Jump to content
Depresija Forum
Sign in to follow this  
ParadoX

MOJ PUT KA POBJEDI

Recommended Posts

Bemti Draga.. nije smješno.. :dance:

 

U zaglavlju foruma bi trebalo napisati.. Koristiti na vlastitu odgovornost.., može izazvati ovisnost, neplanirano zaljubljivanje.. i sl. nuspojave.. :)

 

 

... i definitivno se lakše skinuti s AD-a ..

Share this post


Link to post
Valjda nije zbogom,nego samo dovidjenja..

Neka ne bude zbogom, vec samo dovidjenja...

Vrati se onda (ako odes) kada smatras da je vreme...

 

Razlog nije smesan sto odlazis, jer neke stvari se u zivotu dese sasvim neocekivano, hteli to mi ili ne.

 

Good luck!

Share this post


Link to post

Tvoj razlog razumijem,nije zanesenost....ako ti je lakše,odvoji se na neko vrijeme,pa nam se vrati...

Nisi to o?ekivao,kao ni mnogi....takve stvari se jednostavno dogode...i do?ekaju nas nespremne..

Share this post


Link to post

Hej Doxich,

 

zaljubljenost je valjda najljepse i najintenzivnije osjecanje na svijetu, ali ako te na bilo koji nacin smeta i ako se na bilo koji nacin osjecas lose, i ako mislis da ce se odmicanje od F pomoci da se vratis u ssine...onda idi...ali se vrati (ko ce nam 'osvjezivati' F, dok si ti away, halo, moras na sve misliti :))

Share this post


Link to post

Ni meni nije smiješno. Svašta se u životu dogodi, puno toga što, ne da nismo mogli predvidjeti, nego niti pomisliti..

I svašta je mogu?e..

Dox..u?ini kako osje?aš da je najbolje za tebe..ja bih željela da si tu.

:kiss:

Share this post


Link to post

dox!

nisi pažljivo pro?itao pravilnik foruma

a to zna?i da nisi vidio koje su nuspojave istog :whistling:

pro?i ?e kao i sve druge :)

hajde ti nama do?i da mi napravimo još koju cyber bebu!

Share this post


Link to post
Drage moje i deagi moji..:)...Jutros se desio i taj dan.. :D ...Napokon,nakon pune dvije godine ParadoX je bio u gradu..

Kako opisati taj osjecaj dok se u meni jos uvijek valjaju emocije.Sa kim to drugim podijeliti ako ne s'vama...:)

Dvije godine.Nije mala stvar.Neznam,nemojte mi zamjeriti,ali neznam stvarno sta pametno napisati u ovom trenutku..

Jutros dok smo pili kafu rekao sam supruzi da se obuce idemo u grad.Ona me gledala sa blagim osmijehom i dozom nevjerice.Kad sam rekao da stvarno zelim u grad,onda joj nije trebalo puno vremena.. :D ,obukla se na vrat na nos hahahaha....Izici nakon dvije godine...Zar je to moguce...nevjerujem ni sam sebi..skoro da sam digao ruke od svega...Ali desilo se...Poslusao sam svog psihijatra.to je covjek za kojeg nemogu pronaci rijeci hvale.Zvao sam ga na telefon,jos uvijek spava..Ljudi neznam sta pisem od uzbudjenja..Oni koji su prosli taj pakao ce me dobro razumijeti..Elem da nastavim sa pricom..Supruga je rekla hocemo li ici automobilom.Ne nikako odgovorio sam.Krenuli smo,zagrljeni ko' prije..Moj grad nakon dvije godine..Dosta toga se promijenilo.Gledao sam stvari i ljude oko sebe.Neki su trubili cak trubili iz automobila.A jasam rekao supruzi da to njoj sviraju,jer ko' ce mene prepoznati.Ali stvarno ljudi su me prepoznavali.Isto tako i ja njih.Gledao sam reklame koje sam pravio a nikad ih do tad prije nisam vidio na tim objektima,osim na fotografijama.Namjerno sam odabrao nedjelju u nadi da ce biti sto manje guzve,prevario sam se...:) bilo je puno svijeta.Cudno nisam osjecao nikakvu napetost ni traga od agorafobije...:) cak samo zastajali na nekim mjestima gdje me je znalo spucati.i onda sam se sa mojom suprugom prisjecao tih dana.Ona je govorila da nepricamo o tome,naprotiv ja sam uporno nametao tu temu,jer sam se htio suociti sa tim mjestima i dokazati da sam ja jaci od proklete ulice i zgrada..

Naum pale su mi rijeci mog psihijatra.Rekao mi je jednu vrlo zanimljivu stvar:"kad izidjes van i mislis da ces se srusiti onda to i pokusaj".Govorio je do sad si milion puta pokusavao istalno si govorio da ces se srusiti.I reci mi koliko puta si se srusio.Ja sam rekao ni jednom.To mi je prvo naumpalo kako smo se priblizavali centru grada.Govorio sam sebi hajde padni srusi se,izgubi se.Ma koliko se trudio nisam mogao pasti u nesvijest.. :D

Oprostite mi jos uvijek sam u nekom cudnom stanju koje nemogu opisati..Samo sam htio ovo podijeliti sa vama...i svim onim dragim ljudima koji su mislili kako ja ili jos uvijek misle da izlaza nema.Glupo je govoriti covjeku na vjesalima da ce sve biti u redu.Ali za nas postoji izljecenje....Ja sam dokaz i mnogi prije mene..Postoji izljecenje ukoliko to istinski zelimo i vjerujemo u sebe.A ja sam to sebi zacrtao i obecao.To sam morao uraditi prvenstveno zbog sebe,zbog svog sina(koji me jucer natjerao da skratim kosu za 10 cenata) i to sam uradio...:(...:) narast ce opet..Morao sam izici ili umrijeti u kuci..Meni je ova prva solucija prihvatljivija..:)...Sutra ako Bog da idem opet.Idemo sinukupiti poklon za rodjendan...:)

Oprostite na ovako dugom postu,ali me morate shvatiti...dodje mi da pisem cijeli dan...ali otom potom..

Vjerujte u sebe,u svoje psihijatre,u lijekove koje pijete i Rezultati nece izostati...

Voli vas vas ParadoX.......

Isto,potpuno isti osecaj,ista situacija isto odgovori koje mi je dala moja psihijatrica...

Bas sam pisala na temu izlecenje,skidanje sa zolofta o mojim iskustvima,paklu koji sam prosla a onda videh i ovu ispovest...

Nakon pakla koji je kao tornado prosao kroz moj zivot i napravio pravu pustos,nakon terapije sa psihijatrom od godinu dana,zolofta i onih misli sa kojima sam sebe tesila svaki dan i govorila mojima,NEMOJTE ME SAMO TERATI NECU NIGDE DA IDEM,NECU NIKO DA DOLAZI...

Osecala sam se kao malo dete uplaseno da se vrati medju svet,jer je izgledao tako strasn kad sam ga pre godinu dana napustila i povukla se u sebe i svoja cetiri zida.Jer stvarno sam se bojala guzve,ljudi jer svi su mi se cinili tako zli,mislila sam da cu se sigurno srusiti na ulici,da cu se poceti gusiti...

Hvatala me je i panika da cu se osusiti od mrsavosti,stalno sam se vagala uvek kilo po kilo manje a i pre sam uvek bila mrsavica.

A doktorka mi je takodje rekla pa srusi se,bas pokusaj da se onesvestis videces ni to nije bas lako,a i ako se onesvestis sta najgore moze da se desi,neko ce ti pomoci,a sto se kila tice pa bas imate divnu liniju sta bi mnogi dali na vasem struku.Ma doktorka K. je stvarno zmaj zena imala je odgovor na sve i ozbiljno je shvatala sve moje strahove.

I onda jedan dan rekla sam decku,jednostavno da sam i samu sebe iznenadila,ej ajmo negde na kafu.

Ma nisam razmisljala ni o cemu,jednostavno idem na jedan espreso sa mlekom posle godinu dana...

I tako korak po korak,dan po dan...

Ma toliko sam bila opsednuta svojim strahovima da nisam ni primetila da su oni nestali

A onda sam pocela smanjivati zoloft...i za razliku od haosa koji je uneo u moj organizam kad sam pocela da ga uzimam,njegov izlazak iz mog organizma nisam ni osetila...jednostavno dosli su dani da se uzima po pola od 25 mg,posle deset dana pola na svaka dva dana...pa na tri...i eto jedan prvi dan bez njega...

I evo me dve godine posle.

I dalje nesavrsena ali trudim se da ugodim sebi uvek,i dalje pomeki strah me iznenada sledi kao da te neko polije hladnom vodom,onaj stari neprijatelj koji te okrzne,kao slucajno uz put,ali disem duboko i tesim sebe da ce proci,i on prodje pored mene.

Ma ne znam sta mogu reci,sta mogu pomoci nekom ko sad prolazi kroz uzas,jer nista sto kazem ne moze pomoci jer znam da se taj neko oseca kao da su ga zagnjurili pod vodu i do njega ne dopire ni zvuk ni svetlo,oko njega je samo hladna voda staha i uzasa...jel znate taj osecaj?I ja ga vrlo dobro znam i zato nek moje reci budu kao mali zrak koji ce vas okrznuti I OVO CE SVE JEDNOM PROCI VERUJTE.

Najbitnija je porodica,necija podrska,ali najveci prijatelj ste sami sebi.

Jer zivot je jako tezak ali isplati se ziveti ga.

I eto nakon borbe,depresije,strahova,napada panike,hipohondrije,psihijatra,zolofta,ksalola...sta ostaje?

Ostaje sve sto ste ostavili iza sebe samo ste mnogo jaci da se izborite sa tim.

Jos uvek se plasim da nocu ostajem sama u kuci,jos uvek se plasim neke bolest,jos uvek se plasim da ce se neka nesreca dogoditi mojim najblizima,jos uvek nemam volje da sednem i konacno polozim taj zadnji ispit iako imam 29 tj.za mesec dana 30 godina i eto priznajem jos uvek se osecam da nisam spremna da rodim dete i da budem majka,sto je priznajte u ovoj nasoj sredini nedopustivo,skoro pa smrtni greh za jednu zenu,narocito sto svi oko mene imaju decu i pricaju samo o njima a ja eto priznajem,sebicna sam i ja sam jos dete,hocu jos malo da vidim sveta...jer borba sa depresijom mi je uzela 4 godine zivota,a strahovi jos vise.

Ma nabacim osmeh i boli me uvo,disem duboko iz stomaka,mislim o nekim sitnicama kojima cu sebe obradovati,a sutra ce biti sta ce biti...

Eto nije me ubilo ali me je ojacalo...

Borim se

Share this post


Link to post

čestitke od srca, rasplakala sam se, iako ne znam sve detalje, ali ovo je prekrasna vijest i želim ti još puno dana vani sa suprugom ili sinom ili sa sobom i ulicama tvoga grada.... :srculenca:

Share this post


Link to post

...I belive in my dreams and I'm gonna make my dreams come true!

 

:clapping: bravoooo! čestitke od srca!!!

uživaj...

Share this post


Link to post

Covek koji jednom dozivi osecaj beznadja,depresije i prodje kroz pakao,uci ponovo da hoda,da zivi ali ono sto nam niko nije rekao da strah da se ponovo ne vratimo u to stanje ostane zauvek u nama.

Tu nikad nema potpunog kraja kosmaru,nedavno sam pisala o mom putu ka izlecenju,ali ponovo mi se vratio neki tezak period,neki teret koji mi se spustio na grudi,ujutru kad te budi ledena saka koja ti stisne utrobu a srce lupa hoce da iskoci,ne postoji konkretan razlog,ne vidim izlaz,a ponovo se vraca strah najgori od svih strahova,sta cu ako ponovo budem onakva kakva sam bila,ako me opet uvuce u svoj ponor...Sta sa strahom od straha?

Da li je u pitanju neki tezak prelazni period,da li se neko oseca kao ja?

Sta posle pakla,izlecenja,normalnog zivota,kada vas jedno jutro iznenada probudi vas najgori strah???????

Share this post


Link to post
Guest Džudi

Dox dragi,

 

Iskoristiću tvoju temu, da ne otvaram novu. ;)

 

Put do pobede je težak, ali može da se dođe do njega.

 

Malo tablete, mnogo naša volja, želja, hrabrost da pobedimo sve dane tužne, dane sumorne.

 

Osmeh je čarobna reč.

 

Neka vam bude stalno na licu, i kad je najteže.

 

Nije osmeh nikakva maska, samo je potreban da bi sami ojačali.

 

Nikako ne treba ukidati lekove samoinicijativno.

 

Pored osmeha, u recept za izlečenje dodati želju da se pobedi bolest.

 

Pažljivo mešati osmeh i želju. Tako se dolazi do cilja.

 

Mogu slobodno da napišem da sam ušla u jedan miran i stabilan period, i pored svih problema koji su i dalje tu.

 

Ništa nije nerešivo. Korak po korak, i problemi će ostati iza mene.

 

Ne opterećujem se glupostima. Radim samo ono šta mi prija.

 

Ovih dana se družim sa nasmejanim ljudima. Daju mi energiju, šalju pozitivne vibracije.

 

Punim baterije za posao i za onaj EEG.

 

Glavobolja je tu, ali joj se ne predajem.

 

Uživam u danima koji traju. Verujem u sebe.

 

To je najvažnije.

Share this post


Link to post
Dox dragi,

 

Iskoristiću tvoju temu, da ne otvaram novu. ;)

 

Put do pobede je težak, ali može da se dođe do njega.

 

Malo tablete, mnogo naša volja, želja, hrabrost da pobedimo sve dane tužne, dane sumorne.

 

Osmeh je čarobna reč.

 

Neka vam bude stalno na licu, i kad je najteže.

 

Nije osmeh nikakva maska, samo je potreban da bi sami ojačali.

 

Nikako ne treba ukidati lekove samoinicijativno.

 

Pored osmeha, u recept za izlečenje dodati želju da se pobedi bolest.

 

Pažljivo mešati osmeh i želju. Tako se dolazi do cilja.

 

Mogu slobodno da napišem da sam ušla u jedan miran i stabilan period, i pored svih problema koji su i dalje tu.

 

Ništa nije nerešivo. Korak po korak, i problemi će ostati iza mene.

 

Ne opterećujem se glupostima. Radim samo ono šta mi prija.

 

Ovih dana se družim sa nasmejanim ljudima. Daju mi energiju, šalju pozitivne vibracije.

 

Punim baterije za posao i za onaj EEG.

 

Glavobolja je tu, ali joj se ne predajem.

 

Uživam u danima koji traju. Verujem u sebe.

 

To je najvažnije.

savrseno..ni rec vise :flying kiss:

Share this post


Link to post

Džudi,svaka čast. Dopada mi se tvoj stav i optimizam. Čitajući tvoje reči,imala sam utisak da slušam svoju psihijatricu. BRAVO! : )

Share this post


Link to post
Put do pobede je težak, ali može da se dođe do njega.

 

Malo tablete, mnogo naša volja, želja, hrabrost da pobedimo sve dane tužne, dane sumorne.

 

Osmeh je čarobna reč.

 

Neka vam bude stalno na licu, i kad je najteže.

 

 

dzudi draga, jako mi je drago zbog tebe i ovoga sto pise ali KAKO, ej, znas da ima onih dana kad nemozes, i ... ima kod mene jedno resenje a osmeh: povratak na Ksanaks. Sto sam danas tj veceras morala da uradim.

Posle godina zloupotrebe i paklenog skidanja, ja se vracam, jer nemogu vise da funkcionisem socijalno prihvatljivo. dakle, osmeh sa ksanaksom.

Odvratna sam, zar ne?

Ali nisam u mogusnoti da odem kod psihijatra, u stranoj zemlji etc. znas vec sve moje probleme, pa mislim, sta ako ga uvedem na par meseci? necu crci?

ili makar na nedelju dana...

 

a i pitanje je "Sta je pobeda?"

postoji li uopste pobeda i izlecenje?

kako bi to trebalo da izgleda?

Share this post


Link to post

ruzza,pitaš se šta je pobeda...pa pobediti sebe i svoje slabosti,ali jbg,malo kome to polazi za rukom.

pokušaj svoj osmeh da vratiš i nečim drugim osim ksanaksom,ili nađi blažu vatijantu.

ksanaks ti je trnutno olakšanje,a treba ići dalje. zar ne?

misli pozitivno i pokušaj da nacrtaš svoj osmeh pozitivnom energijom iznutra.

definitivno,to bi bila pobeda!!!:)

Share this post


Link to post

Danijela 26 žao mi je veoma...i ja sam isto misla da sam pobjedila al se i meni vratilo...ne gubi nadu to je sve što nam je preostalo...Digli smo se jednom dići čemo se opet :srculenca:

Share this post


Link to post
mislila sam da sam pobedila......opet se vratilo:(

i ja sam u istoj poziciji kao ti :(

Share this post


Link to post

Kljuc svega je verovanje u bolje sutra.Bez toga jednostavno ne ide...

Bez obzira sto zivot ponekad zna da emituje reprizu...

Izvukao sam pouke iz prosle epizode...

 

Share this post


Link to post
Kljuc svega je verovanje u bolje sutra.Bez toga jednostavno ne ide...

Bez obzira sto zivot ponekad zna da emituje reprizu...

Izvukao sam pouke iz prosle epizode...

 

^_^ u pravu si,samo što ja svaki put mislim da je ta repriza završila a kad ono opet novo emitiranje :)

Share this post


Link to post
dakle, osmeh sa ksanaksom.

osmeh xanaxom - najlepsi osmeh.. :whistling:

osmeh demetrinom izgleda ovako :lolcina:

 

a i pitanje je "Sta je pobeda?"

postoji li uopste pobeda i izlecenje?

kako bi to trebalo da izgleda?

Woodoo Popaj u jedoj pesmi, kad ga pitaju " dokle ces" kaze " cek da izmerim pa cu ti kazem"..

 

e tako i ja.. merim.. merim.. i merim..

kad izmerim cu vam kazem.. :)

Share this post


Link to post
a i pitanje je "Sta je pobeda?"

postoji li uopste pobeda i izlecenje?

kako bi to trebalo da izgleda?

 

Ja mislim da ne postoji nesto kao "konacno resenje" hahahhahaa :) Covek je jednostavno bice sa slabostima, u prirodi mu je da se razvija, da ide unapred i unazad, da zaluta, da se boji. Tako da mislim da ne postoji jedna vec vise malih pobeda koje cine jednostavno razvoj i sazrevanje. Sta znam, zapravo....ja tako gledam na to. Po meni je npr. pobeda cak i kad shvatim da sam danas neraspolozena, ali znam da sutra mozda necu biti. Onda u dnu te neraspolozenosti, osetim malu srecu :) i pustim neraspolozenost da radi svoje i da razvija taj neki deo mene koji jos nije sazreo i zeli mozda nesto sto nema i pati zbog toga. I pobeda mi je npr. kad shvatim da danas smem nesto sto nisam smela pre nekih godinu dana, mozda je samo jedna stvar u pitanju i ima jos sto stvari kojih se plasim, ali jednu stvar sam skinula sa spiska. A pobeda mi je i kad shvatim nesto novo o sebi, kad uocim sta radim i razumem zasto to radim, to je kao da sam osvetlila nesto sto je bilo mracno, pa cak iako je to nesto lose, bar ga sad vidim, svesna sam toga, a docice vreme kad cu se i sa tim izboriti. Pa tako, pobeda bi bila i da prihvatam, znam i ocekujem da ce doci jos mnogo stvari kojih cu se plasiti i zbog kojih ce mi biti tesko.

Share this post


Link to post
Ja mislim da ne postoji nesto kao "konacno resenje" hahahhahaa :) Covek je jednostavno bice sa slabostima, u prirodi mu je da se razvija, da ide unapred i unazad, da zaluta, da se boji. Tako da mislim da ne postoji jedna vec vise malih pobeda koje cine jednostavno razvoj i sazrevanje. Sta znam, zapravo....ja tako gledam na to. Po meni je npr. pobeda cak i kad shvatim da sam danas neraspolozena, ali znam da sutra mozda necu biti. Onda u dnu te neraspolozenosti, osetim malu srecu :) i pustim neraspolozenost da radi svoje i da razvija taj neki deo mene koji jos nije sazreo i zeli mozda nesto sto nema i pati zbog toga. I pobeda mi je npr. kad shvatim da danas smem nesto sto nisam smela pre nekih godinu dana, mozda je samo jedna stvar u pitanju i ima jos sto stvari kojih se plasim, ali jednu stvar sam skinula sa spiska. A pobeda mi je i kad shvatim nesto novo o sebi, kad uocim sta radim i razumem zasto to radim, to je kao da sam osvetlila nesto sto je bilo mracno, pa cak iako je to nesto lose, bar ga sad vidim, svesna sam toga, a docice vreme kad cu se i sa tim izboriti. Pa tako, pobeda bi bila i da prihvatam, znam i ocekujem da ce doci jos mnogo stvari kojih cu se plasiti i zbog kojih ce mi biti tesko.

 

P.LLL P.LLL P.LLL

Share this post


Link to post

da kazem nesta tri godine nisam uzeo nista od lekarstva bio sam ko da sam na drugoj planeti sve je bilo u redu, imalo je svega ka meni ljubav drugovi setanje imao sam novu poslu super, sve dok jedan dan nije opet zakucalo na vratima pa gde si ti ja sam trazio tebe, ja mu zatvorim vratu al;i kasno on se smugol ka meni eto to je to

Share this post


Link to post

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
Sign in to follow this  

×
×
  • Create New...