Jump to content
Depresija Forum
Sign in to follow this  
zeus20

Kako žive "Grani�ari"?

Recommended Posts

Kako vi koji bolujete od ovog poremecaja kratite dane, cime se bavite, o cemu razmisljate i konacno mislite li da se borderline moze izlijeciti ili cemo s tim i umrijeti?

 

ako vas ima javite se da razmjenimo iskustva. mozda mozemo svojim iskustvima pomoci jedni drugima...

Edited by angela_delamorte
zbog lakseg citanja posta

Share this post


Link to post

QUOTE(zeus20 @ 29 Jan 2009, 09:41 PM) 295730[/snapback]

Kako vi koji bolujete od ovog poreme?aja kratite dane, ?ime se bavite, o ?emu razmi�ljate i kona?no mislite li da se borderline mo�e izlije?iti ili ?emo s tim i umrijeti?

 

ako vas ima javite se da razmjenimo iskustva. mozda mozemo svojim iskustvima pomoci jedni drugima...

 

Moja cerka, boluje vec osmu godinu,a ima 21. Ni jedan lekar nam nije konkretno objasnio od cega ona boluje. Pocelo je u pubertetu, nosila je mider za kicmu, bila je disciplinovana, ali razdrazljiva, placljiva. Pripisivali smo to nezadovoljstvu zbog midera, i pubertetu.

Pri kraju njenog osmog razreda, konacno smo se suocili s tim da snjim nesto nije u redu, sto smo naslucivali, ali prosto smo ziveli u nadi da ce to proci. Tada je pocela da bira niskokaloricnu hranu, mada je morala da doruckuje, cim ustane, a rano je ustajala. Krenula je kod pedijatra i klinickog psihologa, ali se stanje nije poboljsavalo, bilo je sve gore. Bilo joj je smak sveta da dobije manje od petice, maltretirala je mladju sestru i histerisala za svaku sitnicu. Krenuli smo na lecenje u kliniku Dr Dragisa Misovic. dijagnoza nije bila anoreksija, iako je bila jako mrsava, vec psihoticna dekompenzacija. Ubrzo je usledila prva hospitalizacija. Pila je rispolept, koji joj je napravio hormonski poremecaj. Od pocetka nije volela doktorku koja je bila njen lekar,ali je istovremeno odbijala promenu. Ucila je i dalje, ali uvek je mislila da je lose uradila pismeni, sto su demantovale sve petice. Pocela je sa bulimijom. Na raspustu izmedju druge i trece godine gimnazije, jos jedna hospitalizacija, gotovo ceo raspust je provela u bolnici.Utvrdjeno je na testiranju da nema vise psihoticnih epizoda, ali da je na ivici, svaki stres je moze uvesti u novu psihozu. Bulimija i dalje. Prestala je piti rispolept, i hormonski status se normalizovao, pa je prestala piti i taj lek. Nova terapija, samo flunirin.

U trecem razredu gimnazije, krenula je sa izostajanjem iz skole. Imala je veliko razumevanje profesora i drugova i drugarica iz razreda, ali je uvek odbijala druzenje.Tu godinu se nekako izborila da ne za malo ne polaze razredni ispit i razred je zavrsila sa svim peticama, ali ovoga puta to nije zasluzila. sledeci razred je krenula s mukom, izostajala po nekad, ose?ala se lo�e, ali to stanje nije znala da opise,vi�e je pred nama bilo prenemaganja da joj je lose, a kad mi nismo tu, sestra kaze da je bila vesela. Izvlacila je privilegije iz svoje bolesti i manipulisala. Treca hospitalizacija. Potpuno razocarenje doktorkom i konacno odlucuje da nece vise da se leci kod nje. Isla je privatno, ali nije vise isla u skolu. Nismio je mogli naterati. Pricala sam joj, mislim da bi deset tomova od tih prica mogla napisati. Morala je na razredni ispit. Njeni divni profesori su joj zadali malo gradiva, ja sam radila s njom, sama nije htela, i polozila je, ali ima tu Bozanske pravde, jedna ocena nije bila petica, no sada joj je bilo svejedno. obradovala se kad je saznala da je ostalo mesta na Filozofskom fakultetu, klasicne nauke, jer je to nekada prizeljkivala da upise, pa se predomislila, ali se ponovo zagrejala. Moje ubedjenje je da je to prema njenom znanju i interesovanjima sjajan fakultet za nju. Na prijemnom je bila prva, racunajuci i studente iz juna, bez dana ucenja, ali sta to vredi.

Izvinjavam se, nastavicu kasnije, na poslu sam, moram da nesto odradim.

Edited by angela_delamorte
zbog lakseg citanja posta

Share this post


Link to post

Vec treci put pisem, pa mi se komp iskljucuje, kad stignem do kraja, zato cu pisati par puta.

Krenula je na fakultet sa puno elana, ali kako su se obaveze povecavale i nije bilo dovoljno znanje iz srednje, pocela je da izostaje.Govorila je da je tamo svi mrze zbog znanja da ne uci da bi je prihvatili, a na pauzama je setala sama sa drustvom j bila samo na casovima. I sa malo ucenja polozila je sve kolokvijume na koje je izasla, ali od ispita polozila je samo francuski, latinski je prošla pismeni, pala na usmenom sto se gotovo nikad ne dogadja.Imala je blokadu, niceg nije mogla da se seti. Tog leta obecavala je da ce da uci, ali nije. Moja situaciona depresija se pogorsavala, mada sam je mnogo radila i sve cinila, ali sam na kraju morala da prihvatim pritiske svog doktoa da idem u bolnicu, sto je njoj dobro doslo da ne uci.

krenuli snmo na porodicnu, pa je tada psiholog prvi put pomenula poremecaj licnosti,i cerkaje krenula da se leci u Palmoticevoj. Biloje sve losije stanje, pa je bila u bolnici na otvorenom odeljenju sest nedelja, obavljena su testiranja. Nastavilaje u dnevnoj bolnici, ali je treci damn popila lekove, pokusaj suicida, po cetvrti put, i smestili sue na zatvoreno odeljenje, opet sest nedelja, Nastavilaje komtrolekod doktorke i krenuli smo kod druge terapeutkinje, koja je stvarno izvanredna na porodicnu terapiju. nema rezultata. Ona odbija svako angazovanje na svom izlecenju, ni jedan dogovor ne ispostuje. Mi postujemo, ali to ne vredi.

Dane provodi u svojoj sobi, uglavnom spava, nigde ne ide, nema drustvo, kaze da joj ne prijaju ljudi, a kad nam neko dodje ne moze se doci do reci od nje, skace sa teme na temu, i kad sa nama pric, cesto i ne dovrsi recenicu.

 

Ne radi nista, samo gledaTv uglavnm sport, nekada je islana aerobik, sada ni to. Kao da bezi od zivota ogdgovornosti, bolest je odlican izgovor, plasi se neuspeha, plasi se razocarenja i propusta lepe stvari. ishrana nije drasticno kaonekad, ne povraca, ali ne postuje red, gladuje pa se najede, izbegava da sedne sa nama za sto. Prica da ne moze da nas podnese, a drugi put da nam se divi, kad nismo kod kuce, zove nas. mi smi obe cerke razmazili, mnogo smo im pomagali, olaksavali, radili puno umesto njih, sad ona tako navikla. Povukli smo se nista je ne teramo, osim da ide kod lekara. Ne radimo nista umesto nje, i to nije vazno, nije joj stalo ni do cega.

Bilo je natezanje da uzme uput za poslednju kontrolu panije, te je suprug uzeo u poslednji cas. Lekove joj mi dajemo. pre dva dana bila je na timu za prijem u bolnicu, ali sada nece da ode i laboratoriju, a mogu je zvati svakog dana da dodje na odeljenje.

Suprug i ja smo fak. obrazovani, ona misli da mora i ona ne vredi govoriti, a ne zna sta ce, niti moze, moze da se zivi i bez fakulteta. Najlakse je pobeci od odgovornosti u bolest, nekad mislim da neke simptome imitira da ne bi nista radila. Svakidan joj je isti. Suprug i ja smo na izmaku snaga, ali ne odustajemo, ja svasta radim d je izvucem, da je motivisem za bilo sta, neki obi, bilo sta da radi, bolje bi joj bilo.

Share this post


Link to post

Doktorka, koja vazi za jednu od boljih rekla je vise puta da je ucinila sve sto je znala i mogla, a ona vazi za jednu od boljih, i da joj je sada poslednja sansa na institutu, da joj posle preostaje samo trajna ustanova.Isto tako nam kaze da ona moze lako da sklizne u hronicno i ozbiljnije stanje. Porodicna stalno ponavlja da mora da krene da se angazuje bar malo, da na vreme ustaje, da organizuje dan, ali ne vredi, a sada ona izbegava i to smara je ista prica.

Citala sam Prestanite hodati po ljuskama jaja, ona ima sve simptome, osim samopovredjivanja, ali tu su bili pokusaji suicida, sada kaze da se ne bi ubila zbog nas, i nekih vecih napada besa, a ceste promene raspolozenja i misljenja su svakodnevne. sad kaze ovako, drugi put drugo. lekari isticu d joj je IQ 128, a ne govore, to sami vidimo da je nezrela, ponasa se kao malo dete.

Nekad dugo pricamo, ja je hrabrim, predocavam joj mogucnosti, iznosim pozitivne primere, a ona onda kaze da niko nece da prica s njom.

Mislim da je nju dosta i stid svog stanja, cak i od nas, mozda najvise od nas, kao da joj na celu pise da je bolesna, a ko ne zna na osnovu njenog ponasanja ne bi nista primetio. Lepa je kao lutka.

Nesigurna je, ocajna je, ljuta je a nikako dashvati da njeno izlecenje samo od nje zavisi, da li hoce, kaze da hoce, pa nista ne cini, da li zeli da se izleci, kaze da zeli, pa nista ne cini.

Od lekova pije efektin, lamal i rivotril.

Toliko se ljudi oko nje angazuju, sve odbja,doduse, suprug i ja se malo snebivamo da dosadjujemo doktorki, ima ona i druge pacijente, a kaze nam da je cerka njen pacijent, nije praksa da se mnogo bave roditeljima ona je punoletna, ima 21 godinu.

Ima li neko iskustvo, savet, rec, sve mi je dobrodoslo!

 

Ja se izvinjavam zbog mnogobrojnih gresaka u kucanju, zurim da mi se kopm opet ne iskljuci, bataljuga, kod kuce je dobar.

Share this post


Link to post

Granicni poremecaj licnosti je vrlo tezak psihicki poremecaj od kojega i sam bolujem. upravo zbog toga sam otvorio ovu temu, kako bi sto vise pomogli jedni drugima. vjerujem da se moguce izlijeciti od GPL-a, ali potrebno je puno volje, truda i rada na sebi.

 

Sto si tice vase kcerke smatram da bi joj jako puno koristilo bavljenjem nekim aktivnostima. mozda neki sport, aerobik, plivanje, setnja. bilo sta, samo da necim zaokupi misli. osobno takodjer jako puno razmisljam o bolesti, o zivotu, o tome sto cu reci, opcenito o svemu. a znam i koliko to neprestano razmizljanje umara i crpi energiju. u sat vremena znam po 10 puta promjeniti raspolozenje.

 

to sto kazete da jednom prica da vas ne moze podnijeti a drugi puta vam se divi i zove vas je apsolutno normalno za ovaj poremecaj. ona se toliko psihicki iscrpi da jednostavno ima potrebu da se iskali na nekome, a kad je prodje bude joj zao. to se i meni cesto dogadja, ali moji su se vec navikli na te moje "ispade" lizalica.gif .

 

ne mogu objasniti tu prazninu, zavist, ljutnju, ljubomoru koja meni tijekom dana prolazi kroz glavu. najgora od svega je ona ubitacna praznina kad doslovne ne znam kud bi sa sobom. u tom trenutku ne vidim u nicemu smisao i sve mi je bez veze. tad je najbolje izaci vani i malo se ispuhati,bilo to trcanje, setnja ili voznja biciklom.

 

ja tako?er imam 21 godinu i tek sam prije 4 mjeseca po?eo sa lije?enjem. treba nauciti zivjeti sa ovim poremecajem. nije lako, ali moze se. najbitnija je podrska obitelji i tolerancija. znam da je ponekad tesko razumjeti te osobe, ali imajte strpljenja jer to je takav poremecaj u kojem ni sam pacijent ne zna tko je i sto zeli od zivota. jedan dan zelim biti miran i povucen, drugi dan zelim ostaviti agresivan dojam, treci dan zelim izgledati kao neki idol... i tako u krug. ja jos ne znam tko sam i sto sam, kad non-stop pokusavam biti netko drugi, a to toliko iscrpljuje da se rijecima ne moze opisati. ljetos sam imao ekstremno dugu kosu. pred bozic sam se osisao na vrlo kratku frizuru, sad opet pustam dugu kosu. ni sam ne znam sto bi i kako bi. vrlo brzo mijenjamo mi�ljenje o nekome. danas nam je ta osoba super, a sutra je najgora na svijetu. to je taj crno- bijeli pogled na svijet. ili nam je osoba super i pozitivna ili je totalno negativna i ne podnosimo je, nema neke zlatne sredine. idemo iz krajnosti u krajnost... tesko je to

Share this post


Link to post

Eh, imamo mi strpljenja vec osma godina.

To sto pises, sve mi je poznato, i znam ja da bi se trebala baviti bilo cime, ali nikako nismo uspeli da je motivisemo.

Jednostavno, ona se ponasa, sto ne znaci da se tako i oseca, kao da joj ni do cega nije stalo, i kao da ne zeli da se izleci.

Sta sve nismo pokusavali, sve ove godine, ne moze se opisati.

Da li neko ima savet, kako je motivisati da se necim bavi, da poslusa savete strucnjaka.

Zainteresovana je ona za sport, poznaje sve sportove, ali kroz TV i Internet, gleda i neke serije, i po malo cita.

Samo da ne izlazi iz kuce. Svaku obavezu odlaze, odlaze, dok ne bude prekasno, pa se nista i ne moze uciniti, ili ono sto je jako vazno obavimo mi u zadnji cas.

Evo jednog primera.

Imali smo zakazanu porodicnu terapiju u !5 casova. Odlagala je da ode po uput na studensku do poslednjeg dana, i otisla je bas u poslednji tren, oko 14 casova, ne bi ni stigla na vreme.

Mi smo dosli s posla, mladja cerka od kuce. Ispostavilo se da je terapeutkinja imala smrtni slucaj i da toga dana nije radila, pomerila je sve za nekoliko dana. Ja je pozovem i kaze joj to, da ne bi dolazila u Palmoticevu, nego da kad uzme uput, ide kuci.Jos uvek je cekala na red kod doktorke kad sam je dobila telefonom.

Znate li sta je uradila?

Odmah po mom pozivu, otisla je na salter i trazila knjizicu, i index, rekla je da zuri i da ne moze vise da ceka. Tada je izgubila index. Isti uput joj je trebao i za kontrolu kod njene doktorke u Palmoticevoj. Nas je slagala da je uzela uput, verovatno planirajuci da ga uzne sutradan, ali ga 'nije mogla uzeti bez indexa" sto nije tacno, i tada smo pregled platili.

Dakle, bilo je bolje, osloboditi se obaveze da uz knjigu ceka jos pola sata, i doci sutradan ponovo, najmanje sat putovanja u jednom smeru, cekati iz pocetka, mozda i duze, nego tada zavrsiti zapoceto. To ni malo dete ne bi uradilo.

Sta sam ja uradila, kad sam za to saznala. Samo sam joj mirno ispricala da je takav postupak detinjast, da treba da razmisli o posledicama, da joj je bilo lakse da zavrsi kad je vec tamo. Sve mi je odobravala, ton nam je boi miran, ni malo ljtit.

Medjutim, i dalje natezanje kad treba da ucini bilo sta. Sad odlaze odlazak u laboratoriju, na hospitalizaciju se mora javiti sa rezultatima, na kraju nece ni otici, a to ne moze niko umesto nje.Jedino sto mi i odradimo je u vezi sa njenim lecenjem, u zelji da je podsticemo da radi sama za sebe, i sta se dogadja-ne radi nista.

Ne smeta meni sto joj je haos u sobi, to pokazuje da joj je haos i u glavi, niti mi je tesko da joj perem, peglam.

Ja samo zalim sto nece, makar sa sestrom da negde izadje, bar u setnju, i sto nece ili ne moze, a sve vise mislim da nece, da se angazuje bar malo na svom lecenju, da poslusa doktorku, da krene od najmanjih koraka.

Puno ima mladih sa istim poremecajem, i trude se da funkcionisu, uzimaju lekove, ali rade, uce, imaju druga, drugaricu...Zasto ona to ne moze, bar nesto i bar malo. bar taj aerobik, nekada je isla, bilo sta.

Share this post


Link to post

QUOTE(Akika @ 31 Jan 2009, 08:50 AM) 295970[/snapback]

Eh, imamo mi strpljenja vec osma godina.

To sto pises, sve mi je poznato, i znam ja da bi se trebala baviti bilo cime, ali nikako nismo uspeli da je motivisemo.

Jednostavno, ona se ponasa, sto ne znaci da se tako i oseca, kao da joj ni do cega nije stalo, i kao da ne zeli da se izleci.

Sta sve nismo pokusavali, sve ove godine, ne moze se opisati.

Da li neko ima savet, kako je motivisati da se necim bavi, da poslusa savete strucnjaka.

Zainteresovana je ona za sport, poznaje sve sportove, ali kroz TV i Internet, gleda i neke serije, i po malo cita.

Samo da ne izlazi iz kuce. Svaku obavezu odlaze, odlaze, dok ne bude prekasno, pa se nista i ne moze uciniti, ili ono sto je jako vazno obavimo mi u zadnji cas.

Evo jednog primera.

Imali smo zakazanu porodicnu terapiju u !5 casova. Odlagala je da ode po uput na studensku do poslednjeg dana, i otisla je bas u poslednji tren, oko 14 casova, ne bi ni stigla na vreme.

Mi smo dosli s posla, mladja cerka od kuce. Ispostavilo se da je terapeutkinja imala smrtni slucaj i da toga dana nije radila, pomerila je sve za nekoliko dana. Ja je pozovem i kaze joj to, da ne bi dolazila u Palmoticevu, nego da kad uzme uput, ide kuci.Jos uvek je cekala na red kod doktorke kad sam je dobila telefonom.

Znate li sta je uradila?

Odmah po mom pozivu, otisla je na salter i trazila knjizicu, i index, rekla je da zuri i da ne moze vise da ceka. Tada je izgubila index. Isti uput joj je trebao i za kontrolu kod njene doktorke u Palmoticevoj. Nas je slagala da je uzela uput, verovatno planirajuci da ga uzne sutradan, ali ga 'nije mogla uzeti bez indexa" sto nije tacno, i tada smo pregled platili.

Dakle, bilo je bolje, osloboditi se obaveze da uz knjigu ceka jos pola sata, i doci sutradan ponovo, najmanje sat putovanja u jednom smeru, cekati iz pocetka, mozda i duze, nego tada zavrsiti zapoceto. To ni malo dete ne bi uradilo.

Sta sam ja uradila, kad sam za to saznala. Samo sam joj mirno ispricala da je takav postupak detinjast, da treba da razmisli o posledicama, da joj je bilo lakse da zavrsi kad je vec tamo. Sve mi je odobravala, ton nam je boi miran, ni malo ljtit.

Medjutim, i dalje natezanje kad treba da ucini bilo sta. Sad odlaze odlazak u laboratoriju, na hospitalizaciju se mora javiti sa rezultatima, na kraju nece ni otici, a to ne moze niko umesto nje.Jedino sto mi i odradimo je u vezi sa njenim lecenjem, u zelji da je podsticemo da radi sama za sebe, i sta se dogadja-ne radi nista.

Ne smeta meni sto joj je haos u sobi, to pokazuje da joj je haos i u glavi, niti mi je tesko da joj perem, peglam.

Ja samo zalim sto nece, makar sa sestrom da negde izadje, bar u setnju, i sto nece ili ne moze, a sve vise mislim da nece, da se angazuje bar malo na svom lecenju, da poslusa doktorku, da krene od najmanjih koraka.

Puno ima mladih sa istim poremecajem, i trude se da funkcionisu, uzimaju lekove, ali rade, uce, imaju druga, drugaricu...Zasto ona to ne moze, bar nesto i bar malo. bar taj aerobik, nekada je isla, bilo sta.

 

 

 

Eh, nazalost sve o cemu ovdje pisete jako dobro mi je poznato. ovo odlaganje obaveza je i moj problem. uvijek sve odlazem do zadnjeg dana. kad bi konacno dosao taj dan ja bi se na sve nacine izvlacio samo da ne idem(nije bitno gdje treba ici). Ja se danima u glavi pripremam za taj izlazak a kad doce taj dan osjecam se toliko lose i toliko iscrpljeno da bih najradje samo spavao i da me svi puste na miru. to je neka visa sila. tesko se moze protiv toga.

 

ali, kazem vam ako je ikako mozete nagovoriti na bilo kakvu aktivnost na svjezem zraku za nju bi bilo jako dobro. garantiram da bi joj se stanje vrlo brzo popravilo. naravno, uz to svakako idu i lijekovi. meni je isto bilo tesko bilo stasto podrazumijeva izlazak iz kuce. ali kad covjek sam sebe pokrene i na?e neku zanimaciju(u mome slucaju trcanje) puno manje razmislja o bolesti i o problemima. samim time se i psihicko stanje popravlja. naime, poznatoje da se fizickom aktivnoscu izludjuje serotonin( hormon srece) koji je neophodan za dobro raspolozenje.

zelim i vama i njoj srecu da se sto prije izvadi iz ove situacije srculenca.gif

Share this post


Link to post
ni sam ne znam što bi i kako bi. vrlo brzo mijenjamo mišljenje o nekome. danas nam je ta osoba super, a sutra je najgora na svijetu. to je taj crno- bijeli pogled na svijet. ili nam je osoba super i pozitivna ili je totalno negativna i ne podnosimo je, nema neke zlatne sredine. idemo iz krajnosti u krajnost... teško je to

 

@zeus znaš da sam ve? pisala da sumnjam da imam ovaj poreme?aj ... utvrdili su mi da imam poreme?aj li?nosti ali nisu nikad konkretizirali ..prvo bio narcis ..pa okp poreme?aj li?nosti ..... ali nakon što si napisao ovu re?enicu ja sam 100% sigurna da bolujem od toga -.... jer da me netko pita kakva sam tj. kad me pitaju da kažem da idem iz krajnosti u krajnost i takva sam od 15.godine života ..... i te krajnosti su prestrašne ..... evo od pada godine do dvije nagrade fakulteta pa sad opet do pada godine ... neznam prebolesno mi je više tako živjeti ..nemam mira to mi je najgore ...

 

Eh, imamo mi strpljenja vec osma godina.

To sto pises, sve mi je poznato, i znam ja da bi se trebala baviti bilo cime, ali nikako nismo uspeli da je motivisemo.

Jednostavno, ona se ponasa, sto ne znaci da se tako i oseca, kao da joj ni do cega nije stalo, i kao da ne zeli da se izleci.

Sta sve nismo pokusavali, sve ove godine, ne moze se opisati.

Da li neko ima savet, kako je motivisati da se necim bavi, da poslusa savete strucnjaka.

Zainteresovana je ona za sport, poznaje sve sportove, ali kroz TV i Internet, gleda i neke serije, i po malo cita.

Samo da ne izlazi iz kuce. Svaku obavezu odlaze, odlaze, dok ne bude prekasno, pa se nista i ne moze uciniti, ili ono sto je jako vazno obavimo mi u zadnji cas.

Evo jednog primera.

Imali smo zakazanu porodicnu terapiju u !5 casova. Odlagala je da ode po uput na studensku do poslednjeg dana, i otisla je bas u poslednji tren, oko 14 casova, ne bi ni stigla na vreme.

Mi smo dosli s posla, mladja cerka od kuce. Ispostavilo se da je terapeutkinja imala smrtni slucaj i da toga dana nije radila, pomerila je sve za nekoliko dana. Ja je pozovem i kaze joj to, da ne bi dolazila u Palmoticevu, nego da kad uzme uput, ide kuci.Jos uvek je cekala na red kod doktorke kad sam je dobila telefonom.

Znate li sta je uradila?

Odmah po mom pozivu, otisla je na salter i trazila knjizicu, i index, rekla je da zuri i da ne moze vise da ceka. Tada je izgubila index. Isti uput joj je trebao i za kontrolu kod njene doktorke u Palmoticevoj. Nas je slagala da je uzela uput, verovatno planirajuci da ga uzne sutradan, ali ga 'nije mogla uzeti bez indexa" sto nije tacno, i tada smo pregled platili. Dakle, bilo je bolje, osloboditi se obaveze da uz knjigu ceka jos pola sata, i doci sutradan ponovo, najmanje sat putovanja u jednom smeru, cekati iz pocetka, mozda i duze, nego tada zavrsiti zapoceto. To ni malo dete ne bi uradilo.

Sta sam ja uradila, kad sam za to saznala. Samo sam joj mirno ispricala da je takav postupak detinjast, da treba da razmisli o posledicama, da joj je bilo lakse da zavrsi kad je vec tamo. Sve mi je odobravala, ton nam je boi miran, ni malo ljtit.

Medjutim, i dalje natezanje kad treba da ucini bilo sta. Sad odlaze odlazak u laboratoriju, na hospitalizaciju se mora javiti sa rezultatima, na kraju nece ni otici, a to ne moze niko umesto nje.Jedino sto mi i odradimo je u vezi sa njenim lecenjem, u zelji da je podsticemo da radi sama za sebe, i sta se dogadja-ne radi nista.

Ne smeta meni sto joj je haos u sobi, to pokazuje da joj je haos i u glavi, niti mi je tesko da joj perem, peglam.

Ja samo zalim sto nece, makar sa sestrom da negde izadje, bar u setnju, i sto nece ili ne moze, a sve vise mislim da nece, da se angazuje bar malo na svom lecenju, da poslusa doktorku, da krene od najmanjih koraka.

Puno ima mladih sa istim poremecajem, i trude se da funkcionisu, uzimaju lekove, ali rade, uce, imaju druga, drugaricu...Zasto ona to ne moze, bar nesto i bar malo. bar taj aerobik, nekada je isla, bilo sta.

 

ajme ja ssam ovakve stvari tisu?u puta napravila ..totalno nelogi?ne .. nikad ne azmišljam o posljedicama ... neznam kao da je mozak tako nekako programiran pa ne razmišlja o tome što taj ?in zna?i dugoro?no ... meni je problem uvijek bio i?i po te uputnice ... potvrde i sli?no a kad bih to obavila bih se osje?ala ko da sam neznam što napravila ....

 

mislim da bi joj definitivno fizi?ka aktivnost pomogla ... pa zapto joj npr. ne kupite neku knjigu o pilatesu aerobiku ili tako ne?im sa ?im mislite da bi se bavila pa ju možda to motivira .. nekako da probate indirektno ju motivirati jer kao što ste rekli i to je živa istina samo ?ovjek SAM se može pokrenuti .. znam po sebi a kada to nemogu re?i ..znam da mora se dogoditi neki klik u glavi ... mene tako digne kad ?itam o tim nekim stvarima pa me zaintrigira da se bavim .... ja idem na aerobik i pilates i puno mi pomaže .....

 

još jedna topla preporuka ... da joj nabavite psa .. za pse je dokazano dda ima terapeutski u?inak na ljude .... ja sam si nabavila zlatnog retrivera prije 3 mjeseca i nemogu vam opisati koliko mi pomaže u mojoj borbi sa samom sobom ..jednostavno kad se igram sa pesicom nemam više kaos u glavi ... opet je dobro da onda ima tu obavezu da iza?e sa psom van pa bi izašla iz ku?e ..... budu?i da nema nikakvu obavezu razmislite o tome ....

Share this post


Link to post
@zeus znaš da sam ve? pisala da sumnjam da imam ovaj poreme?aj ... utvrdili su mi da imam poreme?aj li?nosti ali nisu nikad konkretizirali ..prvo bio narcis ..pa okp poreme?aj li?nosti ..... ali nakon što si napisao ovu re?enicu ja sam 100% sigurna da bolujem od toga -.... jer da me netko pita kakva sam tj. kad me pitaju da kažem da idem iz krajnosti u krajnost i takva sam od 15.godine života ..... i te krajnosti su prestrašne ..... evo od pada godine do dvije nagrade fakulteta pa sad opet do pada godine ... neznam prebolesno mi je više tako živjeti ..nemam mira to mi je najgore ...

ajme ja ssam ovakve stvari tisu?u puta napravila ..totalno nelogi?ne .. nikad ne azmišljam o posljedicama ... neznam kao da je mozak tako nekako programiran pa ne razmišlja o tome što taj ?in zna?i dugoro?no ... meni je problem uvijek bio i?i po te uputnice ... potvrde i sli?no a kad bih to obavila bih se osje?ala ko da sam neznam što napravila ....

 

mislim da bi joj definitivno fizi?ka aktivnost pomogla ... pa zapto joj npr. ne kupite neku knjigu o pilatesu aerobiku ili tako ne?im sa ?im mislite da bi se bavila pa ju možda to motivira .. nekako da probate indirektno ju motivirati jer kao što ste rekli i to je živa istina samo ?ovjek SAM se može pokrenuti .. znam po sebi a kada to nemogu re?i ..znam da mora se dogoditi neki klik u glavi ... mene tako digne kad ?itam o tim nekim stvarima pa me zaintrigira da se bavim .... ja idem na aerobik i pilates i puno mi pomaže .....

 

još jedna topla preporuka ... da joj nabavite psa .. za pse je dokazano dda ima terapeutski u?inak na ljude .... ja sam si nabavila zlatnog retrivera prije 3 mjeseca i nemogu vam opisati koliko mi pomaže u mojoj borbi sa samom sobom ..jednostavno kad se igram sa pesicom nemam više kaos u glavi ... opet je dobro da onda ima tu obavezu da iza?e sa psom van pa bi izašla iz ku?e ..... budu?i da nema nikakvu obavezu razmislite o tome ....

Isla je ona na aerobik, ima i sobni bicikl, koji bez veze stoji, sad je ne mozemo nikako izvuci napolje. Knjiga ima gomili, ima internet, ne vredi sve sto joj se predlozi, ona odbija, bas zato sto mi predlozimo, shvatila sam to, pa cutim.

Pas bi lipso pored nje, znam je dobro, i cvece koje ima u sobi, hoce zeli, ali ne zaliva, a onda kaze, zalivala sam, nego ima malo svetlosti, a zemlja-kamen.

Sve nade polazemo u ovaj sledeci boravak u bolnici.Mozda ovoga puta krene na bolje.

Share this post


Link to post

znam da je ona vase djete i da bi zivot dali za nju.

ali pokusajte malo manje "trcati" oko nje. organizirati se i trositi svu svoju energiju.

do sad je shvatila da joj samo zelite pomoci.

probajte je za razliku pustiti na miru. ne forsirati nista.

borderlineri inace vole da manipuliraju i da se svi angaziraju oko njih.

pustite sve. okrenite se sebi. mozda se promijeni. a tim i njezino razmisljanje.

Share this post


Link to post
znam da je ona vase djete i da bi zivot dali za nju.

ali pokusajte malo manje "trcati" oko nje. organizirati se i trositi svu svoju energiju.

do sad je shvatila da joj samo zelite pomoci.

probajte je za razliku pustiti na miru. ne forsirati nista.

borderlineri inace vole da manipuliraju i da se svi angaziraju oko njih.

pustite sve. okrenite se sebi. mozda se promijeni. a tim i njezino razmisljanje.

 

Slažem se s tobom. ne treba ništa previše forsirati i siliti je na neke aktivnosti. malo je pustite na miru, jer sav taj pritisak koji vršite na nju njoj može samo škoditi. znam da joj želite samo najbolje, ali malo je pustite da se sabere i sigurno ?e ona sama nešto poduzeti da se izvu?e iz te situacije. kao što sam ve? prije spominjao teško je živjeti sa ovakvim osobama, ali najvažnije je da im pokažete da vam je stalo i da se u svakome trenutku mogu osloniti na vas. Nemojte joj davati do znanja da je bolesna i da "mora" nešto u?initi po tom pitanju. jednostavno je malo pustite da se odmori od svega

Share this post


Link to post

kako zivimo????

 

hmmm..jedan dan nesto uspe drugi dan govno......

 

 

i tako svaki dan..promene raspolozenja...

 

nekad si suicidan...nekad agresivan...

 

nekad mrzis sve oko sebe...

 

ja sam 4 puta bio hospitalizovan i nemam nameru opet da idem...

 

imam drugaricu koja iam neku dijagnozu f23 i leci se nikih dve ogdine i skroz su joj smanjili lekove a ja pizidm zbog toga....

 

hteo bih da manje pijem lekove i da mogu ko chovek na slavisvojoj,ili pak rodjendanu da popijem pivo...ali ne smem...

dijagnoza je koiko je meni poznato f60.2

i f30.1

 

 

imam mucnninu.konstantno.

 

 

u principu sam jako osetljiv i emotivno labilan...ok sam ako pijem lekove...ali ako prestanem to je katastrofa.

imam chudne snove ,cesce kosmare,vecinom dana sam u zeshem downu.

nemam drugove,u stvari pre bih rekao da odbijam da ih imam...

ista situacija je i sa devojkom...

nekad se osecam totalno izgubljneo u svetu i prostoru...

 

plasim se svoje senke nekad...

:(:(:(

proglasilsi su me radno nesposobnim na osnovu svih dijagnoza...

sve u svemu trudim se i ne predajem se tako lako...

samo da nema tih prokletih dejavuova...

mogu da citam,mogu da gledam filmove.

cesto vise bbrinem za druge nego za sebe...sto je normalno nedopustivo.odvratan sam porodici zato sto pusim mnogo, a jedan psihjatar mi je rako da tako mozes da navuces mngoo vise bolesti nego, da ne pusis.mlad sam imam sve uslove za svetliju buducnost ali sve mi je bezveze...

 

nekako su mi dosadili ljudi sta ja znam...

 

chesto trazim instant resenja sto je velika greska ali boze moj imam 24 godine...

eto tako se ja osecam...mozda je ovo trebalo u drugi topic...nebitno.

razmisljam o toj devojci @akika dok pisem post i sve sumnjam da je mozda u nekoj ne daj boze sekti ili da se drogira necime...???

 

izvinjavam se na duzem postu.

Share this post


Link to post
znam da je ona vase djete i da bi zivot dali za nju.

ali pokusajte malo manje "trcati" oko nje. organizirati se i trositi svu svoju energiju.

do sad je shvatila da joj samo zelite pomoci.

probajte je za razliku pustiti na miru. ne forsirati nista.

borderlineri inace vole da manipuliraju i da se svi angaziraju oko njih.

pustite sve. okrenite se sebi. mozda se promijeni. a tim i njezino razmisljanje.

Filter, upravo sam ovo htjela napisati, ali ja se nebi usudila ništa bez savjetovanja sa psihijatricom.

 

Akika, da li vam je doktorica ikada do sad predložila ili spomenula nešto sli?no? Da se malo distancirate, prerežete tu pup?anu vrpcu? Možda kada bi malo manje skakali oko nje, ona jednostavno bila prisiljena nešto i sama napraviti? Možda je ona stvarno "pobjegla" u bolest, a vi nesvjesno "njegujete" to njeno stanje? Oprostite ako sam Vas uvrijedila, znam da sve što radite, radite u najboljoj namjeri da bi pomogli k?eri . Joj, Akika, od srca Vam želim da k?er ?im prije ozdravi! :srculenca:

Share this post


Link to post

Ja kad ?itam sve te simtome i dalje tvrdim da nisam border pardon grani?ar,a i nikad nisam voljela igrati se grani?ara.

Share this post


Link to post
Slažem se s tobom. ne treba ništa previše forsirati i siliti je na neke aktivnosti. malo je pustite na miru, jer sav taj pritisak koji vršite na nju njoj može samo škoditi. znam da joj želite samo najbolje, ali malo je pustite da se sabere i sigurno ?e ona sama nešto poduzeti da se izvu?e iz te situacije. kao što sam ve? prije spominjao teško je živjeti sa ovakvim osobama, ali najvažnije je da im pokažete da vam je stalo i da se u svakome trenutku mogu osloniti na vas. Nemojte joj davati do znanja da je bolesna i da "mora" nešto u?initi po tom pitanju. jednostavno je malo pustite da se odmori od svega

Naravno, to smo dogovarali sa porodi?nom terapeutkinjom, i upravo tako i radimo poslednjih par meseci, ali stanje joj se pogorsalo. Ne diramo je, pustamo je da sama odlucuje, a ona odlucuje da ništa ne radi, mi na to ne reagujemo, mislila sam da se to vidi iz mojih postova, ništa joj u poslednje vreme ne predlazemo, ali njena reakcija na to je da tone dublje, jer time se ponasamo kao da je skoro zdrava, samo joj dajemo lekove, jer ih ne bi uzela da je na njoj.

Ona zna da je volimo, ona to oseca, i mi to pokazujemo, samo vise ne trcimo da joj ispunimo svaku želju i da sve uradimo umesto nje. Onda još više dokazuje da ne moze nista, a mi to ignorisemo. Uporna je da se drzi bolesti, da nista za sebe nece, da joj nije stalo da ozdravi.

Share this post


Link to post
Naravno, to smo dogovarali sa porodi?nom terapeutkinjom, i upravo tako i radimo poslednjih par meseci, ali stanje joj se pogorsalo. Ne diramo je, pustamo je da sama odlucuje, a ona odlucuje da ništa ne radi, mi na to ne reagujemo, mislila sam da se to vidi iz mojih postova, ništa joj u poslednje vreme ne predlazemo, ali njena reakcija na to je da tone dublje, jer time se ponasamo kao da je skoro zdrava, samo joj dajemo lekove, jer ih ne bi uzela da je na njoj.

Ona zna da je volimo, ona to oseca, i mi to pokazujemo, samo vise ne trcimo da joj ispunimo svaku želju i da sve uradimo umesto nje. Onda još više dokazuje da ne moze nista, a mi to ignorisemo. Uporna je da se drzi bolesti, da nista za sebe nece, da joj nije stalo da ozdravi.

 

Dobro ste postupili što ste joj omogu?ili da sama odlu?uje i da se osje?a samostalno. samo neka redovno pije lijekove i ide kod svoje psihijatrice i mislim da ?e do?i taj dan kad ?e se ona sama pokrenuti, bez i?ijeg nagovaranja. to je poreme?aj koji se ne može izlije?iti preko no?i. treba puno puno vremena, truda i strpljenja. ja sam tako?er na samome po?etku lije?enja, ali sam odlu?io boriti se sa ovim. u potpunosti je razumijem. ponekad ta praznina i bezvoljnost zna biti toliko izražena da se ?ovjek osje?a kao paraliziran. ne možete razveseliti ništa na svijetu. jako dobro mi je poznat taj osje?aj i to se rije?ima ne može opisati. što je najgore to može trajati danima, tjednima, mjesecima. samo onaj tko je to doživio zna o ?emu pri?am.

 

ako nema nekog napretka, možda da joj preporu?ite da ode kod svoje psihijatrice po novi lijek.

Share this post


Link to post
znam da je ona vase djete i da bi zivot dali za nju.

ali pokusajte malo manje "trcati" oko nje. organizirati se i trositi svu svoju energiju.

do sad je shvatila da joj samo zelite pomoci.

probajte je za razliku pustiti na miru. ne forsirati nista.

borderlineri inace vole da manipuliraju i da se svi angaziraju oko njih.

pustite sve. okrenite se sebi. mozda se promijeni. a tim i njezino razmisljanje.

Ja više ne znam šta da mislim.niko te ne razumije kad si bolestan.Koga pitati za pomo?.Jako sam osjetljiva i kad izrazim svoja osje?anja

napada me se.N e mogu više podnijeti.Valjda treba skon?ati.nema mi pomo?i.jednostavno ne ide.

Share this post


Link to post
Ja više ne znam šta da mislim.niko te ne razumije kad si bolestan.Koga pitati za pomo?.Jako sam osjetljiva i kad izrazim svoja osje?anja

napada me se.N e mogu više podnijeti.Valjda treba skon?ati.nema mi pomo?i.jednostavno ne ide.

 

depresija kao i sve psihi?ke bolesti su nažalost kod nas podcijenjene i ljudi nemaju razumijevanja za oboljele od psih. poreme?aja :necu!: .

 

ne krivim ih, jer oni to ni ne mogu shvatiti budu?i da nikad nisu imali s tim problema. zato mi moramo biti jedni drugima podrška u najtežim situacijama. nema nam druge. ipak je lakše kad probleme koji nas mu?e podijelimo s osobama koje to mogu razumjeti

Share this post


Link to post
Ja više ne znam šta da mislim.niko te ne razumije kad si bolestan.Koga pitati za pomo?.Jako sam osjetljiva i kad izrazim svoja osje?anja

napada me se.N e mogu više podnijeti.Valjda treba skon?ati.nema mi pomo?i.jednostavno ne ide.

 

Ma?ko, šta se desilo, tko te napada? Pri?aj..Kako nema pomo?i, rekla si da ti Velafax pomaže..i ma?kicu si nabavila, hej?

Share this post


Link to post
hmmm..jedan dan nesto uspe drugi dan govno......

i tako svaki dan..promene raspolozenja...

 

nekad si suicidan...nekad agresivan...

 

nekad mrzis sve oko sebe...

 

hteo bih da manje pijem lekove i da mogu ko chovek na slavisvojoj,ili pak rodjendanu da popijem pivo...ali ne smem...

 

u principu sam jako osetljiv i emotivno labilan...ok sam ako pijem lekove...ali ako prestanem to je katastrofa.

 

imam chudne snove ,cesce kosmare

 

nekad se osecam totalno izgubljneo u svetu i prostoru...

Tako nekako.

Snovi, no?ne more, šta sve ne sanjam to je za ne povjerovat, ne usudim se uop?e pri?ati...

Teško uspostavljam stabilne veze, uvijek nešto napravim krivo ko da želim da budem sam, a opet s druge strane patim od samo?e, nevjerojatan fenomen...

Bez lijekova ne funkcioniram, bez njih sam izgubljen ili naj?eš?e mrzovoljan...

Promjene raspoloženja, eksplozivnost, pa naglo mirenje. Nikako da se uspostavim trajan mir s roditeljima iako ne živimo zajedno...

Ipak na duže staze s antidepresivima se stanje popravlja, recimo suicidalnost i samozlje?ivanje se povuklo...

Lakše duram stres na poslu s lijekovima, bez njih teško bih obavljao šta ve? trebam, a posao mi je dosta odgovoran.

Jutra su mi užasna, teško se dižem i nemam volje za ništ...

Share this post


Link to post
Guest bebica
Tako nekako.

Snovi, no?ne more, šta sve ne sanjam to je za ne povjerovat, ne usudim se uop?e pri?ati...

Teško uspostavljam stabilne veze, uvijek nešto napravim krivo ko da želim da budem sam, a opet s druge strane patim od samo?e, nevjerojatan fenomen...

Bez lijekova ne funkcioniram, bez njih sam izgubljen ili naj?eš?e mrzovoljan...

Promjene raspoloženja, eksplozivnost, pa naglo mirenje. Nikako da se uspostavim trajan mir s roditeljima iako ne živimo zajedno...

Ipak na duže staze s antidepresivima se stanje popravlja, recimo suicidalnost i samozlje?ivanje se povuklo...

Lakše duram stres na poslu s lijekovima, bez njih teško bih obavljao šta ve? trebam, a posao mi je dosta odgovoran.

Jutra su mi užasna, teško se dižem i nemam volje za ništ...

pa nešto sli?no se i ja osje?am.pogotovo ovo-ko da želim biti sama,a nemogu sama.neznam jel F60.3 ima veze s tim.a jbg,bit ?e bolje

Share this post


Link to post
Naravno, to smo dogovarali sa porodi?nom terapeutkinjom, i upravo tako i radimo poslednjih par meseci, ali stanje joj se pogorsalo. Ne diramo je, pustamo je da sama odlucuje, a ona odlucuje da ništa ne radi, mi na to ne reagujemo, mislila sam da se to vidi iz mojih postova, ništa joj u poslednje vreme ne predlazemo, ali njena reakcija na to je da tone dublje, jer time se ponasamo kao da je skoro zdrava, samo joj dajemo lekove, jer ih ne bi uzela da je na njoj.

Ona zna da je volimo, ona to oseca, i mi to pokazujemo, samo vise ne trcimo da joj ispunimo svaku želju i da sve uradimo umesto nje. Onda još više dokazuje da ne moze nista, a mi to ignorisemo. Uporna je da se drzi bolesti, da nista za sebe nece, da joj nije stalo da ozdravi.

Izvla?enje na bolest to je tako jadno.

Share this post


Link to post
Izvla?enje na bolest to je tako jadno.

 

ako tako misliš onda sigurno nikad nisi imala problema sa ovom boleš?u :necu!: . i bolje da nisi, jer da jesi ne bi izvalila nešto tako glupo

Share this post


Link to post
ako tako misliš onda sigurno nikad nisi imala problema sa ovom boleš?u :necu!: . i bolje da nisi, jer da jesi ne bi izvalila nešto tako glupo

Možda nisam,ali mislim da i oni imaju zdrav razum.Naime ja imam poreme?aj li?nosti,ali smatram da nisam grani?ar. BTW dvije forumašice poznajem sa ovom dijagnozom i nijedna se ne izvla?i na bolest eto ti.Od suosje?anja se ne živi.

Share this post


Link to post

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
Sign in to follow this  

×
×
  • Create New...