko je u vama ostalo od onoga što ste u vreme svoje davne prošlosti bili,te što ste onomad za njih možda predstavljali?

Postidite li se kada na ulici sretnete svoje bivše učitelje (ili možda profesore/stare porodične poznanike/daleke rođake itditd) koji su nekada verovali u vas i smatrali da imate potencijala da od vaše malenkosti jednoga dana postane nešto veliko (ili barem koliko-toliko značajno)? Obarate li pogled od stida kada ih vidite,ili im ponosito idete u susret (misleći možda pri tome u sebi: "Jedi g*vna,sada sam odrastao,ojačao i sada mi ne možeš ništa",u slučaju da su vaša iskustva sa njima bila negativna i traumatična)? Ili...Ili vam se možda ipak-pod uticajem nekih mračnih i neobjašnjivih sila iz podsvesti-noge preseku od straha,dok u sebi osećate da ponovo tonete u kožu onog nekadašnjeg,goluždravog i nemoćnog detenceta koje je pred istim tim ljudima svojevremeno iz sve snage podrhtavalo od straha i koje se pred njima treslo kao prut?

Jednom rečju,kakva su vaša iskustva po pitanju ove problematike?

Let's talk!!!:)

Share this post


Link to post

Znam. Ja sam se sramila, priznajem, jer su u generaciji skoro svi pre mene zavrsili fax. Ali sam to ispeglala. Kako god.

Share this post


Link to post

Pa da li si osećala stid od nekog konkretnog,od neke određene "znamenite" ličnosti iz svog života?...Dakle,ne mislim samo na "uopšteni" stid,nego na onaj osećaj da si nekog izneverio,razočarao itditd (a da to ne moraju nužno da budu roditelji)...

Share this post


Link to post

Često srećem svoju profesorku matematike iz gimnazije, jer živi blizu i takođe je kučkarka kao i ja. Pričamo o svemu, a ona, profesorka fizike i profesorka srpskog (moja omiljena) su mi prijateljice na Facebooku. Profesorka latinskog, pak, koja je pisala udžbenik iz kojeg se učilo do negde između generacija 1984. i 1988. me debelo kritikuje, ako se dobro sećam prošle godine mi je čak očitala bukvicu pred @Fenix.. Bukvalno na pljucometar od mene žive dve profesorke koje mi nikad nisu predavale ništa, ali mi je jedna malo pomogla oko prijemnog za faks, one znaju šta se dešavalo sa mnom 2017.

Ali ja s tim nemam problema. Jedino ne bih volela da sretnem svoju razrednu, jer je generalno gadura. Ona me je uvek nipodoštavala, nije cenila moj intelekt, drugim odličnim đacima je govorila da uče, podržavala ih, a meni manje-više da se ne trudim jer od mene neće biti ništa.

Ove iz osnovne uopšte ne srećem... :blink:

Share this post


Link to post

Učitelj u maloj sredini, bio je pristrasan, ne nešto drastično, uvek ima nekih životnih problema, mislim da mu nije privlačno ispipavanje tuđe hronologije.

Razredna u osnovnoj je bila pravi učitelj i osoba, samo se pozdravimo ako se retko vidimo, znači za nju definitivno nešto lepo slagati mogao bih reći šta ja znam, da sam direktor železare Smederevo, neki specijalista za visoko žarenje.

Raredna u srednjoj, jebiluda, podsticala vršnjačko nasilje a žena u godinama, ostali slični, baš ih briga, bila su tri dobra profesora. Jedan sve  zna, čovek je prozreo tajne elektronike, iuniverzuma i sitema. Druga je pesimista, nije ni imala bolja očekivanja za sve nas, nešto je bolesna jednom je prošla nije me poznala.

Tri puta sam sreo filozofičarku, mislim da nam je bilo jasno da nije potrebno pričati, sam susret je nametnuo podsećanje na neka prošla vremena, prijatan susret, ali bi i raznežio i raztužio, voleli bi da se vreme vrati u nazad,  nezadovoljni bi voleli da vreme stane.

Suret sa čičama i kumama je sirov, seljana. Malo je smešno i upitno, kada neko na susretu više puta ponovi da drugima želi sve najbolje, a želi te ispitati i do nivoa dubljeg nego član porodice, unakrsnim ispitivanjem i zaključivanjem.

Share this post


Link to post

I ja se sad slučajno setih da je i jedan od profesora matematike iz moje škole pisao zvaničnu zbirku, da je naša profesorka psihologije pisala udžbenik, da je naš profesor sociologije pisao udžbenik...

...dakle, imala sam ih četvoro, samo što famozni Vene nije predavao našem odeljenju. Jao, kad se setim zadataka sa pogrešnim rešenjima. :rolleyes:

Share this post


Link to post

Eh... kakvo tesko pitanje... ja sam odavno prestala da odlazim u rodni grad, ali znam tacno sta bi se desilo da odem i da sretnem nekog (ako su jos zivi)... Nisam se stidela onoga sto jesam nego onoga kako izgledam. Zato nijednom nisam otisla na godisnjice mature. A zvali su me neki drugovi cak u Svajcarsku ili Kanadu, nadju telefon i zovu... Sad tek shvatam koliko su oni bili divni prema meni a ja losa prema njima a i sebi.

Rekapitulacija mog zivota bi kod mojih ucitelja isla ovako "cestitamo, velike si skole zavrsila, putujes po svetu, radis i izdrzavas porodicu sama, imas blizance, stabilan brak..." a onda bi neizbezno rekli " ali moras da smrsas, razboleces se i umreces, moras da vodis racuna..." ii bi mi neki rekli "tvoja majka bi bila ponosna na tebe, osim sto bi te odmah odvela kod frizera, krojacice..."

Imala sam jednog nastavnika fiskulture koji me je u 7om razredu osnovne skole odveo na stranu i rekao mi da sam ja gojazna devojcica, da imam 10ak kila viska i da se o mojim pokretima vidi da se ne bavim nikakvim sportom. I rekao mi je da ce mi dzabe biti svi intelektualni uspesi ako mi se telo ne razvije u zdravljo i pokretljivo ljudsko telo. I rekao mi je onako smrtno ozbiljno da mi to ne govori da me ponizi ili uvredi, nego da pokusa da me upozori. I svaka mu cast. nisam ga poslusala, naravno.

 

Inace, nisam imala Veneovu zbirku, imao je moj brat ali nije hteo da mi bas pomaze... Imala sam uvek 5 iz matematike ali reci cu vam samo da je moja majka od prijatelja mesara dobijala one velike papire za pakovanje mesa, tad su bili od papira i onako kao danasnji reciklirani papir, e to je uzimala da mi da da vezbam jer vise nije mogla da kupuje sveske... Nije me ona terala. Sama sam sebe terala. I toliko sam uvezbala da sam resavala i te zadatke iz Veneovih zbirki, a da pri tome nemam ama bas nikakve veze s matematikom. Sve moze da se nauci, samo treba biti uporrran.

Share this post


Link to post
12 hours ago, lupus said:

Veneova zbirka!! Ko je nije imao najebo je. 

Tu sam zbirku zadataka oduvek mrzela iz samog dna duše...Onako sva mala,"džepna" takoreći,sa tamnoplavim koricama (koje priglupog i kvaziromantičnog posmatrača kao što sam ja asociraju na beskraj okeana ili nebeski svod u sred noći),a ovamo...A ovamo-kad uzmeš pa kad je otvoriš,brajko moj :rolleyes: Pa kad se susretneš licem u lice sa svim onim korenima,razlomcima,polinomima i ostalim simbolima ledeno-surove i nepremostive,po naučnim kriterijumima precizno definisane realnosti :unsure:

Sada kada pogledam unazad,čini mi se kao da ta mala džepna zbirka (ali i sve ostale koje nalikuju njoj) u neku ruku predstavlja simbol celokupnog mog života...Sav taj raskorak između surovo-realnog i naivno-glupavog koji se je i do dan-danas (na sreću ili nažalost) nekim čudom održao unutar izmučenih-u ovim godinama već posivelih i oronulih-zidova moje tzv."duše."

Share this post


Link to post

Mi smo, nažalost, pored  tih iz njegove zbirke radili zadatke i iz Ognjanovićeve i iz Matematiskopa. Ali u tim zbirkama rešenja su bila tačna.

No, još je gore bilo onima kojima je Vene i predavao - mumlao je, govorio tiho i mislio da svi sve kapiraju. :D 

I stvarno, korice su bile prelepe. Nisi mogao ni da sanjaš kakav te LOLWUT očekuje unutra.

Share this post


Link to post
On 8/7/2019 at 6:44 PM, archaic_tiger said:

Da li vam se ikada dešava da vas negde na ulici (ili drugim javnim mestima) "dočepaju" određene ličnosti koje su vas poznavale u vreme kada ste bili deca (a možda čak predstavljale i značajan deo vašeg detinjstva),te da iste te ličnosti onda počnu da tu-na licu mesta-ispituju,proveravaju i "opipavaju" koliko je u vama ostalo od onoga što ste u vreme svoje davne prošlosti bili,te što ste onomad za njih možda predstavljali?

Postidite li se kada na ulici sretnete svoje bivše učitelje (ili možda profesore/stare porodične poznanike/daleke rođake itditd) koji su nekada verovali u vas i smatrali da imate potencijala da od vaše malenkosti jednoga dana postane nešto veliko (ili barem koliko-toliko značajno)? Obarate li pogled od stida kada ih vidite,ili im ponosito idete u susret (misleći možda pri tome u sebi: "Jedi g*vna,sada sam odrastao,ojačao i sada mi ne možeš ništa",u slučaju da su vaša iskustva sa njima bila negativna i traumatična)? Ili...Ili vam se možda ipak-pod uticajem nekih mračnih i neobjašnjivih sila iz podsvesti-noge preseku od straha,dok u sebi osećate da ponovo tonete u kožu onog nekadašnjeg,goluždravog i nemoćnog detenceta koje je pred istim tim ljudima svojevremeno iz sve snage podrhtavalo od straha i koje se pred njima treslo kao prut?

Jednom rečju,kakva su vaša iskustva po pitanju ove problematike?

Let's talk!!!:)

Mislim da većinu naših poznanikaa, ako nas uopšte prepoznaju..nije briga za nas i da takva pitanja postavljaju čisto kurtuazije radi, i da čak ni ne slušaju naše odgovore jer jedva čekaju da utonu nazad u svoje misli i probleme. Imamo previsoko mišljenje o sebi. Zapravo većinu boli briga za nas, što se i da videti kad upadnemo u probleme, nema nikog da nas pozove, poseti ili šta god. Ljudi imaju svoje živote.

To su nama roditelji ugurali u glavu da nešto moramo i daće se "razočarati" . Ustvari su jako sebični, jer nemaju snage u životu još se baviti sa nama i o nama brinuti. Čak bi možda želeli da mi počnemo da vodimo računa o njima, jer i njima više nema pomoći. E tu mora da nastane ravnodušnost i sebičnost. Izvini majko, oče ali ja sam sebi bitna. Ja ne mogu da završim fakultet, da nađem posao, da radim ili budem super čovek...prihvatite me takvog kakvog jesam, ako ne mrš i daleko vam lepo polje.

Share this post


Link to post

Ja u toponicu s tebe i umesto tebe da izbijam duhove nemam nameru. Leči se bre ako ti je to potrebno

 

Share this post


Link to post

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
Sign in to follow this  

×
×
  • Create New...