Jump to content
Depresija forum
Sign in to follow this  
NewDawn Fades

"Ja" i "ono moje"

Recommended Posts

Htela sam da vas pitam koliko ste sposobni da razlikujete licni karakter, ono kakvi ste sustinski i onaj drugi, patoloski deo? 

Share this post


Link to post
Posted (edited)

Patoloski deo moje licnosti je kao Pakman koji je odavno "prozdrnuo" gotovo sve sto je kod mene nekada bilo zdravo (pod uslovom da je takvo nesto u ovoj praznoj gloovi ikada i postojalo) :unsure:

Edited by blackadder

Share this post


Link to post

Imam osecaj vec mesecima da ja nisam ja, da sam "impostor" koji se probudio u telu i sa svim secanjima jednog Rodje.. godinama sam bio vodjen nagonima, impulsima i ponasao se kao Dzek Nikolson na kokainu, ali sto je zanimljivo samo u vezi sa devojkom, i donekle pred porodicom. Ne znam vise kakav sam sustinski, nekad se pitam da li uopste postojim jer ja sam hodajuca patologija. Tesim se da sam u dubini duse dobar ali da su me negativna zivotna iskustva (+genetske predispozicije) iskvarile. Tako da sam sad u dugom procesu otkrivanja samog sebe, tog normalnog dela licnosti za koji znam da postoji negde u meni.

Share this post


Link to post
1 hour ago, Rodja said:

Imam osecaj vec mesecima da ja nisam ja, da sam "impostor" koji se probudio u telu i sa svim secanjima jednog Rodje.. godinama sam bio vodjen nagonima, impulsima i ponasao se kao Dzek Nikolson na kokainu, ali sto je zanimljivo samo u vezi sa devojkom, i donekle pred porodicom. Ne znam vise kakav sam sustinski, nekad se pitam da li uopste postojim jer ja sam hodajuca patologija. Tesim se da sam u dubini duse dobar ali da su me negativna zivotna iskustva (+genetske predispozicije) iskvarile. Tako da sam sad u dugom procesu otkrivanja samog sebe, tog normalnog dela licnosti za koji znam da postoji negde u meni.

Pocni od toga gde si i kad mogao da ga izgubis.

Share this post


Link to post

Seksualni identitet mi je uzdrman pocev od 8. godine zivota, kada me je rodjak nagovarao na seksualnu interakciju... znam da sam rodjen strejt. Onda sam ga godinama unistavao svakojakim pornicima, svasta sam zeleo da isprobavam, sto sam, sto sa devojkom koja uopste nije bila u tom fazonu. Na kraju su dosla i homoseksualna iskustva, od kojih je jedno bilo toksicno.

Socijalni identitet mi je uzdrman kroz sve tri (+ srednja) skole, psiho-fizicko zlostavljanje, socijalna neuravnotezenost, tendencija da budem zrtva, cudak. Hladan, povucen, izbegava da kaze sta misli, potpuna pasivnost propracena trenucima duhovite elokventnosti... To me je sjebalo i emocionalno. Kao i 3.godisnja veza sa jednom devojkom s vrlo osobenim i teskim karakterom. Ja sam kao spuzva kupio sve negativnosti i kanalisao ih u drugoj vezi. Posto je ona bila povucena, ja sam morao da 'glumim budalu'. Na kraju sam prolupao. Ali ne krivim nju. Ona ima jako nizak prag tolerancije na sve moje ludorije ali spolja izgledala stalozeno. I tako uz nju nikada nisam nasao meru, odnosno onaj prosek kako se jedna zrela muska osoba ponasa. Ko 3 godine u vezi prica 80% vremena a nije bas psihicki uracunljiv in the first place, na kraju mora da prolupa. 

Onda sam shvatio da sam po karakteru isti cale, i ta me misao uzasava. On je u sustini dobar i neizmerno vredan covek, ali teskog karaktera: sujetan, s jakim promenama raspolozenja, slabim osecajem za socijalizaciju, niskim pragom tolerancije... 

Bojim se da je genetika + prvih 15 godina zivota od mene stvorila povucenog cudaka s izlivima besa.. prva veza: pasivna agresija usmerena prema meni (usvojio je i koristio nesvesno i sam); druga veza: postao laprdalo i serator (devojka se cudi kako je tako dugo ostala sa mnom); treca veza: doziveo stokholmski sindrom (al ozbiljno, vrtela me zlica oko malog prsta ko najvecu budalu).

I eto me sad kontempliram o tome ko sam ja u stvari i gde sam se izgubio. Zapravo mi je iz ove perspektive jasno da sam napravio uzasno mnogo losih odluka u zivotu.

Sada sam usvojio stoicki, pseudo-sizoidni stil zivota kako bih se ogradio od sveta i  svakodnevno razmisljam kada sam se izgubio. Bio sam strasno dobro i povuceno dete, i kao takvo zrtva drugih (dece, a kasnije i ljudi) ali i sopstvenih losih coping- interesovanja (bavio se cyber seksom, pornografiju sam konzumirao u nenormalnim kolicinama, a time sam samo hranio traume iz detinjstva i bezao od realnosti u virtuelno, sto mi je za posledicu sjebalo socijalnu inteligenciju). Ne znam ni jel ovo sve sto pisem ima nekog smisla ovako nabacano niti da li ikog zanima ali eto, presek stanja jednog promasenog zivota.

Share this post


Link to post

Sta sam primetio: cesto majci nervozno, gotovo svadjalacki odgovaram na pa i najbezazlenija pitanja. Kao da mi se raspolozenje u sekundi pokvari. Fun fact: to se desava i caletu kad prica s njom, ali majka je navikla i pet para ne daje za to, uopste je ne tangira. Da li sam to nasledio kao karakternu crtu ili naucio videci kako se otac obraca majci? Verovatno ovo drugo. I onda kada, nervozan zbog jakog sunca, oporo i svadjalacki odgovorim mirnoj devojci na bezazleno pitanje, a ona u svojoj porodici nije imala takvu situaciju a pritom ne zna da je u mojoj porodici tako (jer su kad ona dodje kod mene moji roditelji fini) onda devojka lako stekne utisak da sam toksican / naporan / tezak.. nazovite kako god. I sad, majka zna da meni raspolozenje zavisi od temperature ili tako nekog idiotskog razloga, i ne haje za to. A devojka ne zna i misli da sam moody bastard. I ako mrzovoljan, jer se znojim ko svinja, kazem da to nije do nje, da sam nervozan tek tako, ona ce mi poverovati jednom, dvaput, ali ako se to stalno ponavlja, ti glupi izlivi besa za sitnicu, shvatice da imam odbojan karakter i to ce umanjiti vremenom kvalitet veze. Ja sam devojci rekao, kad se derem na glupi parking to nije zato da i nju opstruiram, ali s druge strane ja ne razmisljam kako je njoj u tom trenutku, da li tesko prihvata moje dranje... prosto nemam obzira. Nauceno ili urodjeno, pitanje je sad. Nekad mi se bogami cini da je debelo urodjeno. Ali ovo s majkom me boli jer mislim da je nauceno... tesi me sto ona ne haje za to jer zna za moje promene raspolozenja. Ali me boli sto nisam uvideo koliko takvi izlivi besa, ljutnje, smorenosti, proseravanja lose uticu na moju devojku. Nije bila duzna da to trpi, kao sto je majka navikla na ocevo promenljivo raspolozenje. 

Na tezi nacin sam shvatio da zena (devojka...) nece i ne zeli da trpi necije trabunjanje, tupljenje, svadjanje, smorenost, proseravanje, dranje i slicno. I zaista, to nikad nije bilo upuceno njoj, nikada nisam vikao na nju, zaista nikada. Nikada je nisam ni podjebavao, cak sam se stalno salio na svoj racun. Ali imam prokleto naporan karakter koji zene nece da trpe, pogotovo ako su jako povucene devojke iz fine i mirne porodice, nenavikle na sranja. Dzabe sto sve to nije upuceno njoj vec parkingu, suncu, znoju, umoru, prijateljima, neprijateljima, Bogu, ogovaranju, cemu god... dzabe. I ne znam jel sam to zapravo "ja" ili "ono moje". Toliko se stopilo sa mnom da mi je unistilo odnos sa jednom divnom ali preosetljivom devojkom.

Share this post


Link to post

Celokupna prošlost do trenutka sadašnjosti me je odredila. U prošlost ne gledam patologiju ili bolje da me gledam ili bolje je ako mogu da ne gledam. 

Za anksioznost, nagle promene raspoloženja, blokiranje misli u okruženju ljudi, lošu koordinaciju pokreta, sam se verovatno umorio godinama boreći se,  može biti nešto bolje ili gore ali to je trajna sklonost mislim, kao i okp.

Mislim da je i svet daleko od idealnog i on je često patološki.

Sa socijalnom fobijom se ne mogu pomiriti, to bi bilo "ono moje" ni u zatvoru se ljudi ne skrivaju i ne dovode druge u nedoumicu da ne znaju o čemu se radi, žive onako kako im je određeno, sve to ako unutra vlada propisani zakon. Takođe osetio sam trenutke kada sam mogao bez nekih bitnih problema komunicirati i biti deo grupe.

Share this post


Link to post
6 hours ago, Rodja said:

Sta sam primetio: cesto majci nervozno, gotovo svadjalacki odgovaram na pa i najbezazlenija pitanja. Kao da mi se raspolozenje u sekundi pokvari. Fun fact: to se desava i caletu kad prica s njom, ali majka je navikla i pet para ne daje za to, uopste je ne tangira. Da li sam to nasledio kao karakternu crtu ili naucio videci kako se otac obraca majci? Verovatno ovo drugo. I onda kada, nervozan zbog jakog sunca, oporo i svadjalacki odgovorim mirnoj devojci na bezazleno pitanje, a ona u svojoj porodici nije imala takvu situaciju a pritom ne zna da je u mojoj porodici tako (jer su kad ona dodje kod mene moji roditelji fini) onda devojka lako stekne utisak da sam toksican / naporan / tezak.. nazovite kako god. I sad, majka zna da meni raspolozenje zavisi od temperature ili tako nekog idiotskog razloga, i ne haje za to. A devojka ne zna i misli da sam moody bastard. I ako mrzovoljan, jer se znojim ko svinja, kazem da to nije do nje, da sam nervozan tek tako, ona ce mi poverovati jednom, dvaput, ali ako se to stalno ponavlja, ti glupi izlivi besa za sitnicu, shvatice da imam odbojan karakter i to ce umanjiti vremenom kvalitet veze. Ja sam devojci rekao, kad se derem na glupi parking to nije zato da i nju opstruiram, ali s druge strane ja ne razmisljam kako je njoj u tom trenutku, da li tesko prihvata moje dranje... prosto nemam obzira. Nauceno ili urodjeno, pitanje je sad. Nekad mi se bogami cini da je debelo urodjeno. Ali ovo s majkom me boli jer mislim da je nauceno... tesi me sto ona ne haje za to jer zna za moje promene raspolozenja. Ali me boli sto nisam uvideo koliko takvi izlivi besa, ljutnje, smorenosti, proseravanja lose uticu na moju devojku. Nije bila duzna da to trpi, kao sto je majka navikla na ocevo promenljivo raspolozenje. 

Na tezi nacin sam shvatio da zena (devojka...) nece i ne zeli da trpi necije trabunjanje, tupljenje, svadjanje, smorenost, proseravanje, dranje i slicno. I zaista, to nikad nije bilo upuceno njoj, nikada nisam vikao na nju, zaista nikada. Nikada je nisam ni podjebavao, cak sam se stalno salio na svoj racun. Ali imam prokleto naporan karakter koji zene nece da trpe, pogotovo ako su jako povucene devojke iz fine i mirne porodice, nenavikle na sranja. Dzabe sto sve to nije upuceno njoj vec parkingu, suncu, znoju, umoru, prijateljima, neprijateljima, Bogu, ogovaranju, cemu god... dzabe. I ne znam jel sam to zapravo "ja" ili "ono moje". Toliko se stopilo sa mnom da mi je unistilo odnos sa jednom divnom ali preosetljivom devojkom.

I dalje mislim da si okruzen pogresnim ljudima i nista vise.

Share this post


Link to post

Lepo je što tako misliš. Ma, nisam ja baš normalan. Recimo za 8 mart me drugarica pita da li još uvek pišem, i ja joj pošaljem pesmu koju sam napisao a čiji stihovi (sramim se te pesme) glase: ''čiju si ikonu kurvo pljuvačnim sokom celivala?'' ZA 8. MART, najopuštenije joj poslao. Takve stvari se niti pišu, niti šalju ženskim osobama na dan žena. I ona meni kaže, mora da te je neka devojka gadno povredila kad si napisao to (aludirajući na moju bivšu), a ja joj kažem kako jeste, da me niko nije inspirisao. Samo što mi nije verovala.
I tako... bolestan sam ja nažalost, nisam ono što nazivaju potpunim ludakom ali sam poremećen.
I istina je da sam okružen pogrešnim ljudima. Kroz život sam mnogo, neuporedivo češće bio žrtva i predmet sprdnje, nego što sam stvarno bio zao. Sad sam izbacio skoro sve ljude iz života i guram sam, uz podršku porodice. 

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Restore formatting

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

×
×
  • Create New...