Jump to content
Depresija Forum
Sign in to follow this  
ParadoX

MOJ PUT KA POBJEDI

Recommended Posts

Misli su kao magnet!

One privlace ono cega se bojimo i tako ce uvek biti dok ne promenimo ono cega se bojimo.

Kako?

Pa ko shvati-lako, a ko ne, e on se vrti u tom zacaranom krugu...

U tom krugu sam i ja negde ali sto mu manje pridajem znacaj, manje osecam te porazavajuce posledice.

Uvek treba poci od toga da se sve moze, i bar nesto od toga ce se uspeti.

Unapred treba reci sebi ja to mogu i moci cu.

Nisam od onih koji prosipa pamet zato sto sve uspeva sto napise ali sam od onih koji pokusava i koji se bori.Neodustajem.

Fakticki pojam ne odustajati je smisao zivljenja...

U tome i jeste poenta zivota!

Neuspevamo sve iz prve neke stvari da resimo.Ako smo unapred rekli da nesto ne mozemo da resimo, onda nikad necemo ni moci, ali ako se ne predajemo i iznova pokusavamo...pa jednom cemo uspeti.

Dakle ovo nije prica nekog koji je to sve resio pa mu je lako, nego je to prica nekog koji i dalje traga za pravim pozitivnim mislima i nacinom da u praksi zaista uspostavi tu harmoniju- hteti i moci, umeti...

Hebeno!Ali upravo, zar to nije ono sto nazivamo zivotom?

Komplikovano, ali sta bi bilo da je prosto?

Dosadno, monotono, opet jednom recju: Hebeno...A takav i jeste zivot.

Share this post


Link to post

citam ovu temu i mislim se kako ste vi svi divni, kako se borite, kako trazite u sebi neki maleni kvant snage...

neznam dal ja uopste zelim "pobedu" ili ne. Jer ja sam ovo sto sam. Bolesna sam. Ili luda. ili izopstena samoinicijativno iz drustva, zivota, roditeljstva u pravom smislu te reci, posla i rada (koji je stvorio coveka), prijateljstava, muzike, knjiga, filmova, bilo kakve forme uzivanja, zdravlja, zenskog pola, ili bilo kog pola uopste, osnovne higijene i uljudnosti... izopstena i iskljucena iz SVEGA.

 

I ako se pitam, zasto pijem lekove? zasto idem kod psihologa (a jedva idem, jedva se vucem ali ipak idem)... pa valjda se potsvesno i ja nadam nekoj pobedi. Meni sada uopste ... nemam nikav definisan cilj, nemam volje nizasta, nemam motiva...

ali ja sam ustala jutros, napravila deci dorucak (kakav takav), spremila ih za igranje, proverila dal su prali zube, presvukli se u cisto itd itd itd i opremila ih za igranje tu napolju na nekom brdu, spakovala im sta im treba za tu igru, dala sam im cak i cekic i hanzaplaste (jer znam da ce da s epovrede iako smo kao vezbali zakucavanje itd a oni hoce da prave svoju kucicu ... deca...). kuvam im rucak od povrca i malo mesa, tj zdrav, sredila sam kuhinju i deo dnevne sobe i ...

sad sedim, jer sam KONACNO sama u kuci, i mislim se jel to zivot onda? taj rucak sto se kuva, deca koja mozda upravi sebi lupaju cekicem po prsticima, moje poverenje u njih kad im dajem cekic, jel to zivot? i ako jeste, sta se onda osecam kao da sam sundjer pun vode bacen u reku? nemogu vise da primim ni kap, ni jednu jedinu informaciju, pretoplenja sam, natopljena sam, prepunjena sam, eksploditacu ako samo nesto zazvoni ili se oglasi... nemogu nista vise. A moram. Ceka me ogroman posao po kuci, oko mog posla, a nemogu, nemogu ... nemogu nista.

 

Kazu da depresivnim bolesnicima treba razumevanje i podrska. Sta to znaci? Da sad imam nekoga da sredi sve ovo, obezbedi da deca abudu cista, sita, pametna, da urade domace zadatke i vezbaju matematiku i pisanje, da se veceras okupaju u mehuricima tj kadi, detaljno, da se odseku "kandzice" tj nokti, da se presvuce posteljina itd itd itd

Pa da mi neko to sve uradi, dal bi mi bilo lakse? Iskreno mislim da ne bi. Ali ako bi mi neko to svakog dana radio, da ja nemoram vise d amislim uopste o tome, mozda... mozda...

Dal ja zelim da mi bude bolje? Pa neznam.

 

jel ovo normalno?

gnjavim i pisem ovde ali sta cu... nemam kome da kazem. ne smeta meni sto sam sama, smeta mi sto sam ziva.

 

To je kao moj put ka pobedi. Jer ja se nisam nijednog od ovih dana ubila. Dakle, zivim. Ako zivim, onda se kao borim, jel da?

O boze mili...

Share this post


Link to post

Misli su kao magnet!

One privlace ono cega se bojimo i tako ce uvek biti dok ne promenimo ono cega se bojimo.

Kako?

Pa ko shvati-lako, a ko ne, e on se vrti u tom zacaranom krugu...

U tom krugu sam i ja negde ali sto mu manje pridajem znacaj, manje osecam te porazavajuce posledice.

Uvek treba poci od toga da se sve moze, i bar nesto od toga ce se uspeti.

Unapred treba reci sebi ja to mogu i moci cu.

Nisam od onih koji prosipa pamet zato sto sve uspeva sto napise ali sam od onih koji pokusava i koji se bori.Neodustajem.

Fakticki pojam ne odustajati je smisao zivljenja...

U tome i jeste poenta zivota!

Neuspevamo sve iz prve neke stvari da resimo.Ako smo unapred rekli da nesto ne mozemo da resimo, onda nikad necemo ni moci, ali ako se ne predajemo i iznova pokusavamo...pa jednom cemo uspeti.

Dakle ovo nije prica nekog koji je to sve resio pa mu je lako, nego je to prica nekog koji i dalje traga za pravim pozitivnim mislima i nacinom da u praksi zaista uspostavi tu harmoniju- hteti i moci, umeti...

Hebeno!Ali upravo, zar to nije ono sto nazivamo zivotom?

Komplikovano, ali sta bi bilo da je prosto?

Dosadno, monotono, opet jednom recju: Hebeno...A takav i jeste zivot.

 

^_^

Share this post


Link to post

Da ne otvaram novu temu, već da iskoristim Doxovu-žao mi je što ga dugo nema na forumu, i nadam se da je skroz ok.

 

Od 2006.godine se leÄim, pijem lekove i idem na psihoterapije. Iako je pre neki dan dr.napisala F32-depresija, iako joÅ¡ pijem Flunisan, slobodno i bez straha mogu da kažem - DEPRESIJE VIÅ¡E NEMA! I to je nema već par meseci.

 

Ostala je nervoza-ali ona je genetski nasleđena, deo je karaktera i nje se neću rešiti.

 

Ostao je trajni poremećaj liÄnosti, zbog ortopedskih problema i on je neizleÄiv.

 

Ali, tuge, crnih misli, kukanja, svega toga više NEMA.

 

Biće normalne tuge kada dođu neki datumi koji su za mene važni, ali to je apsolutno normalna stvar, i dešava se svima.

 

Flunisan neću prekidati na svoju ruku, kao ni Eftil, ali ću verovatno narednih meseci smanjivati dozu Flunisana.

 

Ma Å¡ta moja dr.rekla i ma Å¡ta moja okolina o meni mislila, ja najbolje poznajem sebe. Kako da budem depresivna ako imam druge, ozbiljne zdravstvene probleme?

 

ZaÅ¡to da budem depresivna kada postoji osoba koja mi znaÄi i kojoj ja znaÄim i koju jedva Äekam da vidim?

 

Imam i toliko stvari koje okupiraju moje misli, da tu mesta depresiji nema. Postoji samo koncentracija na te stvari, važne.

 

Eto prijatelji, depresija se lekovima, psihoterapijom, željom da bude bolje, pozitivnim mislima može pobediti...i ne plašim se ukoliko se vrati, u mojoj osnovnoj bolesti-sve je moguće..

 

Želela bih da proÄitam joÅ¡ ovakvih postova. Najvažnije je verovati sebi, nauÄiti da upravljate svojim mislima, i sve doÄ‘e na svoje mesto.

 

Kiss for all!

Share this post


Link to post

Dugo ovo sve traje ,predugo,doÅ¡la sam do raskrća gdje se moram odluÄiti kojim putem dalje,ovim kojim sam do sad iÅ¡la il nekim novim. Ovo je postalo nemoguće,i odluÄila sam poći novim putem,putem prihvaćanja svojih problema ,prihvaćanjem sebe takva kakva jesam. Bojim se hoću li uspjeti,ali moram ,jer ako nastavim starim putem samu sebe ću ubiti. Želi samo biti u miru sa sobom. I nadam se da ću uspjeti.

Share this post


Link to post

Dugo ovo sve traje ,predugo,doÅ¡la sam do raskrća gdje se moram odluÄiti kojim putem dalje,ovim kojim sam do sad iÅ¡la il nekim novim. Ovo je postalo nemoguće,i odluÄila sam poći novim putem,putem prihvaćanja svojih problema ,prihvaćanjem sebe takva kakva jesam. Bojim se hoću li uspjeti,ali moram ,jer ako nastavim starim putem samu sebe ću ubiti. Želi samo biti u miru sa sobom. I nadam se da ću uspjeti.

 

Uspjet ćeÅ¡!!! Na pravom si putu, a ja ti držim figulje da Äim prije ostvariÅ¡ sve zacrtano ;)

Share this post


Link to post

E, ovako, i ja zelim nesto da podelim sa vama. Vec cetiri i po godine se borim sa anksioznoscu. Nikada necu zaboraviti dan kad je sve pocelo, naizgled iz cista mira. Bila sam devojka za kojom su uzdisali, koja je mogla sta je htela...Ali podsvest je cudo. Nagomilalo se tu mnogo stresa. Dugogodsnja ljubav me izneverila, bolest oca,manjak samopouzdanja u detinjstvu....Sve se to talozilo... Juce je sve bilo ok, danas se budim sa nekom uzasnom teskobom, ne verujem sama sebi, gusim se, kao da nemam osecanja, kao da sam na ovom svetu samo posmatrac i ne ucestvujem u njemu. Nisam nikada otisla kod psihijatra, bez obzira sto mi je bilo uzasno tesko, buditi se i ici u krevet sa konstantnim lebdecim strahom bez konkretnog povoda. Nisam smela sama na ulicu, uvek sam isla sa nekim, odmeravala sam svaku svoju rec, o crnim mislima da ne govorim. Suicidne nisam imala, to ne bih mogla.Nakon dve godine sam se udala, rodila dete, sve to u ovakvom stanju. Nikada nisam od nikog potrazila pomoc jer sam se plasila da cu naici na nerazumevanje, a opet za psihoterapije je potrebno dosta novca.Da ne duzim dalje. Kad mi je dete napunilo par messeci, nisam smela da izadjem na ulicu sama, nisam smela da predjem put sa kolicima. Onda sam rekla DOSTA JE! Bila sam uporna iako mi u pocetku nije polazilo za rukom da pobedim strah. Poenta je prepustiti se strahu i dozvoliti podsvesti da ga prihvati, potrebno je vreme... Sad posle 4,5 godine ja se osecam mnogo bolje, mada imam krize i mislim da cu ih uvek imati, ali naspram onoga...odlicno je!Sada poznajme sebe i kriza mnogo brze prodje.Misim da sam na dobrom putu, pa i ako ostane ovako dobro je. Zapamtite, POTREBNO JE VREME...

Share this post


Link to post

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
Sign in to follow this  

×
×
  • Create New...