Jump to content
Depresija Forum
blackadder

Nepoštovanje roditelja i smrt

Recommended Posts

Svi mi imamo neke od momenata u životu kada nismo u potpunosti ispoštovali svoje roditelje. Isto tako,verujem da smo se svi mi nebrojeno puta do sada uplašili za to šta će biti sa njima ukoliko konačno jednom shvate da mi nismo isti kao oni (što ne znači da smo nužno "bolji",može biti i da smo "gori",da se razumemo)...Ali poenta je u tome da smo drugačiji i da svojim životnim izborima nećemo uvek ispoštovati ono što su nam oni predodredili.

Međutim,šta raditi i kako se postaviti u onim trenucima kada pojedini naši životni izbori počnu da doslovce fizički ugrožavaju zdravlje i/ili život naših roditelja,iliti-ukoliko primetimo da je njihovo fizičko i mentalno zdravlje isuviše krhko da bi bili u stanju da podnesu da sad mi odjednom hoćemo da postanemo tamo nekakve "ličnosti za sebe" (i kojekakve tričarije tog tipa)? Šta ako su oni navikli na to da smo mi (i-u njihovim glavama-da ćemo zauvek biti) nerazdvojni deo njih i obratno,te da-ukoliko bi se okolnosti u jednom trenutku preokrenule,njihova duša drugačije od toga jednostavno ne bi podnela?

I sve u svemu,da li je uopšte moguće "oterati roditelja u grob" (ukoliko to nije nasilnim prouzrokovanjem smrti,naravno...Takve situacije izuzimamo).

Osećajte se slobodnima da iskažete svoje mišljenje:sleep:

Share this post


Link to post

Mislim da nisam sposoban da postanem 'ličnost za sebe'. Previše sam bolestan, poremećen, i oštećen. Namučio sam i njih, šta će biti kad ih ne bude, ne znam.

Share this post


Link to post

Ne pričam o svojim planovima, mišljenima roditeljima. Stari, bolesni u nekom svom svetu davno prošlom u kome se ja ne snalazim, otac ne zna za moje zdrastvene probleme, majka da, ali ih ne razume. Zavise od mene toga su svesni i onda počinje nametanje njihovih stavova i razmišljanja ponekad sebičnih (mislim da ne razmišljaju da ono što je dobro za njih nije nužno dobro i za druge), tako da je moje ćutanje neminovno. Jesu moji roditelji ali kad pogledam naše živote i sve kroz šta smo prošli, više sam ja bila "roditelj" njima

Share this post


Link to post

Kod mene je promenljivo, nekad ih mrzim nekad volim, cini mi se da sam previse vezan za njih, voleo bih da ih nevidjam, i da zivim odvojeno, previse bolesnog ima u nasim odnosima. Otac je takav kakav je, ali majka mi je u poslednje vreme problem.

Share this post


Link to post
On 6/15/2020 at 6:12 PM, blackadder said:

I sve u svemu,da li je uopšte moguće "oterati roditelja u grob" (ukoliko to nije nasilnim prouzrokovanjem smrti,naravno...Takve situacije izuzimamo).

 

Odlicno je pitanje i ako smem da odgovorim kao biolog, i kao roditelj, i kao nekadasnje dete:

Nije bitno da li "teramo roditelje u grob". Vazna je sledeca generacija. Vaznija su deca od roditelja. Roditelj treba da omoguci odrastanje i sto srecniju strukturu licnosti. Ali nema nikakvo pravo da utice na izbor dece sta ce i kakvi ce biti u svojim sopstvenim zivotima.

Roditelj mora, ali MORA, da slusa, pokusava da razume decu i da im ukaze na lose efekte njihovih zivotnih izbora. Ali nema prava da zabranjuje, osim ako nije u pitanju nesto sto direktno ugorzava egzistenciju deteta, npr koriscenje heroina.

Dete treba da slusa roditelje do onog trenutka kada zaista oseti  da moze da preuzme odgovornost za svoje postupke.

Dakle, sva ona kukanja roditeljska da smo ih mi oterali u bolest, da smo ih unistili blablabla, sve je to besmisleno. To da li ces da budes homoseksualan umesto da se ozenis/udas za osobu suprotnog pola, da studiras filozofiju umesto ETFa, da ides sa drugarima na more umesto u selo kod babe i dede, da spavas po danu umesto po  noci, da budes vegetarijanac ili da si clan neke politicke partije, da se druzis sa nekim migrantima umesto sa belim streberima, to je sve stvar izbora deteta i roditelj NEMA PRAVO da se ljuti ili namece detetu osecaj krivice, jer dete zivi SVOJ a ne njihov zivot.

Na zalost, skoro svi mi smo ovde na ovom forumu zbog nesuglasica sa roditeljima. Skoro svi.

Share this post


Link to post

Meni je problem sto sam se upleo u crkvu, popovi sa jedne, roditelji sa druge strane, a iskreno mi je dosta i jednih i drugih.

Share this post


Link to post
Posted (edited)

Ali Erik,

Dozvoli mi da pretpostavim da je tvoja podsvest na neki način "predosetila" da tvoji roditelji počinju nepovratno da gube uticaj nad tobom i tvojim životom,ali da istovremeno postoji i "ono nešto" u istoj toj podsvesti što možda nije u stanju da podnese činjenicu da se to dešava (i onda ti možda nesvesno tražiš neku vrstu "zamenskog autoriteta" upravo u toj Crkvi i tim popovima)?

Naravno,sve su ovo samo paušalne pretpostavke...

Edited by blackadder

Share this post


Link to post
3 hours ago, Erik said:

Meni je problem sto sam se upleo u crkvu, popovi sa jedne, roditelji sa druge strane, a iskreno mi je dosta i jednih i drugih.

Meni ovo zvuci kao neki korak naprijed, nagovjestaj neke nove, zrelije faze.

Bude to pomalo bolno, ali mislim da nema niceg zdravijeg i ljepseg od preuzimanja kompletne odgovornosti za svoj zivot.

:meda:

Share this post


Link to post

Što se tiče roditelja kod mene je tihi bojkot nastao usled njihovog razočaranja u mene..

A kod podsvesti, jedna naučna činjenica je da dok bilo koja vrsta odluke dođe do svesti unapred je doneta nesvesno za bar jednu sekundu.. znači unapred je određena i ne može da se utiče na to.. kad sam to saznao, doživeo sam poraz ličnosti iz razloga da ne mogu da utičem na sopstveni život.. otprilike bi to bilo to.

Share this post


Link to post

jbt. moje roditelje, cekaju mene da ih ja izdrzavam bolestan, i moja baba od 80 god., zapali su u dugove, gledaju po ceo dan Vucica i gluposti na TVu,

hoce da zive kao neki skorojevici, a nema ker zasta da ih ujede, kreditiraju se za auto, za koje kakve gluposti za kucu, keva jedva ide na sljaku, ...bla, bla rrrrrrrrrrrr...

Edited by Erik

Share this post


Link to post

Meni su oboje rekli da sam im ukrao pola života, i da ću ih doslovno u grob oterati, ta reč je upotrebljena.
Posebno od 30. marta kad sam zadnji put pokušao suicid.
Kad oni umru, ako ih ja nadživim, pre sam mislio da ću odmah kompletirati suicid, što ostaje opcija, ali možda i neću.
Čudni su putevi Gospodnji, do večeras ne mogu isplanirati i predvideti ništa, lako se sve promeni...

Share this post


Link to post

Ja dugo jedno godinu i nesto nisam razgovarao sa roditeljima i bio sam jako ljut na njih.Iako su mi zeleli sve najbolje ja sam ih smatrao kao za neprijatelje.Sad se kajem zbog toga ali sta da radim takva mi je narav kad se na nekog naljutim to me jako dugo drzi.Sada sam sa AP om mnogo smireniji i ispravio sam odnose sa roditeljima.Mislim da i mi koji smo bolesni ali ne bas oni tesko bolesni morati da radimo jer roditelji nece ziveti vecno a da budemo opet teret nekom iz familije ja to ne bih mogao a i dali bi oni uopste hteli to.Vec sam pisao o tome da sam imao komsiju koji nije imao ni za hleb to ni najvecem zlotvoru nebih pozeleo.

Share this post


Link to post

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now

×
×
  • Create New...